Велике сеобе Срба

Из Википедије, слободне енциклопедије

Велика сеоба Срба се односи на две повезане миграције становништва у 17. и 18. веку приликом којих је велики број Срба са Косова и Метохије и јужних крајева прешао на север, у области Хабсбуршке Монархије (данас делови Србије - Војводине, Мађарске и Хрватске) и населио се у деловима хабзбуршке Угарске и Славоније, као и Војне крајине.

Прва сеоба Срба[уреди]

Паја Јовановић, Сеоба Срба
Главна територија коју су населили Срби током велике сеобе 1693. године (представљена плавом бојом)

Велика сеоба Срба одиграла се почетком 1690. године[1], током Великог бечког рата, који је трајао од 1683. до 1699. године и завршио се миром у Сремским Карловцима.

Савез хришћанских сила и Света лига (Свето римско царство, Пољска, Русија и Млетачка република) ратовали су против Османског царства. Аустријска војска је успешно ратовала, ослободила је Угарску, Србију и продрла до Македоније. Приликом проласка кроз Србију, Срби су подигли устанак и прикључили се аустријској војсци 1690. године. Тада је Француска напала Аустрију, па се аустријска војска повукла из Србије на леву обалу Дунава и Саве. На челу је био Пећки патријарх Арсеније III Чарнојевић.

Године 1690. у Београду је одржан црквено-народни сабор. Срби су поставили захтев о неком свом изабранику, епископу Исаију Ђаковићу и послали су га аустријском цару Леополду I и тражили су од њега да да дозволи да се населе и да им гарантује црквено-школску аутономију. Послао им је повељу у којој им дозвољава да се населе све до Будима и Коморана и гарантовао им је црквено-школску аутономију уз услов да они буду аустријски војници. Овом повељом је озакоњен положај Срба у Угарској.[2]

Око 37.000 српских породица прешло је у Аустрију, што је најмање 185.000 људи, а 360 села је опустело.[3]

Део серија чланака о
Србима
Serbian Cross.svg

Српска култура
Књижевност · Музика
Уметност · Кинематографија
Кухиња · Племена
Народна ношња

По регијима или земљама
(укључујући дијаспору)
Србија (Војводина · Космет)
БиХ (Српска · ФБиХ) · Црна Гора
Хрватска (Далмација) · Македонија
Мађарска · Румунија · Албанија
Словенија · Грчка · Бугарска
Немачка · Француска · Аустрија
Швајцарска · Канада · САД · Мексико
Аустралија · Африка · Русија
Енглеска · Шведска · Аргентина · Турска
Словачка
По градовима
Беч · Будимпешта · Париз
Ванкувер · Чикаго · Загреб
Мостар · Сарајево · Темишвар · Трст
Коморан
Подгрупе и сродни народи
Бокељи · Бошњаци · Буњевци
Горанци · Јањевци · Крашовани
Македонци ·Муслимани · Торлаци
Хрвати · Црногорци · Шокци
Југословени · Јужни Словени

Српске земље
Србија (Војводина · Космет)
ЦГ · БиХ (РС · Брчко · ФБиХ)

Српска православна црква
Патријарси · Светитељи
Устројство · Манастири

Српски језици и наречја
српски · српскохрватски
ужички · ромско-српски
старословенски · славеносрпски
штокавски · торлачки · шатровачки

Историја · Владари
Порекло Срба

Прогањање Срба
Србофобија · Јасеновац
Независна Држава Хрватска
Крагујевачки октобар

п  р  у


Друга сеоба Срба[уреди]

Период аустријске владавине потрајао је две деценије (1718—1739). Наиме, након новог аустријско-турског рата 1737—1739., Београдским миром, Турска је повратила изубљене територије и поново је граница упостављена на Сави и Дунаву, а Београд је постао средиште пашалука. Поновно успостављање турске власти довело Друге велике сеобе Срба. Плашећи се турске одмазде, Срби су на челу са патријархом Арсенијем IV Јовановићем кренули у Аустрију 1740. године.[4] Турци су на разне начине покушавали да придобију Србе у Београдском пашалуку, због близине границе и због тога су им давали разне привилегије. Притисак на српско становништво у пашалуку био је знатно мањег интензитета него у другим деловима Турске, а и Читлучење је било мање изражено у Беогардском пашалуку. Друга велика сеоба Срба је по броју исељеника и последицама знатно мања.

Последице[уреди]

Последица Велике сеобе је пустошење српских насеља у централној Србији и на Косову и Метохији и трајно пресељавање становништва у Аустрију, на подручје данашње Мађарске и Војводине. Одлив становништва је био толики да је већина села зарасла у шуму, тако да је део централне Србије добио назив Шумадија.

Услед ових сеоба број српских становништва на Косову и Метохији се драстично смањио. [5][6] Након српских сеоба, Албанци из планинских подручја Малесије се спуштају у плодне и опустеле долине Метохије. [7][8] Након миграција, српски етнички центар се сели из старих подручја Рашке, Старе Србије, Косова и Метохије у Војводину, а касније и у Шумадију. Непосредно после сеобе међу исељеницима је завладала глад и епидемија тако да је велики број исељеника убрзо преминуо.

О овим догађајима највише је сачувано текстова које су написали монаси који су учествовали у Сеоби, будући да су они били једни од ретких писмених Срба тога времена.

Ево како о овим догађајима пише монах Атанасије Србин:

  • О опустелој земљи

И тако кроз десет година, од тог љутог рата, многоплодна и многонародна земља српска запусте сва, и градови сви и села сва запустеше, и манастири царски велики и цркве красне писане златом запустеше, и жртветици и олтари свети, где се приносаше бескрвна жртва, тамо сада дивље звери и нечисте плоде се.

  • О Епидемији

И лежаху лешеви помрлих људи српских по свима улицама великог Београда, и по свима земљиштима његовим, по свима путевима његовим лежаху мртви. И не беше оних који погребавају. А који живи ходаху, не беше у њих изгледа ни красоте људске, но беху поцрнели од глади, и лица њихова беху поцрнела као лице Етиопа. И тако скончаше и не оста десети део људи. Они који су остали избегоше од своје земље и оставише је сву пусту.

Референце[уреди]

  1. ^ Ћирковић, Сима М. (2004). „5 - Настајање модерног хришћанског друштва“ (на српски). Срби меџу европским народима. Equilibrium. стр. 150. 
  2. ^ „Archives in Sremski Karlovci“ (PDF) Приступљено 30. 1. 2014.. 
  3. ^ „Несторовић Милош: ЕТНОДЕМОГРАФСКИ ПРОБЛЕМИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ, pp. 176“. Scindeks-clanci.nb.rs Приступљено 30. 1. 2014.. 
  4. ^ Читанка првог Српског устанка, март 2006., Издавач: ‘‘НИП Дечје новине - Издавачка делатност д. о. о.‘’
  5. ^ „Microsoft Word - SADRZAJ.doc“ (PDF) Приступљено 30. 1. 2014.. 
  6. ^ http://www.promacedonia.org/serb/cvijc/cvijic_balkansko_poluostrvo_1.pdf
  7. ^ Енциклопедија Југославије, 2. изд, ћирилицом, стр. 68.
  8. ^ Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта, pp. 655.

Литература[уреди]

  • Велика Сеоба, Љубисав Андрић, Београдски издавачко-графичарски завод, Београд 1990.
  • Ћирковић, Сима М. (2004). „5 - Настајање модерног хришћанског друштва“ (на српски). Срби меџу европским народима. Equilibrium. стр. 150. 

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Велике сеобе Срба