Пожега

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Пожега (вишезначна одредница).
Пожега

Железничка станица у Пожеги
Железничка станица у Пожеги

Грб
Основни подаци
Држава Застава Србије Србија
Управни округ Златиборски
Општина Пожега
Становништво
Становништво (2011) 13206
Положај
Координате 43°50′28″N 20°02′17″E / 43.841166, 20.038166
Временска зона средњоевропска:
UTC+1
Надморска висина 315 m
Површина 426 km²
Пожега на мапи Србије
{{{alt}}}
Пожега
Пожега на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број 31210
Позивни број 031
Регистарска ознака


Координате: 43° 50′ 28" СГШ, 20° 02′ 17" ИГД

Пожега је градско насеље у Србији у општини Пожега у Златиборском округу. Према попису из 2002. било је 13206 становника (према попису из 1991. било је 12552 становника). За време постојања Југославије, назив овог места био је Ужичка Пожега, како би се разлоковао од Славонске Пожеге.

У граду се налази Народна библиотека Пожега.

Географија[уреди]

Налази се 180 km од Београда и 25 km од Ужица.

Пожега је једно од најважнијих саобраћајних чворишта у овом делу Србије. Њега чине железничке пруге Београд-Бар и Пожега-Сталаћ, постојећи магистрални путеви М-21 и М-22 и планирани ауто-путеви М-227 Београд-Јужни Јадран и Е-761 Појате-Краљево-Чачак-Пожега. Овакав саобраћајни положај доприноси да Пожега буде на раскршћу два појаса интензивног развоја, дуж Западне Мораве и дуж потеза Београд-Бар.

Пожега се налази у средини Пожешке котлине на 300 метара надморске висине. На истоку Пожегу од Чачка одвајају планине Овчар 985 m и Каблар 889 m , које тиме граде клисуру.

Демографија[уреди]

У насељу Пожега живи 10515 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 37,8 година (36,8 код мушкараца и 38,7 код жена). У насељу има 4197 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,15.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

График промене броја становника током 20. века

Демографија
Година Становника
1948. 2249 [1]
1953. 2710
1961. 4094
1971. 8503
1981. 10410
1991. 12552 12423
2002. 13340 13206
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
12.698 96,15%
Роми
  
226 1,71%
Црногорци
  
51 0,38%
Хрвати
  
19 0,14%
Југословени
  
19 0,14%
Македонци
  
16 0,12%
Словенци
  
4 0,03%
Муслимани
  
4 0,03%
Мађари
  
3 0,02%
Словаци
  
2 0,01%
Руси
  
2 0,01%
Власи
  
2 0,01%
Чеси
  
1 0,00%
Украјинци
  
1 0,00%
Румуни
  
1 0,00%
Буњевци
  
1 0,00%
Бугари
  
1 0,00%
Бошњаци
  
1 0,00%
Албанци
  
1 0,00%
непознато
  
36 0,27%


Историја и предање[уреди]

Плодна земља и реке у овој котлини, утицале су да се на овом месту људи рано населе. Испитивања показују да су на месту данашње Пожеге постојала насеља 2.600 година пре нове ере. У општини Пожега, о постојању насеља постоје археолошке материјалне ископине и докази о постојању неолитских насеља, илирски гробни налази, праисторијска хумка, некропол под хумкама, античка насеља, античке некрополе као и римско насеље. Од 7. века нове ере ове крајеве насељавају Словени.

Константин Порфирогенит, византијски владар и историчар из 10. века, наводи „настањене градове“ у Рашкој. Поред осталих помиње Дресник и Мегиретус. За први се претпоставља да се налазио на месту данашње Дрежничке градине, између Пожеге и Ужица. Ни утврђење Мегиретус није локализовано. На основу недовољно веродостојних података налазио се између Ђетиње и Рзава, недалеко од Пожеге.

Крајем 12. века територија око Пожеге и Ужица улази у састав Немањине средњовековне државе, што документује повеља манастира Студенице из 1196. године.

Ништа се поуздано не зна о Пожеги, али се на данашњој области града помињу имена Стефана Дечанског у чије је доба Пожега са околином, била у поседу Војина од Vsciza, који се помиње у дубровачким записима. После смрти Стефана Душана 1335. године, област Пожеге под управом држи великаш Војислав Војиновић, а после њега Никола Алтомановић

Затим се помиње у средњем веку као веће насљено место и седиште шире области бана Милутина који се помиње у народном епосу поводом битке на Велбужду 1330. године.

Срефан Лазаревић, 1405. године, поклања манастиру Милешеви пет села у жупи Моравици (два Гугља, Расну, Шенгољ и Рупељево – пет данашњих пожешких села)

1463. године на област Пожеге долазе Турци и у њиховим списима Пожега се јавља као насељено место.

1516. године Пожега је била зијамет (феудално добро), Мустафе, војводе. У њој преовлађује хришћански живаљ, иако се у пописним књигама (дефтерима) јављају и муслимани. (101 хришћански дом, 22 куће неожењених Срба, 2 куће удовица и 13 домова муслимана.)

У пописном дефтеру из 1559/60 уписана је нахија Пожега која се налази у кадилуку Чачак. Међутим не помиње се насеље Пожега.

У 16. веку у овом месту основана је дубровачка колонија. Пожега се јавља у трговачким књигама Дубровника.

Више података о Пожеги налазимо у Путопису Евлије Челебије из 1663. године. Е. Челебија долази у варошицу на Скрапежу преко Рудника и Чачка. Он каже да је ово место, „лепа касаба, врло развијена и красна“, мирно и сигурно. Сем тога, у варошици се налази 10 џамија, 3 медресе (средње школе), 6 нижих школа и 4 текије (муслиманска капела). Такође је констатовао да су сва села на ободу пожешке котлине насељена српским становништвом.

Претпоставља се да је назив Пожега настао по старом предању због јаке врућине и жеге.

Оснивање и развој варошице[уреди]

Пре оснивања варошице Пожеге, упоредо са муслиманским насељем на десној страни реке Скрапеж, постојало је српско село Пожега које се налазило у пожешкој нахији. На основу финансијских књига и чибучких тефтера из 1882. године село Пожега броји 33 домаћинства. Његови становници најближе су пришли муслиманској Пожеги и етнички је одвојили од српског залеђа. Према одредбама султановог хатишерифа из 1830. године турски гарнизони остају у утврђеним градовима, а Турцима се забрањује становање у селима и паланкама. Муслимани одлазе из Пожеге у Ужице, Босну и Новопазарски Санџак. Варошица на Скрапежу остаје скоро без становника, запуштена, са полусрушеним кућама, хановима и џамијом. Међутим, захваљујући повољном географском положају, као и близини границе убрзо почиње изградња нове варошице на левој страни Скрапежа.

У оснивању Пожеге, као и у њеном урбанистичком формирању, преломни тренутак представља 1832. година. После „Курлагине буне“ у Ужицу становници града на Ђетињи исељавају се у Пожегу. Кнез Милош одлучује да убрза изградњу варошице, руководећи се политичким и економским мотивима. У писму брату Јовану Обреновићу јавља: „Пожегу ради њи (исељених Ужичана – пр. С. И.) хоћу да урегулирам, зато тамо нека иду; ово објавите и ужичке нахије капетанима да се по томе владају.“

Лазар Зубан, секретар, „књижевно-српског управитељског совјета“, у заједници са Јованом Обреновићем, војним командатом моравско-подринске области, настоји да изгради Пожегу према кнежевим (Милош Обреновић) концепцијама. Марта 1832. године Зубан борави у Пожеги у „сверху планирања“ нове чаршије, поставља „биљеге, куда ће се градити куће и дућани“. На основу Зубановог плана, а у складу са конфигурацијом терена, варошица се изграђује на правцу и раскршћу главних путева: Чачак-Ужице и Косјерић-Ариље, Ивањица, Јавор. На тој регулационој линији настале су главне улице, широке и праве, а затим се просецају и уређују споредне улице на периферији чаршије. Приликом урбанистичког уобличавања Пожеге наглашен је трг који је настао усецањем улица на раскршћу главних саобраћајница. Трг је кружног облика. У општој композицији насеља он економски повезује чаршију, њему гравирају дућани, занатлијске радионице, кафане и механе. Ту је и пијаца где се обављају трговачки послови и врши робно-новчана размена.

Села око Пожеге формирају се, углавном, досељавањем становништва из Црне горе, Херцеговине, Босне, Полимља, Потарја, са Пештери, Сјенице, из крајева око Увца и Лима. Јаче миграционе струје почеле су да обухватају овај део западне Србије још у време Кочине Крајине и фрајкора, крајем 18. века, што се наставља почетком 19. века. Досељеници силазе са херцеговачких и црногорских брда, из Новопазарског Санџака, улазе у Србију преко границе на Јавору, Кокином броду, Ступској чесми и Мокрој гори, остају у ужичком крају, као „етапној или прелазној зони“, а затим иду долином Дрине и Западне Мораве у Подриње, Ваљевску Подгорину, Тамнаву, Посавину и Шумадију.

Слике[уреди]

Познате личности из Пожеге[уреди]

  • Милош Теодоровић Обреновић, Кнез од 1815—1835. године, учесник Првог српског устанка, вођа Другог српског устанка и оснивач династије Обреновић;
  • Петар Лековић, први народни херој;
  • Олга Јовичић Рита, народни херој;
  • Дарко Благојевић, фудбалер, голман ФК Партизан;
  • Мирослав Павловић Павик, фудбалер који је одиграо 400 утакмица за ФК Црвену звезду и наступио 46 утакмица за репрезентацију СФР Југославије;
  • Срђан Мијаиловић, фудбалер, (ФК Црвена звезда, Кајзеспор...), повремени репрезентативац Србије;
  • Дејан Петровић, редитељ, међународна признања и награде: 1 златни и 2 бронзана ВИТЕЗА на фестивалима у Москви за своје документарне филмове, као и више награда за најбољи филм и режију на домаћим фестивалима;
  • Дејан Лазаревић, трубач вишеструки победник Сабора;
  • Момчило Тешић, писац;
  • Драган Јовановић Данилов (Пожега, 7. новембар 1960) је српски песник, есејиста, прозни писац и ликовни критичар.
  • Dragan Jovicević Macola je rođen 1964 godine u Prijanovićima kraj Pozege, skulptor.

Референце[уреди]

  1. ^ Књига 9, Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, мај 2004, ISBN 86-84433-14-9
  2. ^ Књига 1, Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-00-9
  3. ^ Књига 2, Становништво, пол и старост, подаци по насељима, Републички завод за статистику, Београд, фебруар 2003, ISBN 86-84433-01-7

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :