Чуло укуса

С Википедије, слободне енциклопедије
Папила укуса

Чуло укуса, густаторна перцепција, или густација је једно од пет традиционалних чула које је део густаторног система.

Укус је сензација која настаје кад супстанца у устима хемијски реагује са ћелијама рецептора укуса лоцираним на папилама укуса у усној дупљи, углавном на језику. Чуло укуса, заједно са мирисом (олфакција) и стимулацијом трограног нерва (регистровање текстуре, бола, и температуре), одређује укусе хране и/или других супстанци. Људи имају рецепторе укуса на папилама укуса и другим површинама укључујући горњу површину језика и епиглотис.[1][2] Густаторни кортекс је одговоран за перцепцију укуса.

Језик је покривен хиљадама малих квржица које се називају папиле, и које се могу видети и голим оком. Унутар сваке папиле су смештене стотине рецептора укуса.[3] Изуетак је filiform papillae који не садржи рецепторе укуса. Постоји између 2000 и 5000[4] папила укуса на горњем и фронталном делу језика. Друге су лоциране горњој, бочној и стражњој страни усног отвора, и у грлу. Свака тестна папила садржи 50 до 100 ћелија рецептора укуса.

Главни рецептори[уреди | уреди извор]

На људском језику постоје четири врсте папила укуса: нитасте (papillae filiformes), гљивасте (papilae fungiformes) опшанчене или окружене (papilae vallatae) и листасте (papilae foliatae). За укус су најбитније опшанчене папиле којих најчешће има, по око осам са обе стране средње језичне линије (sulcus medianus linguae). Супротно ранијем уверењу, нема одређених подручја језика осетљивих за одређене укусе, него је цела површина језика покривена брадавицама укуса које су осетљиве за свих пет основних укуса.[5][6][7][8]

На површини језика, посебно при његовом корену, налазе се бројне чулне брадавице или квржице, унутар којих се налазе чулни пупољци, који могу бити подражени материјама растворним у пљувачки. Осећај укуса настаје када нека материја у устима хемијски реагује са адекватним рецепторским ћелијама које се налазе на језику. Укус, заједно са осећањем мириса стимулише нерв тригеминус (трограни мождани), за регистрацију текстуре, бола и температуре, одређујивање укуса хране или других супстанци. Људи имају и рецепторе укуса на непцу (calyculi) и другим подручјима, укључујући горњу површину језика и грла. Језик је прекривен хиљадама малих неравнина под називом папиле, које су видљиве и голим оком. Унутар сваке папиле су стотине рецептора. Изузетак су филиформне папиле које их не садрже. На предњој и задњој страни језика има између 2.000. и 5.000. Друге су на непцу, са стране и страга усне дупље и у грлу. Сваки укусни пупољак садржи 50 до 100 рецепторских ћелија. Осећај укуса може се сврстати у пет основних укуса: слаткост, киселост, сланост, горчина и умами (укус меса).[9][10] Непце су у стању да разликују укусе, откривањем интеракција с различитим молекулима или јонима. Слатко, умами и горак укус су изазвани везивањем молекула на Г протеинских спрегнутих рецептора на ћеличне мембране чула укуса. Сланост и киселости се доживљавају када алкални метали или водоникови јони дођу на чулни пупољак.[11]

Основни укуси доприносе само делимично укупном осећају укуса хране у устима - укључени су и други фактори, као што су мирис (путем мирисног епитела носа),[12] текстуре,[13]‍:п. 36 осећаји разних механорецептора, мишића, нерава.[14] Температура се открива терморецепторима, а хладноћа (као што је ментол) и љутина (пикантност), путем хеместезе. Како чуло укуса регуструје и штетне и корисне материје, сви основни укуси су класификовани као: аверзивни или аперитивни, у зависности од ефекта који сензације имају на наш организам.[15] Слаткост помаже да се препознају енергетски богате намирнице, а горчина служи као знак упозорења на отрове.[16]

Међу људима, перцепција укуса почиње да се губи око педесете године живота услед губитка језичких папила и свеукупног смањења продукције пљувачке.[17] Људи исто тако могу да имају дистозије укуса путем дисгеузије. Сви сисари немају једнако чуло укуса: поједини глодари имају укус за скроб (који људи немају), мачке немају укус за слаткоћу, а неколико других месоједа укључујући хијене, делфине, и морске лавове, изгубили су способност осећаја неколико усуса од пет укуса које су имали њихови преци.[18]

Заштита чула укуса[уреди | уреди извор]

Чуло укуса, слично чулу мириса, потребно је штитити и неговати. Непотребно излагање врелим јелима и пићима, жестоким зачинима, разним хемикалијама, алкохолу, дуванском диму, дрогама и сл. доводи до смањивања осетљивости или чак до потпуне неосетљивости овог чула. Неке од поменутих и других материја могу трајно да оштетете чуло укуса.

На крају, потребно је знати да чуло укуса и мириса нису само испитивачи постављени на улазу у тело, већ стварају осећај пратног и непријатног те тако утичу на опште расположење и емотивно стање човека.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Wхат Аре Тасте Будс? кидсхеалтх.орг
  2. ^ Хуман биологy (Паге 201/464) Даниел D. Цхирас. Јонес & Бартлетт Леарнинг, 2005.
  3. ^ Сцхацтер, Даниел (2009). Псyцхологy Сецонд Едитион. Унитед Статес оф Америца: Wортх Публисхерс. стр. 169. ИСБН 978-1-4292-3719-2. 
  4. ^ Борон, W.Ф., Е.L. Боулпаеп. 2003. Медицал Пхyсиологy. 1ст ед. Елсевиер Сциенце УСА.
  5. ^ Мадер С. С. (2000): Хуман биологy. МцГраw-Хилл, Неw Yорк. ИСБН 978-0-07-290584-7. ISBN 978-0-07-117940-9.
  6. ^ Међедовић С., Маслић Е., Хаџиселимовић Р. (2000): Биологија 2. Свјетлост, Сарајево. ISBN 978-9958-10-222-6.
  7. ^ Хаџиселимовић Р., Маслић Е. (1996): Биологија (за I. резред техничких и стручних школа). Министарство образовења, науке, културе и спорта ФБиХ, Сарајево.
  8. ^ Корене З., Хаџиселимовић Р., Маслић Е. (2001): Биологија за 8. разред основне школе. Свјетлост, Сарајево. ISBN 978-9958-10-396-4.
  9. ^ Кеан, Сам (јесен 2015). „Тхе сциенце оф сатисфацтион”. Дистиллатионс Магазине. 1 (3): 5. Приступљено 20. 3. 2018. 
  10. ^ „Хоw доес оур сенсе оф тасте wорк?”. ПубМед. 6. 1. 2012. Приступљено 5. 4. 2016. 
  11. ^ Хуман Пхyсиологy: Ан интегратед аппроацх 5тх Едитион -Силвертхорн, Цхаптер-10, Паге-354
  12. ^ Смелл - Тхе Носе Кноwс wасхингтон.еду, Ериц Х. Цхудлер.
  13. ^ Андреw Ј. Росентхал (1999). Фоод теxтуре: меасуремент анд перцептион. Спрингер. 
  14. ^ Росентхал, стр. 4.
  15. ^ Wхy до тwо греат тастес сометимес нот тасте греат тогетхер? сциентифицамерицан.цом. Др. Тим Јацоб, Цардифф Университy. 22 Маy 2009.
  16. ^ Миллер, Грег (2. 9. 2011). „Сwеет хере, салтy тхере: Евиденце оф а тасте мап ин тхе маммилиан браин.”. Сциенце. 333 (6047): 1213. Бибцоде:2011Сци.333.1213М Проверите вредност параметра |бибцоде= ленгтх (помоћ). ПМИД 21885750. дои:10.1126/сциенце.333.6047.1213. 
  17. ^ Хенрy M Сеидел; Јане W Балл; Јоyце Е Даинс (1. 2. 2010). Мосбy'с Гуиде то Пхyсицал Еxаминатион. Елсевиер Хеалтх Сциенцес. стр. 303. ИСБН 978-0-323-07357-8. 
  18. ^ Сцуллy, Симоне M. (9. 6. 2014). „Тхе Анималс Тхат Тасте Онлy Салтинесс”. Наутилус. Архивирано из оригинала 14. 06. 2014. г. Приступљено 8. 8. 2014. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Андреw Ј. Росентхал (1999). Фоод теxтуре: меасуремент анд перцептион. Спрингер. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Чуло укуса на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Čulo_ukusa&oldid=27554365”