Лавов

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Lavov)
Иди на навигацију Иди на претрагу
Лавов
ukr. Львів
Лвов Галиција.jpg
Централни трг Ринок са старим градским палатама
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Украјина
ОбластЛавовска област
Основан1240–1247
Становништво
Становништво
 — 2012.729.842 (процена)
Географске карактеристике
Координате49°51′00″ СГШ; 24°01′00″ ИГД / 49.85° СГШ; 24.016667° ИГД / 49.85; 24.016667Координате: 49°51′00″ СГШ; 24°01′00″ ИГД / 49.85° СГШ; 24.016667° ИГД / 49.85; 24.016667
Временска зонаUTC+2 (EET), лети UTC+3 (EEST)
Ндм. висина296 м
Површина182,01 км2
Лавов на мапи Украјине
Лавов
Лавов
Лавов на мапи Украјине
Остали подаци
ГрадоначелникАндриј Садовиј
Позивни број322
Веб-сајт
city-adm.lviv.ua

Лавов (ukr. Львів, rus. Львов, пољски Lwów, латински Leopolis, немачки Lemberg; О овој звучној датотеци изговор имена града ) град је у Украјини, у покрајини Галицији. Према процени из 2012. у граду је живело 729.842 становника. Свакодневно на посао и школовање у град стиже још око 200.000 људи. Град лежи на реци Полтави, на око 80 км од пољске границе. Административно је средиште Лавовске области. Први писани спомен града датира из 1256. године. Основао га је Данило Галички који му је дао име у част свог сина Лава Даниловича. Историјско језгро града се од 1998. налази на УНЕСЦО-вом попису светске културне баштине. У најстрожем центру града велики је број споменика културе који су из раздобља од 16. до 17. века.

Географски положај[уреди]

Логотип Лавова представља мултикултурност града. Јерменска црква (зелена), православна црква (црвена), градска кућа (наранџаста), католичка црква (плава) и грко-католички манастир (лила).

Лавов је смештен на чворишту Лавовске висоравни, брдовитог Розточја и ниско положеног Побужја, на осамдесетак километара од границе с Пољском. Град лежи на брежуљцима, просечна надморска висина износи 289 м, док је брдо Високи Замак највиша висинска тачка Лавова са својих 409 м надморске висине.

Клима[уреди]

Лавовска клима је умерено континентална. Просечна јануарска температура износи −4 °C, док она у јуну 18 °C. Годишња количина падавина износи око 66 mm, с приметним смањењем падавина у летњим месецима. Облачност је присутна 66% дана годишње.

По метеоролошким праћењима највиша забележена температура у Лавову износила је (37 °C) у септембру 1921. г. док је најнижа (−35,8 °C) измерена у фебруару 1929. године.

Клима Лавова
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 13,8
(56,8)
17,7
(63,9)
22,4
(72,3)
28,9
(84)
32,2
(90)
33,4
(92,1)
36,3
(97,3)
35,6
(96,1)
31,0
(87,8)
25,3
(77,5)
21,6
(70,9)
16,5
(61,7)
36,3
(97,3)
Максимум, °C (°F) −0,1
(31,8)
1,3
(34,3)
6,3
(43,3)
13,6
(56,5)
19,4
(66,9)
22,0
(71,6)
23,9
(75)
23,5
(74,3)
18,3
(64,9)
12,9
(55,2)
6,0
(42,8)
0,9
(33,6)
12,3
(54,1)
Просек, °C (°F) −3,1
(26,4)
−2,2
(28)
1,9
(35,4)
8,3
(46,9)
13,8
(56,8)
16,4
(61,5)
18,3
(64,9)
17,7
(63,9)
13,0
(55,4)
8,1
(46,6)
2,6
(36,7)
−1,8
(28,8)
7,8
(46)
Минимум, °C (°F) −6,1
(21)
−5,5
(22,1)
−1,7
(28,9)
3,6
(38,5)
8,4
(47,1)
11,3
(52,3)
13,2
(55,8)
12,5
(54,5)
8,4
(47,1)
4,1
(39,4)
−0,3
(31,5)
−4,6
(23,7)
3,6
(38,5)
Апсолутни минимум, °C (°F) −28,5
(−19,3)
−29,5
(−21,1)
−24,8
(−12,6)
−12,1
(10,2)
−5,0
(23)
0,5
(32,9)
4,5
(40,1)
2,6
(36,7)
−3,0
(26,6)
−13,2
(8,2)
−17,6
(0,3)
−25,6
(−14,1)
−29,5
(−21,1)
Количина падавина, mm (in) 40
(1,57)
44
(1,73)
45
(1,77)
52
(2,05)
89
(3,5)
89
(3,5)
96
(3,78)
77
(3,03)
67
(2,64)
52
(2,05)
49
(1,93)
48
(1,89)
748
(29,45)
Дани са кишом 9 9 11 14 16 17 16 14 14 14 13 11 158
Дани са снегом 17 17 11 3 0,1 0 0 0 0 1 8 15 72
Релативна влажност, % 83 81 77 69 71 74 75 76 79 80 84 85 78
Сунчани сати — месечни просек 64 79 112 188 227 238 254 222 179 148 56 37 1,804
Извор: Pogoda.ru.net,[1] NOAA (sun only 1961–1990)[2]

Историја[уреди]

Рана историја[уреди]

Према археолошким истраживањима, на месту данашњег Лавова постојала су насеља која се јављају у 5. веку. У то време та подручја су припадала Великој Моравској. Касније ће на та подручја претендовати две државе: Пољска (за време владавине Мјешка I) и Кијевска Русија. Претпоставља се да је Мјешко I владао тим подручјем од 960. до 980. године. Према Несторовим хроникама, 981. године те земље осваја Владимир И Велики. Међутим, град, какав је данас познат, основаће Данило Галички у 13. веку, а име дугује његовом сину Лаву. Према неким другим изворима, град је основао управо Лав Данилович, син Данила Галичког.

Утемељење града[уреди]

Први писани спомен о Лавову је из 1256. године. Захваљујући повољном географском положају на раскрсници трговачких путева из црноморских лука и Кијева, Источне и Западне Европе, Византије и балтичких лука, Лавов се брзо развија и постаје важно средиште, и већ се 1272. године овде сели престоница Галичко-волињске кнежевине. 1349. г. пољски краљ Казимир III Велики осваја Лавов и 1356. уводи Магдебуршко право. То даје подстицај развитку града, а посебно се истиче јерменска заједница која 1363. г. утемељује Јерменску цркву. У раздобљу од 1370. до 1387. г. Лавов се налази у саставу Мађарске. 1387. г. Лавов и околина се припајају пољској круни и краљици Јадвиги. Касније ће се неки од пољских краљева крунисати управо у Лавову.

Пољско-литванска унија[уреди]

Железничка станица у Лавову

У саставу Пољске (а касније и Пољско-литванске уније) Лавов је средиште Руског војводства које је било сачињено од 5 регија: Холм, Санок, Галич, и Пшемисл. Град је добио право на властита складишта што је резултовало знатним повећањем добити од робе која се превозила од Балтика до Црног мора. Током наредних векова становништво ће се убрзано повећавати, у град ће пристизати људи различитих народности и вера и Лавов ће постати важно средиште културе, науке и трговине. Након што је изграђен систем одбрамбених зидина, град је постао један од најбоље утврђених градова који је штитио земљу с југоистока. У граду су се тада истовремено налазиле чак три надбискупије: римокатоличка, гркокатоличка и јерменско-католичка. Овде је пристизало мноштво досељеника из разних земаља. Било је ту Немаца, Јевреја, Италијана, Енглеза, Шкота, Срба и многих других. Од 16. века религијску слику града надопуњују још и протестанти. У првој половини 17. века град је имао приближно 25—30 хиљада становника. Већ је тада постојало око 30 занатлијских организација које су окупљале преко сто различитих струка. 1618. године Лавов се спомиње у делу «Истакнути градови света» немачких историчара Г. Брауна, Г. Гогембергера, С. Новелана.

Пад уније[уреди]

У 17. веку Лавов се у неколико наврата успешно бранио од опсада. Сталне борбе с освајачима дале су граду гесло Semper fidelis («Увек веран»). Године 1649. град су опколили украјински козаци на челу с Богданом Хмељницким. Уништивши и опљачкавши утврђење, напуштају град. Године 1655. шведска војска продире у Пољску, осваја велики део њене територије и опседа Лавов. Међутим били су приморани да прекину опсаду града. Већ наредне године Лавов ће окружити војска трансилванијског војводе Ђерђ I Ракоција, но ни он неће успети да освој град. Године 1672. војска Османског царства под вођством Мехмеда IV поново опкољује Лавов, али рат ће се завршити пре него што Османлије заузму град. 1675. град су нападали и Турци и Татари, али их је пољски краљ Јан III Собјески победио у бици 24. августа.

Године 1704. за време Великог северног рата, по први пут у својој историји град је освојила и опљачкала шведска војска на челу с краљем Карлом XII. 1707. г. у Лавов је допутовао руски цар Петар I. Према легенди, царева је кочија запела у блату на старом непоплоченом тргу Ринку. После тог догађаја, по налогу самог цара, цели трг је био поплочан. 1772. године, након Прве поделе Пољске, Лавов је сада под именом Лемберг седиште аустријске провинције Галиције.

Службени језик постао је немачки и већину радних места у градској администрацији заузели су Аустријанци и Чеси. Међутим, град је и надаље био важно средиште пољске и украјинске културе. На самом почетку, аустријска власт је била доста либерална. Цар Јозеф II поново је отворио универзитет 1784. године, а предавања су се одвијала на латинском, немачком, пољском, а од 1786. и на западноруском језику. Војцех Богуславски отворио је прво јавно позориште 1794. године а Јозеф Осолински основао је 1817. Осолинеум, научни институт. Но, већ почетком 19. века аустријске власти почињу да врше германизацију. Универзитет је поново затворен 1805, да би се отворио 1817. али овај пут као чисто германска образовна институција. И већина других јавних и културних организација била је забрањена.

Крути закони које је наметала Хабзбуршка династија довели су до избијања општег незадовољства 1848. Цару је била послата петиција с молбом да се граду врати самоуправа, образовање на пољском и западноруском језику, с тиме да и пољски добије статус службеног језика. Већина наведених захтева ће се и остварити у наредних двадесетак година. Од 1861. у Лавову је поновно отворен Галицијски парламент (Сејм Крајови), а од 1867. г. Галицији је дата широка аутономија, како на културном тако и на привредном плану. Универзитету је допуштено да спроводи наставу на пољском језику. Како је Галиција постала једини део бивше Пољске која је имала какву-такву културну и политичку слободу, Лавов је постао средиште пољске културе и политичког живота. Уз наведено, у граду се развијао малоруски-украјински покрет и културни живот, за разлику од средишњих и источних делова Украјине који су били у саставу царске Русије и биле су део сверуског национално-културног идентитета. Граду је такође било дато право на властитог представника у бечком парламенту што је у Лавов привлачило многе значајне културне и политичке делатнике. Град је постао место на ком су се сусретале западноруска-украјинска, пољска, јеврејска и германско-аустријска култура.

Личаковско гробље са изванредним споменицима. Овде се налазе гробља разних националности источне Галиције: Пољака, Украјинаца, Руса, Русина... Овде почивају и многе историјске личности.

Срби у Лавову[уреди]

У појединим српским књигама, у списковима претплатника се срећу купци из Лемберга. Тако су превод стране књиге на српску ћирилицу набавили 1830. године два великокупца из тог места: Ефтимије Густа и Димитрије Ризник.[3]

20. век[уреди]

Лавов
Lwow-panorama-m.jpg
Светска баштина Унеска
Званично имеЛавов - историјски центар
Критеријумкултурна: ii, v
Референца865
Упис1998. (22. седница)
Веб-сајтhttp://whc.unesco.org/en/list/865

Током Првог светског рата град је заузела руска војска у септембру 1914., а следеће године у јуну град су преузеле аустроугарске снаге. Распадом Двојне монархије, на самом крају рата, локално становништво је, 1. новембра 1918. године прогласило Лавов главним градом Западноукрајинске Народне Републике.

Пољско-украјински конфликт[уреди]

Повлачењем Аустријанаца, договорено је да се власт преда Украјинцима. Међутим, већ истог дана пољско становништво Лавова подигло је оружани устанак и ускоро преузело контролу у средишту града; не могавши сломити отпор Пољака, Украјинци су опколили град. Решење настале ситуације договорили су савезници на састанку у Паризу, где је одлучено да се град преда Пољацима, а да ће се његова коначна будућност решити послератним договором или референдумом. Пољаци су већ 19. новембра у целости контролисали град. Међутим, борбе су се у околним крајевима, уз кратке прекиде ватре, наставиле да воде до краја јула 1919.

Наредних месеци остатак Галиције под влашћу Западноукрајинске Народне Републике, освојили су или Пољаци који су надирали са запада, или снаге Црвене Армије с истока. Тада је уследио договор Симона Петљуре, који је био на челу Западноукрајинске Народне Републике с Пољацима, где је договорен војни савез између Пољака и Украјинаца. Пољској је признато право на Лавов и границу на реци Збруч у замену за пољску помоћ у борбама против бољшевика

Међуратни период[уреди]

Српска улица у центру Лавова.
Стари пољски грб Лавова с медаљом за храброст

За време Совјетско-пољског рата 1920. године, град су нападале снаге Црвене Армије под вођством команданта Александра Јегорова. Половином јуна исте године, коњица Семјона Буђонога трудила се да освоји град са североистока. Истовремено, у граду су оформљена три одреда пешадије и два одреда коњице и изграђене су одбрамбене линије. Град су браниле три пољске дивизије и један помоћни украјински одред пешадије. После тешких борби које су се водиле око месец дана, 16. августа, Црвена Армија је прешла реку Источни Буг и ојачана осмом дивизијом, тзв. Црвеним Козацима, почела напад на град. Бој се одвијао с великим бројем жртава и на једној и на другој страни. Након три дана непрестаног напада на град, совјетске снаге су одустале и прекинуле напад. За одбрану, град је био награђен медаљом Virtuti Militari — „за храброст“, највећим пољским војним одличјем. Та медаља је насликана на пољском грбу града. Миром у Риги, град је и надаље остао у саставу Пољске као главни град Лавовског војводства, поставши једно од главних пољских културних и научних средишта.

Други светски рат[уреди]

Нацисти у Лавову 1942.

Војска нацистичке Немачке напала је Пољску 1. септембра 1939. године. Већ 12. септембра Немци су били у предграђу Лавова и започели с опсадом града. У међувремену бројне пољске трупе су се из централне Пољске покушавале пробити до града како би организовале одбрану. Недељу дана касније, пољска војска под командом Владислава Лангера извршила је противнапад, али он није успео. У складу са споразумом Рибентроп-Молотов, немачке снаге су у опсади Лавова замениле совјетске, а већ 23. септембра Лангнер објављује капитулацију и предаје град совјетским снагама на чијем је челу био маршал Тимошенко.

Број становника Лавова 1939. досезао је око 340.000, од тога више од 100.000 грађана сачињавали су Јевреји. Још више од 35.000 јеврејских избеглица слило се у град из окупираних делова Пољске. Хитлер и Стаљин су поделили Пољску, а плебисцитом совјетски део Пољске, укључујући Лавов, био је припојен Украјинској Совјетској Социјалистичкој Републици. Совјети су одмах почели спроводити политику деполонизације и уједно украјинизације. У раздобљу од јануара до јуна 1940, мноштво Пољака и Јевреја је било депортовано на далеки исток Совјетског Савеза, део је био заробљен, а део присилно настањен. Након што је Хитлер прекршио договор Рибентроп-Молотов, совјетске снаге су биле присиљене да се повуку пред налетима Немаца који ће од 19411944. држати власт у граду.

Национални састав Лавова
према попису из 2001.

Украјинци 639.000 (88,1%)
Руси 64.600 (8,9%)
Белоруси 3.100 (0,4%)
Јермени 800 (0,1%)
Јевреји 1900 (0,3%)
Пољаци 6400 (0,9%)
Ukupno 725.200

Већ од самог почетка немачке окупације, судбина његових грађана постала је трагична. Јеврејско становништво било је приморано да живи у новонасталом гету, а из њега их је већина завршила у неком од немачких концентрационих логора. Лавовски гето се сматра трећим по величини иза Варшавског и гета у Лођу. Уз Јевреје и пољском делу становништва били су наметани крути закони, што је резултовало масовним погубљивањем становништва, како у граду тако и у логору Јанов. Међу првима који су страдали нашли су се професори лавовског универзитета и остатак пољске интелигенције.

Како су се снаге Црвене армије приближавале граду, 23. јула 1944. у Лавову је подигнут оружани устанак на челу с Армијом Крајовом и Владиславом Филипковским (пољски покрет отпора) која је након четири дана заузела град. Након тога цивилно и војно руководство града било је позвано на сусрет са командантима Црвене армије. Сви су били ухваћени од стране НКВД-а. Остатак војних снага које су биле под командом пуковника Филипковског или су били присиљени да пређу у редове совјетске војске или су били послати у Гулаг или су наставили с деловањем у позадини. Када је Црвена Армија ушла у град у њему је остало мање од 300 Јевреја који су се скривали у градској канализацији. 1944. Лавов поновно улази у састав Совјетске Украјине, али чак и кроз раздобље совјетске владавине град је у великој мери успео сачувати свој национални идентитет. Крајем осамдесетих година, Лавов ће одиграти кључну улогу у борби за самосталност и демократију Украјине. 24. августа 1991. украјински парламент доноси Декларацију о независности. То је почетак нове епохе у историји Украјине, а самим тиме и града Лавова.

Становништво[уреди]

Према процени, у граду је 2018. живело 726.722 становника.

Кретање броја становника
1979. 1989. 2001. 2012.
667.243[4] 790.908[4] 732.818[4] 729.842[4]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ „Pogoda.ru.net” (на језику: руски). Weather and Climate (Погода и климат). 1. 5. 2011. Приступљено 17. 4. 2013. 
  2. ^ „L'vov (Lviv) Climate Normals 1961–1990”. National Oceanic and Atmospheric Administration. Приступљено 13. 10. 2015. 
  3. ^ Коцебо: "Крстоношци...", Будим 1830. године
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 „UKRAINE: Major Cities”. City Population. Приступљено 20. 06. 2019. 

Спољашње везе[уреди]


Партнерски градови[уреди]