Пређи на садржај

Пјотр Чадајев

С Википедије, слободне енциклопедије
Пјотр Чадајев
Портрет Чадајева
Датум рођења(1794-05-27)27. мај 1794.
Место рођењаМосква, Руска Империја
Датум смрти14. април 1856.(1856-04-14) (61 год.)
Место смртиМосква, Руска Империја

Пјотр или Петр Јаковлевич Чаадајев (рус. Пётр Я́ковлевич Чаада́ев; 7. јун 1794 — 26. април 1856) био је руски филозоф. Био је један од руских Шелинговаца.[1]

Чадајев је између 1826. и 1831. написао осам „Филозофских писама“[2] о Русији на француском језику, која су кружила међу интелектуалцима у Русији у облику рукописа дуги низ година. Они представљају оптужницу против руске културе за њену заосталу улогу далеко иза лидера западне цивилизације. Бацио је сумњу на величину руске прошлости и исмевао православље јер није обезбедило здраву духовну основу за руски ум. Он је величао достигнућа Европе, посебно у рационалној и логичкој мисли, њен прогресивни дух, њено вођство у науци, и заиста њено вођство на путу ка слободи. Руска влада је видела његове идеје као опасне и неисправне. Након што је изложио своје идеје у писаној форми, његова дела су забрањено процесом цензуре. Пошто га није било за шта оптужити, Чадајев је проглашен правно неурачунљивим и стављен под стални лекарски надзор, иако је то била више формалност него права административна злоупотреба.[3]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Чадајев је рођен и умро у Москви. Породично име Чедајев [ru] вероватно потиче од турске речи Chaʿadai,[4][5][6] са именом које потиче од Чагатаја, другог сина Џингис-кана.[7] (Монголско име Чагатај значи „храбар“, „часни“ или „истинити“.[8])

Након што је напустио Московски универзитет без завршеног курса 1812. године, ступио је у војску и борио се против француске инвазије на Русију 1812. године. Чааајев из прве руке посматра реакцију цара Александра на побуну у Семоневску (Чадајев је раније службовао у Семеновском пуку) у октобру 1820.  довели су до његове оставке на службу у децембру 1820. Од 1823. до 1826. путовао је по Европи, тако да је био ван Русије током побуне децембриста 1825. године, иако су га по повратку испитивали о његовим везама са многим декабристима. Ове везе су можда допринеле његовом неуспеху да нађе место у новој администрацији цара Николаја I ( в. 1825–1855 ).

Чадајев се спријатељио са Александром Пушкином (1799-1837) и постао модел за Чацког, главног јунака драме Александра Грибоједова Горе от ума (1824). Током 1840-их Чадајев је био активан учесник у московским књижевним круговима.

Филозофија

[уреди | уреди извор]

Главна теза његових чувених Филозофских писама била је да је Русија заостала за западним земљама и да ништа није допринела напретку света и закључила да Русија мора да почне изнова. Као резултат тога, они су укључивали критику интелектуалне изолације Русије и друштвене заосталости.[2]

Када је 1836. у руском часопису Телескоп објављено прво издање (и само једно објављено за његовог живота)[2] филозофских писама, његов уредник је прогнан на Далеки север Русије. Словенофили су најпре заменили Чадајева за једног од њих, али су га касније, када су схватили своју грешку, огорчено осудили и одбацили. Чадајев се целог живота борио против словенофилства. Његово прво Филозофско писмо означено је као „почетни снимак“ контроверзе у односу између западнофилства и словенофилства која је била доминантна у руској друштвеној мисли деветнаестог века.[2]

Упадљиво ставови о Русији у првом филозофском писму довели су до тога да њихов аутор буде проглашен „клинички лудим“ јер је критиковао режим цара Николаја I. Верује се да је случај Петра из 1836. први забележени инцидент у коме је психијатрија коришћена у Русији да сузбије другачији став.[9]

Пошто је живео у кућном притвору након што је проглашен неурачунљивим, Чадајевљев следећи рад носио је наслов, прикладно, „Apologie d'un Fou“ [које је преведено као „ Извињење лудака“, али би било боље да се преведе као „ Апологија луђака“] (1837). Отвара се цитатом Семјуела Колриџа који каже „О браћо моја! Рекао сам/ Најгорчу истину, али без горчине.“[10] У овом бриљантном, али недовршеном делу, он је тврдио да Русија мора следити своје унутрашње линије развоја ако жели да буде верна својој историјској мисији.

Његове идеје су утицале и на западњаке (који су подржавали усклађивање Русије са развојем у Европи кроз различите степене либералних реформи) и на словенофиле (који су подржавали руско православље и националну културу.)[2]

Већину његових дела приредио је његов биограф Михаил Гершензон (два тома, Москва, 1913–14), његова студија о филозофу објављена у Санкт Петербургу 1908. године.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Routledge Encyclopedia of Philosophy (1998): "Schellingianism, Russian".
  2. ^ а б в г д Pevear, Richard; Volokhonsky, Larissa, ур. (1975), Написано на Leningrad, „Commentaries on Demons by Fyodor Dostoevsky”, Soviet Academy of Sciences, New York: Alfred A. Knopf, Inc. (објављено 1994), 12: 715, ISBN 0-679-42314-1 
  3. ^ Yuri Glazov, "Chaadaev and Russia's destiny." Studies in East European Thought 32.4 (1986): 281-301.
  4. ^ J. J. Saunders (2001). The History of the Mongol Conquests. University of Pennsylvania Press. стр. 247. ISBN 978-0-8122-1766-7. 
  5. ^ Charles J. Halperin, Russia and the Golden Horde: The Mongol Impact on Medieval Russian History, Indiana University Press (1987), p. 112
  6. ^ Stefan Berger & Alexei Miller, Nationalizing Empires, Central European University Press (2015), p. 312
  7. ^ Thomas Riha, Readings in Russian Civilization, Volume 1: Russia Before Peter the Great, 900-1700, University of Chicago Press (2009), p. 191
  8. ^ Baskakov, Nikolai Aleksandrovich (1993). Russkie familii tyurskogo proizkhzhdeniya Русские фамилии тюрского происхождениия [Russian surnames of Turkic origin] (на језику: руски) (2 изд.). Мишель. стр. 223-224. ISBN 9785020177574. Приступљено 1. 2. 2023. 
  9. ^ Gordon Thomas, Journey Into Madness: Medical Torture and the Mind Controllers (1988)
  10. ^ Peter Iakovlevich Chaadaev, Sochineniia i pis'ma, ed M. Gershenzon, Moscow, 1913

Литература

[уреди | уреди извор]
  • This article incorporates text from the New International Encyclopedia, a work which is now in the public domain.
  • lazov, Yuri. "Chaadaev and Russia's destiny." Studies in East European Thought 32.4 (1986): 281-301.
  • McNally, Raymond T. "The Significance of Chaadayev's Weltanschauung." Russian Review 23.4 (1964): 352-361. online
  • M.A. Mendosa (2014). Uno scrittore russo del primo ’800: Pëtr Jakovlevič Čaadaev. Mantova: Universitas Studiorum. ISBN 978-88-97683-50-6. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Пјотр_Чадајев&oldid=28461440”