Пређи на садржај

Совјетска економска реформа 1965.

С Википедије, слободне енциклопедије

Совјетска економска реформа 1965, која се понекад назива и реформа Косигина (рус. Косыгинская реформа) или Либерманова реформа, била је скуп планираних промена у привреди СССР. Централни део ових промена било је увођење профитабилности и продаје као два кључна индикатора успеха предузећа. Део профита предузећа би отишао у три фонда, који би се користио за награђивање радника и проширење пословања; већина би ишла у централни буџет.

Реформе је политички увео Алексеј Косигин — који је управо постао премијер Совјетског Савеза након смене Никите Хрушчова — и ратификовао их је Централни комитет у септембру 1965. Они су одражавали неке дуго тињале жеље СССР-ових математички оријентисаних економских планера и иницирали помак ка већој децентрализацији у процесу економског планирања.

Позадина

[уреди | уреди извор]

Под Лењином, Нова економска политика је дозвољавала и користила концепте профита и подстицаја за регулацију совјетске економије. Стаљин је ову политику брзо трансформисао колективизацијом фарми и национализацијом индустрије, што је било резултат убрзања централног планирања, што је илустровано у „петогодишњим плановима“.[1] Отприлике од 1930. године, Совјетски Савез је користио централизовани систем за управљање својом економијом. У овом систему, јединствена бирократија је креирала економске планове, који су распоређивали раднике на послове, одређивали плате, диктирали расподелу ресурса, успостављали нивое трговине са другим земљама и планирали ток технолошког напретка. Малопродајне цене робе широке потрошње фиксиране су на нивоима намењеним тржишном обрачуну. Цене велепродајне робе су такође биле фиксне, али су оне више служиле рачуноводственој функцији него као тржишни механизм. Колективне фарме су такође плаћале централно одређене цене за залихе које су им биле потребне, а за разлику од других сектора, њихови радници су примали плате које су директно зависиле од профитабилности пословања.[2]

Иако су совјетска предузећа теоретски била вођена принципом хозрачета (рус. хозрасчёт или „рачуноводство“) – што је од њих захтевало да испуне очекивања планера у оквиру система утврђених цена за своје улазе и излазе – имали су мало контроле над највећим одлукама које су утицале на њихово пословање.[3] Менаџери су имали одговорност да планирају будућу бруто производњу, коју су стално процењивали испод могућности да би касније на папиру премашили предвиђање.[4] Менаџери су тада добијали бонусе ( премије ) за вишак производа без обзира на то да ли је произведен на исплатив начин или је њихово предузеће уопштено профитабилно. Бонуси за учинак долазили су у износима који су понекад једнаки основним платама менаџера. Систем је такође подстицао бесмислена повећања величине, тежине и цене производних резултата, једноставно зато што је произведено „више“.[5]

Успон оптималних планера

[уреди | уреди извор]

Економске реформе су се појавиле током периода велике идеолошке дебате о економском планирању. Више математички, „кибернетички“, гледишта су у почетку сматрана девијантним од ортодоксне марксистичке економије, која је сматрала да вредност добра произилази искључиво из рада .[6] Ова доктрина, разрађена у таквим делима као што је Стаљинова књига из 1952. године, Економски проблеми социјализма у СССР-у, описује систем цена као капиталистички реликт који ће на крају нестати из комунистичког друштва.[7]

Ипак, компјутеризована економија је добила важну улогу за врхунске планере, чак и док се конвенционална марксистичко-лењинистичка политичка економија предавала у већини школа и била промовисана као исходиште скупа ставова за регулисање јавне потрошње.[8][9] Све већи утицај статистичког планирања у совјетској економији огледао се у стварању Централног економског математичког института (Центральниј економско-математическиј институт; ТСЕМИ), који је водио Василиј Сергејевич Немчинов.[10] Немчинов, заједно са проналазачем линеарног програмирања Леонидом Канторовичем и инвестиционим аналитичарем Виктором Валентиновичем Новожиловим, добио је Лењинову награду[11] Битка између „оптималног“ планирања и планирања конвенција беснила је током 1960-их.[12]

Друга тенденција у економском планирању истицала је „нормативну вредност прераде“, односно важност потреба и жеља у процени вредности производње.[13]

Косигин и Брежњев замењују Хрушчова

[уреди | уреди извор]

Велике промене широм совјетског света постале су могуће 1964. године са свргавањем Никите Хрушчова и успоном Алексеја Косигина и Леонида Брежњева.[14] Економска политика је била значајно подручје ретроспективне антихрушчовљевске критике у совјетској штампи.[15][16] Ова „реформистичка“ економска тенденција у Совјетском Савезу имала је последице и извесно узајамно појачање у Источној Европи.[17]

Косигин је критиковао неефикасност и инертност економске политике под претходном администрацијом.[18] Он је представио план, укључујући идеје Либермана и Немчинова, на пленуму Централног комитета Комунистичке партије у септембру 1965.[19] Прихватање плана од стране Централног комитета постало је кључно за практичну имплементацију теоријских идеја.[20]

Образложење

[уреди | уреди извор]

Недостатак подстицаја

[уреди | уреди извор]
Свакодневно пословање 1967. године у економски реформисаној фабрици одеће Bolshevichka у Москви — пионирски практикант нове економске политике

Према званичном образложењу реформе, све већа сложеност економских односа смањила је ефикасност економског планирања и самим тим смањила привредни раст. Уочено је да постојећи систем планирања није мотивисао предузећа да достигну високе стопе производње или уведу организационе или техничке иновације.[21] За то није било подстицаја.[21]

Дајући више слободе да се јавно одступе од партијске ортодоксије, новине су нудиле нове предлоге за совјетску економију. Инжењер авиона О. Антонов је 22. новембра 1961. објавио чланак у Известијама под насловом „За све и за себе“—залажући се за више моћи за директоре предузећа.[22]

Либерманови предлози

[уреди | уреди извор]

Евсеј Либерман са Харковског института за инжењерство и економију дао је економско образложење за реформу. Чланак Либермана на ову тему под насловом „Планови, профити и бонуси“ појавио се у Правди септембра 1962. [14] Либерман, под утицајем економских „оптимизатора“,[23][24] се залагао за (поновно) увођење профитабилности као основног економског индикатора.[22][25] Либерман је изнео идеју да се друштвени интерес може унапредити пажљивим постављањем микроекономских параметара: „Оно што је профитабилно за друштво требало би да буде профитабилно за свако предузеће“.[26]

Ови предлози су били контроверзни и критиковани посебно као назадовање ка капиталистичком економском систему. Критичари су такође тврдили да би ослањање на профитабилност искривило пропорције у којима се производила различита добра.[27][28]

За разлику од Либермана 1962. године, Трапезников је сугерисао да су партијски доносиоци одлука прихватили потребу за реформом и да ће ускоро постати стварност. Следећег месеца, Правда је објавила још шест чланака академика, планера и менаџера који се залажу за реформу. Последњи од њих је дошао из Либермана. Овог пута критике су биле пригушене.[29]

Покренуто је неколико економских експеримената да би се тестирали Либерманови предлози. Они су почели 1964. године са новом политиком за две фабрике конфекције: Бољшевичку у Москви и Мајак у Горком.[19][30] Када се рад у фабрикама одеће показао подношљиво успешним, експеримент је проширен на око 400 других предузећа, углавном у великим градовима.[31][32] Један експеримент у Лавову укључивао је рудник угља и фабрике које су производиле одећу, обућу и опрему за дизање тешких терета.[33] Рудник угља је, посебно, наводно постао профитабилнији након преласка на систем који користи бонусе и независније доношење одлука.[34] Међутим, нека експериментална постројења су наишла на проблеме због непоузданости добављача који су наставили да раде на старом систему.[32] Фабрика Мајак била је суочена са дилемом у покушају да спроведе експерименталне реформе на основу централног мандата, док је истовремено примала контрадикторна наређења од локалног совнархоза (регионалног савета).[35]

Нацрт

[уреди | уреди извор]

Реформу су водили Централни комитет Комунистичке партије Совјетског Савеза и Савет министара. Састојао се од пет „група активности“:

  1. Предузећа су постала главне економске јединице.
  2. Број циљева политике смањен је са 30 на 9 .[36] Великих девет су: укупна производња у текућим велепродајним ценама, најважнији производи у физичким јединицама, укупан платни списак, укупни профит и профитабилност, изражена као однос добити према основним средствима и нормализованим обртним средствима; уплате у буџет и издвајања из буџета; укупни циљеви капиталних инвестиција за увођење нове технологије; и обим набавке сировина и опреме.
  3. Економска независност предузећа. Предузећа су била обавезна да утврде детаљан асортиман и асортиман производа, сопственим средствима улажући у производњу, успоставе дугорочне уговорне аранжмане са добављачима и купцима и одреде број особља.
  4. Кључни значај придаван је интегралним показатељима економске ефикасности производње — профиту и рентабилности. Постојала је могућност стварања низа фондова на основу профита — средстава за развој производње, материјалних подстицаја, становања итд. Предузећу је било дозвољено да користи средства по сопственом нахођењу.
  5. Цене: Велепродајне цене би се поново калибрисале како би одражавале трошкове и подстицале економску ефикасност.[37]

Профит, бонуси и плате

[уреди | уреди извор]

Најважније промене које су произашле из реформи Либермана/Косигина укључивале су улогу профита у совјетском економском систему. Рентабелност (профитабилност, рус. рентабельность) и реализација (продаја", рус. реализация) су постали двоструки индикатори успеха за предузећа. Рентабелност је била дефинисана у смислу односа између профита и капитала, док је реализација (такође у значењу спровођење) зависила од укупног обима продаје.[38][39] Успех ових мерења је довео до алокације новца у фонд, који је могао да се исплаћује према унапред дефинисаном редоследу. Средства су прво отишла за плаћање капитала — укључујући камате плаћене Госбанци, Државној банци. Затим су прешли на нова подстицајна средства. Коначно, предузеће их може користити за проширење свог капитала за пословање. Сваки профит који прелази максимум за потрошњу отишао би у централни буџет.[40]

Три „подстицајна“ фонда су била:[41][42]

  1. Фонд материјалног подстицаја (МИФ): новац за новчане бонусе радницима профитабилних предузећа;
  2. Социо-културни и стамбени фонд (СЦФ): Фонд за друштвено и културно програмирање; и
  3. Фонд за развој производње (ПДФ): „Развојни“ фонд за целокупну организацију.

Раније су бонуси давани из истог фонда као и плате.[43] Сада су менаџери предузећа имали мало више дискреције у погледу тога како да их распореде.[44] Могли би пребацити неке суме новца између бонус фонда и фонда социјалног старања.[45] Такође су имали више моћи да утичу на плате тако што су класификовали различите раднике.[44]

У пракси, бонуси су имали највећи утицај на плаћање елитног особља (техничара и „запослених“ за разлику од „ радника“), чиме су се супротставили ефекту реформи плата из Хрушчовљеве ере.[46][47]

Експериментални систем уведен у неким предузећима нудио је додатне бонусе за одређена достигнућа — не само као део укупног профита. На пример, инжењери који ефикасније користе гориво (током несташице) могли би да добију велике премије израчунате као проценат новца који су уштедели.[48]

Поред директније одговорности за фонд зарада, предузећа су добила и право да отпуштају раднике. У ствари, реформа је дала нови подстицај за отпуштања, што би у неким случајевима могло повећати профитабилност. (Када се то догодило, радници нису имали успостављену „мрежу социјалне заштите“ у виду осигурања за случај незапослености и помоћи у каријери).[49]

Рачуноводство предузећа

[уреди | уреди извор]

Да би се подстакло тачно планирање, предузећа би сада била кажњена за учинак испод или изнад планираних циљева.[50][51]

Предузећа би такође плаћала ренту за земљиште и природне ресурсе. Образложење за ову праксу била је економска оптимизација. На пример, земљиште различитог квалитета захтевало је различите инпуте радне снаге да би се постигао исти учинак, и стога би требало различито да се урачунава у буџет предузећа.[52]

Банкарски кредити, који би се касније отплаћивали са каматама, користили би се за финансирање више инвестиционих пројеката — да би се подстакло пажљиво коришћење средстава и брзо стварање профита.[53] Било би постављено пет различитих каматних стопа, у распону од преференцијалних преко нормалних до казнених.[54]

Додатни капитални трошак — тј. порез — би се процењивао за свако предузеће на основу капитала које је задржало: обртни капитал, опрема и вишак залиха.[55]

Више контроле предузећа над инвестиционим одлукама

[уреди | уреди извор]

Предузећа су морала да подносе годишње планове, зване техпромфинплан (од рус. техпромфинплан ( ру:Техпрофинплан ) - техничко-финансијски план производње), који предвиђа планове производње по кварталима и месецима. Виши службеници би тада одобрили ове планове (или не) и доделили залихе и новац.[56] Предузеће затим продаје своје производе, у оквиру ограничења плана. Овлашћено је да одбије или врати (у року од десет дана) непотребне инпуте добављачу.[57]

Кључна промена која је представљала „децентрализацију” била је делегирање одговорности над инвестицијама у модернизацију. Међутим, планови модернизације остали су подложни централном одобрењу, као и одобрењу банке која је позајмила новац.[58]

Обим развоја који се очекивао под овим покровитељством био је далеко испод очекивања, пошто је неопходна радна снага и материјали једноставно била недовољна.[59] Један одговор на овај проблем 1969. године био је пребацивање више подстицаја на извођаче радова.[60]

План је такође позивао на култивацију нове врсте ефикаснијих и модернијих менаџера.[61]

Политичка реорганизација

[уреди | уреди извор]

У претходним епохама, важан слој административне контроле над производњом су били совнархози (совнархози, скраћеница речи које значе „Савет народне привреде“), регионални економски савети створени 1. децембра 1917. под контролом Врховног совјета национална привреда (ВСНКх, Весенкха). Ови савети су означили крај краткотрајне фазе радничке контроле над производњом, коју су бољшевици сматрали неефикасном.[62] Према Новој економској политици која је почела 1921. године, предузећа су класификована на основу њихове релативне међузависности (и неопходности ратне производње) или аутономије (тј. она која су „обдарена потпуном финансијском и комерцијалном независношћу“). Многа предузећа у последњој категорији нису национализована, већ су стављена под вођство ВСНКх, са планом да се групишу у „трустове“ на основу производних ланаца или географске близине.[63] Овај модел је прошао кроз разне реорганизације, укључујући јачање единоначалије, контролу производних јединица од стране једног менаџера. Ови појединачни менаџери су повремено контролисали широк спектар производних активности унутар једне области.[64] Економска реформа из 1957. године поново је увела совнархози, њих 104, да управљају производњом по регионима. Тамо где је примењиво, они су блиско кореспондирали са границама области (политичке јурисдикције).[65] Одмах су се појавиле притужбе да ови савети нису оптимизовали укупне производне ланце, због регионалне усмерености, и да су у супротности са овлашћењима Госплана.[66] Године 1962. 104 совнархозија су консолидована у 47 већих јурисдикција (од којих је једна контролисала цео Узбекистан, Туркменистан, Таџикистан и Киргизију). Међутим, до 1962–1963, совнархози су постали потчињени бројним другим агенцијама и организацијама. Госплан је требало да буде лишен својих овлашћења за планирање у корист ревитализованог ВСНКх.[67]

Косигин је циљао на ове „застареле облике управљања“ и укључио је у свом говору из 1965. повратак министарствима као главним администраторима. Његов план је личио на систем министарства под Стаљином, али са мањим бројем: девет свесавезних министарстава организованих од стране индустрије (нпр. Министарство лаке индустрије, Министарство радио индустрије, Министарство хемијске индустрије) и једанаест надзорних операција унутар сваког синдиката -република. Потоње регионалне агенције извештавале су и локално веће и централно министарство које је надлежно за врсту производње. Госплан је имао одговорност за израду годишњих и дугорочних планова, као и за усмеравање развоја и управљања ресурсима. Госнаб је постао примарни координатор материјално-техничког снабдевања и био је задужен за анализу великих размера (могуће коришћењем компјутера) како би повећао ефикасност ланца снабдевања.[68]

Реформе из 1965. донекле су измениле улогу Партије у економској администрацији.[69] Локални званичници требало је да надгледају операције са дистанце како би осигурали усклађеност са духом реформи.[70]

Рафинирање централног планирања

[уреди | уреди извор]

План је захтевао детаљније и научно централно планирање, укључујући годишње циљеве.[71][72] Ови планови би се израчунавали коришћењем компјутерских система.[71]

Дистрибуција залиха и производа одвијала би се на различите начине. Централни планери би издвојили одређена оскудна и витална добра. За друге, предузећа би могла да формирају "директне везе" у оквиру којих су развила уговорни однос размене.[73]

Имплементација

[уреди | уреди извор]

Аутори реформи су од самог почетка знали да ће промене ступити на снагу постепено, на основу пажљивог писања планова током 1966. и 1967.[74] Прва 43 предузећа, заједно са неколико „експеримената“ за које је планирање почело пре септембарског пленума 1965. године, прешло је на нови модел почетком 1966.[75][76] Прелазак додатних 180–200 обављен је почетком 1966.[77] То су већ била профитабилна, добро позиционирана предузећа и добро су се одразила на реформу у раним евалуацијама.[78] Првог јула 1966. прешло је још 430 предузећа; оне су укључивале неке велике операције и саме су чиниле 12% укупне производње. До краја 1966. године, више од 704 предузећа је увело нови модел.[79][80]

Осми петогодишњи план би иницирао неке од предложених реформи.[81] (Петогодишњи план се бавио широким спектром питања, са више фокуса на свеукупне услове живота људи. Очекивало се да ће бити спроведена унутар Партије.)[82]

Већина лаке индустрије требало је да се пређе на нови модел почетком 1967. године. Преостала предузећа ће се пребацити у две фазе, ступајући на снагу 1. јула 1967. и 1. јануара 1968.[77] Потпуни пренос свих предузећа одвијао се стабилно, ако не баш по плану. До 1. априла 1967. променило се 2.500 предузећа, одговорних за 20% производње. До краја године прешло је 7.000 индустријских предузећа (од 45.000), 1.500 аутопревозника (од 4.100) и свих 25 железничких система. Они су заједно чинили кичму совјетске индустрије.[79] За њима су следила мања предузећа: 11.000 више 1968.[83]

План је довео до значајне првобитне конфузију од стране менаџера предузећа који су током своје каријере потцењивали свој потенцијални учинак да би касније премашили своју квоту. [4] Такође је био тежак захтев да се испоштују нове директиве пре него што су се сви аспекти економије (тј. цене, доступност ресурса) променили.[84] А невољност одређених бирократа да се придржавају нове политике била је предмет сталне критике у штампи, укључујући и више уводника самог Либермана. У априлу 1966, на пример, Либерман је препоручио стварање „мозга труста реконструкције“ који би могао ставити вето на контрареформистичку политику у бирократији.[85] Службеници вишег административног нивоа (тј. министарства) су наставили да издају наредбе у супротности са плановима профитабилности менаџера предузећа.[86] Неки традиционални проблеми – као што је акумулација, контра профитабилност, вишка вредних залиха, како не би били потребни касније у време несташице – и даље су и даље присутни.[87] Госнаб и министарства су окривљени што нису дали одговарајуће инпуте на располагање предузећима.[88]

Ревизија цена, прва од 1955. године, објављена је средином 1966. године, очигледно након неких нетривијалних унутрашњих спорова.[89] Ревизија је захтевала умерено поновно усклађивање цена, како би се више ускладила са трошковима производње, и ступила је на снагу у јулу 1967.[90] Цене горива и руде на велико су порасле.[91] Цене робе широке потрошње званично уопште нису порасле; па ипак, потрошачи су плаћали веће цене за ствари које су желели и које су им биле потребне, пошто су новије, скупље робе уведене на тржиште, а старе верзије повучене.[92]

Резултати

[уреди | уреди извор]
Рад на возилу 1969. године у новој фабрици АвтоВАЗ-а у Тољатију

Економија је расла више у периоду 1966–1970 него у периоду 1961–1965.[93] Многа предузећа су подстицана да продају или дају вишак опреме, пошто је сав расположиви капитал урачунат у обрачун продуктивности. Одређена мерења ефикасности су побољшана. То укључује раст продаје по рубљи капитала и пад плата по рубљи продаје.[94][95] Предузећа су велики део свог профита, понекад и 80%, давала у централни буџет. Ове исплате "бесплатног" преосталог профита знатно су премашиле капиталне трошкове.[96]

Међутим, централни планери нису били задовољни утицајем реформе. Посебно су приметили да су плате порасле без сразмерног пораста продуктивности.[93] Многе специфичне промене су ревидиране или поништене 1969–1971.[97]

Реформе су донекле смањиле улогу Партије у микроуправљању економским операцијама.[69] Реакција на економски реформизам удружила се са противљењем политичкој либерализацији, што је подстакло инвазију на Чехословачку 1968.[98]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Katz 1972, стр. 8–17.
  2. ^ Adam 1989, стр. 5–11.
  3. ^ Adam 1989, стр. 11–13.
  4. ^ а б Katz, (1972). Economic Reform. , p. 155. "The old-style director who was good at obtaining materials in short supply and fighting successfully with the authorities to get a low 'val' plan that he could comfortably overfill was lost in the new circumstances, and there was a serious problem of psychological reorientation."
  5. ^ Tubis, (1973). Decision-Making in the Soviet Economic Bureaucracy. , pp. 22–27. "The amount of premia was determined on the basis of the fulfillment of the norms for each plan index, and a certain rate was established for fulfillment and higher rates for overfulfillment of each norm. Since gross output was considered the most important index by the leadership, it carried with it the highest rates. The manipulation of these bonuses was very important because management personnel oriented production to get the most favorable sums, especially since the premia often amounted to a sum equal to the manager's regular salary. Moreover, whereas bonuses for workers and lower management personnel, e.g., a shop chief, were paid out of the enterprise fund made up of a part of the enterprise profit, the bonuses of the managerial personnel were, for the most part, paid out of the State budget. Thus, the premia of the manager and his staff came from fulfilling the production plan regardless of how the enterprise did financially."
  6. ^ Ellman 1971, стр. 4.
  7. ^ Ellman 1971, стр. 30 Stalin repeated the familiar Maxist–Leninist argument that price-market relationships in a socialist economy are a relic of capitalism, the persistence of which in a socialist economy is due to the existence side by side with the socialist sector of a cooperative sector (the collective farms), and that these price-market relationships are destined to wither away under communism."
  8. ^ Ellman 1971, стр. 11. "Political economy is discussed in the press, lectures are given on it in the factories, and it is taught to students throughout the higher educational system. Economic cybernetics is a specialized academic discipline which is taught to future planners."
  9. ^ Feiwel 1972, стр. 199. "The mathematical school represents a major breakthrough in the approach to price formation and resource allocation, even though its exponents--to a larger or smaller degree--are cautious in advocating an immediate radical overhaul of the present system."
  10. ^ Ellman 1971, стр. 2.
  11. ^ Feiwel 1972, стр. 197–198. "The impact of the mathematical economists is evident from the growing recognition and honors bestowed on them. In 1964 Kantorovich was promoted to the rank of Academician, and in 1965 the Lenin Prize was awarded to Kantorovich, Nemchinov, and Novozhilov for their pioneering work in planometrics. Even though, as can be expected, there were discordant voices among the economic fraternity, the mathematical school is gaining respectability by claiming the Soviet priority in input-output and linear programming."
  12. ^ Ellman 1971, стр. 11–12.
  13. ^ Tubis 1973, стр. 85–86.
  14. ^ а б Adam 1989, стр. 23–24.
  15. ^ Katz 1972, стр. 105. "It was clear from the context of the articles that economic policy was a major, if not the major, area for condemnation of the deposed leader, and the three major subdivisions of the criticism were the issue of resource allocations, the successive reorganizations, and the mess in agriculture."
  16. ^ Feiwel 1972, стр. 256. "Undoubtedly one of the major reasons for Khrushchev's ouster on October 15, 1964, was the state of the economy and his erratic handling of the situation."
  17. ^ Katz 1972, стр. 123. "Throughout this period, there were numerous published reports concerning other Eastern European reforms in the Soviet press and journals, which undoubtedly served the purpose of propagandizing and stimulating the reform movement. [...] In addition to publicizing their efforts at reform, the Soviet leaders were actively engaged in discussion with the Eastern European regimes and actually had something to learn from their junior partners in the matter of reform."
  18. ^ Feiwel 1972, стр. 257. "In his report of December 9, 1969, to the Supreme Soviet, Kosygin assaulted the inefficiency of the planning system. He welt on the misuse of investment resources, the protracted construction periods and underestimated costs [...]. He condemned the enterprise's unwillingness and inertia in introducing technical progress and accentuated the inferior output quality. He pointed to the endless links in the chain of command, the superimposition of strata in administration, the muddle created by duplication of work in many agencies, and the ever-growing mutual coordination, often responsible for delaying solutions to arising problems."
  19. ^ а б Adam 1989, стр. 40.
  20. ^ Tubis 1973, стр. 110. "The September, 1965 plenum thus acts as a bridge between the reform debate of 1962–1965 and the actual instillation of the reform in the Soviet economy. In the case of the former, the Plenum represents the culmination of the debate with the Soviet leadership announcing which of the ideas and proposals of the reformers it found to be the most valid and compelling; in the case of the latter, the Plenum laid out the path which the infusion of reform proposals was to take."
  21. ^ а б Protocol of the 22nd Congress of the CPSU, Moscow 1961
  22. ^ а б Katz 1972, стр. 66.
  23. ^ Ellman 1971, стр. 17.
  24. ^ Katz, (1972). Economic Reform. , p. 71. "In March, for example, Kommunist, No. 5, carried a major article by Nemchinov, the venerable mathematical economist, who, it is believed, from his powerful academic position, personally picked Liberman to spark the second phase of the discussion."
  25. ^ Feiwel, (1972). Quest for Economic Efficiency. , p. 218. "In place of a multiplicity of performance criteria, Liberman proposes to use a single one: profitability, expressed as a ratio of profit to productive fixed and working capital."
  26. ^ Tubis 1973, стр. 1, 81–85.
  27. ^ Katz 1972, стр. 67. "Thus, despite Liberman's assurances that price formation would be in the hands of the state and although he appeared to suggest a manipulative approach to price policy, the conservative critics were quick to point out that Liberman's proposals 'lead to the conclusion that the methodological basis of price formation in a planned socialist economy should be the prices of production, which is characteristic of the capitalist system of economy.'"
  28. ^ Tubis 1973, стр. 87–88.
  29. ^ Tubis 1973, стр. 91–92.
  30. ^ Feiwel 1972, стр. 237.
  31. ^ Feiwel 1972, стр. 242.
  32. ^ а б Tubis 1973, стр. 93–94.
  33. ^ Katz 1972, стр. 111.
  34. ^ Katz, (1972). Economic Reform. , p. 112. "Effective January 1, 1965, the mine received notice of a quarterly extraction plan, of the amount of government subsidy per ton extracted (coal mining is a loss industry and profitability is calculated in relative uslovno[појаснити] terms), and of the permissible acreage of ash content. All other indicators were determined by the mine enterprise itself, bearing in mind the 'maximum utilization of reserves.' The miners received bonuses based on the fulfillment and overfulfillment of the extraction plan. Executives, engineers, and technicians, received premia based on the fulfillment of the production plan and the achieved level of relative profitability. The various published sources are replete with statistics concerning the increase in extraction and productivity under the new experiments."
  35. ^ Tubis, (1973). Decision-Making in the Soviet Economic Bureaucracy. , p. 95. "More ominous was 'the widespread opposition of the regional sovnarkhoz officials who refused to recognize the special status of the experimenting plants and continued to issue orders, instructions, and plans as usual.' Despite the right of enterprises working under the special provisions of the reform, sovnarkhoz officials would arbitrarily change plan assignments or redirect the delivery of output. The Maiak plant particularly suffered this; at one point, Maiak's manager was threatened with punishment if he did not cancel his contracts with retailers and produce what the sovnarkhoz ordered, as if the reform never existed. At other times, the sovnarkhoz would put through an 'emergency' request to fill local orders."
  36. ^ Katz 1972, стр. 143.
  37. ^ Feiwel 1972, стр. 262.
  38. ^ Katz, (1972). Economic Reform. , p. 137. "The theory of this aspect of the reform was that the two indicators 'control' or 'guarantee' each other. Realizatsiya, or the sales indicator, prevents profitability from rising at the expense of the volume, assortment, and quality of the products demanded, whereas the profitability indicator prevents the plan from being carried out as regards volume and assortment of products at 'any price,' regardless of the costs."
  39. ^ Feiwel 1972, стр. 260. "Both the increase of the absolute amount of profit and that of its rate, reflecting the return per rouble of production assets (rate of return) are required."
  40. ^ Adam 1989, стр. 42. "The reform set rules for the order and the way in which profit should be distributed. [...] Enterprises were obliged to use their profit first to pay the capital charge and interest on bank credit. After these payments were made, profit could be used for feeding three incentive funds. Next in order was the use of profit for the repayment of credit, expansion of working capital, and so on. The difference between the sum of produced profit and the allowable payments from profit was surrednered to the budget as the free remainder of profit (see 'Decisions' of the Central Committee of the CPSU and Council of Ministers of 4 October 1965, hereafter 'decisions of 1965')(Khoziaistevennaia ..., 1969, p. 121)."
  41. ^ Adam 1989, стр. 42–43.
  42. ^ Ellman 1971, стр. 131.
  43. ^ Adam 1989, стр. 45.
  44. ^ а б Feiwel 1972, стр. 271.
  45. ^ Feiwel 1972, стр. 309.
  46. ^ Ellman 1971, стр. 139. "The main distributive effect has been to improve the incomes of employees and engineering-technical personnel relative to workers. In enterprises which transferred to the new system in 1966, the average pay of employees was 10.3 per cent higher, of engineering-technical personnel 8.2 per cent higher, and of workers only 4.1 per cent higher than in 1965. It is officially considered that this is a desirable reaction to excessive equalising tendencies in 1959–65."
  47. ^ Katz 1972, стр. 140–141. "At the beginning of 1966, the premia of executives and engineering and technical staffs compromised [sic] 11 per cent of total salaries of this group under the old system. In the first quarter, in the cases of those factories that transferred to the new system, these premia amounted to 30 to 35 per cent of the salaries of this category."
  48. ^ Feiwel 1972, стр. 273–274.
  49. ^ Tubis 1973, стр. 193–194. "One of the rights granted to the enterprise under the reform was the ability to lay off excess workers. Formerly, the enterprises would hire as many workers as they could get since the wage fund was determined by higher organs based upon existing manpower; under the reform the wage fund was to be determined as part of the plan and so the less workers, the larger the wages which could be paid to the existing work force as an incentive or saved to increase profitability. In some cases, comparison between growth in the rate of labor productivity and the rise in wages would seem to indicate a decline in the size of the work force."
  50. ^ Adam 1989, стр. 43. "The new system penalized both over-fulfilment and under-fulfilment of the plan. If an enterprise over-fulfilled both or one of the fund-forming indicators, the normative for that portion which exceeded the plan was reduced by at least 30 per cent. A roughly similar disincentive was specified for under-fulfilment of plans (Egiazarian, 1976. p. 155; Khoziaistevennaia ..., 1969, p. 245; Kletskii and Risini, 1970). This provision aimed not only at encouraging enterprises, as already mentioned, to accept demanding plans, but also at discouraging them from committing themselves to unrealistic plans."
  51. ^ Katz 1972, стр. 141. "If the sales or profit plan was overfulfilled, the norms of deduction from profit were reduced by 30 to 40 per cent. Underfulfillment was penalized at a rate of 3 per cent for each percentile of underfulfillment to a floor of 40 percent of the planned deductions into the enterprise fund."
  52. ^ Ellman 1971, стр. 35–36. "Traditionally Soviet enterprises have not had to pay for the use of land or natural resources. Rent payments for the use of scarce natural resources were introduced as part of the reform, and the further development of this principle is currently very topical. [...] Hence, the shadow prices of pieces of land of different fertilities reflect the saving of labour resulting from production on the best and middling pieces of land rather than on the worst piece."
  53. ^ Feiwel 1972, стр. 290. "The reform is to invigorate the role of credit. Preliminary calculations indicated that over half of the present volume of investment can be financed by bank credits to induce investment planners to be more cautious in their demands for funds and to justify them by sounder efficiency calculations, and to encourage enterprises to make more profitable ventures, to accelerate the mastering of capacities, and to speed up repayment of borrowed funds. As for working capital about 40 per cent of it is already financed by bank credits and it is envisaged that this share will increase."
  54. ^ Feiwel 1972, стр. 292.
  55. ^ Feiwel 1972, стр. 306.
  56. ^ Feiwel 1972, стр. 269.
  57. ^ Feiwel 1972, стр. 270.
  58. ^ Adam 1989, стр. 49. "Financing of modernisation of existing enterprises was to come from the enterprise development funds and credit (again from the Construction Bank) repayable from the development funds. If the credit contributed to the expansion of consumer goods production, 50 per cent of the turnover-tax yields could be used to pay off the credit (Kosygin, 1966, pp. 9–12; 22–5; Khoziaistevennaia ..., 1969, pp. 132–2). Thus the real involvement of enterprises in investment was in modernisation, and only this investment could be termed decentralised or non-centralised as it was called in official documents. The rationale for this decentralisation was to give enterprises greater responsibility for investment in the hope that, if their own funds were involved, they would care more about the effectiveness of investment. There was no great fear that such investment would escape the control of authorities. Investment in modernisation had to be included in the plans of enterprises, and these required the seal of approval. Some control was also exercised by the bank extending credit."
  59. ^ Adam 1989, стр. 50. "It was calculated that, with the conversion of the whole industry to the new system of management, the development fund would make up 20 per cent of all industrial capital investment and represent 5.5–6 per cent of all fixed assets (Feiwel, 1972, p. 392, even mentioned a figure of 11–12 per cent). In reality, it was much lower, 2–3 per cent of fixed assets. In spite of the rules some ministries withheld a portion of the amortisation fund belonging to enterprises (probably for financing centralized investment), and a portion of the development fund had to be used for the construction of roads. What is perhaps even worse, enterprises could not fully use the remaining development fund (in 1964 they only used 60 per cent). Enterprises had difficulty obtaining needed machinery and equipment and finding construction enterprises that would be willing to perform the construction work, particularly if a small project was involved. The plan for investment for 1966–1970 was too demanding. It exceeded the capacity of construction enterprises and the potential supply of materials and machinery, and centralized investment had a preferential claim on construction capacity and supply (Krylov, Rothstein and Tsarev, 1966; Rumiantsev and Filippov, 1969, p. 36; Feiwel, 1972, pp. 394, 488–90)."
  60. ^ Adam 1989, стр. 51.
  61. ^ Tubis 1973, стр. 106–107.
  62. ^ Tubis, (1973). Decision-Making in the Soviet Economic Bureaucracy. , pp. 7–8. "However, the system of worker's control quickly broke down into a general disintegration of industry. Many worker's councils used the doctrine to settle old scores with the former owners and management; even those which did not seldom were able to master the technical details of running the factory, especially in the area of finances. It, therefore, seemed to the Bolsheviks advisable to set up some kind of centralized machinery to control nationalized industry in the hopes of salvaging some kind of order from the chaos. On December 1, 1917, the Supreme Council of the National Economy (VSNKh) was created in order to control the nationalized sector of the economy. VSNKh and its system of local Councils of People's Commissars (sovnarkhozy) were charged with the job of nationalizing and regulating industry. [...] After the creation of the Supreme Council, worker's councils died a rather rapid death."
  63. ^ Tubis 1973, стр. 8–11. "The bulk of industry which now would be in the hands of private owners or cooperative groups was to be supervised by sixteen central industrial departments under the administration of VSNKh which was charged with the function of supervising 'industrial reorganization along the new lines, and thereafter to exercise a general regulation of the policies and activities of industrial trusts falling within their several spheres."
  64. ^ Tubis 1973, стр. 16–22.
  65. ^ Tubis 1973, стр. 48–50.
  66. ^ Tubis 1973, стр. 54–60.
  67. ^ Tubis 1973, стр. 63–67.
  68. ^ Tubis 1973, стр. 101–103.
  69. ^ а б Katz, (1972). Economic Reform. , p. 173. "It is clear that, in general, the pendulum again shifted to an emphasis on staying out of day-to-day management problems, however. Thus, in September, 1966, Pravda concluded that party organs in the Perm oblast were relying on 'administrative methods' or were caught up in 'paper creativity.'"
  70. ^ Tubis 1973, стр. 108–109. "The main tasks of the Party at all levels would be two-fold. First, the Party organs will ensure that the correct application of the reform principles is made, and they must constantly focus their attention on the major problems of the economics of industry. To emphasize this point, Mazurov, in a speech to the USSR Supreme Soviet, stated that this means 'precise and on-time fulfillment of the plan assignments' and that 'nonfulfillment of the plan must be regarded as a very gross violation of state discipline.'"
  71. ^ а б Adam 1989, стр. 41.
  72. ^ Feiwel 1972, стр. 261. "Existing potential must be scientifically analyzed to uncover the emergent tendencies and perspectives. Planners should be alert to raising the efficiency of new technology, improving the structure of production and consumption, and coordinating regional development. Enlargement of management's time horizon must rely on drafting five-year plans at enterprises, to encourage development and arrangement of permanent ties with suppliers and buyers. The five-year plan, broken down by years for crucial targets, should become the basic form of planning."
  73. ^ Feiwel 1972, стр. 294–296.
  74. ^ Feiwel 1972, стр. 265. "The transition to the new system will be gradual so as not to endanger the fulfillment of plans and the normal operation of industry. Gosplan, the MF, the State Committee for Labor and Wages, the SCP, Gosbank, and the industrial ministries will be charged with drafting regulations, methodological instructions, and directives during the period 1966–1967 for implementing the new system."
  75. ^ Katz 1972, стр. 151–152.
  76. ^ Feiwel 1972, стр. 299.
  77. ^ а б Katz 1972, стр. 152–153.
  78. ^ Tubis 1973, стр. 118–119.
  79. ^ а б Katz 1972, стр. 154.
  80. ^ Feiwel 1972, стр. 300.
  81. ^ Katz 1972, стр. 151. "...there is a remarkable continuity in the issues and debate over them at the end of the 1966-70 Five-Year Plan, the period of implementation of the reform.
  82. ^ Tubis 1973, стр. 180. "Those problems to which the Party must direct its creative energies were listed as implementation of the Five-year Plan (improve economic development, improve the rate of the production of consumer goods, successful industrial construction, and improved living conditions for workers); improvement of technical progress, especially in machine-building, instrument-making, and chemicals; improvement in capital construction; further exposure of production reserves; full utilization of the potential of the new system; and raising the level of Party leadership."
  83. ^ Katz 1972, стр. 155.
  84. ^ Katz 1972, стр. 158.
  85. ^ Katz 1972, стр. 158, 161.
  86. ^ Tubis, (1973). Decision-Making in the Soviet Economic Bureaucracy. , pp. 222–223. "The most pervasive problem, however, was the continuing inclination of ministries to change the plans of their subordinate enterprises in clear violation of the principles of the reform. For example, the Ukrainian Ministry of Light Industry twice changed the output plan of the Chernovitskii Hosiery Combine without changing its sales volume. The Combine's cost plan was changed three times, and it was ordered to plan for val, production cost, and number of employees despite these plans no longer existing under the reform. In a more extreme case, the USSR Ministry of Machine-Building for Construction, Road-Building, and Civil Engineering changed the plan for the Kharkov Conditioner Plant 17 times between January and April, 1967."
  87. ^ Feiwel 1972, стр. 298.
  88. ^ Tubis 1973, стр. 226–229. "Of all the economic problems, the most serious one was the continuing shortcomings in the field of material-technical supply. Reports appeared in the Soviet press indicating that shortages and foul-ups were still numerous and, in some cases, rather serious for the affected enterprises. [...] Much of the blame for supply problems at the enterprise level was the result of administrative red-tape at higher levels, beyond the control of the enterprise."
  89. ^ Katz 1972, стр. 164. "When Gosplan deputy chairman Bachurin discussed the schedule for implementation of the reform in February 1966, he was able to report that the State Committee for Prices had already worked out the principles of price formation but that there remained the task of ensuring that prices approximate as closely as possible the 'level of socially useful labor.' There then followed a strange silence on the issue of price formation. [...] This may indicate that the final official decision was not taken until the late summer of 1966 and that there were some hard-fought battles until the last minute."
  90. ^ Katz 1972, стр. 169.
  91. ^ Feiwel 1972, стр. 352.
  92. ^ Feiwel 1972, стр. 355–356. "One of the canons of the 1967 price revision was that wholesale price changes would not affect retail prices. Throughout the 1966-70 FYP, the prices of basic foodstuffs remained unchanged. The rates of housing rents, public utilities, and public transportation also remained stable. This does not mean, however, that the consumers' price level remained unaltered. As a rule, when new or improved products are introduced their prices are higher than those of existing substitutes. The substitutes often are withdrawn from production. Hence there is a continuous 'disguised price inflation' and an increasing cost of living."
  93. ^ а б Adam 1989, стр. 53. "The economy did not perform well enough to impress opponents of the reform. It grew faster in 1966–1970 than it did in 1961–1965. Its development, however, showed some disquieting phenomena; primarily the relationship between wages and productivity in industry was not to the liking of the central planners. Nominal (and real wages) [sic] grew fast, but productivity lagged behind the target."
  94. ^ Ellman 1971, стр. 139. "The new system is considered to have had a number of positive allocation effects. It has led to widespread selling, or giving way, of superfluous equipment. (This increases both the PDF and, ceteris paribus, profitability.) In addition, the reform has had a positive effect on a number of indices which are conventionally regarded as measures of efficiency. The head of Gosplan's department for the introduction of the new system has cited table 8.4, which refers to 580 enterprises transferred to the new system in 1966, to illustrate the positive effect of the reform on efficiency."
  95. ^ Tubis 1973, стр. 142.
  96. ^ Feiwel 1972, стр. 327, 341, 377–383.
  97. ^ Adam 1989, стр. 52–53. "However, the reform was short-lived. Some of its building blocks started to crumble when it was still expanding to other areas. In 1969 productivity targets were reintroduced; what is worse, the most important element—a new approach to the formation of the bonus fund—was dropped. Starting in 1972 the bonus fund was again assigned to enterprises from above, and the fund creating indicators, sales and profit, were reduced to corrective indicators (Adam, 1980). The number of success indicators started to grow again. Decentralised investment, for reasons already mentioned, played a minimal role."
  98. ^ Katz 1972, стр. 180–181. "This development appears to have paralleled the general conservative tightening-up in other spheres of Soviet life, especially those of culture and ideology, which was at least partially related to the development of the reform movement in Czechoslovakia. With the invasion of Czechoslovakia in 1968, the conservative backlash reached its high point and the economic reformist notions of that country came under such heavy attack as to strike caution into economic reformers elsewhere in the Soviet bloc."

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Adam, Jan (1989). Economic Reforms in the Soviet Union and Eastern Europe since the 1960s. Hong Kong: Macmillan Press. ISBN 0333389476. 
  • Ellman, Michael. Soviet Planning Today: Proposals for an Optimally Functioning Economic System. 1971. ISBN 0521081564. . University of Cambridge Department of Applied Economics, Occasional Paper 25. Cambridge University Press.
  • Feiwel, George R. The Soviet Quest for Economic Efficiency: Issues, Controversies, and Reforms: Expanded and Updated Edition. New York: Praeger, 1972.
  • Katz, Abraham. (1972). The Politics of Economic Reform in the Soviet Union. New York: Praeger. .
  • Tubis, Richard Irving. Decision-Making in the Soviet Economic Bureaucracy: Administrative Implementation of the 1965 Economic Reform. Political science dissertation accepted at University of Illinois, Urbana–Champaign, August 1973.

Додатна литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Совјетска_економска_реформа_1965.&oldid=28479644”