Дипломатика

Дипломатика (грч. δίπλωμα - исправа, диплома) је помоћна историјска дисциплина која проучава исправе (дипломе) властитом критичком методом ради утврђивања њихове вриједности као историјског свједочанства. Име долази од грчке ријечи δίπλωμα : исправа, диплома. Основни задатак дипломатике је да утврди да ли је нека повеља аутентична или лажна (фалсификат). У дипломатичке изворе спадају : повеље, писма, пресуде, уговори, рачунске књиге и сл.

Дипломатика је једна од помоћних историјских наука. Не треба је мешати са њеном сестринском дисциплином палеографије.. Заправо, њене технике имају више заједничког са техникама књижевних дисциплина критике текста и историјске критике.

Дефиниције

Webster's Dictionary (1828) defines diplomatics as the "science of diplomas, or of ancient writings, literary and public documents, letters, decrees, charters, codicils, etc., which has for its object to decipher old writings, to ascertain their authenticity, their date, signatures, etc."

Giorgio Cencetti (1908–1970) defined the discipline as "the study of the Wesen [being] and Werden [becoming] of documentation, the analysis of genesis, inner constitution and transmission of documents, and of their relationship with the facts represented in them and with their creators".

The Commission International de Diplomatique has defined diplomatics as "the science which studies the tradition, the form and the issuing of written documents".

More pragmatically, Peter Beal defines diplomatics as "the science or study of documents and records, including their forms, language, script and meaning. It involves knowledge of such matters as the established wording and procedures of particular kinds of document, the deciphering of writing, and document analysis and authentication".

Theo Kölzer defines diplomatics as "the teaching and the study of charters". He treats the terms "charter", "diploma", and "document" as broadly synonymous, and refers to the German scholar Harry Bresslau's definition of "documents" as "written declarations recorded in compliance with certain forms alternating according to the difference in person, place, time, and matter, which are meant to serve as a testimony of proceedings of a legal nature".

Properly speaking, and as usually understood by present-day scholars, diplomatics is concerned essentially with the analysis and interpretation of the linguistic and textual elements of a document. It is, however, closely associated with several parallel disciplines, including palaeography, sigillography, codicology, and provenance studies, all of which are concerned with a document's physical characteristics and history, and which will often be carried out in conjunction with a diplomatic analysis. The term diplomatics is therefore sometimes used in a slightly wider sense, to encompass some of these other areas (as it was in Mabillon's original work, and as is implied in the definitions of both Webster and Beal quoted above). The recent development of the science in non-English Europe is expanding its scope to a cultural history of documentation including aspects of pragmatic literacy or symbolic communication.

Christopher Brooke, a distinguished teacher of diplomatics, referred to the discipline's reputation in 1970 as that of "a formidable and dismal science ... a kind of game played by a few scholars, most of them medievalists, harmless so long as it does not dominate or obscure historical enquiry; or, perhaps, most commonly of all, an aid to understanding of considerable use to scholars and research students if only they had time to spare from more serious pursuits".

Постанак и развој Дипломатике

Аутентичност повеља провјеравана је још у средњем вијеку када су поједине повеље подношене суду као доказно средство у парницама. Тако је и папа Иноћентије III (1198—1216) утврдио извјесна правила за испитивање аутентичности старијих була (папских повеља) на основу писма, стила, слике на печату и начина причвршћивања. За тај посао постојала је и посебна канцеларија, али њихове су могућности биле ограничене па су многи фалсификати проглашени за аутентичне исправе. До правог развоја и постанка дипломатике долази тек у XVII вијеку. Два веома битна догађаја су се тад десила. Први се односио на вријеме послије Тридесетогодишњег рата (1618—1648) у којем су нестале многе повеље на којима су католици и протестанти темељили разне своје повластице. Вестфалским миром је одређено да се морају на темељу старих исправа ријешити сва спорна питања. То је био повод да се исконструирају многобројни фаслификати који су били узрок дугим споровима. Један од спорова који је остао упамћен је спор између женског самостана и града Линдау. Самостан је темељио своја права на исправи тобожњег цара Лудовика из XII вијека. Град је позвао ученог професора Хермана Конринга (Hermann Conring) да да своје стручно мишљење. Он је том приликом написао расправу под насловом „Censura diplomatis quod Ludovico imperatori fert acceptum coenobium Lindaciense“ у којој је први пут дао правила за утврђивање аутентичности дипломе. Конрингова расправа и метода коју у њој примјењује врло је блиска начелима модерне дипломатике. У Француској се у то доба јавља други тип дипломатичких ратова. Изазвао их је исусовац Данијел Папеброх (Daniel Papebroch) својом дипломатичком расправом „Propylaeum antiquarium circa veri et falsi discrimen in vetustis membranis“ коју је написао 1675. у уводу другог свеска дијела „Acta Sanctorum“ (за мјесец август), а којом је утврдио да су фалсификати многе меровиншке исправе издане бенедиктинском манастиру у Сант Денису. Бенедиктинци су се дуго спремали да одговоре Папеброху. Након дуге припреме Жан Мабиљон (Jean Mabillon) је 1681. одговорио големим дијелом „De re diplomatica libri sex“, Мабиљон је своју студију написао на основу огромне дипломатичке грађе. Анализирао је све елементе повеље : писаћи материјал, мастило, писмо, језик, формуле, печате, потписе и датуме. На основу анализе утврдио је правила на основу којих треба провјеравати аутентичност повеље. Папеброх се приклонио Мабиљоновим студијама без поговора. По узору на Мабиљона неколико десетљећа касније два његова сљедбеника Тасин (Rene Prosper Tassin) и Тоустан (Charles Francois Toustain) издају опсежно дипломатичко дјело у шест свезака под насловом „Nouveau Traite de Diplomatique“ (Париз 1750-1765). Ту су скицирали историјску критику стила, формула и обичаја које у поједним вјековима поштују папска писма и буле, а такође су дали и елементе за расправу о сфрагистици. Они су елементе повеље разврстали на спољне и унутрашње.

Послије Француске револуције кад је срушен феудални систем и кад су укинуте привилегије које су се могле доказивати повељама, оне губе практични значај. Остале су само предмет научног испитивања тако је и дипломатика сачувала свој научни карактер. Почетком XIX вијека почињу да се оснивају и прве школе које су се бавиле повељама. Тако је у Француској 1821. основана Школа повеља (École des chartes). Неколико година прије у Њемачкој је основано Друштво за проучавање старије њемачке историје (Gesellschaft fur altere deutsche Geschichtskunde), које се такође бавило проучавањем дипломатичке грађе. Међу познатијим дипломатичарима XIX вијека могу се још споменути : Julius Ficker (1826-1902), Theodor von Sickel (1826-1908) и Heinrich Brunner (1840-1915).

Дипломатички материјал бивше Југославије можемо подијелити на двије групе. Једној припадају повеље које су у формалном погледу под непосредним утицајем византијске дипломатичке праксе, а другој исправе западноевропског типа, писане претежно латиницом. Првој групи спадају у првом реду српске средњовјековне повеље којима су посветили своје радове Павле Каран-Твртковић, Ватрослав Јагић, Љубомир Стојановић, Станоје Станојевић, Јован Радонић и др. Другој групу припада хрватски дипломатички материјал, а њиме су се бавили Фрањо Рачки, Фердо Шишић, Виктор Новак и др.

Класификација Дипломатичке грађе по формалним обиљежјима

Када је Љубомир Стојановић издавао грађу сачувану у Дубровачком архиву, писану српским језиком и ћирилицом, он је своје издања насловио „ Старе српске повеље и писма“ (једине двије објављене свеске које чине Прву књигу издала је Српска академија наука 1929. и 1934. године). Ова подјела на „Повеље“ и „Писма“ одговарала је подјели дипломатичке грађе коју су предложили стари дипломатичари додајући и трећу групу која се могла окарактерисати као „Разно“.

Повеље су писана свједочанства састављена у одређеном облику, мада промјенљивом према мјесту, раздобљу, лицу и послу, о неком чину правне природе. У ову групу улазиле би исправе о давању неке повластице, затим пресуде, уговори и др.

Писма обухватају разноврсну преписку чији циљ није обично правне природе. Како је карактер писама најчешће индивидуалан, она не би улазила у оквир дипломатичких студија, али кад се не узме у обзир званична преписка између владара писма имају нека своја унутрашња и спољна обиљежја која се мијењају у појединим раздобљима. Средњовјековна писма сачувана на српском језику имају по правилу карактер званичне преписке, често са садржином правне вриједности. Нажалост, сачувана су само писма из XIV вијека.

У Разно се могу уврстити разне биљешке, обавјештења, изјаве свједока и сл. У раном средњем вијеку овакав је материјал риједак. У латинској дипломатици употребљава се за овакве бељешке општи назив „Scripturae“.

Класификација Дипломатичке грађе по садржини

Карактер повеље зависи од њене садржине и функције њеног аутора у друштву. Према садржини и друштвеној функцији аутора неког акта повеље се сврставају у приватноправне и јавноправне.

Јавноправне су оне које издају јавне власти, као нпр : цареви, краљеви, папе.

Приватноправне повеље су оне које издају приватна лица или ако их издају јавне установе које својом садржином улазе у област приватног права и које се односе на приватно лице. У повлачењу границе између ове двије групе дипломатичари се често разилазе. Пред њих се поставља питање којој групи треба да припадну повеље које су издавали феудалци. У раније доба кад су феудалци били само крупни земљопосједници, њихова су права по мишљењу правника била приватноправног карактера, па би се њихове повеље морале сврстати у групу приватноправних повеља. Касније кад су феудалци почели да располажу јавном влашћу, када су поред краља они били једини носиоци јавне власти, они су издавали повеље у другом својству, па би зато те повеље требало сматрати за јавноправне.

Француски научници одређују карактер повеље према положају извршиоца правног чина у друштву и држави, а њемачки према вриједности повеље и карактеру њене садржине. Има још разних подјела по садржини, тако неки научници дијеле повеље на оне које су састављене у организованим канцеларијама и на масу других различитог поријекла. Понекад се карактер повеље одређује према правном чину на који се односи.

Види још

• Писмо
• Хералдика
• Нумизматика
• Криптологија
• Хронологија
• Сфрагистика

Литература

• Стипишић Јаков, Помоћне Повијесне знаности у теорији и пракаси, Загреб 1991.
• Неауторизована студентска скрипта, Бања Лука
• Sweet, Rosemary (2004). Antiquaries: the discovery of the past in eighteenth-century Britain. London: Hambledon & London. стр. xiv. ISBN 1-85285-309-3. 
• Ranke, Leopold von (2011). Iggers, Georg G., ур. The Theory and Practice of History. Abingdon: Routledge. стр. xix. ISBN 978-0-415-78032-2. 
• Green, Anna; Troup, Kathleen, ур. (1999). The Houses of History: A Critical Reader in Twentieth-Century History and Theory. Manchester University Press. ISBN 978-0-7190-5255-2. 
• Stern, Fritz, ур. (1972). The Varieties of History: From Voltaire to the Present (2nd изд.). New York: Vintage Books. ISBN 0-394-71962-X. 
• Gartner, Richard. 2016. Metadata: Shaping Knowledge from Antiquity to the Semantic Web . Springer. ISBN 9783319408910.
• Zeng, Marcia & Qin, Jian. 2016. Metadata . Facet. ISBN 9781783300525.

Спољашње везе

• Virtual Library Historical Auxiliary Sciences - Diplomatics
• monasterium.net largest online database of charters
• Online-Database LBA online provided by the Lichtbildarchiv älterer Originalurkunden at Marburg University (Germany, state of Hesse)
• Vocabulaire international de la diplomatique, ed. Maria Milagros Cárcel Ortí, 2. ed., València 1997 (Col·lecció Oberta), online version
• Commission internationale de Diplomatique
• The International Research on Permanent Authentic Records in Electronic Systems (InterPARES)