Шејх Мехмед Ужичанин

Шејх Мехмед Ужичанин или Шејх Мухамед (Шехер Ужице, око 1710 – Рожаје 1750), био је народни трибун, турски верски учитељ и хроничар. Жељан знања, одлази у Истанбул, у коме завршава високе верске школе, а затим се враћа у завичај. Био је један од ученијих људи свога времена, познат писац, и зачетник социјалног покрета у XVIII веку. Уживао је велики углед. Његова су предавања у џамији у Ужицу била веома посећена. Јавно је негодовао против глобе раје, неправде, насиља. Често је говорио: Цар је далеко и не чује и не зна шта се ради, нико не смије да се противи од песнице, батине и сабље а небо високо и доље тврдо.

Дело

Писао је посланице и цару и паши. Супротстављао се насиљу и неправди месних чиновника и јањичара. Његове посланице нису стизале до цара јер су га заптије уходиле и плениле их од поштоноша. Упутио је неколико оштрих посланица београдском везиру Мухамед-паши а преписе ученим људима Београда, Једрена, Истанбула, Меке и Медине. У писму Шејх одговара београдском паши на његово писмо од 2. априла 1748. године којим му овај наређује да се покори ферману на основу којег је требао да буде протеран у Босну, јер је, наводно, отказао послушност државној власти, нарушавајући ред и поредак. Шејх у писму истиче да упућује свет на добро а одвраћа га од зла и да то чини само на основу верских прописа, па за такав твој рад не сме бити кажњен. Валију назива насилником и приписује му пљачку раје.

Шејх описује напад на Ужице и свој бег одатле. Напад је био веома жесток, спаљене су куће и Шејха и његових присталица, а запаљена је и медреса. Он се, с неколико следбеника, затворио у једну џамију, одакле му успева да побегне, након што је један од његових присталица погинуо, а неколико остаје рањених.

Писмо је упутио и својим пријатељима обавештавајући о отетим и попаљеним објектима, жестоко критикујући пороке који су завладали у Ужицу. Београд назива градом смутње, стециштем насилника и покварених људи, а своје противнике прљавом бандом сатанске странке. Шејх се писмима обраћа и босанском валији, Хекимоглу Али-паши и Шејху Ису ефендији из Брусе, његовом мудерису, у којем га саветује да ради на верском уздизању народа, да избегава гозбе силника, зеленаша и покварених људи, а да не буде у непријатељству са кадијама и валијама. Порта је из Истанбула упутила више фермана на разне адресе и личности од којих захтева да се Шејх-Мехмед безусловно ухвати, а ако би било поступака супротних овим ферманима, прети се становништву кадилука Ужице, Соко Града и Пожега да ће се на њих расписати нарез у износу од 20.000 гроша. Београдски паша је послао своје људе да провере Шејхово деловање у Ужицу. За пашин налог знао је само бимбаша, који је након неколико дана проведених на путу, дошао до истине о Шејховим наступима против кога су ужички властодршци сплеткарили да би га оцрнили међу присталицама.

Јањичарски извиђачи, предвођени бимбашом, из сеоске цркве узели су крст, мантију и књиге, запретили попу да о томе никоме не говори и све ствари кришом ноћу сместили у Шејхово турбе поред џамије у којој је шејх био имам. Удесили су да их пашини људи тамо нађу. Попу су наредили да, када га кадија буде саслушавао, призна да је Шејх узео од њега те ствари, да му их је даривао као пријатељу. Чим су јањичари отишли, поп је пре зоре стигао у Ужице и испричао књиговесцу, кога је познавао, сусрет са јањичарима. Замолио га је да извести Шејха о томе какву му замку спремају. Кад је Шејх на сабах намаз дошао, стражар га је пропустио на врата џамијске авлије. Двојица јањичара су га опколила и завезала. Извели су га га пред народ који је чекао сабахски намаз. Ужички муфтија обавестио је окупљене да су у Шејховом турбету нашли мантију, крст и јеванђеље. ‘’Ето какав вам је Шејх, о томе најбоље говори ово што смо пронашли у његовом турбету. Он вас вара и наговара да не слушате царску власт а потајно одржава везе са попом ‘’- рекао је муфтија. Шејх је, ипак, ослобођен кривице јер су многи знали да је у питању најобичнија подвала.

Због све жешћих критика власти, београдски паша је послао егзекуторе с налогом да Шејха убију. Да би сачувао присталице и варош од пустошења, Шејх је напустио Ужице. Најжалије му је било оставити библиотеку коју је целог живота скупљао и обогаћивао вредним књигама. Узео је Кур'ан својом руком писан, и неке најнужније ствари, и бежећи пред јањичарском потером, без сна и одмора, стигао је у Сутиван код Бијелог Поља и склонио се код познате породице Шеховића. Ноћ је проводио у ибадету, далеко од очију света, размишљајући куда да оде. Отишао је у Балотиће, код Рожаја, код свог ратног друга Хајрудина Балоте, с којим је 1737. године учествовао у борбама са Аустријанцима код Бања Луке. У дугим зимским ноћима, Шејх је подучавао сеоску децу писмености, говорио људима који су се радознало окупљали око њега - да власти треба да су подједнако праведне за свакога, без обзира на веру, да чиновници не смеју примати мито, да према сиротињи не треба чинити неправду и насиље. Одвраћао је сељаке од свађа, оговарања, лажи и других порока.

Смрт

Везир је послао писмо пећком паши Махмутбеговићу захтевајући: Или Шејхову или твоју главу. Војници су опколили кућу у којој се крио Шејх. Према легенди, јањичари су га заклали раоником, јер га, причало се, није хтела ни пушка ни сабља; главу су му однели у Пећ и, кад су је показали паши, њему се учинило да се насмејала. Имам Горње џамије, Имамовић, уснио је да треба да оде и узме Шејхову главу. Пробудио се у поноћ и кренуо, а један бели пас, веле, ишао је пред њим, и, када је имам поред турских стражара пролазио, они су спавали, нису га опазили, те он узме шејхову главу, донесе је у Рожаје и састави са трупом. Сазнавши за то, Хуршид –паша поврати војску и нареди да се над Шејховим гробом направи турбе и напише тарих, који и дан-данас постоји и у којем пише да је Шејх био борац против насиља јањичара.

На месту где је Шејх убијен процветале су руже "шеховке" које и данас тамо успевају, али се на друго место не могу пресадити. Шејх Мухамед Ужичанин је погубљен у Балотићима 1750. године. На месту погибије мештани су у знак поштовања према овом шехиду подигли турбе. Друго турбе подигнуто је у Пећи на месту где се глава шејхова пред пашом - убицом насмејала, а треће турбе му је подигао Хуршид-паша 1854. године у Рожајама, у харему Горње џамије.

Легенда

О Шејху Мехмеду, Тихомир Ђорђевић је забележио следећу легенду: "Онога дана када ће га стићи потера он рекне људима који су били око њега: Ја ћу данас погинути. Тако је и било. На месту где је погинуо било му је укопано тело, а на гробу му одмах никне ружа која је имала мирис лепши од мириса свију ружа. Глава му је однесена у Пећ. Неки хоџа од Имамовића фамилије из Рожаја отиде у Пећ и успе да му главу украде. Други му ископају тело па га однесу у Рожаје и заједно са главом укопају на два метра од Куртагића џамије. Ту му је на гробу начињено ново турбе. Ону ружу са првога гроба пресаде сад на новом гробу, где и сада траје. Многи су покушавали да од ње пресаде, али пресаде не миришу онако као ружа на гробу".

У турбету се и данас налази хронограм на турско-персијском језику који говори о личности шејха и градитељу његовог турбета: Ужички шејх Мухамед, проживитељ Мустафине вјере (мухји и дини Мустафа) чије је чисто тијело сахрањено у ову мирисаву земљу, је највећи кутб (првак шејхова) и насљедник пејгамберског Божанског знања, удостојен је части да буде слуга породице Бетуле пречасне (хазрети Фатиме)."

О Шејху Мухамеду испеване су многе народне песме, а славили су га једнако и Срби и муслимани.

Види још

• Сабит Алаудин Ужичанин

Литература

ИССН: 0555-1153 Аутор: Мушић, Омер Наслов: Трећа посланица шејха Мухамеда из Ужица Матична публикација: Прилози за оријенталну филологију = Ревуе де пхилологие ориентале, бр. 8-9 / пп. 193-203 Импресум: Сарајево : Оријентални институт у Сарајеву, 1958/59 Сигнатура ТУР 809 ПРИ Врста грађе: Чланак Књижница: Књижница за туркологију, http://www.knjiznice.ffzg.hr/turkologija Архивирано на сајту Wayback Machine (4. мај 2009) МФН: 718