Скроб

Из Википедије, слободне енциклопедије
Скроб
Идентификација
CAS регистарски број 9005-25-8 YesY
ЕЦ-број 232-679-6
MeSH Starch
RTECS GM5090000
Својства
Молекулска формула (C6H10O5)n
Агрегатно стање бео прах
Густина 1.5 g/cm3[1][2]
Тачка топљења

разлаже се

Растворљивост у води none
Опасност
Подаци о безбедности приликом руковања (MSDS) ICSC 1553
EU-индекс not listed
тачка спонтаног паљења 410 °C

 YesY (шта је ово?)   (верификуј)

Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање (25 °C, 100 kPa) материјала

Infobox references

Скроб (лат. amylum) је природни полисахарид опште формуле (C6H10O5)n. Налази се у воћу, семенкама, корењу, кртолама и лишћу биљака.[3] То је један од основних састојака хране и производе га искључиво биљке, којима скроб служи као резервна енергија. По улози и структури је сличан гликогену који исту функцију обавља код животиња.

Састав[уреди]

Амилопектин
Амилоза

Скроб представља смесу два полисахарида, амилозе и амилопектина. То су полимери моносахарида D-глукозе, а разликују се у начину везивања глукозних јединица. Амилоза има једноставнију грађу. Чини је неколико хиљада мономера повезаних α(1→4) гликозидном везом у дуге ланце. Амилопектин је разгранат и састоји се од главног и бочних ланаца. Главни ланац чине молекули глукозе повезани α(1→4) гликозидном везом, док се на сваких 20-30 остатака јавља бочни ланац (исте структуре) спојен α(1→6) гликозидном везом. Скроб садржи око 1/5 амилозе и 4/5 амилопектина.[4]

Скробни лепак
Скробна зрнца

У хладној води, алкохолу и етру скроб је нерастворљив, док у врућој води даје густ колоидни раствор (тзв. скробни лепак). Скробна зрнца имају карактеристичан облик за сваку биљку, а промер им износи 2-150 ηm. Састављена су од воде (10-20%), масних киселина и фосфолипида (0,5-0,8%), протеина (0,1-0,5%), пепела, фосфора и других елемената.

Опна скробног зрнца је грађена од амилопектина, а унутрашњост од амилозе. Испитивањима је утврђено да зрнца имају семикристалну грађу, односно да поседују аморфна (неуређена) и кристална (уређена) подручја у којима су полимерни ланци повезани водониковим везама. Кристаличност се повезује са амилопектинском компонентом скробне грануле, док се амилозна компонента повезује са неуређеним или аморфним подручјем.

Под деловањем киселина и ензима скроб се може потпуно разгадити у глукозу, а међупродукти ове реакције су декстрини и малтоза.

Стварање скроба[уреди]

Асимилациони (примарни) скроб настаје у фотосинтетском ткиву биљака (хлоропластима). Примарни производ фотосинтезе је глукоза, али она се кондензује у нерастворљиви скроб. Током ноћи он се постепено разграђује и транспортује у друга ткива, а тамо се у амилопластима изграђују зрнца резервног скроба. Тај скроб је главни извор енергије у исхрани људи и домаћих животиња. Кртола кромпира садржи око 30%, а пшенична зрна и до 70 % скроба.[4]

Употреба[уреди]

Чисти изоловани скроб се добија из кромпира или житарица испирањем водом, а употребљава се у индустрији папира (као лепак), у прехрамбеној индустрији (као средство за згушњивање и желатинизацију), у козметици (пиринчани скроб као пудер), у текстилној, металној и фармацеутској индустрији, као реагенс за јод итд.[5]

Скробни сируп[уреди]

Скробни сируп је густа течна безбојна маса, која се добија хидролизом скроба. Садржи 20-40% малтозе, 12-20% глукозе и до 35% декстрина. Употребљава се у производњи ликера и кондиторских производа.

Извори[уреди]

  1. ^ Lide David R., ed. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th ed.). Boca Raton, FL: CRC Press. 0-8493-0487-3. 
  2. ^ Susan Budavari, ed. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th ed.). Merck Publishing. ISBN 0911910131. 
  3. ^ „Угљени хидрати“ Приступљено 9. 2. 2008.. 
  4. ^ а б „Скроб“ Приступљено 9. 2. 2008.. 
  5. ^ „Примена скроба“ Приступљено 9. 2. 2008.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]