Орбитална механика

С Википедије, слободне енциклопедије

А сателлите орбитинг тхе еартх хас а тангентиал велоцитy анд ан инwард аццелератион.

Орбитална механика или астродинамика је примена балистике[1] и небеске механике[2][3] на практичне проблеме који се тичу кретања ракета и других свемирских летелица. Кретање ових објеката се обично израчунава из Њутнових закона кретања[4] и закона универзалне гравитације.[5][6][7] Орбитална механика је сржна дисциплина унутар дизајна и контроле свемирских мисија.

Небеска механика шире третира орбиталну динамику система под утицајем гравитације, укључујући свемирске летелице и природна астрономска тела попут звезданих система, планета, месеца и комета. Орбитална механика се фокусира на путање свемирских летелица, укључујући орбиталне маневре, промене орбиталне равни и међупланетарне трансфере, и планери мисија је користе да предвиде резултате пропулзивних маневара. Општа релативност је тачнија теорија од Њутнових закона за израчунавање орбита, а понекад је неопходна и за већу тачност или у високо-гравитацијским ситуацијама (нпр. орбите близу Сунца).

Историја[уреди | уреди извор]

Све до успона свемирских путовања у двадесетом веку, постојала је мала разлика између орбиталне и небеске механике. У време Спутника поље се називало „свемирском динамиком”.[8] Фундаменталне технике, попут оних које се користе за решавање Кеплеровог проблема (одређивања положаја као функције времена), стога су исте у обе области. Поред тога, историја поља је готово у потпуности заједничка.

Јохан Кеплер је био први који је успешно моделовао планетарне орбите са високим степеном тачности, објавивши своје законе 1605. Исак Њутн објавио је више општих закона небеског кретања у првом издању свог дела Philosophiæ Naturalis Principia Mathematica (1687), који су дали методу за проналажење орбите тела следећи параболични пут из три опсервације.[9] Ово је искористио Едмунд Халеј за успостављање орбита разних комета, укључујући и ону која носи његово име. Њутнова метода сукцесивне апроксимације формализована је у аналитичку методу Ојлеровим доприносом из 1744. године, чији је рад затим био генерализован на елиптичне и хиперболичке орбите Ламбертовим доприносом током 1761-1777.[10][11]

Друга прекретница у одређивању орбите била је помоћ Карла Фридриха Гауса у открићу патуљасте планете Церес 1801. године. Гаусова метода је могла да користи само три опажања (у облику парова ректасцензије и деклинације) да пронађе шест орбиталних елемената који у потпуности описују орбиту. Теорија одређивања орбите је касније развијена до тачке у којој се данас примењује у ГПС пријемницима, као и у праћењу и каталогизацији тек проматраних малих планета. Модерно одређивање и предвиђање орбите користе се за рад свих типова сателита и свемирских сонди, јер је потребно знати њихове будуће положаје са високом тачношћу.

Астродинамику је развио астроном Самјуел Херик почетком 1930-их. Он се консултовао са ракетним научника Робертом Годардом и био је охрабрен је да настави свој рад на свемирским навигационим техникама, јер је Годард веровао да ће оне бити потребне у будућности. Нумеричке технике астродинамике биле су повезане са новим моћним рачунарима 1960-их година и човек је био спреман да путује на Месец и да се врати.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Хербст, Јудитх (2005). Тхе Хисторy оф Wеапонс. Лернер Публицатионс. ИСБН 9780822538059. Приступљено 16. 3. 2018 — преко Гоогле Боокс. 
  2. ^ Форест Р. Моултон, Интродуцтион то Целестиал Мецханицс, 1984, Довер, ISBN 0-486-64687-4
  3. ^ John E. Prussing, Bruce A. Conway, Orbital Mechanics, 1993, Oxford Univ. Press
  4. ^ Newton, Sir Isaac; Machin, John (1729). Principia. 1 (1729 translation изд.). стр. 19. 
  5. ^ Fritz Rohrlich (25. 8. 1989). From Paradox to Reality: Our Basic Concepts of the Physical World. Cambridge University Press. стр. 28—. ISBN 978-0-521-37605-1. 
  6. ^ Klaus Mainzer (2. 12. 2013). Symmetries of Nature: A Handbook for Philosophy of Nature and Science. Walter de Gruyter. стр. 8—. ISBN 978-3-11-088693-1. 
  7. ^ „Physics: Fundamental Forces and the Synthesis of Theory | Encyclopedia.com”. www.encyclopedia.com. 
  8. ^ Thomson, William T. (1961). Introduction to Space Dynamics. New York: Wiley. 
  9. ^ Bate, R. R.; Mueller, D. D.; White, J. E. (1971). Fundamentals of Astrodynamics. Courier Corporation. стр. 5. ISBN 978-0-486-60061-1. 
  10. ^ Browne, Michael E. (јул 1999). Schaum's outline of theory and problems of physics for engineering and scienceНеопходна слободна регистрација (Series: Schaum's Outline Series). McGraw-Hill Companies. стр. 58. ISBN 978-0-07-008498-8. 
  11. ^ Holzner, Steven (децембар 2005). Physics for DummiesНеопходна слободна регистрација. Wiley, John & Sons, Incorporated. стр. 64. Bibcode:2005pfd..book.....H. ISBN 978-0-7645-5433-9. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]