Уснула Венера

Уснула Венера
Уметник	Ђорђоне (Ђорђо ди Кастелфранко); Тицијан Вечели (довршио пејзаж у позадини)
Година	Око 1510. године
Правац	ренесанса; венецијанска школа
Техника	уље на платну
Димензије	108,5 х 175 cm
Место	Галерија старих мајстора у Дрездену, Дрезден

Уснула Венера, још и Дрезденска Венера, је једна од посљедњих Ђорђоневих слика техником уља на платну, насликана око 1510. године.^[1] Дјело изузетне важности због утицаја који је оставило на касније представе испружене богиње Венере у историји умјетности^[1], понављајући се као тема у ренесанси, бароку, неокласицизму и импресионизму.

По Риналдију, првобитно је била дио збирке Куће Марсело у Венецији. Затим је прешла у збирку војвода Истока, лозе која је владала војводствима Фераре и Модене. Године 1746. продата је, заједно са више дјела збирке војвода Истока, њемачкој Кући Саксоније. Данас је дио збирке италијанских мајстора ренесансе у Галерији слика старих мајстора у Дрездену.

Дуго се сматрало да је ријеч о Сасофератовој копији Тицијановог оригинала, све док је италијански критичар Ђовани Морели, није исправно приписао Ђорђону.

Једна од посљедњих Ђорђоневих слика – или барем тако вјерујемо зато што ју је довршио Тицијан, вјероватно након Ђорђонове смрти – Уснула Венера, прва је у дугом низу лежећих женских актова у историји умјетности.^[1] Удаљена од Ботичелијеве богиње (Рођење Венере), која стоји нага приликом свог рођења, али ће ускоро бити покривена, Ђорђонеова Венера спава, а њено наго тијело налази свој ехо у кривинама брда призора са позађа. Док је доња линија тијела једна крива линија, горња је облику таласа полазећи од главе преко груди до руке која је спуштена преко стидног брежуљка – дискретан али сугестиван гест. Сензуални ефекат слике појачан је топлим тоновима и природном текстуром њеног тијела, што је наглашено постељом на којој она лежи. Највјероватније је рађена за приватног колекционара, можда је чак била и скривана иза завјесе, као што је познато да је са таквим сликама било уобичајено у каснијим вјековима.

Путем радиографија је откривен клечећи Купидона поред стопала Венере који је пресликан након што је дјело било оштећено.^[1] Године 1525. слика је описана овако: „Платно наге Венере која спава на ливади са Купидоном, насликао је Ђорђо ди Кастелфранко, али пејзаж из позађа и Купидона је довршио Тицијан.” Техничка анализа је открила да је постељу на којој Венера лежи такође преправио Тицијан.^[1] Чини се да лице у свом садашњем стању не одговара стилу ни једног од поменутих умјетника; можда је по њему сликано у Дрездену 1843. године, када је прекривен Тицијанов Купидон.^[1]

Утицај[уреди | уреди извор]

Лежећи актови у западној умјетности (1520–1900)

Ђироламо да Тревисо, 1520	Тицијан, 1534	Бордоне, 1540	Анибале Карачи, 1602	Артемизија Ђентилески, 1625

Рени, 1639	Веласкез, c. 1650	Гоја,1792	Кабанел, 1863	Мане, 1863