Ија (сателит) — разлика између измена

Ија
	; Фотографија Ије у правим бојама коју је снимила сонда Галилео. Црна тачка лево од центра је активни вулкан Прометеј.
Планета	Јупитер
Откриће
Открио	Галилео Галилеј
Датум открића	8. јануар 1610.
Карактеристике орбите
Средњи полупречник орбите	421.700 km
Периапсис	420.000 km
Апоапсис	423.400 km
Екцентрицитет	0,0041
Период револуције	1,769 дана (42,459 сати)
Просечна брзина револуције	17,334 km/s
Период ротације	синхрона (1,769 дана)
Нагиб	2,21° (у односу на еклиптику); 0,05° (у односу на екватор Јупитера)
Физичке карактеристике
Средњи полупречник	1.821,6 ± 0,5 km
Површина	41.910.000 km²
Маса	8,931938 ± 0,000018×1022 kg
Запремина	2,53×1010 km³
Густина	3,528 ± 0,006 g/cm³
Гравитација	1,796 m/s²
Магнитуда	5,02 ± 0,03
Албедо	0,63 ± 0,02

Интерактиван преглед историје

← Старија измена Новија измена →

Садржај обрисан Садржај додат

ВизуелноВикитекст

Инлајн

Верзија на датум 13. новембар 2022. у 03:46

Ија или Ио (грч. Ιώ [Ió], лат. Io),^[6] је трећи по величини Јупитеров месец. Открио ју је Галилео Галилеј 1610. године. Пречника је око 3630 km и масе 8,93 х 10 ²² kg, односно мало већи од Месеца. Сама површина Ије је знатно другачија од свих осталих објеката у Сунчевом систему, прекривена је вулканима сумпора и сумпор диоксида. Удаљеност од Јупитера: 420.000 km.

With over 400 active volcanoes, Io is the most geologically active object in the Solar System.^[7]^[8]^[9] This extreme geologic activity is the result of tidal heating from friction generated within Io's interior as it is pulled between Jupiter and the other Galilean moons—Europa, Ganymede and Callisto. Several volcanoes produce plumes of sulfur and sulfur dioxide that climb as high as 500 km (300 mi) above the surface. Io's surface is also dotted with more than 100 mountains that have been uplifted by extensive compression at the base of Io's silicate crust. Some of these peaks are taller than Mount Everest, the highest point on Earth's surface.^[10] Unlike most moons in the outer Solar System, which are mostly composed of water ice, Io is primarily composed of silicate rock surrounding a molten iron or iron sulfide core. Most of Io's surface is composed of extensive plains with a frosty coating of sulfur and sulfur dioxide.

Io played a significant role in the development of astronomy in the 17th and 18th centuries; discovered in January 1610 by Galileo Galilei, along with the other Galilean satellites, this discovery furthered the adoption of the Copernican model of the Solar System, the development of Kepler's laws of motion, and the first measurement of the speed of light. Viewed from Earth, Io remained just a point of light until the late 19th and early 20th centuries, when it became possible to resolve its large-scale surface features, such as the dark red polar and bright equatorial regions. In 1979, the two Voyager spacecraft revealed Io to be a geologically active world, with numerous volcanic features, large mountains, and a young surface with no obvious impact craters. The Galileo spacecraft performed several close flybys in the 1990s and early 2000s, obtaining data about Io's interior structure and surface composition. These spacecraft also revealed the relationship between Io and Jupiter's magnetosphere and the existence of a belt of high-energy radiation centered on Io's orbit. Io receives about 3,600 rem (36 Sv) of ionizing radiation per day.^[11]

Физичке особине

Ија, као и Европа, за разлику од осталих планетних сателита, има физичка својства донекле слична терестричким планетима (Меркур, Венера, Земља, Марс), што значи да је грађена углавном од отопљених силиката.

Подаци с летелице Галилео упућују на постојање гвозденог језгра (са примесама гвозденог сулфида) пречника најмање 900 km окружене плаштом од делимично отопљеног стења и кором, што је чини најгушћим од галилејанских сателита.

За разлику од осталих галилејанских сателита, на Ији готово нема воде. Сматра се да је то последица великих температура на Јупитеру у раним етапама развоја Сунчевог система. Температура површине у просеку износи око 130 К, док најтоплије тачке на Ији могу досегнути и 2.000 K. Иако јој је пречник мањи од трећине Земљиног, Ио ствара двоструко више топлоте.

Ио има слабашну атмосферу састављену од сумпор-диоксида и других гасова. Ијина атмосфера се током проласка кроз сенку Јупитера кондензује на површини као лед, да би се затим, када изађе из сенке, поново претворила у гас. Ова велика промена дешава се у року од само два сата, колико се сателит налази у Јупитеровој сенци.^[12] Поседује и јоносферу која знатно варира с променама вулканске активности.

Рељеф

Поред вулканских калдера високих и до 17 km, Ио има врло разноврсну површину. На фотографијама су препознати усеци дубине до неколико километара, језера отопљеног сумпора, невулканске планине, километарски токови слабо вискозног материјала те вулканска гротла. Спојеви сумпора одговорни су за Ијину разнобојну површину на којој превладавају црвена, наранчаста, жута, зелена и бела боја. Планине које досежу и до 10 km висине налазе се углавном у поларним подручјима иако се могу наћи и ближе екватору.

На Ији није уочен ниједан ударни кратер, првенствено због вулкана који их непрестано затрпавају.

Вулканизам

Ија је геолошки најактивније тело у Сунчеву систему и њена површина је знатно другачија од било чега виђеног код осталих тела. Летелица Војаџер 1 на Ији није нашла, како се очекивало, мноштво кратера, већ површину прекривену вулканским калдерама. Неки су вулкани још увек активни, па стално мењају Ијину површину, због чега је готово немогуће пронаћи трагове кратера. Ио има најмлађу површину у Сунчеву систему, а време потребно да се цела површина потпуно промени процењује се на милион година. Промене површине могу се уочити и поређењем фотографија снимљених у размаку од само неколико година. Између пролазака Војаџера 1 и 2 (само 4 месеца разлике), неки су вулкани престали избацивати лаву, а други су постали активни.

Вулкани избацују дим и прашину у свемир. Чини се да је избачени материјал по свом саставу сумпор или сумпор-диоксид. Нека новија температурна мерења изведена земаљским инфрацрвеним телескопима дају наслутити да је лава на Ији заправо растопљено силикатно стење, а анализа инфрацрвених фотографија телескопа Хабл упућује на високи проценат натријума. На фотографијама које су послали Војаџер 1, Војаџер 2 и Галилео, могу се видети и до 300 km високи стубови дима.

У јулу 1994. летелица Галилео је детектовала токове прашине који потичу с Ије. Претпоставља се да су извор ове прашине Ијини вулкани. Избачене честице прашине се наелектришу, након чега дођу под утицај Јупитеровог магнетског поља које их избацује у свемир брзинама од 50 до 100 km/s, довољно за одлазак из Сунчевог система.

За вулканизам на Ији одговорне су гравитационе силе Јупитера и суседних сателита Европе и (нешто мање) Ганимеда. Јупитерово јако гравитационо поље растеже Ију стварајући плиму и осеку. Иако се плимна избочина (због синхроне ротације) увек налази на истом месту, Европа и Ганимед својим проласком покрај Ије значајно мењају њену путању која је због тога неправилно елиптична. Због ових великих варијација у удаљености Ије од Јупитера, знатно варира и интензитет плимних сила, због чега се плимна избочина смањује и повећава. Висина Ијине површине може местимично варирати и до 100 m. Трење узроковано сталним стезањем и растезањем Ије непрестано топи његову унутрашњост и одржава вулкане активнима.

Магнетско поље

Ијина орбита се налази унутар магнетског поља Јупитера, што узрокује индуковање електричних струја унутар Ије. Индукована снага је мала у поређењу с оном која се ослобађа услед плимних сила, али ипак може досећи 1 трилион (10¹²) W.

Магнетско поље Јупитера подиже материјал с Ије (углавном сумпор и кисеоник), који ствара торус око Јупитера. Честице које беже из Ијиног торуса су делом одговорне за необично велику Јупитерову магнетосферу, те појаву поларне светлости на Јупитеру. Ијино гибање унутар Јупитерова магнетског поља, узрокује и јаке електричне струје између Јупитера и Ије, што понекад узрокује јаке радио-блескове који се могу детектовати и на Земљи.

Новији подаци с летелице Галилео говоре у прилог постојању Ијиног властитог магнетског поља, као што га има још један галилејански сателит — Ганимед.

Референце

^ Blue, Jennifer (9. 11. 2009). „Planet and Satellite Names and Discoverers”. USGS.
^ Rathbun, J. A.; Spencer, J.R.; Tamppari, L.K.; Martin, T.Z.; Barnard, L.; Travis, L.D. (2004). „Mapping of Io's thermal radiation by the Galileo photopolarimeter-radiometer (PPR) instrument”. Icarus. 169 (1): 127—139. Bibcode:2004Icar..169..127R. doi:10.1016/j.icarus.2003.12.021.
^ Schubert, G.; Anderson, J. D.; Spohn, T.; McKinnon, W. B. (2004). „Interior composition, structure and dynamics of the Galilean satellites”. Ур.: Bagenal, F.; Dowling, T. E.; McKinnon, W. B. Jupiter : the planet, satellites, and magnetosphere. New York: Cambridge University Press. стр. 281—306. ISBN 978-0521035453. OCLC 54081598.
^ ^а ^б ^в ^г Yeomans, Donald K. (13. 7. 2006). „Planetary Satellite Physical Parameters”. JPL Solar System Dynamics.
^ Thomas, P. C.; et al. (1998). „The Shape of Io from Galileo Limb Measurements”. Icarus. 135 (1): 175—180. Bibcode:1998Icar..135..175T. doi:10.1006/icar.1998.5987.
^ „Io”. Lexico UK English Dictionary. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 29. 2. 2020. г.
„Io”. Merriam-Webster Dictionary.
^ Rosaly MC Lopes (2006). „Io: The Volcanic Moon”. Ур.: Lucy-Ann McFadden; Paul R. Weissman; Torrence V. Johnson. Encyclopedia of the Solar System. Academic Press. стр. 419–431. ISBN 978-0-12-088589-3.
^ Lopes, R. M. C.; et al. (2004). „Lava lakes on Io: Observations of Io's volcanic activity from Galileo NIMS during the 2001 fly-bys”. Icarus. 169 (1): 140—174. Bibcode:2004Icar..169..140L. doi:10.1016/j.icarus.2003.11.013.
^ Sokol, Joshua (26. 6. 2019). „This World Is a Simmering Hellscape. They've Been Watching Its Explosions. - Researchers have released a five-year record of volcanic activity on Io, a moon of Jupiter, hoping others will find more patterns.”. The New York Times. Приступљено 26. 6. 2019.
^ Schenk, P.; et al. (2001). „The Mountains of Io: Global and Geological Perspectives from Voyager and Galileo”. Journal of Geophysical Research. 106 (E12): 33201—33222. Bibcode:2001JGR...10633201S. doi:10.1029/2000JE001408 .
^ „2000 February 29, SPS 1020 (Introduction to Space Sciences)”. CSUFresno.edu. 29. 2. 2000. Архивирано из оригинала 25. 7. 2008. г.
^ Talbert, Tricia. „New Research Reveals Fluctuating Atmosphere of Jupiter’s Volcanic Moon”. NASA. Приступљено 3. 8. 2016.

Спољашње везе

@@ Ред 1: / Ред 1: @@
+{{Short description|Галилејев месец Јупитера који је у самој унутрашњости}}
-{{malo_inlajn_referenci}}
 {{друго|Ија (вишезначна одредница)}}
 {{Сателит
@@ Ред 12: / Ред 12: @@
 | апоапсис = 423.400
 | ексцентрицитет = 0,0041
+| брзина_револуције = 17,334 -{km/s}-<ref name="Schubert2004">{{cite book|last1=Schubert|first1=G.|last2=Anderson|first2=J. D.|last3= Spohn|first3= T.|last4= McKinnon|first4=W. B.|editor1-last= Bagenal| editor1-first= F.| editor2-last= Dowling| editor2-first= T. E.| editor3-last= McKinnon| editor3-first= W. B.|title=Jupiter : the planet, satellites, and magnetosphere|chapter= Interior composition, structure and dynamics of the Galilean satellites|date= 2004|publisher= Cambridge University Press|location=New York|url= https://books.google.com/books?id=aMERHqj9ivcC|chapter-url = https://books.google.com/books?id=aMERHqj9ivcC&pg=PA281|isbn= 978-0521035453|pages= 281–306|oclc= 54081598}}</ref>
-| брзина_револуције = 17,334 -{km/s}-
+| револуција = 1,769 дана (42,459 сати)<ref name="Rathbun2004">{{cite journal |last1=Rathbun |first1=J. A. |last2=Spencer |date=2004 |first2=J.R. |last3=Tamppari |first3=L.K. |last4=Martin |first4=T.Z. |last5=Barnard |first5=L. |last6=Travis |first6=L.D. |title=Mapping of Io's thermal radiation by the Galileo photopolarimeter-radiometer (PPR) instrument |journal=Icarus |volume=169 |issue=1 |pages=127–139 |doi=10.1016/j.icarus.2003.12.021 |bibcode=2004Icar..169..127R}}
-| револуција = 1,769 дана (42,459 сати)
+</ref>
 | ротација = [[Синхрона ротација|синхрона]] (1,769 дана)
 | нагиб = 2,21° (у односу на [[Еклиптика|еклиптику]])<br />0,05° (у односу на [[екватор]] Јупитера)
-| средњи_полупречник = 1.821,6 ± 0,5<ref name="jplfact">{{cite web |last=Yeomans|first=Donald K. |date = 13. 7. 2006 |title=Planetary Satellite Physical Parameters |publisher=JPL Solar System Dynamics |url=http://ssd.jpl.nasa.gov/?sat_phys_par }}</ref>
+| средњи_полупречник = 1.821,6 ± 0,5<ref name="jplfact">{{cite web |last=Yeomans|first=Donald K. |date = 13. 7. 2006 |title=Planetary Satellite Physical Parameters |publisher=JPL Solar System Dynamics |url=http://ssd.jpl.nasa.gov/?sat_phys_par }}</ref><ref name="Thomas1998">{{cite journal |last=Thomas |first=P. C. |display-authors=etal |date=1998 |title=The Shape of Io from Galileo Limb Measurements |journal=Icarus |volume=135 |issue=1 |pages=175–180 |doi=10.1006/icar.1998.5987 |bibcode=1998Icar..135..175T}}
+</ref>
 | површина = 41.910.000
 | маса = 8,931938 ± 0,000018×10<sup>22</sup><ref name="jplfact" />
@@ Ред 24: / Ред 26: @@
 | магнитуда = 5,02 ± 0,03
 | албедо = 0,63 ± 0,02<ref name="jplfact" />
+| magnitude = 5.02 ([[Opposition (astronomy)|opposition]])<ref name="magnitude">{{cite web |title=Classic Satellites of the Solar System |url=http://www.oarval.org/ClasSaten.htm |publisher=Observatorio ARVAL |access-date=28 September 2007 |archive-url=https://web.archive.org/web/20110709203915/http://www.oarval.org/ClasSaten.htm |archive-date=9 July 2011 |url-status=dead}}</ref>
 }}
-'''Ија''' или '''Ио''' ({{јез-грч|Ιώ}} [''-{Ió}-''], {{јез-лат|Io}}), је трећи по величини [[Јупитер]]ов [[природни сателит|месец]]. Открио ју је [[Галилео Галилеј]] [[1610]]. године. Пречника је око 3630 -{km}- и масе 8,93 х 10 <sup>22</sup> -{kg}-, односно мало већи од [[Месец]]а. Сама [[површина]] Ије је знатно другачија од свих осталих објеката у [[Сунчев систем|Сунчевом систему]], прекривена је [[вулкан]]има [[сумпор]]а и [[сумпор-диоксид|сумпор диоксида]]. Удаљеност од Јупитера: 420.000 -{km}-.
+'''Ија''' или '''Ио''' ({{јез-грч|Ιώ}} [''-{Ió}-''], {{јез-лат|Io}}),<ref>{{Cite dictionary |url=http://www.lexico.com/definition/Io |archive-url=https://web.archive.org/web/20200229215137/https://www.lexico.com/definition/io |url-status=dead |archive-date=29 February 2020 |title=Io |dictionary=[[Lexico]] UK English Dictionary |publisher=[[Oxford University Press]]}}<br>{{MW|Io}}</ref> је трећи по величини [[Јупитер]]ов [[природни сателит|месец]]. Открио ју је [[Галилео Галилеј]] [[1610]]. године. Пречника је око 3630 -{km}- и масе 8,93 х 10 <sup>22</sup> -{kg}-, односно мало већи од [[Месец]]а. Сама [[површина]] Ије је знатно другачија од свих осталих објеката у [[Сунчев систем|Сунчевом систему]], прекривена је [[вулкан]]има [[сумпор]]а и [[сумпор-диоксид|сумпор диоксида]]. Удаљеност од Јупитера: 420.000 -{km}-.
+{{рут}}
+With over 400 active [[volcano]]es, Io is the most geologically active object in the Solar System.<ref name="book">{{cite book |title=Encyclopedia of the Solar System |chapter=Io: The Volcanic Moon |author=Rosaly MC Lopes |publisher=Academic Press |date=2006 |editor1=Lucy-Ann McFadden |editor2=Paul R. Weissman |editor3=Torrence V. Johnson |pages=[https://archive.org/details/encyclopediaofso0000unse_u6d1/page/419 419–431] |isbn=978-0-12-088589-3 |chapter-url=https://archive.org/details/encyclopediaofso0000unse_u6d1/page/419 }}</ref><ref name="Lopes2004">{{cite journal |title=Lava lakes on Io: Observations of Io's volcanic activity from Galileo NIMS during the 2001 fly-bys |journal=Icarus |last=Lopes |first=R. M. C. |display-authors=etal |pages=140–174 |volume=169 |issue=1 |date=2004 |doi=10.1016/j.icarus.2003.11.013 |bibcode=2004Icar..169..140L}}</ref><ref name="NYT-20190626">{{cite news |last=Sokol |first=Joshua |title=This World Is a Simmering Hellscape. They've Been Watching Its Explosions. - Researchers have released a five-year record of volcanic activity on Io, a moon of Jupiter, hoping others will find more patterns. |url=https://www.nytimes.com/2019/06/26/science/io-volcanic-moon.html |date=26 June 2019 |work=[[The New York Times]] |access-date=26 June 2019 }}</ref> This extreme geologic activity is the result of [[Tidal heating of Io|tidal heating]] from [[friction]] generated within Io's interior as it is pulled between Jupiter and the other Galilean moons—[[Europa (moon)|Europa]], [[Ganymede (moon)|Ganymede]] and [[Callisto (moon)|Callisto]]. Several volcanoes produce plumes of [[sulfur]] and [[sulfur dioxide]] that climb as high as {{convert|500|km|sigfig=1|abbr=on}} above the surface. Io's surface is also dotted with more than 100 mountains that have been uplifted by extensive compression at the base of Io's [[silicate]] crust. Some of these peaks are taller than [[Mount Everest]], the highest point on [[Earth|Earth's]] surface.<ref name="Schenk2001">{{cite journal |last=Schenk |first=P. |display-authors=etal |date=2001 |title=The Mountains of Io: Global and Geological Perspectives from ''Voyager'' and ''Galileo'' |journal=Journal of Geophysical Research |volume=106 |issue=E12 |pages=33201–33222 |doi=10.1029/2000JE001408 |bibcode=2001JGR...10633201S|doi-access=free }}</ref> Unlike most moons in the outer Solar System, which are mostly composed of water [[ice]], Io is primarily composed of [[silicate]] rock surrounding a molten [[iron]] or [[Pyrite|iron sulfide]] core. Most of Io's surface is composed of extensive plains with a frosty coating of [[sulfur]] and [[sulfur dioxide]].
+Io played a significant role in the development of astronomy in the 17th and 18th centuries; discovered in January 1610 by [[Galileo Galilei]], along with the other [[Galilean satellites]], this discovery furthered the adoption of the [[Heliocentrism|Copernican model]] of the Solar System, the development of [[Johannes Kepler|Kepler's]] laws of motion, and [[Rømer's determination of the speed of light|the first measurement of the speed of light]]. Viewed from Earth, Io remained just a point of light until the late 19th and early 20th centuries, when it became possible to resolve its large-scale surface features, such as the dark red polar and bright equatorial regions. In 1979, the two ''[[Voyager program|Voyager]]'' spacecraft revealed Io to be a geologically active world, with numerous volcanic features, large mountains, and a young surface with no obvious impact craters. The ''[[Galileo (spacecraft)|Galileo]]'' spacecraft performed several close flybys in the 1990s and early 2000s, obtaining data about Io's interior structure and surface composition. These spacecraft also revealed the relationship between Io and Jupiter's [[magnetosphere]] and the existence of a belt of high-energy radiation centered on Io's orbit. Io receives about 3,600 [[Röntgen equivalent man|rem]] (36 [[sievert|Sv]]) of [[ionizing radiation]] per day.<ref>{{cite web |url=http://zimmer.csufresno.edu/~fringwal/w08a.jup.txt |title=2000 February 29, SPS 1020 (Introduction to Space Sciences) |work=CSUFresno.edu |date=29 February 2000 |url-status=dead |archive-url=https://web.archive.org/web/20080725050708/http://zimmer.csufresno.edu/~fringwal/w08a.jup.txt |archive-date=25 July 2008}}</ref>
 == Физичке особине ==
@@ Ред 63: / Ред 71: @@
 == Спољашње везе ==
+{{Commonscat|Io}}
+{{refbegin|30em}}
 === Опште информације ===
+* [https://web.archive.org/web/20180726045625/https://solarsystem.nasa.gov/moons/jupiter-moons/io/overview/ Io profile] at [https://solarsystem.nasa.gov/ NASA's Solar System Exploration site]
 * [http://solarsystem.nasa.gov/planets/profile.cfm?Object=Jup_Io Io Profile] {{Wayback|url=http://solarsystem.nasa.gov/planets/profile.cfm?Object=Jup_Io |date=20140328070837 }} at [http://solarsystem.nasa.gov/ NASA's Solar System Exploration site]
 * [http://www.nineplanets.org/io.html Bill Arnett's Io webpage] from [http://www.nineplanets.org/ The Nine Planets website]
 * [https://web.archive.org/web/20090612062455/http://www.windows.ucar.edu/tour/link%3D/jupiter/moons/io.html%26edu%3Dhigh Io overview] from the University of Michigan's [https://web.archive.org/web/20100413105049/http://www.windows.ucar.edu/ Windows to the Universe]
 * [http://www.solarviews.com/eng/io.htm Calvin Hamilton's Io page] from the [http://www.solarviews.com/eng/ Views of the Solar System website]
+* [https://www.windows2universe.org/jupiter/moons/io.html Io overview] from the University of Michigan's [https://www.windows2universe.org/ Windows to the Universe]
 === Фотографије ===
-{{Commonscat|Io}}
 * [http://photojournal.jpl.nasa.gov/target/Io Catalog of NASA images of Io]
 * [http://pirlwww.lpl.arizona.edu/missions/Galileo/releases/ Galileo Image Releases]
@@ Ред 75: / Ред 87: @@
 * [https://web.archive.org/web/20141113224320/http://pluto.jhuapl.edu/gallery/sciencePhotos/index.php New Horizons Image Releases]
 * [http://www.flickr.com/photos/lunarandplanetaryinstitute/5075141107/in/photostream Io through Different ''New Horizons'' Imagers]
+* [http://stereomoons.blogspot.com/2009/10/galileo-4-moons-at-400-years.html Paul Schenk's 3D images and flyover videos of Io and other outer solar system satellites]
+* [https://www.flickr.com/photos/136797589@N04/34330010470/in/photostream/ High resolution video] simulation of rotating Io by Seán Doran
 === Мапе ===
 * [http://astrogeology.usgs.gov/products/Io-Voyager-Galileo-Global-Mosaics Io global basemaps]{{Мртва веза}} from the [http://astrogeology.usgs.gov/ USGS's planetary geology website] based on Galileo and Voyager images
 * [http://planetarynames.wr.usgs.gov/Page/IO/target Io nomenclature] and [http://planetarynames.wr.usgs.gov/images/io_comp_color.pdf Io map with feature names] from the [http://planetarynames.wr.usgs.gov/ USGS planetary nomenclature page]
+* [https://www.google.com/maps/space/io/ Interactive map of Io] by Google Maps
+=== Додатне референце ===
+* [http://www.phy6.org/earthmag/wio.htm Io dynamo] from educational website [http://www.phy6.org/Education/Intro.html The Exploration of the Earth's Magnetosphere]
+* [https://www.youtube.com/watch?v=Xo6w5QVrABc NASA's Stunning Discoveries on Jupiter's Largest Moons | Our Solar System's Moons]
+* [https://www.cosis.net/abstracts/EAE03/07912/EAE03-J-07912.pdf The Conundrum Posed by Io's Minimum Surface Temperatures]
+* [http://planetologia.elte.hu/io/name.html Io Mountain Database]
+* [https://astrogeology.usgs.gov/geology/io-cassini-visible-aurorae ''Cassini'' Observations of Io's Visible Aurorae] at the USGS Astrogeology Science Center
+* [http://www.gishbartimes.org/ The Gish Bar Times], Jason Perry's Io-related blog
+{{refend}}
 {{Јупитерови сателити}}

Нормативна контрола
Међународне	VIAF
Државне	Немачка Израел Сједињене Државе
Остале	Енциклопедија Британика