Брановачки

Породица Брановачки (угарски Брановацзкy) је стара војвођанска породица, присутна на тлу Бачке још пре Велике сеобе Срба под Патријархом Арсенијем III Чарнојевићем; она припада српско-угарском војном племству и као таква води порекло из града Сенте, на реци Тиси. Племство је стечено половином 18. века, тачније 1751. године, вољом царице Марије Терезије, захваљујући заслугама граничарског хусарског официра Суботе Брановачки (Суботица, 1701 - Сента, 1775).

Порекло[уреди | уреди извор]

Порекло породице се најбоље може испратити сагледавањем старих пописа са тла Бачке:

Први племенити, поручник Субота Брановачки, се помиње већ у попису Потиског крунског дистрикта из 1756. године, али се у пописима Сенте и Старог Бечеја из 1720. презиме Брановачки не појављује. Ипак у попису Суботице састављеном те године забележена су три домаћина са презименом Брановчанин. Највероватније је у питању старија варијанта презимена Брановачки. Тада су пописани:

Теша Брановчанин каплар (десетар) у првој коњичкој јединици у Суботици (цомпаниа прима еqуестрис ординис … цорпоралис Тхеса Брановсанин, Тхеса Браноцсанин),

Цвејо Брановчанин припадник исте војне јединице (Цзвејо Брановцсанин)

Давид Брановчанин војник граничар у тамошњој пешадијској јединици (цомпаниа педестрис ординис… Давид Брановтсанин мануариус, Давид Бравнотсанин),

Радоња Брановчанин, који се помиње нешто касније, у периоду између 1724. и 1732. године, међу приложницима православне вероисповести у Суботици.

Данас се не може поуздано рећи, који је од ових Брановачана непосредни предак сенћанске породице Брановачки, али се може претпоставити, да би то најпре могао бити поменути каплар Теша Брановчанин, који је био официр (подофицир), као и Субота Брановачки.

Преци Брановачких су се из Суботице у Сенту и Стари Бечеј преселили око 1743. године. Највероватније зато што је тада Суботица изгубила статус места војне границе и постала коморска варош. Већи број граничарских (војничких) фамилија се преселио, поводом тога, у Шајкашку или у друга места Потиског дистрикта која су још увек имала граничарски статус. Наведени попис Суботице из 1720. године је најстарији познати документ, у коме се наводе имена предака породице Брановачки. Топономастичко презиме ове фамилије, као и његова старија варијанта (Брановчанин) сведоче о даљем пореклу Брановачких из места Брањево (Брањово). Ово место је можда идентично са селом „Брано“ које се помиње још 1543. године под турском влашћу. Брањево се налазило између Бикића и Матеовића, у мађарском делу Бачке, источно од Баје. Оно је око 1650. године забележено као насељено место, али се 1735. године помиње као пустара. Насеље је највероватније опустело већ пре 1715. године, пошто се у пописима Бачке из 1715. и 1720. године не помиње. Из Брањева су се у Суботицу, негде на прелазу из 17. у 18. век, несумњиво преселили преци Брановачких (Брановчана). С обзиром да су преци Брановачких још на прелазу из 17. у 18. век исељени из Брањева, а њихово презиме је било формирано управо по том месту, може се основано претпоставити, да су они живели у Брањеву још пре Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године.

Племство[уреди | уреди извор]

Племство је додељено двоје органка породице у 1751. године када је царица Марија Терезија донела одлуку, да се распусти Потиска војна граница и да се на њеном месту оснује Потиски крунски дистрикт. Ову одлуку је подржао један број граничарских официра, док су се они граничари, који нису желели да живе у новооснованом дистиркту иселили. Том приликом је већи број официра у Потисју, који су подржали царичину одлуку, добио племство. Поред титуле, они су добили и куће и нешто земљишних поседа (поручници су тада добијали по 58 ланаца земље), али без подложника. Међу овим официрима су били Субота и Михајло Брановачки:

Субота Брановачки, поручник у Сенти, добио је 28. фебруара 1751. године, заједно са члановима своје уже породице, племићки лист и грбовницу, даровница је издата у Бечу 1758, а племство проглашено у Бачкој жупанији 1775. године. Са њим су племство добили: његова супруга Марија рођена Жарковић, као и њихова деца Јаков, Павле, Ђорђе, Гаврило, Марко, Јован, Марта, Симеон – који је свакако био идентичан са господаром Симеоном Брановачки, умрлим 1825. године – и, можда, Петар Брановачки (Петар Брановацски), један од Срба чланова општинске управе у Сенти, који се помиње 1768. године, и који је вероватно један од Суботиних млађих синова али свакако био члан његове уже породице. Уз племицку повељу Субота је добио и 44 ланца земље у Бечеју. Поручник Субота Брановачки се помиње и у попису племића Потиског крунског дистрикта из 1756. године (специфицатио нобилиум ин Инцлyто цорониали дистрицту Тyбисциано… Сзентха… Субота Брановацскy леüд).

Михајло Брановачки, потпоручник у Старом Бечеју, такође је у Бечу 28. фебруара 1751. године добио племићки лист и грбовницу, који су се односили и на чланове његове уже фамилије; даровница на поседе издата му је 1758. године у Старом Бечеју. Тада су Михајлову породицу чинили његова супруга Марија рођена Милетоновић и њихова церка Ана. Нема података о Михајловом даљем потомству, како из 18. века, тако ни из каснијег периода, као ни о неким старијим Брановачким у Бечеју уопште. Сви данашњи огранци породице Брановачки, по свему судећи, воде порекло од Суботе Брановачког, односно из Сенте.

Истакнути чланови[уреди | уреди извор]

Брановачки су породица која је дала већи број истакнутих чланова; следи списак само неких од оних који су носили ово презиме и остали запамћени у историји:

Субота Брановачки, родјен је у Суботици 1701. године, а преминуо у Сенти око 1775. Био је лајтант (поручник), па племић. Војно-граничарску каријеру већим делом остварио је у чанцу Суботици у Потиској војној граници и то свакако после 1720. године. Тада се у попису суботичких граничара у хусарској компанији налазе имена двоје каплара са презименом Брановачанин - Теша и Цвеја; један од њих био је отац Суботе Брановачког. Официрски чин - лајтант (поручник), стекао је 28. X 1738, декретом команданта Потиске војне границе, генерала Пиосаска. Командант поменуте хусарске компаније био је капетак Јакоб Сучић под којим је Брановачки учествовао у рату у Србији против Турака 1737 - 1739, у гушењу побуне Влаха (Румуна) у источном Банату 1738, као и у демолирању Београдске тврдјаве 1739 - 1740. После тога 1742, упућен је на ратиште у Баварску против Баварца и Француза. Кад је 1745. дошло до искључења Суботице из Војне границе, са већином других Срба напустио је родно место и прешао у Сенту у којој је тада као официр остао до укидања Потиске војне границе (1750). Тада се одрекао војног статуса и под именом Субота Суљин изјаснио за прелазак у цивилни, провинцијални статус. Следеће године (1751), постао е становник новоствореног Потиског крунског дистрикта, добивши као награду куријални племићки посед од 58 ланаца земље и титулу угарског племића. Поред њега племство је дато супрузи Марији Жарковић и синовима. Као бивши лајтант унет је у попис племића куријалиста Бачке жупаније, настањен у коморском трговишту Сенти.

Јован Брановачки, аустријски генерал-мајор, син поручника Суботе, рођен је 1754. и умро 1816, у Банату. У Аустријско-турском рату (1787—1791) као поручник командовао је фрајкором који је у Србији био познат као Фрајкор Брановачког. Истакао се 1788-1789. смелим продорима у турску позадину и заузимањем Пореча, Сипа, Кладова и Неготина, због чега је унапређен у чин мајора. За фреме Француских револуционарних ратова, после погибије пуковника Михаила Михаљевића 1794. године, унапређен је у чин потпуковника и постављен за команданта Српског фрајкора који се истакао у борбама код Кајзерслаутерна и Мајнца 1795. године. У чин пуковника унапређен је 1801. године и постављен за команданта Огулинског граничарског пука с којим је учествовао у Наполеоновим ратовима.

Стеван Брановачки, адвокат и новосадски градоначелник, рођен је у Сенти 1. јуна 1804. године. Завршио је право и постао је адвокат, а потом је службовао у Магистрату Потиског дистрикта. После тога је постао председник Окружног суда у Новом Саду. Године 1861. је изабран за посланика у Пешти. Једно време је био управник новосадског Народног позоришта. Почетком 1865. постао је потпредседник Матице српске, а од 1872. и њен председник. Умро је 1880. године.

Евген (Ђена) Брановачки, син Стеванов, био је познати добротвор, заједно са својом супругом Персидом (Идом), сестром Јоце Вујића из Сенте. Поред Ђене, Стеван је имао и ћерке Милицу и Софију. Прва је била удата за Гаврила Јовановића, пријатеља Светозара Милетића, а друга за Владимира Будајиа, потомка старе српске племићке породице из Коморана. Иако се у литератури наилази на податак да Ђена Брановачки није имао деце, ипак се може основано претпоставити, да је његов син био Момчило Евг. Брановачки, који је умро 14. јуна 1937. године.

Симеон Брановачки, велепоседник, умро је у 63. години у Сенти 9. априла 1825. године и сахрањен је „источно од јужних врата“ тамошње православне цркве. Његова надгробна плоча се очувала до наших дана.

Георгиј Брановачки је заједно са својом децом, Христифором, Јеленом и Георгијем поставио надгробну плочу „источно од јужних врата“ цркве у Сенти својој супрузи Меланији Брановачки, рођеној „от Стојановић“ (била је, дакле, рођена племкиња). Умрла је 13. јануара 1835. у 32. години, након 13 година проведених у браку са Георгијем.

Теодор-Тоша Брановачки (1834–1919), учитељ у Сенти и један од првих археолога и етнолога у Војводини.

Између осталих помена ове породице током 19. века, вреди навести и оне у очуваним матичним књигама Шајкашке области (јужно од Сенте). Чланови ове породице помињу се у наведеним матицама, са назнаком да су из Сенте (1850. године), а помињу се и у Жабљу (3 пута током 1874. године). У сомборским православним матичним књигама се, опет, Брановачки наводе у периоду између 1834. и 1841. године. Данас у Сомбору нема чланова ове породице.

Види још[уреди | уреди извор]

Градски музеј Сента

Литература[уреди | уреди извор]

Васа Стајић, Новосадске биографије из Архива Новосадског магистрата, свеска прва, А – Ј, Грађа за историју Новог Сада, књига друга, Новосадске биографије, Нови Сад 1936, 96; Душан Ј. Поповић, Срби у Бачкој до краја осамнаестог века, историја насеља и становништва, С.А.Н.У, Посебна издања, књ. CXCIII, Етнографски институт, књ. 3, Београд 1952, 143.
Стајић, Новосадске биографије 1, 101 – 102; Васа Стајић, Новосадске биографије, свеска седма, Допуне и исправке, Матица српска, посебна издања, Нови Сад 1964, 17; Поповић, Срби у Бачкој, 143.
Петар Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 3, Матица српска, Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине, Нови Сад 1996, 92 (натпис бр. 4246).
Момировић, Стари..., књ. 3, 162 (натпис бр. 4592).
Момировић, Стари..., књ. 3, 237 (натпис бр. 4991).
Петар Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. 4, Матица српска, Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине, Нови Сад 2000, 168 (запис бр. 6718), 198 – 199 (запис бр. 6885).
Гордана Вуковић, Љиљана Недељков, Речник презимена Шајкашке (18. и 19. век), Филозофски факултет у Новом Саду, Институт за јужнословенске језике, Нови Сад 1983, 84; Миленко Бељански, Сомборске породице, Сомбор 1969, 94, 143.
Виктор Антон Дуишин, Душан Ј. Поповић, Племићке породице I, Војводина II, Нови Сад 1939, 139; Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига трећа, Од Темишварског сабора 1790. до Благовештенског сабора 1861, Матица српска, Нови Сад 1990, 82.
Дуишин, Поповић, 139; Поповић, Срби у Војводини 3, 82; Славко Гавриловић, Иван Јакшић, Грађа за привредну и друштвену историју Бачке у 18. веку, С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, Друго одељење – споменици на туђим језицима, књ. XXV, Београд 1986, 97, 381.
Дуишин, Поповић, 139; Поповић, Срби у Војводини 3, 82.
Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига друга, Од Карловачког мира 1699. до Темишварског сабора 1790, Матица српска, Нови Сад 1990, 433; Поповић, Срби у Бачкој, 59.
Живан Сечански, Пописи становништва Бачке током осамнаестог века, грађа за историју насеља и становништва, С.А.Н.У, Посебна издања, књ. CXCIII, Етнографски институт, књ. 3, Београд 1952, 252, 333, 374 - 376; Иван Јакшић, Из пописа становништва Угарске почетком 18. века (I), Војвођански музеј, Повремена издања, Прилози и грађа 3, Нови Сад 1966, 346; Димитрије Руварац, Бачка епархија 1724 – 1732. и 1773, Архив за историју Српске православне карловачке митрополије, год. I, Сремски Карловци 1911, 30.
Стајић, Новосадске биографије 1, 100; Поповић, Срби у Бачкој, 78, 143, 152 - 153.
Поповић, Срби у Бачкој, 83; подаци са интернет презентације www.арцанум.ху/мол
Поповић, Срби у Бачкој, 83.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Александар Бачко: Племићка породица Брановачки (23. октобар 2015)