Венера

За друго значење, погледајте чланак Венера (вишезначна одредница).

Венера
Поглед на Венеру из свемира (Снимак НАСА)
Откриће
Орбиталне карактеристике
Афел	108.94 × 106km
Перихел	107.48 × 106km
Велика полуоса	108.21 106 km 0.72333199 АЈ × 106km
Екцентрицитет	0.00677323
Сидерички период	224.701 дана
Средња орбитална брзина	35.02 km/s
Максимална орбитална брзина	35.26 km/s
Средња орбитална брзина	34.79 km/s
Инклинација	3.39471
Лонгитуда узлазног чвора	76.68069
Сидерички период ротације	-5832.5 сати
Трајање дана	2802.0 сати
Природни сателит	1
Физичке карактеристике
Средњи полупречник	6051.8 km
Екваторијални полупречник	6051.8 km
Поларни полупречник	6051.8 km
Спљоштеност	0.000
Маса	4.8685 × 1024kg
Запремина	92.843 × 1010km3
Густина	5243 kg/m3
Површинска гравитација	8.87 m/s2
Брзина ослобађања	10.36 km/s
Албедо	0.90 (Бонд) 0.67 (геом.) km/s
Привидна магнитуда	-4.40 km/s
Соларна озраченост	2613.9 W/m²
Tемпература црног тела	184.2 K
Момент инерција	0.33
Удаљеност	41.44 × 106km
Максимална удаљеност	261.0 × 106km
Минимална удаљеност	38.2 × 106km
Ректасцензија Северног пола	272.76
Деклинација Северног пола	67.16

Венера је друга по удаљености планета од Сунца. Венера је просечно удаљена 0,72 АЈ или 108 200 000 km од Сунца, има пречник 12.103,60 km и масу 4,869×10²⁴ kg. Венера је треће тело по сјају на небу, после Сунца и Месеца.

Венера је добила име према римској богињи лепоте, коју су Грци звали Афродита. Позната је и под именом звезда Даница, јер је понекад могуће видети још по дану или јутарња или вечерња звезда, јер је видљива пре изласка Сунца на источном делу неба и одмах након заласка Сунца на западном делу неба.

Физичка својства

Атмосфера

Атмосфера Венере састоји се највећим делом од угљен-диоксида (96%) и азота (3%). Осталих 1% чине сумпор-диоксид, водена пара, угљен-моноксид, аргон, хелијум, неон, угљеников сулфид, хлороводоник и флуороводоник. Атмосферски притисак на површини Венере износи 9321,9 кРа, што је 90 пута више од притиска на површини Земље. Велика количина угљен-диоксида ствара ефекат стаклене баште, због чега температура на површини достиже и 500°C, што је 400°C више од очекиваног. Средња вредност температуре на површини износи 464°C. Тако је површина Венере топлија од површине Меркура, иако је у поређењу с њим удаљенија од Сунца отприлике двоструко и прима четири пута мање светлости. Иако је ротација Венере изузетно спора, захваљујући топлотним струјањима у густој атмосфери нису велике температурне разлике између дневне и ноћне стране. Ветрови у вишим слојевима атмосфере врло брзо обиђу планету и помажу расподели топлоте. Брзина ових ветрова прелази 350 km/h изнад слоја облака, док су ветрови уз површину знатно спорији.

Површина Венере није видљива споља због слоја облака који је потпуно окружују. Састоје се од капљица сумпор-диоксида и сулфатне киселине.

Рељеф

Већину површине чине равнице. Истичу се три подручја прозвана „континентима": Ishtar Terra (на северној полулопти), Aphrodite Terra (на јужној полулопти) и Beta Regio (на екватору). Највиша планина Maxwell Montes део је ланца планина које окружују висораван Lakshmi Planum. Између континената простиру се базалтне равнице (вулканског порекла): Atalanta Planitia, Guinevere Planitia и Lavinia Planitia. Због густе атмосфере већина метеорита јако успоре или потпуно изгоре у њој, због чега на површини нема кратера мањих од 3 km у пречнику. Врло мали број кратера и површина покривене базалтом (око 90% површине) доказ су честих изливања лаве. Снимци са сонде Магелан откривају велик број мањих вулкана (око 100 000), те стотинак великих.

Својства унутрашњости планета

Претпоставља се да је грађа Венере слична Земљи. Гвоздено језгро заузима средиште планете и пречника је око 3000 km. Изнад језгра налази се отопљени камени омотач који заузима већину садржаја планете. Према новијим подацима добијеним са сонде Магелан, Венерина кора је дебља и чвршћа него што се раније претпостављало. Сматра се да Венера нема покретне тектонске плоче попут Земље, него да напрезања у омотачу у правилним размацима избацују лаву на површину. Због тога је већина површине настала недавно (пре неколико стотина милиона година), док су најстарији делови стари око 800 милиона година. Новија истраживања показују да је Венера вулкански активна у изолованим подручјима.

Магнетосфера

Венера нема магнетско поље, вероватно због споре ротације, недовољне да би растопљено гвожђе у језгру планете произвело одговарајући учинак. Будући да нема магнетског поља, Сунчев ветар делује директно на горње слојеве Венерине атмосфере. Сматра се да је Венера имала велике количине воде, попут Земље, али се водена пара под утицајем Сунчевог ветра распала на водоник и кисеоник. Док се кисеоник везао с другим атомима у једињења, водоник је, због мале молекуларне масе, лако напустио атмосферу. Пронађени део водониковог изотопа деутеријума подупире ову теорију (има већу масу и теже напушта атмосферу).

Орбита

Путања Венере је готово кружна.

Својства орбите
Велика полуоса у астрономским јединицама	0.723 АЈ
Велика полуоса у километрима	108 208 930 km
Ексцентрицитет	0.00677323
Орбитални период	224.695 дана
Синодички период	583.92 дана
Средња орбитална брзина	35.0214 km/h
Нагиб у односу на еклиптику	3.39471°

Ротација

Венера споро ретроградно ротира, то јест окреће се у смеру од истока према западу, за разлику од већине осталих планета (ретроградну ротацију има још Уран). Није сасвим познат разлог ове појаве, а претпоставља се да је узрок судар са већим телом (могуће астероидом) у време формирања планете. Осим ове појаве, период ротације Венере и њеног кретања око Сунца синхронизовани су тако да је Венера увек окренута према Земљи истом страном у време када су две планете најближе једна другој. То може бити резултат деловања плимних сила међу планетама, а можда је само случајност. Венери треба 243 земаљских дана да би се једном окренула око своје осе,што значи да на Венери дан траје дуже од године (јер једна година на Венери траје 224,65 земаљских дана).

Истраживање

Снимак уз помоћ радара прикупљен током мисије Магелан.

Место слетања сонде Венера-13.

Међупланетарне сонде
Година лансирања	Име сонде	Држава	Мисија успешна
1961	Спутњик 7	СССР
1961	Венера-1	СССР
1962	Маринер 1	САД
1962	Спутњик 23	СССР
1962	Маринер 2	САД	Да
1967	Венера-4	СССР	Да
1967	Маринер 5	САД	Да
1969	Венера-5	СССР
1969	Венера-6	СССР
1970	Венера-7	СССР	Да
1972	Венера-8	СССР
1973	Маринер 10	САД
1975	Венера-9	СССР	Да
1975	Венера-10	СССР	Да
1978	Пионир Венера	САД	Да
1978	Венера-11	СССР
1978	Венера-12	СССР
1981	Венера-13	СССР	Да
1981	Венера-14	СССР
1983	Венера-15	СССР
1983	Венера-16	СССР
1984	Вега 1	СССР	Да
1984	Вега 2	СССР	Да
1989	Магелан	САД	Да
1990	Галилео	САД	Да
1998	Касини	САД/ЕУ	Да
2006	Венера Експрес	ЕУ	Да

Венера је најсјајнији објект на небу после Сунца и Месеца. Из тог је разлога Венера човеку позната од када је први пута уперио поглед у ноћно небо. Венера је према својим основним обележјима Земљина сестра близнакиња по димензијама и маси. Због тога су људи дуго времена веровали да се та сличност односи и на друге појаве.

Замишљена је као Земља у младим, праисторијским данима. Сунцу је ближа од Земље па због тога прима око два пута више његове енергије. Али сјајни облаци рефлектирају око три четвртине Сунчевог зрачења назад у свемир, па се очекивало да температура на површини Венере није превише висока. Веровало се да је састав атмосфере и површински притисак сличан Земљином. Замишљали су је као млади свет покривен океаном у којем буја праисторијски живот. Све су се те претпоставке показале потпуно погрешним.

Дуго времена Венера је остала тајновита због густих облака који је прекривају. Све што се на њој може опазити је сјајни, потпуно једнолични облачни покров који скрива површину планете од наших погледа. Тек су пре двадесетак година фотографске технике снимања у ултраљубичастом делу спектра успеле показати да тај облачни слој није потпуно једноличан. Прва мерења површинске температуре изведена помоћу великих радио-телескопа са Земље дала су толико велике износе, око 400°C, да су научници помислили како се ради о неком непознатом ефекту у Венериној јоносфери. Једноставно, нису могли да поверују да је површинска температура на Венери тако висока.

У новије су доба свемирске летелице на Венеру слали Американци и Совјети. Прва летелица која је за циљ имала Венеру је била руски Спутник 7 (1961), али је завршила неуспехом, као и неколико мисија након ње (1961: Венера 1, 1962: Маринер 1 и Спутник 23).

Прва успешна мисија (а у даљњем тексту ћемо само те и споменути) била је прелет америчке летелице Маринер 2 (27.8.1962) покрај Венере. Када је сонда прошла на око 35 000 km изнад Венериних облака, мерни инструменти потврдили су високу површинску температуру.

Прва успешна мисија тадашњег Совјетског Савеза била је Венера-4 (1967). Ова је летелица испустила у атмосферу сонде са мерним инструментима. Готово у исто време трајала је и америчка мисија Маринер 5.

Венера-7 је 17. августа 1970. постала прва летелица која се меко спустила на другу планету. Венера-9 и Венера-10 су планету Венеру посетиле у мају 1975, а састојале су се од орбитера и ландера. Венера 9 послала је прве црно-беле фотографије са површине Венере. Једноставни експерименти које су сонде направиле показали су да су стене на Венери врло сличне онима на Земљи, да је површинска температура 455 °C, а атмосферски притисак одговара притиску који на Земљи влада у морима на дубини од 900 m. Слике су показале да и на Венери постоје ерозијски процеси, што је доста изненадило научнике. Вода, која је главни кривац за ерозију на Земљи, на Венери практички не постоји, поготово не у течном стању. Ако претпоставимо да би то могла бити ерозија ветра, и то морамо искључити јер је највећа брзина ветра измерена на површини Венере била свега око 15 km/h, што одговара лаганом поветарцу.

Америчка мисија Пионеер Венус састојала се од две компоненте, орбитера и мултисонде, које су лансиране одвојено у мају и августу 1978. године. Мисија орбитера је, међу осталим, имала за циљ и радарско снимање рељефа, а трајала све до августа 1992. Мултисонда је на Венеру избацила 4 атмосферске сонде. Њихов пад кроз атмосферу трајао је око један сат, али су у том кратком времену сакупљени многи драгоцени подаци. Једна од сонди је чак преживела пад до површине одакле је слала податке још један сат пре него што се практично растопила. Од четири сонде, две су ушле у атмосферу на ноћној страни и откриле једну врло интересантну појаву. На висини од око 11 km небо тиња црвенкастим сјајем који потиче од безбројних муња које непрестано бљескају. Инструменти су забележили и до 25 бљескова у секунди. Начин на који настају све те силне муње остао је необјашњен. Њихови одбљесци могли би бити тајанствено пепељасто светло које је више пута опажено телескопима са Земље на ноћној Венериној страни.

Прве фотографије Венерине површине у боји снимио је ландер Венера-13. Совјетске летелице Вега 1 и Вега 2 испустиле су 1984. године у Венерину атмосферу ландере и атмосферске балоне, те продужили у сусрет Халејевој комети. Америчка летелица Галилео је такође, на свом путу према Јупитеру, посетила Венеру.

Америчка мисија Магелан (1989 - 1994) имала је за примарни циљ мапирање Венерине површине уз помоћ радара. Мапирано је 99% површине уз 300 м/пиксел резолуцију. Летелица Касини-Хајгенс је пролетела поред планете на свом путу ка Сатурну. У орбити се од 2006. налази сонда Венера Експрес Европске свемирске агенције која помоћу радара детаљно мапира површину и прати кретања у атмосфери планете.

Види још

Венера 3

Спољашње везе

Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Венера

• Планете - Венера Дечји водич за Венеру.
• Венера на сајту The Solar Views
• Атмосфера Венере