Велике сеобе Срба
Велика сеоба Срба се односи на две повезане миграције становништва у 17. и 18. веку приликом којих је велики број Срба са Косова и Метохије и јужних крајева прешао на север, у области Хабсбуршке Монархије (данас делови Србије - Војводине, Мађарске и Хрватске) и населио се у деловима хабзбуршке Угарске и Славоније, као и Војне крајине.
Садржај |
Прва сеоба Срба [уреди]
Велика сеоба Срба одиграла се почетком 1690. године[1], током Великог бечког рата, који је трајао од 1683. до 1699. године и завршио се миром у Сремским Карловцима.
Савез хришћанских сила и Света лига (Свето римско царство, Пољска, Русија и Млетачка република) ратовали су против Османског царства. Аустријска војска је успешно ратовала, ослободила је Угарску, Србију и продрла до Македоније. Приликом проласка кроз Србију, Срби су подигли устанак и прикључили се аустријској војсци 1690. године. Тада је Француска напала Аустрију, па се аустријска војска повукла из Србије на леву обалу Дунава и Саве. На челу је био Пећки Патријарх Арсеније III Чарнојевић.
Године 1690. у Београду је одржан црквено-народни сабор. Срби су поставили захтев о неком свом изабранику, епископу Исаију Ђаковићу и послали су га аустријском цару Леополду I и тражили су од њега да да дозволи да се населе и да им гарантује црквено-школску аутономију. Послао им је повељу у којој им дозвољава да се населе све до Будима и Коморана и гарантовао им је црквено-школску аутономију уз услов да они буду аустријски војници. Овом повељом је озакоњен положај Срба у Угарској.[2]
Око 37.000 српских породица прешло је у Аустрију, што је најмање 185.000 људи, а 360 села је опустело.[3]
Друга сеоба Срба [уреди]
Период аустријске владавине потрајао је две деценије (1718.-1739.). Наиме, након новог аустријско-турског рата 1737.-1739., Београдским миром, Турска је повратила изубљене територије и поново је граница упостављена на Сави и Дунаву, а Београд је постао средиште пашалука. Поновно успостављање турске власти довело Друге велике сеобе Срба. Плашећи се турске одмазде, Срби су на челу са патријархом Арсенијем IV Јовановићем кренули у Аустрију 1740. године.[4] Турци су на разне начине покушавали да придобију Србе у Београдском пашалуку, због близине границе и због тога су им давали разне привилегије. Притисак на српско становништво у пашалуку био је знатно мањег интензитета него у другим деловима Турске, а и Читлучење је било мање изражено у Беогардском пашалуку. Друга велика сеоба Срба је по броју исељеника и последицама знатно мања.
-
Привилегије Срба у Хабсбуршкој Монархији - насловна страна књиге из 1732. године
Последице [уреди]
Последица Велике сеобе је пустошење српских насеља у централној Србији и на Косову и Метохији и трајно пресељавање становништва у Аустрију, на подручје данашње Мађарске и Војводине. Одлив становништва је био толики да је већина села зарасла у шуму, тако да је део централне Србије добио назив Шумадија.
Услед ових сеоба број српских становништва на Косову и Метохији се драстично смањио. [5] [6] Након српских сеоба, Албанци из планинских подручја Малесије се спуштају у плодне и опустеле долине Метохије. [7] [8] Након миграција, српски етнички центар се сели из старих подручја Рашке, Старе Србије, Косова и Метохије у Војводину, а касније и у Шумадију. Непосредно после сеобе међу исељеницима је завладала глад и епидемија тако да је велики број исељеника убрзо преминуо.
О овим догађајима највише је сачувано текстова које су написали монаси који су учествовали у Сеоби, будући да су они били једни од ретких писмених Срба тога времена.
Ево како о овим догађајима пише монах Атанасије Србин:
- О опустелој земљи
И тако кроз десет година, од тог љутог рата, многоплодна и многонародна земља српска запусте сва, и градови сви и села сва запустеше, и манастири царски велики и цркве красне писане златом запустеше, и жртветици и олтари свети, где се приносаше бескрвна жртва, тамо сада дивље звери и нечисте плоде се.
- О Епидемији
И лежаху лешеви помрлих људи српских по свима улицама великог Београда, и по свима земљиштима његовим, по свима путевима његовим лежаху мртви. И не беше оних који погребавају. А који живи ходаху, не беше у њих изгледа ни красоте људске, но беху поцрнели од глади, и лица њихова беху поцрнела као лице Етиопа. И тако скончаше и не оста десети део људи. Они који су остали избегоше од своје земље и оставише је сву пусту.
Референце [уреди]
- ^ Ћирковић, Сима М. (2004). „5 - Настајање модерног хришћанског друштва“ (на српски). Срби меџу европским народима. Equilibrium. стр. 150.
- ^ http://www.sanu.ac.rs/English/Arhivi/SremskiKarlovci.pdf
- ^ Несторовић Милош: ЕТНОДЕМОГРАФСКИ ПРОБЛЕМИ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ, страна 176
- ^ Читанка првог Српског устанка, март 2006., Издавач: ‘‘НИП Дечје новине - Издавачка делатност д. о. о.‘’
- ^ http://www.bosnafolk.com/pdf/spc.pdf
- ^ http://www.promacedonia.org/serb/cvijc/cvijic_balkansko_poluostrvo_1.pdf
- ^ Енциклопедија Југославије, 2. изд, ћирилицом, стр. 68.
- ^ Војна енциклопедија, Београд, 1972., књига четврта, страна 655.
Литература [уреди]
- Велика Сеоба, Љубисав Андрић, Београдски издавачко-графичарски завод, Београд 1990.
Спољашње везе [уреди]
