Ћелијска комуникација — разлика између измена
| Ред 4: | Ред 4: | ||
== Комуникација животињских ћелија == |
== Комуникација животињских ћелија == |
||
Међу ћелијама [[животиња]] развили су се системи комуникације путем адхезивних молекула. Новија истраживања су показала да и биљне ћелије поседују неке адхезивне молекуле за везивање ћелијских зидова. Што се животињске ћелије тиче, можемо рећи да оне међусобно комуницирају на два начина: |
Међу ћелијама [[животиња]] развили су се системи комуникације путем адхезивних молекула.<ref>{{cite book|author=Witzany, Guenther |year=2010 |title=Biocommunication and Natural Genome Editing|publisher=Springer| isbn=9789048133185}}</ref> Новија истраживања су показала да и биљне ћелије поседују неке адхезивне молекуле за везивање ћелијских зидова. Што се животињске ћелије тиче, можемо рећи да оне међусобно комуницирају на два начина: |
||
* остваривањем [[Ћелијска адхезија|адхезије]] преко [[Ћелијски адхезивни молекули|ћелијских адхезивних молекула]] мембране |
* остваривањем [[Ћелијска адхезија|адхезије]] преко [[Ћелијски адхезивни молекули|ћелијских адхезивних молекула]] мембране |
||
* примањем и слањем сигнала путем [[секреција|секретованих]] „сигналних молекула” |
* примањем и слањем сигнала путем [[секреција|секретованих]] „сигналних молекула” |
||
Верзија на датум 1. јун 2010. у 19:24
Комуникација биљних ћелија
Ћелије биљака комуницирају преко плазмодезми, специјалних канала, односно пукотина ћелијског зида. Плазмодезме су сачињене из плазмодезмалне плазмине менбране (која је продужетак ћелијске мембране), цитоплазматичног прстена (продужетак цитоплазме) и дезмотубула (густо збијен фосфолипидни двослој прекривен влакнима актина и миозина који је повезан са ендоплазматичним ретикулумом). Плазмодезмина менбрана штити ћелију од губитка течности цитоплазме и од патогена, и представља место везивања хидрофобних делова протеина. Иако мањи молекули могу лако проћи кроз цитоплазматични прстен, некада се на њему налазе протеини који омогућавају контракцију и затварање плазмодезми. На крају, дезмотубули плазмодезме обезбеђују транспорт липида и полипептида, а уз утрошак молекула ATP могу да повећају пречник плазмодезме пропуштајући крупније молекуле.
Комуникација животињских ћелија
Међу ћелијама животиња развили су се системи комуникације путем адхезивних молекула.[1] Новија истраживања су показала да и биљне ћелије поседују неке адхезивне молекуле за везивање ћелијских зидова. Што се животињске ћелије тиче, можемо рећи да оне међусобно комуницирају на два начина:
- остваривањем адхезије преко ћелијских адхезивних молекула мембране
- примањем и слањем сигнала путем секретованих „сигналних молекула”
Литература
- ^ Witzany, Guenther (2010). Biocommunication and Natural Genome Editing. Springer. ISBN 9789048133185.