Пожега

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Пожега (вишезначна одредница).
Пожега

Железничка станица у Пожеги
Железничка станица у Пожеги

Грб
Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Управни округ Златиборски
Општина Пожега
Становништво
Становништво (2011) 13153
Положај
Координате 43°50′28″N 20°02′17″E / 43.841166, 20.038166
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 315 m
Површина 426 km²
Пожега на мапи Србије
{{{alt}}}
Пожега
Пожега на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 31210
Позивни број 031
Регистарска ознака


Координате: 43° 50′ 28" СГШ, 20° 02′ 17" ИГД

Пожега је градско насеље у Србији у општини Пожега у Златиборском округу. Према попису из 2011. било је 13153 становника. За време постојања Југославије, назив овог места био је Ужичка Пожега, како би се разлоковао од Славонске Пожеге.

У граду се налази Народна библиотека Пожега.

Географија[уреди]

Налази се 180 km од Београда и 25 km од Ужица.

Пожега је једно од најважнијих саобраћајних чворишта у овом делу Србије. Њега чине железничке пруге Београд-Бар и Пожега-Сталаћ, постојећи магистрални путеви М-21 и М-22 и планирани ауто-путеви М-227 Београд-Јужни Јадран и Е-761 Појате-Краљево-Чачак-Пожега. Овакав саобраћајни положај доприноси да Пожега буде на раскршћу два појаса интензивног развоја, дуж Западне Мораве и дуж потеза Београд-Бар.

Пожега се налази у средини Пожешке котлине на 300 метара надморске висине. На истоку Пожегу од Чачка одвајају планине Овчар 985 m и Каблар 889 m , које тиме граде клисуру.

Демографија[уреди]

У насељу Пожега живи 10515 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,8 година (36,8 код мушкараца и 38,7 код жена). У насељу има 4197 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,15.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 2249 [1]
1953. 2710
1961. 4094
1971. 8503
1981. 10410
1991. 12552 12423
2002. 13340 13206
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
12.698 96,15%
Роми
  
226 1,71%
Црногорци
  
51 0,38%
Хрвати
  
19 0,14%
Југословени
  
19 0,14%
Македонци
  
16 0,12%
Словенци
  
4 0,03%
Муслимани
  
4 0,03%
Мађари
  
3 0,02%
Словаци
  
2 0,01%
Руси
  
2 0,01%
Власи
  
2 0,01%
Чеси
  
1 0,00%
Украјинци
  
1 0,00%
Румуни
  
1 0,00%
Буњевци
  
1 0,00%
Бугари
  
1 0,00%
Бошњаци
  
1 0,00%
Албанци
  
1 0,00%
непознато
  
36 0,27%


Историја и предање[уреди]

Плодна земља и реке у овој котлини, утицале су да се на овом месту људи рано населе. Испитивања показују да су на месту данашње Пожеге постојала насеља 2.600 година пре нове ере. У општини Пожега, о постојању насеља постоје археолошке материјалне ископине и докази о постојању неолитских насеља, илирски гробни налази, праисторијска хумка, некропол под хумкама, античка насеља, античке некрополе као и римско насеље. Од 7. века нове ере ове крајеве насељавају Словени.

Константин Порфирогенит, византијски владар и историчар из 10. века, наводи „настањене градове“ у Рашкој. Поред осталих помиње Дресник и Мегиретус. За први се претпоставља да се налазио на месту данашње Дрежничке градине, између Пожеге и Ужица. Ни утврђење Мегиретус није локализовано. На основу недовољно веродостојних података налазио се између Ђетиње и Рзава, недалеко од Пожеге.

Крајем 12. века територија око Пожеге и Ужица улази у састав Немањине средњовековне државе, што документује повеља манастира Студенице из 1196. године.

Ништа се поуздано не зна о Пожеги, али се на данашњој области града помињу имена Стефана Дечанског у чије је доба Пожега са околином, била у поседу Војина од Vsciza, који се помиње у дубровачким записима. После смрти Стефана Душана 1335. године, област Пожеге под управом држи великаш Војислав Војиновић, а после њега Никола Алтомановић

Затим се помиње у средњем веку као веће насљено место и седиште шире области бана Милутина који се помиње у народном епосу поводом битке на Велбужду 1330. године.

Срефан Лазаревић, 1405. године, поклања манастиру Милешеви пет села у жупи Моравици (два Гугља, Расну, Шенгољ и Рупељево – пет данашњих пожешких села)

1463. године на област Пожеге долазе Турци и у њиховим списима Пожега се јавља као насељено место.

1516. године Пожега је била зијамет (феудално добро), Мустафе, војводе. У њој преовлађује хришћански живаљ, иако се у пописним књигама (дефтерима) јављају и муслимани. (101 хришћански дом, 22 куће неожењених Срба, 2 куће удовица и 13 домова муслимана.)

У пописном дефтеру из 1559/60 уписана је нахија Пожега која се налази у кадилуку Чачак. Међутим не помиње се насеље Пожега.

У 16. веку у овом месту основана је дубровачка колонија. Пожега се јавља у трговачким књигама Дубровника.

Више података о Пожеги налазимо у Путопису Евлије Челебије из 1663. године. Е. Челебија долази у варошицу на Скрапежу преко Рудника и Чачка. Он каже да је ово место, „лепа касаба, врло развијена и красна“, мирно и сигурно. Сем тога, у варошици се налази 10 џамија, 3 медресе (средње школе), 6 нижих школа и 4 текије (муслиманска капела). Такође је констатовао да су сва села на ободу пожешке котлине насељена српским становништвом.

Претпоставља се да је назив Пожега настао по старом предању због јаке врућине и жеге.

Оснивање и развој варошице[уреди]

Пре оснивања варошице Пожеге, упоредо са муслиманским насељем на десној страни реке Скрапеж, постојало је српско село Пожега које се налазило у пожешкој нахији. На основу финансијских књига и чибучких тефтера из 1882. године село Пожега броји 33 домаћинства. Његови становници најближе су пришли муслиманској Пожеги и етнички је одвојили од српског залеђа. Према одредбама султановог хатишерифа из 1830. године турски гарнизони остају у утврђеним градовима, а Турцима се забрањује становање у селима и паланкама. Муслимани одлазе из Пожеге у Ужице, Босну и Новопазарски Санџак. Варошица на Скрапежу остаје скоро без становника, запуштена, са полусрушеним кућама, хановима и џамијом. Међутим, захваљујући повољном географском положају, као и близини границе убрзо почиње изградња нове варошице на левој страни Скрапежа.

У оснивању Пожеге, као и у њеном урбанистичком формирању, преломни тренутак представља 1832. година. После „Курлагине буне“ у Ужицу становници града на Ђетињи исељавају се у Пожегу. Кнез Милош одлучује да убрза изградњу варошице, руководећи се политичким и економским мотивима. У писму брату Јовану Обреновићу јавља: „Пожегу ради њи (исељених Ужичана – пр. С. И.) хоћу да урегулирам, зато тамо нека иду; ово објавите и ужичке нахије капетанима да се по томе владају.“

Лазар Зубан, секретар, „књижевно-српског управитељског совјета“, у заједници са Јованом Обреновићем, војним командатом моравско-подринске области, настоји да изгради Пожегу према кнежевим (Милош Обреновић) концепцијама. Марта 1832. године Зубан борави у Пожеги у „сверху планирања“ нове чаршије, поставља „биљеге, куда ће се градити куће и дућани“. На основу Зубановог плана, а у складу са конфигурацијом терена, варошица се изграђује на правцу и раскршћу главних путева: Чачак-Ужице и Косјерић-Ариље, Ивањица, Јавор. На тој регулационој линији настале су главне улице, широке и праве, а затим се просецају и уређују споредне улице на периферији чаршије. Приликом урбанистичког уобличавања Пожеге наглашен је трг који је настао усецањем улица на раскршћу главних саобраћајница. Трг је кружног облика. У општој композицији насеља он економски повезује чаршију, њему гравирају дућани, занатлијске радионице, кафане и механе. Ту је и пијаца где се обављају трговачки послови и врши робно-новчана размена.

Села око Пожеге формирају се, углавном, досељавањем становништва из Црне горе, Херцеговине, Босне, Полимља, Потарја, са Пештери, Сјенице, из крајева око Увца и Лима. Јаче миграционе струје почеле су да обухватају овај део западне Србије још у време Кочине Крајине и фрајкора, крајем 18. века, што се наставља почетком 19. века. Досељеници силазе са херцеговачких и црногорских брда, из Новопазарског Санџака, улазе у Србију преко границе на Јавору, Кокином броду, Ступској чесми и Мокрој гори, остају у ужичком крају, као „етапној или прелазној зони“, а затим иду долином Дрине и Западне Мораве у Подриње, Ваљевску Подгорину, Тамнаву, Посавину и Шумадију.

Слике[уреди]

Познате личности из Пожеге[уреди]

  • Милош Теодоровић Обреновић, Кнез од 1815—1835. године, учесник Првог српског устанка, вођа Другог српског устанка и оснивач династије Обреновић;
  • Петар Лековић, први народни херој;
  • Олга Јовичић Рита, народни херој;
  • Дарко Благојевић, фудбалер, голман ФК Партизан;
  • Мирослав Павловић Павик, фудбалер који је одиграо 400 утакмица за ФК Црвену звезду и наступио 46 утакмица за репрезентацију СФР Југославије;
  • Срђан Мијаиловић, фудбалер, (ФК Црвена звезда, Кајзеспор...), повремени репрезентативац Србије;
  • Дејан Петровић, редитељ, међународна признања и награде: 1 златни и 2 бронзана ВИТЕЗА на фестивалима у Москви за своје документарне филмове, као и више награда за најбољи филм и режију на домаћим фестивалима;
  • Дејан Лазаревић, трубач вишеструки победник Сабора;
  • Момчило Тешић, писац;
  • Драган Јовановић Данилов (Пожега, 7. новембар 1960) је српски песник, есејиста, прозни писац и ликовни критичар.
  • Dragan Jovicević Macola je rođen 1964 godine u Prijanovićima kraj Pozege, skulptor.

Референце[уреди]

  1. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  2. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  3. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :