Пређи на садржај

Тондо Дони

С Википедије, слободне енциклопедије

Тондо Дони
УметникМикеланђело
Годинаоко 1507.
Техникауље и темпера на дасци
МестоГалерија Уфици, Фиренца

Тондо Дони или Дони Мадона (итал. Tondo Doni; Doni Madonna) је једина завршена и сачувана панелна слика ренесансног сликара Микеланђела Буонаротија.[1] Дело, у оригиналном оквиру, се налази у Галерији Уфици у Фиренци. Слика је настала у техници темперама на дрвету између 1503. и 1506. године. Верује се да је наручилац слике био богати трговца и мецене Ањола Донија поводом венчања са фирентинском племкињом Мадаленом Строци, ћерком моћне тосканске породице.[2] Назив „тондо” се односу на италијанску реч за „округло” и представља форму панела слике,[3] на којем је Микеланђело радио, а који се одликују монументалношћу пропорција.[4] Други назив са слику је Света породица.

Дело је вероватно настало у периоду после Донијеве женидбе 1503. или 1504. године, а пре него што је започет рад на фрескама на плафону Сикстинске капеле 1508. године. Тондо Дони приказује Свету породицу (дете Исуса, Марију и Јосифа) у првом плану, заједно са Јованом Крститељем у средини, и приказује пет нагих мушких фигура у позадини. Укључивање ових нагих фигура тумачено је на различите начине.

Опис

[уреди | уреди извор]

Марија је најистакнутија фигура у композицији, и заузима већи део центра слике. Седи директно на тло без јастука између себе и траве, што може да симболизује повезаност и однос са земљом.[5] Јосиф је на слици позициониран навише од Марије, што је необично у композицијама приказа Свете породице. Марија седи између његових ногу, изгледајући као да је он штити, а његове велике ноге формирају неку врсту престола. Постоји одређена дебата о томе да ли Марија узима дете од Јосифа или обрнуто.[6] Свети Јован Крститељ, заштитник Фиренце, веома је често укључен у флорентинска дела која приказују Мадону и дете.[7] Он је приказан између Свете породице и позадине. Сцена изгледа као рурална, са Светом породицом која ужива на трави и ниским зидом је одвојена од знатижељне, наизглед, неповезане групе у позадини.

Тондо Дони у оригиналном раму

Слика је још увек у оригиналном раму, на чији је изглед можда утицао Микеланђело или је помогао у дизајнирању.[8] Рам је орнаментално изрезбарен и прилично необичан због пет глава које се тродимензионално истичу у простор. Слично као и наги актови у позадини, значења ових глава су предмет спекулација. Рам такође садржи резбарије полумесеца, звезда, вегетације и лављих глава. Ови симболи су, можда, референце на породице Дони и Строци, и могуће је да су преузети из њихових грбова.[9] Како је приказано на раму, „полумесеци су повезани тракама које се преплићу са лавовима”, што можда указује на брачну везу две породице.[9]

Постоји хоризонтална трака, можда зид, који раздваја предњи и задњи план слике.[6][7][10] Фигуре у позадини су пет актова, чије је значење и функција предмет многих спекулација и дебата. Због тога што су ближи нама, посматрачима, Света породица је много већа од актова у позадини, што доприноси илузији дубоког простора у дводимензионалној слици. Иза Светог Јована Крститеља је полукружни гребен, на којем су наслоњени или на којем седе Систински актови. Овај полукруг одражава или огледа кружни облик саме слике и делује као контрапункт вертикалној природи главне групе (Свете породице). Марија и Јосиф гледају у Христа, али ниједан акт у позадини не гледа директно у њега.[11] У далекој позадини налази се планински пејзаж приказан у атмосферској перспективи.

Техника

[уреди | уреди извор]
Докази Микеланђеловог сликарског стила видљиви су у Тондо Дони. Његов рад на овој слици наговештава његову технику у Сикстинској капели.

Верује се да је Тондо Дони једина сачувана панелна слика коју је Микеланђело насликао без помоћи асистената.[7] За разлику од његове Манчестерске Мадоне и Полагања у гроб, које се обе у Националној галерији у Лондону, приписивање слике Тондо Дони њему никада није доведено у питање. Јукстапозиција светлих боја наговештава исту употребу боја у Микеланђеловим каснијим фрескама на плафону Сикстинске капеле. Набори тканине је оштро моделовано, а моделирање фигура је изразито скулптурално, сугеришући да су исклесане у средњем мермеру.[7] Наге фигуре у позадини имају мекше моделовање и изгледају као претече игнудија, мушких нагих фигура на фрескама плафона Сикстинске капеле.[7] Микеланђелова техника укључује сенчење од најинтензивнијих боја према светлијим нијансама на врху, користећи тамније боје као сенке.[12] Применом пигмента на одређени начин, Микеланђело је створио „нефокусиран” ефекат у позадини и „фокусирани” детаљ у првом плану.[13] Најживље боје налазе се на одећи Богородице, означавајући њену важност унутар слике.[14] Маскулинитет Марије могао би се објаснити Микеланђеловом употребом мушких модела за женске фигуре, као што је то учињено за Сикстинску капелу.

Микеланђело је користио ограничену палету пигмената[15] која укључује оловно бело, азурит, вердигрис и још неколико других. Избегавао је окер и користио веома мало цинобера.[16]

Утицај

[уреди | уреди извор]
Тондо Дони је настао под утицајем раног нацрта Леонардове слике Богородицу и дете и Светом Аном. Ово је завршена верзија слике из 1510. године.

На композицију је, највероватније, утицао цртеж за Богородицу и дете и Светом Аном Леонарда да Винчија. Микеланђелова Света породица формира збијену, одвојену групу у централном предњем делу слике, при чему фигура Богородице конструише типичну ренесансну пирамиду или троугао. Микеланђело је видео цртеж 1501. док је у Фиренци радио на Давиду.[7]

Дони Тондо је такође повезан са Мадоном Медичи Луке Сињорелија у Уфици.[17] Микеланђело је вероватно био упознат са делом и његовим идејама, и желео је да их укључи у свој рад. Сињорелијева Мадона такође користи тондо форму, приказује мушке фигуре у позадини и приказује Богородицу како седи директно на земљи.[6]

Три аспекта слике могу се приписати античкој камеји сардоникса и рељефу из Донателовог круга из 15. века, које је Микеланђело могао да види у палати Медичи: кружни облик, мушкост Марије и позиционирање детета Христа.[17]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Holy Family or Doni Tondo by Michelangelo Buonarroti at Uffizi Gallery”. Visit Uffizi. Приступљено 2024-07-31. 
  2. ^ Hayum, 211
  3. ^ Hayum, 210
  4. ^ „Микеланђелови оригинали у Београду”. Politika Online. Приступљено 2024-08-01. 
  5. ^ d'Ancona, 44
  6. ^ а б в d'Ancona, 45
  7. ^ а б в г д ђ Hartt and Wilkins, 506
  8. ^ Hayum, 214
  9. ^ а б Painted Devotional Tondi, 220
  10. ^ Smith, 85
  11. ^ d'Ancona, 48
  12. ^ Hartt and Wilkins, 507
  13. ^ Buzzegoli, 408
  14. ^ Grove, 442
  15. ^ Bellucci, Roberto; Buzzegoli, Ezio, Микеланђелов 'Тондо Дони' истраживали су неинвазивним аналитичким техникама, у Studying Old Master Paintings – Technology and Practice. The National Gallery Technical Bulletin 30th Anniversary Conference, 2009, pp. 52–58
  16. ^ Michelangelo Buonarroti, Doni Tondo, illustrated pigment analysis at ColourLex.
  17. ^ а б Smith, 84

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Barolsky, Paul (2003). „Michelangelo's Doni Tondo and the Worshipful Beholder”. Notes in the History of Art. 22 (3): 8—11. S2CID 192987028. doi:10.1086/sou.22.3.23206720. 
  • Buzzegoli, Ezio (децембар 1987). „Michelangelo as a Colourist, Revealed in the Conservation of the Doni Tondo”. Apollo: 405—408. 
  • d’Ancona, Mirella Levi (1968). „The Doni Madonna by Michelangelo: An Iconographic Study”. The Art Bulletin. Taylor & Francis. 50 (1): 43—50. ISBN 978-0-8153-1823-1. JSTOR 3048510. doi:10.2307/3048510. 
  • Hartt, Frederick; David G. Wilkins (2003). History of Italian Renaissance Art: Fifth Edition. New Jersey: Prentice-Hall. стр. 506—508. 
  • Hayum, Andrée. „Michelangelo's Doni Tondo: Holy Family and Family Myth”. Studies in Iconography. 7/8.1981/82(1982), No. 1: 209—251. 
  • Olson, Roberta J. M. (1993). „Lost and Partially Found: The Tondo, a Significant Florentine Art Form, in Documents of the Renaissance”. Artibus et Historiae. 14 (27): 31—65. JSTOR 1483444. doi:10.2307/1483444. 
  • Olsen, Roberta J.M. (2000). „Painted Devotional Tondi: Michelangleo Buonarotti's Doni Tondo”. The Florentine Tondo. New York: Oxford University Press. стр. 219—226. 
  • Smith, Graham (1975). „A Medici Source for Michelangelo's Doni Tondo”. Zeitschrift für Kunstgeschichte. Taylor & Francis. 38 Bd., H. 1 (1): 84—85. ISBN 978-0-8153-1823-1. JSTOR 1481909. doi:10.2307/1481909. 
  • Zimmer, William (1991). „The Tondo”. Art Journal. 50 (1): 60—63. JSTOR 777088. doi:10.2307/777088. 
  • Natali, Antonio (2014), Michelangelo. Inside and outside the Uffizi, Florence: Maschietto Editore, 2014. ISBN 978-88-6394-085-5
  • Michelangelo Buonarroti, Doni Tondo, ColourLex
  • E. Buzzegoli, R. Bellucci, Michelangelo’s Doni Tondo investigated with non-invasive analytical techniques, in Studying old master paintings, Technology and Practice, ed. by M. Spring, London 2011

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тондо_Дони&oldid=28344628”