Станоје Станојевић
Из Википедије, слободне енциклопедије
| Станоје Станојевић | |
|---|---|
| рођен: | 24. август 1874. Нови Сад (Аустро-Угарска) |
| преминуо: | 30. јули 1937. Беч (Аустрија) |
Станоје Станојевић (24. август 1874 - 30. јул 1937), је био српски историчар, први српски енциклопедиста, члан Српске краљевске академије и редовни професор Београдског универзитета.
Садржај |
[уреди] Биографија
Станоје Станојевић је рођен 24. августа (12. августа по Јулијанском календару) 1874. године у Новом Саду где се школовао до велике матуре. Студирао је у Бечу, а међу професорима су му били чувени научници Ватрослав Јагић и Константин Јиречек. Као 20-годишњи студент својим радом „Прилошци библиографији србуља“ привукао је пажњу професора Јиречека, тада најбољег познаваоца средњовековне историје Јужних Словена. Докторирао је 1896. одбраном тезе „Die Biographie Stefan Lazarević's von Konstantin dem Philosophen als Geschichtsquelle“ (Биографија Стефана Лазаревића од Константина Филозофа као историјски извор), коју је В. Јагић уврстио у свој Архив за словенску филологију. По завршеним студијама у Бечу усавршавао се у Немачкој, Русији и Турској. Код Фјодора Успенског и Карла Крумбахера је обогатио знање из византологије, која остаје његова велика љубав цели живот, нарочито византијско-српски односи. Током 1898. и 1899. ради у Руском археолошком институту у Цариграду где је био и професор у српској гимназији.
[уреди] Професорска каријера
Станојевић је писао критичке осврте на историчарска дела, обично веома оштре, што му је стварало тешкоће и непријатности. Изабран је за доцента српске историје на београдској Великој школи, али није потврђен, јер тадашњи председник владе Владан Ђорђевић није заборављао Станојевићеву негативну критику његове књиге „Грчка и српска просвета“ из 1896. године. После непотврђивања избора одлази на усавршавање у иностранство, а у Србију се враћа 1900.
За доцента српске историје на Великој школи изабран је 1900. године. 1905. када је Велика школа прерасла у Београдски универзитет, изабран је за ванредног професора а 1919. за редовног професора Народне историје, што је остао све до смрти. За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 1905. године а 1920. за редовног члана.
[уреди] Учешће у војним сукобима
Учествовао је у Балканским ратовима и био у штабу Дунавске дивизије I позива, а у Првом светском рату у штабу Моравске дивизије, такође I позива. После повлачења српске војске преко Албаније одлази у Петроград где је изабран за професора универзитета на коме предаје два семестра. Од 1917. године држи предавања у Паризу на Сорбони а 1918. током летњег семестра на Универзитету у Лондону. Цело време Првог светског рата Станојевић се активно залаже за српску ствар, па 1915. године покреће библиотеку „Савремена питања“ и као прво објављује свој спис „Шта хоће Србија?“ у Нишу 1915. године. На Париској мировној конференцији учествовао је као члан Историјско-етнографске секције.
[уреди] Историографски рад
Већ за време свога боравка у Цариграду је започео рад на делу Византија и Срби, које је било широко замишљено, али од кога су изишле само две књиге. Иако је дао неколико веома добрих истраживачких радова, нарочито у младости. Станојевића углавном карактерише одличан приказивачки дар.
Написао је више дела из српске историје: Византија и Срби, „Свети Сава“, Студија о српској дипломатији, Историја српскога народа, О јужним Словенима у VI, VII и VIII веку и друга.
Посебно је значајна његова Историја српскога народа (Београд 1908), која је била једна од првих књига са том тематиком. Претходила јој је само Историја српскога народа Љ. Ковачевића и Љ. Јовановића, издата у два тома од којих је први изашао у две књиге 1890. и 1891. (касније су изашле обе у једној књизи, 1893), а други том (прва књига) 1891. а касније оба дела 1894. Јиречекова Историја Срба се састојала из четири целине од којих је само прва објављена 1911. (политичка историја до 1371) док су друге три објављене 1922. и 1923. (историја до 1537. и културна историја у две свеске). Данас се Јиричекова историја штампа углавном у две књиге (Политичка историја до 1537. и Културна историја).
Станоје Станојевић је такође покренуо Југословенски историјски часопис и организовао Историјско друштво у Новом Саду, чији је председник био 10 година.
[уреди] Први српски енциклопедиста
Станојевић се од младости активно бавио публицистиком и просветитељством. Писао је чланке за разне новине, нарочито за Политику чији је био један од оснивача. Био је директор и уредник „Народне енциклопедије Срба, Хрвата и Словенаца“, јединог дела те врсте на нашем језику које је штампано ћирилицом и латиницом. То дело има 4.000 страница а на њему је сарађивало 160 аутора.
[уреди] Последње године
Станојевић је годинама вредно и систематски студирао историјске изворе и литературу, долазио до многих запажања, чинио белешке и спремао се да напише „Историју српског народа у средњем веку“, у 9 књига. Успео је да приреди само прву књигу, о изворима, и то не у коначном виду.
Истрошен напорним радом и здравственим проблемима, Станоје Станојевић је преминуо 30. јула 1937. у санаторијуму „Лев“ у Бечу од последица операције. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.
Био је ожењен Олгом Станојевић, сестром лингвисте Александра Белића.
[уреди] Важнији радови
- Византија и Срби, Нови Сад 1906.
- Историја српскога народа, Београд 1908.
- Историја Босне и Херцеговине, 1909.
- Студија о српској дипломатији, Београд 1914.
- Народна енциклопедија Срба, Хрвата и Словенаца", покретач и уредник, Београд 1925.
- Свети Сава, Београд 1935.
[уреди] Литература
- Енциклопедија Југославије, осми том Србија-Ж (1971. год.).
- Електронски каталог Народне библиотеке Србије.
- Мала Енциклопедија Просвета - Општа Енциклопедија (М-Ш). Издавачко предузеће "Просвета", Београд 1959.
- Енциклопедиски лексикон Свезнање, Београд 1937.
- Текст Мире Софронијевић из поговора Растковог електронског издања "Историје Босне и Херцеговине" Станоја Станојевића".
