Путовање кроз време

С Википедије, слободне енциклопедије
Илустрација закривљености просторвремена

Путовање кроз време је кретање особе или предмета између две тачке у времену, аналогно кретању између две тачке у простору, обично помоћу хипотетичке направе зване времеплов. Путовање кроз време је широко распрострањен концепт у филозофији и књижевности. Идеју о времеплову је популарисао Херберт Џорџ Велс у свом роману Времеплов из 1895.

Није сигурно да ли је путовање у прошлост физички могуће. С друге стране, путовање у будућност је, независно од уобичајеног осећаја перцепције времена, феномен који је детаљно проучен и добро објашњен у оквирима специјалне и опште релативности. Међутим, уз помоћ данашње технологије није могуће извести да се једно тело помери испред или иза другог у времену за више од неколико милисекунди. Што се тиче путовања уназад кроз време, могуће је наћи решења у општој релативности која то дозвољавају, али та решења захтевају услове који можда нису физички могући. Путовање у арбитрарну тачку у просторвремену има веома малу подршку у теоријској физици и обично је повезано само са квантном механиком или црвоточинама, такође познатим под називом Ајнштајн-Розенови мостови.

Историјат идеје о путовању кроз време[уреди | уреди извор]

Статуа Рипа Ван Винкла у Ирвингтону (Њујорк)

Неки древни митови говоре о особама које одлазе унапред кроз време. У хиндуистичкој митологији, Махабхарата помиње причу о краљу Раивати Какудмију, који путује на небо да упозна творца Брахмана и кад се врати на Земљу, са изненађењем схвата да је прошло много векова.[1] Будистички Пали канон помиње релативност времена. Староиндијски филозоф Пајаси помиње једног од главних Будиних ученика, Кумару Касапу, који објашњава Пајасију да време на Небу протиче другачије него на Земљи.[2] Јапанска прича о Урашими Тароу,[3] говори о младом рибару по имену Урашима Таро који одлази у палату под морем. После три дана, враћа се кући у своје село и открива да се налази 300 година у будућности, где га нико не познаје, кућа му је срушена, а породица умрла.[4] У јеврејској традицији, помиње се да је учењак из 1. века пре н. е, Хони ха-Магел, заспао и спавао пуних седамдесет година. Када се пробудио, вратио се кући, али није нашао никога од људи које је познавао и нико му није веровао када би рекао ко је.[5]

Пребацивање у научну фантастику[уреди | уреди извор]

У раним научнофантастичним причама појављују се ликови који спавају дуги низ година и буде се у измењеном друштву или су пренети у прошлост натприродним путем. Неке од тих прича су L'Ан 2440, рêве с'ил ен фûт јамаис (1770.) Луј-Себастијана Мерсијеа, Рип Ван Винкл (1819.) Вашингтона Ирвинга, Гледање уназад (1888.) Едварда Беламија и Кад се спавач пробуди (1899.) Х. Џ. Велса. Продужено спавање је, попут познатијег метода — времеплова, коришћено као средство за путовање кроз време у овим причама.[6]

Не зна се засигурно које је прво дело у коме се помиње путовање у прошлост. Мемоари из двадесетог века (из 1733.), Семјуела Медена, представљају серију писама британских амбасадора из 1997. и 1998. дипломатама из прошлости, у којима описују политичке и религијске прилике из будућности.[7]‍:95–96 С обзиром да приповедач добија та писма од свог анђела чувара, Пол Алкон у својој књизи Порекло футуристичке фикције наводи да је „први путник кроз време у енглеској књижевности анђео чувар.”[7]‍:85 Меден не објашњава како анђео долази до тих докумената, али Алкон каже да Меден „заслужује признање као први који се поиграо са идејом путовања кроз време на начин да се у садашњости наилази на један артефакт који је послат из будућности.”[7]‍:95–96 У антологији научне фантастике Фар Боундариес из 1951, приређивач Огаст Дерлет (Аугуст Дерлетх) наводи да је једна од првих прича о путовању кроз време Чекајући кочију: Анахронизам, написана 1838. за Даблински књижевни часопис,[8] од стране непознатог аутора.[9]‍:3 Док наратор чека кочију под дрветом у Њукаслу, бива пребачен хиљаду година уназад кроз време. Тамо наилази на часног Беду у једном манастиру и објашњава му развој у надолазећим столећима.[9]‍:11–38

Господин и госпођа Фезивиг плешу у Скруџовој визији из Дикенсове Божићне приче.

Божићна прича Чарлса Дикенса, из 1843, садржи један од првих приказа путовања кроз време у оба правца. Главни јунак, Ебенизер Скруџ, путује у прошле и будуће Божиће. Друге приче користе исти шаблон, у коме се ликови, пошто се пробуде из сна, нађу у неком другом времену.[10] Један јаснији пример путовања у прошлост налази се у популарној књизи из 1861. Парис авант лес хоммес (Париз пре људи), француског ботаничара и геолога Пјера Боатара (Пиерре Боитард), објављеној постхумно. У овој причи, главни јунак је помоћу магије пребачен у праисторијску прошлост, где наилази на плезиосауруса и једног мајмуноликог претка и ступа у интеракцију са древним створењима.[11]

Први времеплови[уреди | уреди извор]

Једна од првих прича у којој се као средство за путовање кроз време користи времеплов је Сат који је ишао уназад, Едварда Пејџа Мичела,[12] која се појавила у часопису Њујорк Сан 1881. године. Међутим, механизам овог сата се граничи са фантазијом. Неуобичајени сат, када се навије, иде уназад и преноси људе у његовој близини у прошлост. Аутор не објашњава порекло или својства сата.[13]‍:55 Прича Ел Анацронóпете, из 1887, Енрикеа Гаспар и Римбоа, вероватно је прва која приказује брод који је конструисан за путовање кроз време.[14][15] Ендру Сојер наводи да ова прича представља „први досад забележени књижевни опис времеплова” и додаје: „Сат који је ишао уназад, Едварда Пејџа Мичела, обично се наводи као прва прича са времепловом, али нисам баш сигуран да се часовник рачуна у времеплов.”[16] Х.Џ. Велсов Времеплов, из 1895, популаризовао је идеју о путовању кроз време помоћу механичких средстава.[17]

Путовање кроз време у физици[уреди | уреди извор]

Неке теорије, нарочито специјална и општа релативност, кажу да би погодне геометрије просторвремена или специфичне врсте кретања у простору могле дозволити путовање у прошлост и будућност кад би те геометрије или кретања били могући.[18]‍:499 У техничким радовима, физичари разматрају могућност затворених временских кривих, које представљају светске линије које формирају затворене петље у просторвремену, омогућавајући објектима да се врате у сопствену прошлост. Познато је да постоје решења једначина опште релативности које описују просторвремена која садрже затворене временске криве, као што је Годелово просторвреме, али питање је да ли су ова решења физички остварива.

Многи у научној заједници сматрају да је путовање у прошлост немогуће. Било која теорија која би дозволила путовање кроз време суочила би се са потенцијалним проблемима каузалности.[19] Класичан пример проблема који укључује каузалност је „парадокс деде”: шта ако би неко отишао у прошлост и убио свог деду пре него што му је отац био зачет? Неки физичари, као што су Новиков и Дојч (Деутсцх), сматрају да се овакви временски парадокси могу избећи помоћу Новиковљевог принципа самодоследности или варијације много-световске интерпретације са интерагујућим световима.[20]

Општа релативност[уреди | уреди извор]

Путовање у прошлост је теоријски могуће у одређеним просторвременским геометријама опште релативности које дозвољавају путовање брзином бржом од светлосне, као што су космичке струне, црвоточине и Алкубијеров погон.[21][22]‍:33–130 Теорија опште релативности даје научну основу за могућност путовања у прошлост при одређеним неуобичајеним сценаријима, мада, према полукласичној гравитацији, када се квантни ефекти укључе у општу релативност, ови пролази могу бити затворени.[23] Ови полукласични аргументи навели су Стивена Хокинга да формулише хипотезу о заштићености хронологије, која каже да фундаментални закони природе не дозвољавају путовање кроз време,[24] али физичари не могу да дођу до дефинитивног суда на ту тему без спајања теорије квантне гравитације са квантном механиком и општом релативношћу у потпуно јединствену теорију.[25][26]‍:150

Различите просторвременске геометрије[уреди | уреди извор]

Теорија опште релативности описује универзум према систему једначина поља које одређују метрику, или функцију дистанци, просторвремена. Постоје тачна решења за ове једначине која укључују и затворене временске криве, које представљају светске линије које се међусобно пресецају; нека тачка у каузалној будућности светске линије је такође у њеној каузалној прошлости, ситуација која се може описати као путовање кроз време. Овакво решење је први предложио Курт Гедел, решење познато као Геделова метрика, али његово решење (као и друга решења) захтева да универзум има физичке карактеристике какве у ствари нема,[18]‍:499 као што су ротација и недостатак Хаблове експанзије. Још увек се истражује да ли општа релативност забрањује затворене временске криве у свим реалистичним условима.[27]

Црвоточине[уреди | уреди извор]

Црвоточина

Црвоточине представљају хипотетичко закривљено просторвреме чије је постојање дозвољено према Ајнштајновим једначинама поља опште релативности.[28]‍:100 Претпостављени времеплов који користи црвоточину хипотетички би радио на следећи начин: Један крај црвоточине се убрзава до значајног процента брзине светлости, можда помоћу неког напредног погонског система, а затим се враћа назад на место настанка. Алтернативни начин је да се узме један улаз у црвоточину и помери у гравитационо поље објекта који има већу гравитацију од другог улаза, а затим га вратити у позицију близу другог улаза. Код обе ове методе, временска дилатација би проузроковала да крај црвоточине који је померен мање остари, или да постане „млађи”, него непокретни крај, према виђењу спољњег посматрача; јер време повезује другачије кроз црвоточину него изван ње, тако да ће синхронизовани сатови на оба краја црвоточине увек остати синхронизовани према виђењу посматрача који пролази кроз црвоточину, без обзира на то како се два краја крећу.[18]‍:502 То значи да би посматрач који улази у „млађи” крај изашао кроз „старији” крај у време кад је он био исте старости као "млађи крај, путујући у прошлост према виђењу посматрача од споља. Једно значајно ограничење оваквог времеплова је то што би он могао најдаље да путује у прошлост до оног тренутка када је сам направљен;[18]‍:503 у суштини, то више представља путању кроз време него уређај који се сам креће кроз време и не би дозволио самој технологији да путује у прошлост.

Према садашњим теоријама о природи црвоточина, за конструкцију повезујуће црвоточине било би потребно постојање супстанце са негативном енергијом, често називане „егзотичном материјом”. У више техничком смислу, просторвреме црвоточине захтева расподелу енергије која нарушава разне енергетске услове, као што је услов нулте енергије заједно са условима слабе, јаке и доминантне енергије. Међутим, познато је да квантни ефекти могу довести до малих измерљивих нарушавања услова нулте енергије,[28]‍:101 и многи физичари верују да је потребна негативна енергија можда могућа због Казимировог ефекта у квантној физици.[29] Иако су првобитни прорачуни указивали на то да је потребна врло велика количина негативне енергије, каснији прорачуни су показали да количина негативне енергије може бити произвољно мала.[30]

Године 1993, Мет Висер је изнео теорију да се два отвора црвоточине са таквом индукованом разликом у сатовима не могу спојити без индуковања квантног поља и гравитационих ефеката који ће или учинити да црвоточина колабира или да се два излаза одбију међусобно.[31] Због овога, два излаза се не могу довести довољно близу како би се десило нарушавање узрочности. Међутим, у раду из 1997, Висер је изнео хипотезу да сложена конфигурација „Романов прстен” Н-тог броја црвоточина распоређених у симетрични полигон може да функционише као времеплов, мада закључује да је то више недостатак класичне квантне теорије него доказ да је нарушавање узрочности могуће.[32]

Други приступи засновани на општој релативности[уреди | уреди извор]

Други приступ укључује густи цилиндар који се врти познат под називом Типлеров цилиндар, општерелативистичко решење које су открили Вилем ван Стокум,[33] 1936. године и Корнел Ланцош,[34] 1924, али које није препознавало затворене временске криве[35]‍:21 све до анализе Френка Типлера,[36] 1974. године. Ако је цилиндар бесконачно дугачак и обрће се довољно брзо око своје дугачке основе, онда свемирски брод који лети у цилиндру по спиралној путањи може путовати у прошлост (или у будућност, у зависности од смера његове спирале). Међутим, потребна густина и брзина су толико велике да обична материја није довољно јака да их конструише. Сличан уређај би могао бити направљен од космичке струне, али није познато да оне постоје, и изгледа да је немогуће направити нову космичку струну. Физичар Роналд Малет покушава да створи услове ротирајуће црне рупе са прстенастим ласерима, како би закривио просторвреме и омогућио путовање кроз време.[37]

Фундаменталнији приговор теоријама заснованим на ротирајућим цилиндрима или космичким струнама изнео је Стивен Хокинг, који је доказао теорему која показује да је према општој релативности немогуће конструисати времеплов посебног типа („времеплов са компактно генерисаним Кошијевим хоризонтом”) у подручју где је задовољен услов слабе енергије, што значи да то подручје не садржи материју са негативном енергетском густином (егзотичну материју). Решења као што је Типлерово претпостављају цилиндре бесконачне дужине, који су лакши за математичку анализу, а иако Типлер каже да би коначни цилиндар могао произвести затворене временске криве ако је ротација довољно брза,[35]‍:169 он није то доказао. Али Хокинг указује да се због његове теореме, „то не може учинити са позитивном енергетском густином свуда! Могу да докажем да је за конструкцију коначног времеплова потребна негативна енергија.”[26]‍:96 Овај резултат потиче из Хокинговог рада из 1992, који се бави претпоставком о заштићености хронологије, где испитује „случај да се нарушавања каузалности јављају у коначној области просторвремена без закривљених сингуларности” и доказује да ће „постојати Кошијев хоризонт који је компактно генерисан и да генерално садржи једну или више затворених нултих геодезијских линија које ће бити непотпуне. Могу се дефинисати геометријске величине које мере Лоренцов буст (боост) и увећање области при кретању по овим затвореним нултим геодезијским линијама. Ако се нарушење каузалности развило од некомпактне иницијалне површине, просечни услов слабе енергије мора бити нарушен на Кошијевом хоризонту.”[24] Ова теорема не искључује могућност путовања кроз време помоћу времеплова са некомпактно генерисаним Кошијевим хоризонтима (као што је Дојч-Полицеров времеплов) или у подручјима која садрже егзотичну материју, која би се користила за црвоточине или Алкубијеров погон.

Квантна физика[уреди | уреди извор]

Теорема о некомуникацији[уреди | уреди извор]

Када се сигнал шаље са једне и прима на другој локацији, онда доклегод се сигнал креће брзином светлости или спорије, математика симултаности у теорији релативности показује да се сви референтни оквири слажу да се пренос догодио пре пријема. Када сигнал путује брже од светлости, он се прима пре него што је послат, у свим референтним оквирима.[38] Може се рећи да се сигнал померио у прошлост. Овај хипотетички сценарио се понекад назива тахионским антителефоном.[39]

Квантномеханички феномени као што су квантна телепортација, ЕПР парадокс или квантно спрезање могу изгледати као да креирају механизам који омогућава комуникацију бржу од светлости или путовање кроз време, а заправо неке интерпретације квантне механике као што је Бомова (Бохм) интерпретација претпоставља да се неке информације размењују између честица у тренутку како би се задржале корелације између честица.[40] Овај ефекат је Ајнштајн назвао „сабласна активност на даљину”.

Ипак, чињеница да је каузалност очувана у квантној механици ригорозан је резултат у модерним квантним теоријама поља, те стога модерне теорије не допуштају путовање кроз време или комуникацију бржу од светлости. У сваком посебном случају где се тврдило да је комуникација бржа од светлости могућа, детаљнија анализа показала је да се, да би се добио сигнал, мора користити неки облик класичне комуникације.[41]комуникације Теорема о некомуникацији такође даје општи доказ да се квантно спрезање не може користити за пренос информација брже од класичних сигнала.

Интерагујућа „многосветовска” интерпретација[уреди | уреди извор]

Варијација Еверетове „многосветовске” интерпретације квантне механике даје решење парадокса деде који укључује путника кроз време који стиже у различит универзум од онога из кога је пошао; каже се да с обзиром да путник стиже у историју другог универзума, а не у сопствену историју, онда то није „право” путовање кроз време.[42] Прихваћена „многосветовска” интерпретација каже да се сви могући квантни догађаји могу појавити у међусобно искључивим историјама.[43] Међутим, неке варијације дозвољавају различитим универзумима да ступају у интеракцију. Овај концепт се најчешће користи у научној фантастици, али неки физичари као што је Дејвид Дојч кажу да би путник кроз време требало да заврши у различитој историји од оне из које је кренуо.[44][45] С друге стране, Стивен Хокинг тврди да би, чак и ако је многосветовска интерпретација тачна, требало да очекујемо да сваки путник кроз време искуси једну конзстентну историју, тако да путници кроз време остају у оквиру свог, а не путују у различит свет.[46] Физичар Ален Еверет тврди да Дојчов приступ „укључује модификацију фундаменталних принципа квантне механике; он свакако иде даље од једноставног усвајања многосветовске интерпретације”. Еверет такође тврди да чак и ако је Дојчов приступ тачан, то би имплицирало да би се сваки макроскопски објекат састављен од више честица распао током путовања у прошлост кроз црвоточину, при чему би различите честице доспеле у различите светове.[20]

Експериментални резултати[уреди | уреди извор]

Одређени експерименти који су спроведени дају утисак обрнуте каузалности, али не успевају да је покажу приликом ближег испитивања.

Експеримент Марлана Скалија под називом „квантни брисач са одложеним избором” укључује парове спрегнутих фотона који су подељени на „сигналне фотоне” и „доконе фотоне”, при чему се сигнални фотони појављују на једној или две локације и касније се мери њихова позиција као у експерименту са два прореза. У зависности од мерења доконог фотона, експериментатор може или да сазна са које од две локације је изашао сигнални фотон или да „обрише” ту информацију. Иако се сигнални фотони могу измерити пре него што је донесена одлука о доконим фотонима, изгледа да је избор ретроактивно детерминисан тиме да ли се опажа интерференција или не када се корелирају мерења доконих фотона са одговарајућим сигналним фотонима. Међутим, с обзиром да се интерференција може опазити само после мерења доконих фотона, а они су у корелацији са сигналним фотонима, не постоји начин да експериментатори унапред утврде који ће избор бити направљен само помоћу посматрања сигналних фотона, једино прикупљањем класичних информација из целог система; према томе каузалност је очувана.[47]

Експеримент Лиђуна Ванга би такође могао да покаже нарушавање узрочности јер је он успео да пошаље пакете таласа кроз сијалицу са цезијумом тако да је пакет изашао из сијалице 62 наносекунде пре него што је ушао, али пакет таласа није један добро дефинисан објекат већ збир више таласа различитих фреквенција (в. Фуријеова анализа), а пакет може изгледати да се креће брже од светлости или чак уназад у времену, чак и ако ниједан од чистих таласа из збира то не чини. Овај ефекат се не може користити за слање било какве материје, енергије или информација брзином бржом од светлосне,[48] тако да ни овај експеримент не подразумева кршење узрочности.

Физичари Гинтер Нимц и Алфонс Шталхофен, са Универзитета у Кобленцу, тврде да су нарушили Ајнштајнову теорију релативности тако што су емитовали фотоне брже од брзине светлости. Они кажу да су спровели експеримент у коме су микроталаси путовали „тренутно” између пара призми међусобно раздвојених 0,91 м, помоћу феномена познатог као тунел ефекат. Нимц је за часопис Неw Сциентист изјавио: „Ово је за сада једино нарушавање специјалне релативности за које знам”. Међутим, други физичари кажу да овај феномен не дозвољава информацијама да буду преношене брже од светлости. Ефраим Стаинберг, стручњак за квантну оптику са Универзитета у Торонту, користи аналогију са возом који путује из Чикага за Њујорк, али оставља вагоне на свакој станици на свом путу, тако да се средина воза помера унапред на свакој станици; на тај начин, брзина средишта воза премашује брзину сваког појединачног вагона.[49]

Шенгванг Ду, у једној рецензији часописа, тврди да је приликом посматрања појединачних прекурсора фотона, утврдио да они не путују брже од ц у вакууму. У свом експерименту је користио споро светло као и пропуштање светлости кроз вакуум. Генерисао је два појединачна фотона који су охлађени ласером (упоравајући притом светлост) и пропуштао један кроз вакуум. Оба пута, прекурсори су претходили главном телу фотона, а прекурсор је путовао брзином светлости у вакууму. Према Дуу, то указује да није могуће да светлост путује брже од ц и да, према томе, није могуће нарушавање узрочности.[50]

Одсуство путника из будућности[уреди | уреди извор]

Хрононаути

Одсуство путника из будућности је једна верзија Фермијевог парадокса. Како одсуство ванземаљаца не доказује да они не постоје, тако одсуство путника кроз време не може да докаже да је путовање кроз време физички немогуће; може бити да је путовање кроз време физички могуће, али никад није развијено или је опрезно коришћено. Карл Сеган је једном предложио могућност да су путници кроз време ту, али да скривају своје постојање или нису препознати као путници кроз време.[25] Неке верзије опште релативности сугеришу да путовање кроз време може бити могуће само у области просторвремена које је закривљено на одређен начин, и према томе, путници кроз време не би могли да се врате у раније области просторвремена, пре него што је та област постојала. Стивен Хокинг је изјавио да би то могло објаснити зашто свет већ није преплављен „туристима из будућности”.[46]

Спроведено је неколико експеримената како би се људи из будућности, који су можда пронашли технологију путовања кроз време, намамили да се врате и демонстрирају је људима из садашњости. Догађаји као што су Одредишни дан (Дестинатион Даy) у Перту или Конгрес путника кроз време, на универзитету МИТ, објавили су гомилу трајних „огласа” са временом и местом сусрета за будуће путнике кроз време.[51] Године 1982, једна група у Балтимору, у Мериленду, која је себе назвала Хрононаутима, направила је дочек за посетиоце из будућности.[52][53] Они су овим експериментима желели да добију позитиван резултат и покажу постојање путовања кроз време, али до сада нису у томе успели — није познато да је иједан путник кроз време дошао на њихов дочек. Неке верзије „многосветовске” интерпретације могу се употребити да објасне да су људи из будућности путовали у прошлост, али су отишли у време и место у паралелном универзуму.[54]

Путовање у будућност у физици[уреди | уреди извор]

Временска дилатација[уреди | уреди извор]

Трансверзална временска дилатација. Плаве тачке представљају пулс светлости. Сваки пар тачака са светлошћу која се „одбија” између њих је часовник. За сваку групу часовника, друга група откуцава спорије, јер светлосни пулс часовника у покрету треба да пређе дужи пут него светлосни пулс часовника који се налази у стању мировања. То је тако, иако су часовници идентични и њихово релативно кретање савршено реципрочно.

Постоји велики број видљивих доказа за временску дилатацију у специјалној релативности[55] и за гравитациону временску дилатацију у општој релативности,[56][57][58] на пример у посматрању чувеног атмосферског распада миона.[59][60][61] Теорија релативности каже да је брзина светлости непроменљива за све посматраче у било ком референтном систему; то јест, она је увек иста. Временска дилатација је директна последица непроменљивости брзине светлости.[61] Она се може сматрати у ограниченом смислу као „путовање у будућност”: Особа може користити временску дилатацију тако да за њу прође мала количина сопственог времена, док негде другде прође велика количина сопственог времена. То се може постићи путовањем релативистичким брзинама или помоћу ефеката гравитације.[62]

За два идентична часовника који се крећу један у односу на други, сваки од њих мери да онај други куца спорије. То је могуће због релативности симултаности. Међутим, симетрија се нарушава ако један од часовника убрза, омогућавајући притом да за један часовник протекне мање сопственог времена него за други. Парадокс близанаца описује следеће: Један близанац остаје на Земљи, док други убрзава до релативистичке брзине док путује у свемир, окреће се, и враћа натраг на Земљу; близанац који је путовао остарио је мање него близанац који је остао на Земљи, због временске дилатације коју је доживео током убрзања. Општа релативност третира ефекте убрзања и ефекте гравитације као еквивалентне и показује да се временска дилатација такође јавља у гравитационим бунарима, при чему часовник који је дубље у бунару куца спорије. Овај ефекат се узима у обзир када се калибришу часовници Глобалног позиционог система и он може довести до значајних разлика у брзини старења за посматраче на различитим удаљеностима од великог гравитационог бунара као што је црна рупа.[22]‍:33–130

Времеплов који користи овај принцип могао би бити, на пример, сферична шкољка пречника 5 метара и масе Јупитера. Особа у њеном средишту ће путовати унапред кроз време брзином четити пута већом од удаљених посматрача. Не очекује се да ће у блиској будућности људска технологија моћи да сабије масу велике планете у једну тако малу структуру.[22]‍:76–140 Уз садашњу технологију, могуће је учинити да људски путник остари само за неколико милисекунди мање од припадника своје врсте на Земљи, а тренутни рекорд држи космонаут Сергеј Крикаљов са 20 милисекунди.[63]

Филозофија[уреди | уреди извор]

Филозофи су расправљали о природи времена још од доба старе Грчке. На пример, Парменид је изнео гледиште да је време илузија. Вековима касније, Исак Њутн је подржавао идеју о апсолутном времену, док је његов савременик Готфрид Вилхелм Лајбниц тврдио да је време само однос између догађаја и да се оно не може изразити независно. Из овог потоњег приступа је на крају проистекла просторвременска релативност.[64]

Презентизам насупрот етернализму[уреди | уреди извор]

Многи филозофи тврде да релативност имплицира етернализам, идеју да прошлост и будућност постоје у правом смислу, а не само као промене које су се десиле или ће се десити садашњости.[65] Филозоф науке Дин Риклс се не слаже са неким квалификацијама, али напомиње да је „изгледа консензус међу филозофима да су специјална и општа релативност некомпатибилне са презентизмом.”[66] Неки филозофи виде време као димензију једнаку просторним димензијама, да су будући догађаји „већ тамо” у истом смислу као што постоје различита места, као и да не постоји објективни проток времена; међутим, ово гледиште је спорно.[67]

Парадокс шипке и прстена је пример релативитета симултаности. Оба краја шипке пролазе истовремено кроз прстен који мирује (лево), али крајеви шипке која мирује (десно) пролазе један за другим кроз прстен.

Презентизам је филозофска школа која сматра да будућност и прошлост постоје само као промене које су се десиле или ће се десити садашњости и које не постоје саме за себе. Према овом гледишту, путовање кроз време је немогуће, јер не постоји будућност или прошлост у коју би се путовало.[65] Келер и Нелсон тврде да чак и ако прошли и будући објекти не постоје, и даље могу постојати коначне истине о прошлим и будућим догађајима и стога је могуће да будућа истина о путнику кроз време који одлучује да се врати у садашњост може објаснити његову појаву у садашњости;[68] неки аутори оспоравају ова гледишта.[69]

Презентизам у класичном просторвремену сматра да само садашњост постоји; ово се не слаже са посебном релативношћу, како је показано у следећем примеру: Алис и Боб су истовремени посматрачи догађаја О. За Алис, неки догађај Е дешава се истовремено са О, али за Боба, догађај Е је у прошлости или будућности. Према томе, Алис и Боб се не слажу око тога шта постоји у садашњости, што је у контрадикцији са класичним презентизмом. „Презентизам овде-сада” покушава ово да помири тако што само признаје време и место појединачне тачке; то није задовољавајуће јер се објекти који долазе и одлазе из „овде-сада” мењају наизменично између стварног и нестварног, поред тога што недостаје привилеговано „овде-сада” које би било „права” садашњост. „Релативизовани презентизам” признаје да постоји бесконачан број референтних оквира, да сваки од њих има различит скуп симултаних догађаја, што онемогућава разликовање једне „праве” садашњости, и стога су сви догађаји у времену стварни — чинећи притом разлику између презентизма и етернализма мање јасном — или сваки референтни оквир постоји у својој стварности. Опције презентизма у специјалној релативности су изгледа исцрпљене, али Годел и други претпостављају да би презентизам могао да важи за неке облике опште релативности.[70] Генерално, идеја о апсолутном времену и простору сматра се некомпатибилном са општом релативношћу; не постоји универзална истина о апсолутној позицији догађаја који се дешавају у различито време, и према томе не постоји начин да се утврди која је тачка у простору у једно време на универзалној „истој позицији” у друго време,[71] и сви координатни системи су на истој основи као што је дато принципом коваријантности.[72]

Парадокс деде[уреди | уреди извор]

Уобичајени приговор на идеју о путовању у прошлост изражава се парадоксом деде или аргументом ауточедоморства.[73] Ако би неко успео да се врати у прошлост, јавиле би се недоследности и контрадикције ако би путник кроз време било шта променио; контрадикција је ако прошлост постане другачија од онога што јесте.[74][75] Парадокс се обично описује тако да особа одлази у прошлост и убија сопственог деду, онемогућавајући притом постојање сопственог оца или мајке и самим тим и сопствено постојање.[25] Филозофи се питају да ли ти парадокси чине путовање кроз време немогућим. Неки одговарају на ове парадоксе тврдњом да је путовање у прошлост можда могуће, али да ју је можда немогуће променити на било који начин,[76] што је идеја слична Новиковљевом принципу самоконзистентности у физици.

Онтолошки парадокс[уреди | уреди извор]

Компосибилност[уреди | уреди извор]

Према филозофској теорији компосибилности, оно што се може догодити, на пример у контексту путовања кроз време, мора бити одмерено у односу на контекст свега што се односи на ту ситуацију. Ако је прошлост устројена на одређени начин, онда није могуће да она буде устројена на било који други начин. Оно што се може догодити када путник кроз време посети прошлост ограничено је оним што се догодило, како би се елиминисале логичке контрадикције.[77]

Принцип самоконзистентности[уреди | уреди извор]

Новиковљев принцип самоконзистентности, назван према Игору Димитријевичу Новикову, каже да су било које акције предузете од стране путника кроз време или објекта који путује у прошлост биле све време део историје, и према томе, путник кроз време не може ни на који начин „променити” историју. Међутим, акције путника кроз време могу бити узрок догађаја у његовој прошлости, што доводи до могућности циркуларне узрочности, понекад назване парадокс предодређености[78] онтолошки парадокс,[79] или бутстрап (боотстрап) парадокс.[79][80] Новиковљев принцип самоконзистентности тврди да локални закони физике у области просторвремена у којој се налазе путници кроз време не могу никако бити другачији од локалних закона физике у било којој другој области просторвремена.[81]

Филозоф Кели L. Рос тврди у „Пардоксима путовања кроз време”[82] да се у сценарију који укључује физички објекат чија светска линија или историја формира затворену петљу у времену може јавити нарушавање другог закона термодинамике. Рос користи филм „Негде у времену” (Сомеwхере ин Тиме) као пример таквог онтолошког парадокса, где особа добија један часовник и 60 година касније исти часовник се враћа у прошлост и добија га иста особа. Рос каже да ће се ентропија часовника повећати, а часовник ће бити похабанији са сваким понављањем сопствене историје. Други закон термодинамике модерни физичари схватају као статистички закон, тако да смањење ентропије или неповећање ентропије није немогуће, само је мало вероватно. Поред тога, ентропија се статистички повећава у системима који су изоловани, тако да неизоловани системи, као што је објекат, који су у интеракцији са спољним светом, могу постати мање похабани и смањене ентропије и могуће је да објекат чија светска линија формира затворену петљу буде увек у истом стању у истој тачки историје.[22]‍:23

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Доwсон, Јохн (1879), А цлассицал дицтионарy оф Хинду мyтхологy анд религион, геограпхy, хисторy, анд литературе, Роутледге 
  2. ^ Дебипрасад Цхаттопадхyаyа (1964), Индиан Пхилосопхy (7 изд.), Пеопле'с Публисхинг Хоусе, Неw Делхи 
  3. ^ Yорке, Цхристопхер (фебруар 2006). „Малцхрониа: Црyоницс анд Бионицс ас Примитиве Wеапонс ин тхе Wар он Тиме”. Јоурнал оф Еволутион анд Тецхнологy. 15 (1): 73—85. Приступљено 29. 8. 2009. 
  4. ^ Росенберг, Донна (1997). Фолклоре, мyтхс, анд легендс: а wорлд перспецтиве. МцГраw-Хилл. стр. 421. ИСБН 978-0-8442-5780-8. 
  5. ^ Таанит 23а Хебреw/Арамаиц теxт ат Мецхон-Мамре Архивирано на сајту Wayback Machine (9. август 2020)
  6. ^ Peter Fitting (2010), „Utopia, dystopia, and science fiction”, Ур.: Claeys, Gregory, The Cambridge Companion to Utopian Literature, Cambridge University Press 
  7. ^ а б в Alkon, Paul K. (1987). Origins of Futuristic Fiction. The University of Georgia Press. ISBN 978-0-8203-0932-3. 
  8. ^ „Missing One's Coach: An Anachronism”. Dublin University Magazine. 11. mart 1838. 
  9. ^ а б Derleth, August (1951). Far Boundaries. Pellegrini & Cudahy. 
  10. ^ Flynn, John L. (1995). „Time Travel Literature”. The Encyclopedia Galactica. Архивирано из оригинала 29. 9. 2006. г. Приступљено 28. 10. 2006. 
  11. ^ Rudwick, Martin J. S. (1992). Scenes From Deep Time. The University of Chicago Press. стр. 166–169. ISBN 978-0-226-73105-6. 
  12. ^ Page Mitchell, Edward. „The Clock That Went Backward” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 15. 10. 2011. г. Приступљено 4. 12. 2011. 
  13. ^ Nahin, Paul J. (2001). Time machines: time travel in physics, metaphysics, and science fiction. Springer. ISBN 978-0-387-98571-8. 
  14. ^ Uribe, Augusto (jun 1999). „The First Time Machine: Enrique Gaspar's Anacronópete”. The New York Review of Science Fiction. 11, no. 10 (130): 12. 
  15. ^ Noted in the Introduction to an English translation of the book, The Time Ship: A Chrononautical Journey, translated by Yolanda Molina-Gavilán and Andrea L. Bell.
  16. ^ Westcott, Kathryn. „HG Wells or Enrique Gaspar: Whose time machine was first?”. Архивирано из оригинала 29. 3. 2014. г. Приступљено 1. 8. 2014. 
  17. ^ Sterling, Bruce (27. 8. 2014). „science fiction | literature and performance :: Major science fiction themes”. Britannica.com. Приступљено 27. 11. 2015. 
  18. ^ а б в г Thorne, Kip S. (1994). Black Holes and Time Warps. W. W. Norton. ISBN 978-0-393-31276-8. 
  19. ^ Bolonkin, Alexander (2011). Universe, Human Immortality and Future Human Evaluation. Elsevier. стр. 32. ISBN 978-0-12-415810-8.  Extract of page 32
  20. ^ а б Everett, Allen (2004). „Time travel paradoxes, path integrals, and the many worlds interpretation of quantum mechanics”. Physical Review D. 69 (124023): 124023. Bibcode:2004PhRvD..69l4023E. arXiv:gr-qc/0410035 Слободан приступ. doi:10.1103/PhysRevD.69.124023. 
  21. ^ Miguel Alcubierre (29. 6. 2012). „Warp Drives, Wormholes, and Black Holes” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 18. 3. 2016. г. Приступљено 25. 1. 2017. 
  22. ^ а б в г J. Richard Gott (25. 8. 2015). Time Travel in Einstein's Universe: The Physical Possibilities of Travel Through Time. HMH. стр. 33. ISBN 978-0-547-52657-7. 
  23. ^ Visser, Matt (2002). The quantum physics of chronology protection. Bibcode:2003ftpc.book..161V. arXiv:gr-qc/0204022 Слободан приступ. 
  24. ^ а б Hawking, Stephen (1992). „Chronology protection conjecture” (PDF). Physical Review D. 46 (2): 603—611. Bibcode:1992PhRvD..46..603H. doi:10.1103/PhysRevD.46.603. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 2. 2015. г. 
  25. ^ а б в „Carl Sagan Ponders Time Travel”. NOVA. PBS. 10. 12. 1999. Приступљено 26. 4. 2017. 
  26. ^ а б Hawking, Stephen; Thorne, Kip; Novikov, Igor; Ferris, Timothy; Lightman, Alan (2002). The Future of Spacetime. W. W. Norton. ISBN 978-0-393-02022-9. 
  27. ^ S. W. Hawking, Introductory note to 1949 and 1952 in Kurt Gödel, Collected works, Volume II (S. Feferman et al., eds).
  28. ^ а б Visser, Matt (1996). Lorentzian Wormholes. Springer-Verlag. ISBN 978-1-56396-653-8. 
  29. ^ Cramer, John G. (1994). „NASA Goes FTL Part 1: Wormhole Physics”. Analog Science Fiction & Fact Magazine. Архивирано из оригинала 27. 6. 2006. г. Приступљено 2. 12. 2006. 
  30. ^ Visser, Matt; Sayan Kar; Naresh Dadhich (2003). „Traversable wormholes with arbitrarily small energy condition violations”. Physical Review Letters. 90 (20): 201102.1—201102.4. Bibcode:2003PhRvL..90t1102V. PMID 12785880. arXiv:gr-qc/0301003 Слободан приступ. doi:10.1103/PhysRevLett.90.201102. 
  31. ^ Visser, Matt (1993). „From wormhole to time machine: Comments on Hawking's Chronology Protection Conjecture”. Physical Review D. 47 (2): 554—565. Bibcode:1993PhRvD..47..554V. arXiv:hep-th/9202090 Слободан приступ. doi:10.1103/PhysRevD.47.554. 
  32. ^ Visser, Matt (1997). „Traversable wormholes: the Roman ring”. Physical Review D. 55 (8): 5212—5214. Bibcode:1997PhRvD..55.5212V. arXiv:gr-qc/9702043 Слободан приступ. doi:10.1103/PhysRevD.55.5212. 
  33. ^ van Stockum, Willem Jacob (1936). „The Gravitational Field of a Distribution of Particles Rotating about an Axis of Symmetry”. Proceedings of the Royal Society of Edinburgh. Архивирано из оригинала 19. 8. 2008. г. 
  34. ^ Lanczos, Kornel (1924). „On a Stationary Cosmology in the Sense of Einstein's Theory of Gravitation”. General Relativity and Gravitation. Springland Netherlands. 29 (3): 363—399. doi:10.1023/A:1010277120072. 
  35. ^ а б Earman, John (1995). Bangs, Crunches, Whimpers, and Shrieks: Singularities and Acausalities in Relativistic Spacetimes. Oxford University Press. Bibcode:1995bcws.book.....E. ISBN 978-0-19-509591-3. 
  36. ^ Tipler, Frank J (1974). „Rotating Cylinders and the Possibility of Global Causality Violation”. Physical Review D. 9 (8): 2203. Bibcode:1974PhRvD...9.2203T. doi:10.1103/PhysRevD.9.2203. 
  37. ^ Erik Ofgang (13. 8. 2015), „UConn Professor Seeks Funding for Time Machine Feasibility Study”, Connecticut Magazine, Архивирано из оригинала 04. 07. 2017. г., Приступљено 8. 5. 2017 
  38. ^ Jarrell, Mark. „The Special Theory of Relativity” (PDF). стр. 7—11. Архивирано из оригинала (PDF) 13. 9. 2006. г. Приступљено 27. 10. 2006. 
  39. ^ Kowalczyński, Jerzy (januar 1984). „Critical comments on the discussion about tachyonic causal paradoxes and on the concept of superluminal reference frame”. International Journal of Theoretical Physics. Springer Science+Business Media. 23 (1): 27—60. Bibcode:1984IJTP...23...27K. doi:10.1007/BF02080670. 
  40. ^ Goldstein, Sheldon (27. 3. 2017). „Bohmian Mechanics”. Приступљено 26. 4. 2017. 
  41. ^ Nielsen, Michael; Chuang, Isaac (2000). Quantum Computation and Quantum Information. Cambridge. стр. 28. ISBN 978-0-521-63235-5. 
  42. ^ Frank Arntzenius; Tim Maudlin (23. 12. 2009), „Time Travel and Modern Physics”, Stanford Encyclopedia of Philosophy 
  43. ^ Vaidman, Lev (17. 1. 2014). „Many-Worlds Interpretation of Quantum Mechanics”. Приступљено 26. 4. 2017. 
  44. ^ Deutsch, David (1991). „Quantum mechanics near closed timelike lines”. Physical Review D. 44 (10): 3197—3217. Bibcode:1991PhRvD..44.3197D. doi:10.1103/PhysRevD.44.3197. 
  45. ^ Pieter Kok (3. 2. 2013), Time Travel Explained: Quantum Mechanics to the Rescue? 
  46. ^ а б Hawking, Stephen (1999). „Space and Time Warps”. Архивирано из оригинала 10. 02. 2012. г. Приступљено 25. 2. 2012. 
  47. ^ Greene, Brian (2004). The Fabric of the Cosmos. Alfred A. Knopf. стр. 197–199. ISBN 978-0-375-41288-2. 
  48. ^ Wright, Laura (6. 11. 2003). „Score Another Win for Albert Einstein”. Discover. 
  49. ^ Anderson, Mark (avgust 18—24, 2007). „Light seems to defy its own speed limit”. New Scientist. 195 (2617). стр. 10.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  50. ^ HKUST Professors Prove Single Photons Do Not Exceed the Speed of Light, The Hong Kong University of Science & Technology, 17. 7. 2011, Приступљено 5. 9. 2011 
  51. ^ Mark Baard (5. 9. 2005), Time Travelers Welcome at MIT, Wired, Приступљено 18. 6. 2018 
  52. ^ Franklin, Ben A. (11. 3. 1982). „The night the planets were aligned with Baltimore lunacy”. The New York Times. Архивирано из оригинала 6. 12. 2008. г. 
  53. ^ „Welcome the People from the Future. March 9, 1982”. Ad in Artforum p. 90.
  54. ^ Jaume Garriga; Alexander Vilenkin (2001). „Many worlds in one”. Phys. Rev. D. 64 (4): 043511. Bibcode:2001PhRvD..64d3511G. arXiv:gr-qc/0102010 Слободан приступ. doi:10.1103/PhysRevD.64.043511. 
  55. ^ Roberts, Tom (oktobar 2007). „What is the experimental basis of Special Relativity?”. Приступљено 26. 4. 2017. 
  56. ^ Nave, Carl Rod (2012). „Scout Rocket Experiment”. HyperPhysics. Приступљено 26. 4. 2017. 
  57. ^ Nave, Carl Rod (2012). „Hafele-Keating Experiment”. HyperPhysics. Приступљено 26. 4. 2017. 
  58. ^ Pogge, Richard W. (26. 4. 2017). „GPS and Relativity”. Приступљено 26. 4. 2017. 
  59. ^ Easwar, Nalini; Macintire, Douglas A. (1991). „Study of the effect of relativistic time dilation on cosmic ray muon flux – An undergraduate modern physics experiment”. American Journal of Physics. 59 (7): 589—592. Bibcode:1991AmJPh..59..589E. doi:10.1119/1.16841. 
  60. ^ Coan, Thomas; Liu, Tiankuan; Ye, Jingbo (2006). „A Compact Apparatus for Muon Lifetime Measurement and Time Dilation Demonstration in the Undergraduate Laboratory”. American Journal of Physics. 74 (2): 161—164. Bibcode:2006AmJPh..74..161C. arXiv:physics/0502103 Слободан приступ. doi:10.1119/1.2135319. 
  61. ^ а б Ferraro, Rafael (2007), „Einstein's Space-Time: An Introduction to Special and General Relativity”, Einstein's Space-Time: An Introduction to Special and General Relativity, Springer Science & Business Media, Bibcode:2007esti.book.....F, ISBN 978-0-387-69946-2 
  62. ^ Serway, Raymond A. (2000) Physics for Scientists and Engineers with Modern Physics, Fifth Edition, Brooks/Cole, ISBN 9780030226571. стр. 1258.
  63. '^ Моwбраy, Сцотт (19. 2. 2002). „Лет'с До тхе Тиме Wарп Агаин”. Популар Сциенце. Приступљено 8. 7. 2011. „Спендинг јуст овер тwо yеарс ин Мир'с Еартх орбит, гоинг 17,500 милес пер хоур, пут Сергеи Авдеyев 1/50тх оф а сецонд инто тхе футуре...'хе'с тхе греатест тиме травелер wе хаве со фар.” 
  64. ^ Дагоберт D. Рунес, ур. (1942), Тхе Дицтионарy оф Пхилосопхy, Пхилосопхицал Либрарy 
  65. ^ а б Тхомас M. Црисп (2007), „Пресентисм, Етерналисм, анд Релативитy Пхyсицс” (ПДФ), Ур.: Wиллиам Лане Цраиг; Смитх, Qуентин, Еинстеин, Релативитy анд Абсолуте Симултанеитy 
  66. ^ Деан Рицклес (2007), Сyмметрy, Струцтуре, анд Спацетиме, ИСБН 978-0-444-53116-2, Приступљено 9. 7. 2016 
  67. ^ Тим Маудлин (2010), „Он тхе Пассинг оф Тиме” (ПДФ), Тхе Метапхyсицс Wитхин Пхyсицс, ИСБН 978-0-19-957537-4 
  68. ^ Келлер, Симон; Мицхаел Нелсон (септембар 2001). „Пресентистс схоулд белиеве ин тиме-травел” (ПДФ). Аустраласиан Јоурнал оф Пхилосопхy. 79 (3): 333—345. дои:10.1080/713931204. Архивирано из оригинала (ПДФ) 28. 10. 2008. г. 
  69. ^ Цраиг Боурне (7. 12. 2006). А Футуре фор Пресентисм. Цларендон Пресс. ИСБН 978-0-19-921280-4. 
  70. ^ Савитт, Стевен Ф. (септембар 2000), „Тхере'с Но Тиме Лике тхе Пресент (ин Минкоwски Спацетиме)”, Пхилосопхy оф Сциенце, 67 (С1): С563—С574, дои:10.1086/392846 
  71. ^ Героцх, Роберт (1978). Генерал Релативитy Фром А то Б. Тхе Университy оф Цхицаго Пресс. стр. 124. ИСБН 978-0-226-28863-5. 
  72. ^ Лее Смолин (12. 9. 2005). „Еинстеин Онлине: Ацторс он а цхангинг стаге”. Еинстеин Онлине Вол. 01. Архивирано из оригинала 01. 04. 2018. г. Приступљено 26. 4. 2017. 
  73. ^ Хорwицх, Паул (1987). Асyмметриес ин Тиме: Проблемс ин тхе Пхилосопхy оф Сциенце (2нд изд.). Цамбридге, Массацхусеттс: МИТ Пресс. стр. 116. ИСБН 978-0-262-58088-5. 
  74. ^ Ницхолас Ј.Ј. Смитх (2013). „Тиме Травел”. Станфорд Енцyцлопедиа оф Пхилосопхy. Приступљено 2. 11. 2015. 
  75. ^ Францисцо Лобо (2003). „Тиме, Цлосед Тимелике Цурвес анд Цаусалитy”. Тхе Натуре оф Тиме: Геометрy. 95: 289—296. Бибцоде:2003нтгп.цонф..289Л. арXив:гр-qц/0206078в2 Слободан приступ. 
  76. ^ Норман Сwартз (1993). „Тиме Травел: Виситинг тхе Паст”. Приступљено 20. 2. 2016. 
  77. ^ Леwис, Давид (1976). „Тхе парадоxес оф тиме травел” (ПДФ). Америцан Пхилосопхицал Qуартерлy. 13: 145—52. Бибцоде:1996гр.qц.....3042К. арXив:гр-qц/9603042 Слободан приступ. 
  78. ^ Ердманн, Террy Ј.; Хутзел, Гарy (2001). Стар Трек: Тхе Магиц оф Трибблес. Поцкет Боокс. стр. 31. ИСБН 978-0-7434-4623-5. 
  79. ^ а б Смеенк, Цхрис; Wüтхрицх, Цхристиан (2011), „Тиме Травел анд Тиме Мацхинес”, Ур.: Цаллендер, Цраиг, Тхе Оxфорд Хандбоок оф Пхилосопхy оф Тиме, Оxфорд Университy Пресс, стр. 581, ИСБН 978-0-19-929820-4 
  80. ^ Красников, С. (2001), „Тхе тиме травел парадоx”, Пхyс. Рев. D, 65 (6): 06401, Бибцоде:2002ПхРвД..65ф4013К, арXив:гр-qц/0109029 Слободан приступ, дои:10.1103/ПхyсРевД.65.064013 
  81. ^ Фриедман, Јохн; Мицхаел Моррис; Игор Новиков; Фернандо Ецхеверриа; Гуннар Клинкхаммер; Кип Тхорне; Улви Yуртсевер (1990). „Цауцхy проблем ин спацетимес wитх цлосед тимелике цурвес”. Пхyсицал Ревиеw D. 42 (6): 1915. Бибцоде:1990ПхРвД..42.1915Ф. дои:10.1103/ПхyсРевД.42.1915. Архивирано из оригинала 28. 09. 2011. г. Приступљено 20. 07. 2019. 
  82. ^ Росс, Келлеy L. (2016), Тиме Травел Парадоxес, Приступљено 26. 4. 2017 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Путовање кроз време на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Putovanje_kroz_vreme&oldid=27451234”