Остроготи

За друге употребе, погледајте Готи (вишезначна одредница).

Остроготи или Источни Готи су били древногерманско племе које са истока дошло на територије Западног и Источног римског царства (Византије) и битно су утицали на политичке прилике касног Римског царства.

Најзначајнији краљ Острогота је био Теодорик Велики, који је свргнуо првог варварског краља Италије Одоакара.

Остроготско краљевство

Готи су били један народ све до 3. века, кад су се поделили на Остроготе и Визиготе.

Оба племена имају много тога заједничког, посебно поштовање римског бога Марса. Та природна подела је наступила због пренасељености у подручју Црног мора, где су Остроготи основали краљевство. Гепиди су постали њихови вазали.

Под Хунима

Успон Хуна око 370. године довео је Остроготе у вазални однос. Остроготски владар Ерманарик убија се 378. године.

Током следеће декаде Остроготи су дошли до Балкана са Хунима. Били су главни хунски савезници у бици на Каталаунским пољима 451. Неколико устанака против Хуна је угушено. Од Хуна су научили много о коњима.

Након смрти Атиле Гепиди и Остроготи предвођени Теодемиром побјеђују Хуне у бици на реци Недао 454. године.

После Хуна

Остроготи долазе у додир са Царством и насељавају се на подручју Паноније. Током другог дела 5. века играју сличну улогу, коју су Визиготи играли 100 година раније. Они су склапали савезе са Царством, па су опет ратовали, углавном њихови односи су укључивали читаву скалу између савезништва и непријатељства. Онда су као и Визиготи отишли на Запад.

На зениту — Теодорик Велики

Највећи остроготски вођа је био Теодорик Велики. Рођен је 454. године. Био је син краља Теодемира.

Још као млади дечак отишао је у Константинопољ као талац, тј. гарант мира између Острогота и Византије. Живот на двору у Константинопољу омогућио му је да много научи о војној тактици и начину владања великим царством. То му је касније одлично послужило кад је постао владар једног дела Римског царства са романизованом мешавином народа. Византијски цареви Лав I и Зенон су га ценили. Вратио се међу Остроготе кад је имао 20 година.

У то време Остроготи су се населили у источним деловима Римског царства и били су тешко контролисани савезници Византије. Теодорик Велики покорава и уједињује готска племена на европском делу Источног римског царства. Цар Зенон га именује конзулом 484. године бојећи се да ће се од савезника претворити у непријатеља. Теодорик Велики постаје 488. године. Цар Зенон га је послао као свог мандатара у Италију да преузме власт од Одоакра, који је 476. године срушио Западно римско царство. Године 488. Теодорик је са својом армијом стигао у Италију, чиме су панонско подручје и Дунав остали без господара. Побеђује у биткама код Исонза (489), Милана (489) и Аде (490). Године 493. заузима Равену и лично убија Одоакра.

Пошто је био регент малолетног Визиготског краља, његовог унука Амалрика, Теодорик Велики је био у ствари и краљ Визигота. Теодорик ће своје царство у Италији проширити по целој Далмацији у римским границама, све до Колубаре и читав Срем са Сингидунумом (Београдом).

Византијско-готски рат (535—552)

Повод за рат

После Теодорикове смрти 526. Остроготи и Визиготи су се поново раздвојили. Амаларих је наследио визиготско краљевство у Шпанији. Малолетни Аталарик је наследио Италију и Провансу. Убрзо почеше сукоби међу Остроготима. Аталариха наслеђује мајка Амаласунта, коју убијају. Тако ослабљену остроготску позицију користи цар Јустинијан I, који убиство краљице користи као повод за рат. То је био почетак готског рата (535-552).

Први поход и пораз Острогота

Велизар, као најуспешнији царски генерал, предводио је напад на Остроготе. Велизар је одмах заузео Сицилију, прешао у Италију и до новембра заузео Напуљ, а Рим до децембра 536. Из Рима је побегао остроготски краљ Витигес. Велизар заузима престолницу остроготског краљевства Равену 540. и заробљава остроготског краља Витигеса.

Понуда мировног споразума

Јустинијан I је имао проблема на истоку Византије. Персијанци су нападали и правили проблеме, тако да му је био потребан мир на западној страни Царства и једна неутрална земља, која би га одвајала од непријатељских Франака.

У том тренутку Јустинијан I нуди Остроготима великодушан споразум, да они задрже независно краљевство на сјеверозападу Италије, али да му предају пола блага Остроготског краљевства. То је било заиста огромно благо, јер је Италија била изузетно богата дотада. Ту Јустинијанову поруку Остроготима носио је Велизар, који је сам био против такве понуде. Остроготско племство се плашило да споразум не садржи некакву зачкољицу. Остроготи нису веровали Јустинијану, а Велизару су веровали јер су с њим често били у контакту, па су захтевали да и он потпише споразум.

Изгубишви недавно краља, Остроготи су понудили круну Велизару. Велизар је био војник лојалан цару па се претварао да прихвата понуду и да иде у Равену на крунисање. Међутим, он хапси вође Острогота, захтевајући да цело Остроготско краљевство буде дио Византије.

Јустинијан I је био љут, јер је имао проблеме са Персијом, па му је био преко потребан мир на Западу. Јустинијан је послао Велизара на фронт према Персији.

Наставак рата

Године 541. Остроготи убијају једног свог вођу који је почео преговоре са царством. Одмах бирају Тотилу као свог новог вођу. Тотила је започео силовиту и успешну кампању против Византинаца, заузимајући целу северну Италију и чак успевајући да заузме Рим после дуге друге опсаде. Велизар се вратио у Италију 544. Успео је да спаси Рим, али његов поход је овог пута био неуспешан, због проблема са снабдевањем и додатним појачањима, које Јустинијан I није слао. Неки историчари сматрају да је био љубоморан. Јустинијан I 548. године смењује Велизара и поставља Нарзеса за команданта.

У бици код Тагине Нарзес побеђује и убија Тотилу. Остроготи у Риму се предају, а у коначној бици на Везуву у октобру 553. Нарзес побеђује преостале делове остроготске армије у Италији.

Последице пораза

Са коначним поразом готско име се полако заборављало. Готи нису успели оно што је успело у Галији и Иберији, да успоставе државу јединством романских и германских елемената. У Шпанији су Готи постали значајан државотворни елемент, док су у Италији они виђени само као окупатори и владари.

Остроготски владари Италије

• Острогота (249)
• Книва (ок. 250—271)

...

• Геберик (334—337)
• Ерманарик (?—376)
• Витимир (375—376)
• Видирих (376—?)

...

• Валамер (440—469)

Амали династија:

• Теодемир (није још био у Италији)
• Теодорик Велики 476-526
• Аталарик 526—534
• Теодад 534—536

Каснији краљеви:

• Витигес 536—540
• Илдибад 540—541
• Ерарик 541
• Тотила 541—552
• Теја 552—553

Види још

• Краљевина Острогота
• Источни Готи у Превалису
• Готи
• Теодорик Велики
• Германи

Литература

• Andrić, Stanko (2002). „Južna Panonija u doba velike seobe naroda”. Scrinia Slavonica. 2: 117—167. 
• Gračanin, Hrvoje (2006). „Goti i južna Panonija”. Scrinia Slavonica. 6: 83—126. 
• Gračanin, Hrvoje (2007). „Gepidi, Heruli, Langobardi i južna Panonija”. Scrinia Slavonica. 7: 7—64. 
• Gračanin, Hrvoje; Škrgulja, Jana (2016). „Etnički identiteti u južnoj Panoniji i Dalmaciji u Justinijanovo doba”. Povijesni prilozi. 50: 9—46. 
• Зечевић, Нада (2002). Византија и Готи на Балкану у IV и V веку. Београд: Византолошки институт САНУ. 
• Линч, Џозеф Х. (1999). Историја средњовековне цркве. Београд: Clio. 
• Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. 
• Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић. 
• Милошевић, Петар (2001). Археологија и историја Сирмијума. Нови Сад: Матица српска. 
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
• Várady, László (1969). Das Letzte Jahrhundert Pannoniens (376–476). Amsterdam: Verlag Adolf M. Hakkert. 
• Wozniak, Frank E. (1981). „East Rome, Ravenna and Western Illyricum: 454-536 A.D.”. Historia: Zeitschrift für Alte Geschichte. 30 (3): 351—382. 
• Amory, Patrick (1997). People and Identity in Ostrogothic Italy, 489–554. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 0-521-52635-3. doi:10.1086/ahr/103.5.1569. .
• Arnold, Jonathan J. (2014). Theoderic and the Roman Imperial Administration. Cambridge; New York: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-05440-0. 
• Backman, Clifford R (2008). The Worlds of Medieval Europe. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-533527-9. 
• Bauer, Susan Wise (2010). The History of the Medieval World: From the Conversion of Constantine to the First Crusade. New York: W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-39305-975-5. 
• Burns, Thomas (1984). A History of the Ostrogoths. Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press. ISBN 0-253-32831-4. 
• Bury, J. B. (2000). The Invasion of Europe by the Barbarians. New York: W.W. Norton & Company. ISBN 978-0-39300-388-8. 
• Cameron, Alan; Long, Jacqueline; Sherry, Lee (1993). Barbarians and Politics at the Court of Arcadius. University of California Press. ISBN 0520065506. 
• Cantor, Norman F. (1994). The Civilization of the Middle Ages. New York: Harper Perennial. ISBN 0-06-092553-1. 
• Christensen, Arne Søby (2002). Cassiodorus, Jordanes and the History of the Goths: Studies in a Migration Myth. Copenhagen: Museum Tusculanum Press. ISBN 9788772897103. 
• Collins, Roger (1999). Early Medieval Europe, 300–1000. New York: Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-33365-808-6. 
• Dalby, Andrew (1999). Dictionary of Languages. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-23111-568-1. 
• De Puy, William Harrison (1899). The World-wide Encyclopedia and Gazetteer (vol 4). New York: Werner Co. 
• Encyclopædia Britannica, "Ostrogoth", stable URL: https://www.britannica.com/EBchecked/topic/434454/Ostrogoth
• Frassetto, Michael (2003). Encyclopedia of Barbarian Europe: Society in Transformation. Santa Barbara, CA: ABC-CLIO. ISBN 978-1-57607-263-9. 
• Freeman, Edward Augustus (1911). „Goths”. Ур.: Chisholm, Hugh. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 12 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 272–276. 
• Ghosh, Shami (2015). Writing the Barbarian Past: Studies in Early Medieval Historical Narrative. Leiden: Brill. ISBN 978-9-00430-581-6. 
• Halsall, Guy (2007). Barbarian Migrations and the Roman West, 376–568. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-52143-543-7. 
• Heather, Peter (1988). „The Anti-Scythian Tirade of Synesius' "De Regno"”. Phoenix. 42 (2): 156. JSTOR 1088231. doi:10.2307/1088231. 
• Heather, Peter (1989). „Cassiodorus and the Rise of the Amals: Genealogy and the Goths under Hun Domination”. The Journal of Roman Studies. 79: 103—128. JSTOR 301183. S2CID 162977685. doi:10.2307/301183. 
• Heather, Peter (1996). The Goths. Oxford: Blackwell Publishers. ISBN 0-631-16536-3. 
• Heather, Peter (1999), „The Creation of the Visigoths”, The Visigoths from the Migration Period to the Seventh Century: An Ethnographic Perspective, ISBN 978-0851157627 
• Heather, Peter (2003), „Gens and Regnum among the Ostrogoths”, Ур.: Goetz, Hans-Werner; Jarnut, Jörg; Pohl, Walter, Regna and Gentes: The Relationship Between Late Antique and Early Medieval Peoples and Kingdoms in the Transformation of the Roman World, ISBN 9004125248 
• Heather, Peter (2007), „Merely an Ideology? – Gothic identity in Ostrogothic Italy”, Ур.: Barnish; Marazzi, Linguistic and Literary Traces of the Ostrogoths, The Ostrogoths from the Migration Period to the Sixth Century: An Ethnographic Perspective, Studies in Historical Archaeoethnology, 7, ISBN 978-1843830740 
• Heather, Peter (2009). Empires and Barbarians: The Fall of Rome and the Birth of Europe. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-989226-6. 
• Heather, Peter (2018). „Ostrogoths”. Ур.: Oliver Nicholson. The Oxford Dictionary of Late Antiquity. 2, J–Z. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19881-625-6. 
• Jordanes (1915). The Gothic History of Jordanes. Translated by Charles C. Mierow. London: Oxford University Press. OCLC 463056290. 
• Kim, Hyun Jin (2013). The Huns, Rome and the Birth of Europe. Cambridge and New York: Cambridge University Press. ISBN 978-1-10700-906-6. 
• Kulikowski, Michael (2002), „Nation versus Army: A necessary contrast?”, Ур.: Gillett, Andrew, On barbarian identity. Critical approaches to ethnicity in the early middle ages, Turnhout, стр. 69—84 
• Larned, J. N., ур. (1895). History for Ready Reference. Cambridge, MA: C.A. Nichols. 
• Long, Jacqueline (1996), „5”, Claudian's In Eutropium: Or, How, When, and Why to Slander a Eunuch, ISBN 978-0807863053 
• Nicholson, Oliver (2018). The Oxford Dictionary of Late Antiquity. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-256246-3. 
• Oman, Charles W.C (1902). The Byzantine Empire. New York: G.P. Putnam’s Sons. 
• Thompson, Edward Arthur (1982). Romans and Barbarians: Decline of the Western Empire. Madison: The University of Wisconsin Press. ISBN 978-0-29908-700-5. 
• Todd, Malcolm (1999). The Early Germans. Oxford: Blackwell. ISBN 0-631-16397-2. 
• Waldman, Carl; Mason, Allan R. (2006). Encyclopedia of European Peoples. New York: Facts on File. ISBN 978-0-81604-964-6. 
• Wallace-Hadrill, J. M. (2004). The Barbarian West, 400–1000. Malden, MA: Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-63120-292-9. 
• Wolfram, Herwig (1988). History of the Goths. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 978-0-52006-983-1. 
• Wolfram, Herwig (1997). The Roman Empire and its Germanic Peoples. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. ISBN 0-520-08511-6. 

Спољашње везе

• Медији везани за чланак Остроготи на Викимедијиној остави