Скроб

Из Википедије, слободне енциклопедије
Скроб
Идентификација
CAS регистарски број 9005-25-8 YesY
ЕЦ-број 232-679-6
MeSH Starch
RTECS GM5090000
Својства
Молекулска формула (C6H10O5)n
Агрегатно стање бео прах
Густина 1.5 g/cm3[1][2]
Тачка топљења

разлаже се

Растворљивост у води none
Опасност
Подаци о безбедности приликом руковања (MSDS) ICSC 1553
EU-индекс not listed
тачка спонтаног паљења 410 °C

 YesY (шта је ово?)   (верификуј)

Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање (25 °C, 100 kPa) материјала

Infobox references

Скроб (лат. amylum) је природни полисахарид опште формуле (C6H10O5)n. Налази се у воћу, семенкама, корењу, кртолама и лишћу биљака.[3] То је један од основних састојака хране и производе га искључиво биљке, којима скроб служи као резервна енергија. По улози и структури је сличан гликогену који исту функцију обавља код животиња.

Састав[уреди]

Амилопектин
Амилоза

Скроб представља смесу два полисахарида, амилозе и амилопектина. То су полимери моносахарида D-глукозе, а разликују се у начину везивања глукозних јединица. Амилоза има једноставнију грађу. Чини је неколико хиљада мономера повезаних α(1→4) гликозидном везом у дуге ланце. Амилопектин је разгранат и састоји се од главног и бочних ланаца. Главни ланац чине молекули глукозе повезани α(1→4) гликозидном везом, док се на сваких 20-30 остатака јавља бочни ланац (исте структуре) спојен α(1→6) гликозидном везом. Скроб садржи око 1/5 амилозе и 4/5 амилопектина.[4]

Скробни лепак
Скробна зрнца

У хладној води, алкохолу и етру скроб је нерастворљив, док у врућој води даје густ колоидни раствор (тзв. скробни лепак). Скробна зрнца имају карактеристичан облик за сваку биљку, а промер им износи 2-150 ηm. Састављена су од воде (10-20%), масних киселина и фосфолипида (0,5-0,8%), протеина (0,1-0,5%), пепела, фосфора и других елемената.

Опна скробног зрнца је грађена од амилопектина, а унутрашњост од амилозе. Испитивањима је утврђено да зрнца имају семикристалну грађу, односно да поседују аморфна (неуређена) и кристална (уређена) подручја у којима су полимерни ланци повезани водониковим везама. Кристаличност се повезује са амилопектинском компонентом скробне грануле, док се амилозна компонента повезује са неуређеним или аморфним подручјем.

Под деловањем киселина и ензима скроб се може потпуно разгадити у глукозу, а међупродукти ове реакције су декстрини и малтоза.

Стварање скроба[уреди]

Асимилациони (примарни) скроб настаје у фотосинтетском ткиву биљака (хлоропластима). Примарни производ фотосинтезе је глукоза, али она се кондензује у нерастворљиви скроб. Током ноћи он се постепено разграђује и транспортује у друга ткива, а тамо се у амилопластима изграђују зрнца резервног скроба. Тај скроб је главни извор енергије у исхрани људи и домаћих животиња. Кртола кромпира садржи око 30%, а пшенична зрна и до 70 % скроба.[4]

Употреба[уреди]

Чисти изоловани скроб се добија из кромпира или житарица испирањем водом, а употребљава се у индустрији папира (као лепак), у прехрамбеној индустрији (као средство за згушњивање и желатинизацију), у козметици (пиринчани скроб као пудер), у текстилној, металној и фармацеутској индустрији, као реагенс за јод итд.[5]

Скробни сируп[уреди]

Скробни сируп је густа течна безбојна маса, која се добија хидролизом скроба. Садржи 20-40% малтозе, 12-20% глукозе и до 35% декстрина. Употребљава се у производњи ликера и кондиторских производа.

Извори[уреди]

  1. Lide David R., ed. (2006). CRC Handbook of Chemistry and Physics (87th ed.). Boca Raton, FL: CRC Press. 0-8493-0487-3. 
  2. Susan Budavari, ed. (2001). The Merck Index: An Encyclopedia of Chemicals, Drugs, and Biologicals (13th ed.). Merck Publishing. ISBN 0911910131. 
  3. „Угљени хидрати“ Приступљено 9. 2. 2008.. 
  4. 4,0 4,1 „Скроб“ Приступљено 9. 2. 2008.. 
  5. „Примена скроба“ Приступљено 9. 2. 2008.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]