Олово стифнат

С Википедије, слободне енциклопедије
Олово стифнат
Називи
Преферисани IUPAC назив
Олово(II) 2,4,6-тринитробензен-1,3-бис(олат)
Други називи
Олово 2,4,6-тринитробензен-1,3-диолат
Олово 2,4,6-тринитро-м-фенилен диоксид
1,3-бензендиол, 2,4,6-тринитро-, олово(2+) со (1 :1)
Олово трицинат
Олово тринитрорезорцинат
Трицинат[1]
Идентификација
3Д модел (Jmol)
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.035.703
EC број 239-290-0
УНИИ
УН број 0130
  • c1c(c(c(c(c1[N+](=O)[O-])[O-])[N+](=O)[O-])[O-])[N+](=O)[O-].[Pb+2]
Својства
C6HN3O8Pb
Моларна маса 450,288 g/mol
Густина 3,06 do 3.1 g cm−3
Експлозивност
Осетљивост на шок Високо
Осетљивост на трење Високо
Брзина детонације 5200 м/с
Опасности
Безбедност приликом руковања Оxфорд МСДС
ГХС графикони Тхе еxплодинг-бомб пицтограм ин тхе Глобаллy Хармонизед Сyстем оф Цлассифицатион анд Лабеллинг оф Цхемицалс (ГХС)Тхе еxцламатион-марк пицтограм ин тхе Глобаллy Хармонизед Сyстем оф Цлассифицатион анд Лабеллинг оф Цхемицалс (ГХС)Тхе хеалтх хазард пицтограм ин тхе Глобаллy Хармонизед Сyстем оф Цлассифицатион анд Лабеллинг оф Цхемицалс (ГХС)Тхе енвиронмент пицтограм ин тхе Глобаллy Хармонизед Сyстем оф Цлассифицатион анд Лабеллинг оф Цхемицалс (ГХС)
ГХС сигнална реч Опасност
НФПА 704
НФПА 704 фоур-цолоред диамондКод запаљивости 0: Неће горети (нпр. вода)Хеалтх цоде 4: Верy схорт еxпосуре цоулд цаусе деатх ор мајор ресидуал ињурy. Е.г., ВX гасРеацтивитy цоде 3: Цапабле оф детонатион ор еxплосиве децомпоситион бут реqуирес а стронг инитиатинг соурце, муст бе хеатед ундер цонфинемент бефоре инитиатион, реацтс еxплосивелy wитх wатер, ор wилл детонате иф северелy схоцкед. Е.г., флуоринеСпециал хазардс (wхите): но цоде
0
4
3
330 °Ц (626 °Ф; 603 К)
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25 °C [77 °F], 100 kPa).
НеН верификуј (шта је ДаYНеН ?)
Референце инфокутије

Олово стифнат је органско једињење, које садржи 6 атома угљеника и има молекулску масу од 452,303 Da.

Оловни стифнат (олово 2,4,6-Тринитрорезорцинат, C6ХН3О8Пб), чије име потиче од стифнатне киселине, је експлозив који се користи као компонента у смешама за паљење и детонатора са мање осетљивим секундарним експлозивима. Оловни стифнат је само мало растворљив у води и метанолу.[5] Узорци оловног стифната варирају у боји од жуте до златне, наранџасте, црвенкасто-браон, до браон. Оловни стифнат је познат у различитим облицима полиморфима, хидратима и базичним солима. Постоје нормални олово стифнат монохидрат, монобазни оловни стифнат, тробазни оловни стифнат дихидрат и пентабазни оловни стифнат дехидрат, као и α, β полиморфи оловног стифната.

Оловни стифнат формира шестостране кристале монохидрата и мале правоугаоне кристале. Оловни стифнат је посебно осетљив на ватру и пражњење статичког електрицитета. Дуги танки кристали су посебно осетљиви. Оловни стифнат не реагује са другим металима и мање је осетљив на ударце и трење од живиног фулмината или оловног азида. Стабилан је приликом складиштења, чак и на повишеним температурама. Као и са другим једињења која садрже олово, олово стифнат је токсичан због тровања тешким металима.

Припрема[уреди | уреди извор]

Иако ова теза никада није поткријепљен, оловни стифнат је можда открио Петер Гриесс (познатог по Гриессовим тестовима) 1874. Године 1919. Едмунд Херз је први установио препарат безводног нормалног оловног стифната реакцијом магнезијум-стифната са оловним ацетатом у присуству азотне киселине.[6][5]

{C6Н3О8}МгХ2О + Пб(ЦХ3ЦО2)2 → {C6Н3О8}ПбХ2О + Мг(ЦХ3ЦО2)2

Синтеза[уреди | уреди извор]

Оловни стифнат се може синтетизовати реакцијом оловног нитрата или ацетата са натријум-стифнатом или магнезијумом, у присуству киселог медијума,[7] или коришћењем неког сличног процеса. На пример, оловни нитрат може да реагује са магнезијум стифнатом, који се заузврат добија реакцијом између стифничне киселине и магнезијум карбоната:[8]

C6Х(НО2)3(ОХ)2 + МгЦО3 → C6Х(НО2)3(О)22- Мг2+ + ЦО2 + Х2О
C6Х(НО2)3(О)22- Мг2+ + Пб(НО3)2 → C6Х(НО2)3(О)22- Пб2+ + Мг(НО3)2

Структура[уреди | уреди извор]

Нормални оловни стифнат постоји као α и β полиморфи, оба су моноклински кристали. Водећи центри су седмокоординатни и повезани су преко кисеоникових мостова. Молекул воде је координисан са металом и такође је везан водониковом везом за ањон. Многе од Пб-О удаљености су кратке, што указује на одређени степен ковалентности. Стифнат јони леже у приближно паралелним равнима повезаних преко Пб атома.[9][10]

Особине[уреди | уреди извор]

Особина Вредност
Број акцептора водоника 8
Број донора водоника 0
Број ротационих веза 3
Партициони коефицијент[11] (ALogP) -0,4
Растворљивост[12] (logS, log(mol/L)) -1,9
Поларна површина[13] (PSA, Å2) 234,8

Својства[уреди | уреди извор]

Топљење оловног стифената износи −835 кЈ мол−1. Губитак воде доводи до формирања осетљивог анхидрованог материјала густине 2,9 г цм−3. Варијације боја остају необјашњиве. .[14] Оловни стифнат има брзину детонације од 5,2 км/с и температуру експлозије од 265—280 °Ц (509—536 °Ф; 538—553 К) након пет секунди.[15]

Апликације[уреди | уреди извор]

Оловни стифнат се углавном користи у муницији за малокалибарско оружје за војну и комерцијалну примену. Служи као примарни експлозив који се користи у окидачима за ватрено оружје, који ће се запалити при једноставном ударцу.[16] Слично се користи и у празним патронама за пушке. Оловни стифнат се такође користи као окидач у микро млазницама за одржавање малих сателитских станица.[17]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ ЕЦХА, Еуропеан Цхемицалс Агенцy „Арцхивед цопy” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 2014-10-22. г. Приступљено 2014-10-17. 
  2. ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.  уреди
  3. ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  4. ^ GHS: GESTIS 490561
  5. ^ а б Boileau, Jacques; Fauquignon, Claude; Hueber, Bernard; Meyer, Hans H. (2009-04-15), „Explosives”, Ullmann's Encyclopedia of Industrial Chemistry, Weinheim, Germany: Wiley-VCH Verlag GmbH & Co. KGaA, ISBN 978-3527306732, doi:10.1002/14356007.a10_143.pub2 
  6. ^ J.R. Payne (1994). „Thermochmistry of lead styphnate”. Thermochimica Acta. 242: 13—21. doi:10.1016/0040-6031(94)85003-8. 
  7. ^ United States. Dept. of the Army (1989). Military Explosives (на језику: енглески). Headquarters, Department of the Army. стр. 7/12 — 7/15. Приступљено 3. avgust 2012. 
  8. ^ Jared Ledgard (2007). A Soldiers Handbook, Volume 1: Explosives Operations (на језику: енглески). Lulu.com. стр. 64—67. ISBN 9780615147949. Приступљено 3. avgust 2012. 
  9. ^ Pierce-Butler, M.A. (1984). „The structure of the lead salt of 2,4,6-trinitro-1,3-benzenediol monohydrate (alpha-polymorph)”. Acta Crystallogr. 40: 63—65. doi:10.1107/S0108270184003036. 
  10. ^ Pierce-Butler, M.A. (1982). „Structures of the barium salt of 2,4,6-trinitro-1,3-benzenediol monohydrate and the isomorphous lead salt (beta-polymorph)”. Acta Crystallogr. 38 (12): 3100—3104. doi:10.1107/S0567740882010966. 
  11. ^ Ghose, A.K.; Viswanadhan V.N. & Wendoloski, J.J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragment Methods: An Analysis of AlogP and CLogP Methods”. J. Phys. Chem. A. 102: 3762—3772. doi:10.1021/jp980230o. 
  12. ^ Tetko IV, Tanchuk VY, Kasheva TN, Villa AE (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Chem Inf. Comput. Sci. 41: 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t. 
  13. ^ Ertl P.; Rohde B.; Selzer P. (2000). „Fast calculation of molecular polar surface area as a sum of fragment based contributions and its application to the prediction of drug transport properties”. J. Med. Chem. 43: 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e. 
  14. ^ Роберт Матyáш; Ји í Пацхман (2013). Примарy Еxплосивес. Спрингер Сциенце & Бусинесс Медиа. ИСБН 978-3-642-28435-9. С2ЦИД 199492549. дои:10.1007/978-3-642-28436-6. 
  15. ^ Хyман Хенкин; Русселл МцГилл (1952). „Ратес оф Еxплосиве Децомпоситион оф Еxплосивес. Еxпериментал анд Тхеоретицал Кинетиц Студy ас а Фунцтион оф Температуре”. Инд. Енг. Цхем. 44 (6): 1391—1395. дои:10.1021/ие50510а054. 
  16. ^ Граy, Тхеодоре (2009). „Фласх Банг”. Популар Сциенце. 
  17. ^ Даниел W. Yоунгнер; et al. (2000). „МЕМС Мега-пиxел Мицро-тхрустер Арраyс фор Смалл Сателлите Статионкеепинг”. Хонеywелл Тецхнологy 14тх Аннуал/УСУ Цонференце он Смалл Сателлитес. Архивирано из оригинала 2021-03-10. г. Приступљено 2016-10-18. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Олово стифнат на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Olovo_stifnat&oldid=27752189”