Пошта Србије

ЈП „Пошта Србије“
Врста	јавно предузеће
Делатност	поштанске услуге
Основано	25. мај 1840.
Руководиоци	Зоран Ђорђевић, в.д. директора
Број запослених	око 15.000
Слоган	Ко вас познаје боље од нас?
Веб-сајт	www.posta.rs

Знак Поште Србије на згради Поште у Смедереву

ЈП „Пошта Србије“, скраћено Пошта, јавно је предузеће коме је основна делатност пријем, пренос и достава поштанских пошиљки. Такође обавља послове платног промета, а за рачун Поштанске штедионице обавља и послове штедње грађана. Регистровано је за вршење и других услуга (продаја разних артикала, на пример). За Телеком Србија и Yеттел. врши продају СИМ картица, а продаје и мобилне телефоне. Осим тога, пружа услуге као интернет провајдер, кабловски ТВ оператер и др.

Предузеће је 2002. године почело да користи лого (па и назив) Пошта, с тим што је службени назив предузећа ЈП ПТТ саобраћаја „Србија“ промењен у ЈП „Пошта Србије“ тек крајем 2013. године.

Историја српске поштанске службе

Макета мензулане у Брзој Паланци, изграђене 1837. године (ПТТ музеј у Београду)

За потребе преноса поште у Србији је под турском влашћу постојала организована татарска гласничка служба, чији гласници су се звали татари. Главни и једини задатак татара био је да брзо и сигурно пренесу пошиљке, по наређењу највишег органа власти. Зато су ови гласници морали да буду добри јахачи, издржљиви и сналажљиви, а изнад свега одани. Ова институција је, по ослобођењу од Турака, преузета и коришћена у Србији за везу са Цариградом.

Прва организована поштанска служба код Срба потиче из времена Првог српског устанка. Организована је ради преношења наређења, а пошиљке су преносили сеоски кметови (што се помиње и у Карађорђевом Криминалном законику). За одмор и промену коња турска татарска служба имала је развијену мрежу мензулана и њу су, заједно са особљем, користили устаници. Када је 15. августа 1805. године у Великом Борку одржана прва Народна скупштина устаничке Србије, на којој је установљен Правитељствујешћи совјет сербски, први орган извршне власти у Србији, прва писма нахијским старешинама који нису присуствовали овом историјском дану однео је татар Сима Бесниковић. Забележено је да је он био први поштар Карађорђеве устаничке Србије у новоформираном систему пошта Србије. Када су поште установљене, мушкарци из Миловановића куће у Великом Борку кренули су по Србији да остале сународнике упуте у ову новину.

После Другог српског устанка пренос поште је у Србији имао вид опште обавезе. Србији у то време није било дозвољено да има своју уређену политичку власт, писане законе и судове, као ни ђумрук (царинске таксе) и мензулане. Зато је Кнез Милош управљао земљом усменим налозима и у ту сврху је основао татарску службу за своје личне потребе.

• 
  Предње двориште мензулане, са бунаром
• 
  Разврставање поште
• 
  Улаз у мензулану из споредног дворишта
• 
  Простор у споредном дворишту за чување коња

Риста Прендић, последњи српски татарин

Оснивање званичне српске татарске службе

Већ 1819. године српски татари почињу да преносе званичну пошту. Татари преносе пошту у друге градове, док унутрашњу кнежеву и државну кореспонденцију преносе суруџије (поштоноше). Дуж Цариградског друма, а касније и широм земље, почињу да се подижу и организују прве српске мензулане.

Хатишерифом из 1830. године Србија добија аутономију којом је српском народу дозвољено да отвара своје школе, болнице, штампарије и поште. Ради побољшања брзине и квалитета услуга јавља се потреба да се мензулане повежу у јединствену организацију, па Кнез Милош 1835. године поставља Јакова Јакшића за управника поштанског саобраћаја.

• 
  Поштанска труба
• 
  Ковчег за пренос поште
• 
  Значка енглеског дипломатског курира Ристе Прендића

Оснивање Српске поште и телекомуникација

Хјузов телеграф (ПТТ музеј у Београду)

Морзеов телеграфски апарат (ПТТ музеј у Београду)

Поште, као стална државна надлештва, са правом коришћења од стране приватних лица под општим условима, почињу да се отварају 1840. године. Прва јавна Пошта у Београду била је смештена у мензулани у Кнез Михаиловој улици (данас се на том месту налази зграда Ликовне академије). Први законски акт о оснивању поштанске организације у Кнежевини Србији донет је 27. октобар 1843 (15. октобра по старом календару). као „Устројеније поштанског заведенија“.

Већ наредне године уводе се правила о униформама и постављају први поштански ковчежићи. Године 1855. у Србији започиње телеграфски саобраћај. Србија гради телеграфске линије од Београда до Земуна и Алексинца, а телеграфски саобраћај је обављан Морзеовим телеграфским апаратима који су, због једноставног одржавања, малих димензија, поузданости и ниске цене, били у употреби у Србији наредних сто година. Поред њих, од 1891. године, користи се и Хјузов телеграф.

• 
  Апаратура Морзеовог телеграфа
• 
  тастер Морзеовог телеграфа
• 
• 
• 

Темељи модерне српске поште

Натписна табла каква се налазила на зградама поште у Краљевини Србије (ПТТ музеј у Београду)

Године 1866. донет је закон о поштама, који је важио до 1918. Овим законом предвиђено је отварање већег броја поштанско-телеграфских станица, штампање првих српских поштанских марака, постављање поштанских ковчежића, отварање општинских пошта, увођење колског саобраћаја и смањење тарифа.

Прве поштанске марке биле су марке за новине, са одштампаним српским грбом и марке за писма, са ликом кнеза Михаила. Главни циљ увођења поштанских марака свакако је било поједностављење наплате поштарине, али је велики значај за грађане тадашње Србије имало и масовно јавно појављивање ознака суверенитета нове државе.

• 
  Новинска марка од 1 паре из 1866.
• 
  Поштанска марка од 10 паре из 1866.
• 
  Поштанска марка од 40 пара из 1866.

Исте 1866. године Србија је постала члан Међународног телеграфског савеза, што је омогућило ослобађање од аустријског и турског утицаја у погледу транзита, експлоатације и тарифне политике. Након две године укинута је Аустријска конзуларна пошта и српска пошта је 1868. године била слободна да самостално обавља међународни поштански саобраћај.

Србија је 23. држава света која је издала маркицу и једна од држава оснивача (21 земља) Светског поштанског савеза 1874 у Берну .

• 
  Табла са ознаком поште
• 
  Поштанска кола
• 
  Поштанска кочија из 1878

Индукциони телефони

Бакелитни изолатор који је био монтиран на згради "Три листа дувана" (ПТТ музеј у Београду)

Развој телефоније

Развој телефоније у Србији започиње 1833. године. Концесију за увођење телефонског саобраћаја од српске владе добио је Панта Михајловић. Он је, у циљу промовисања, телефонском линијом, дугом око 300 м, повезао зграду Географског одељења Министарства војног (касније кафана "Три листа дувана") са зградом инжињерске касарне на Палилули. Први телефонски разговор обавили су министар војни Тихомиљ Николић и капетан Коста Радосављевић. Прва телефонска централа за јавни саобраћај инсталирана је 1898. године.

Развој Поште после Првог светског рата (Краљевина Југославија)

Табла Поште Краљевине Југославије

После Првог светског рата у тек формираној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца организује се добро разграната поштанска мрежа, састављена од државних, уговорних, помоћних, амбулантних и општинских пошта, сеоских листоноша, поштанско-царинских магацина и радио-телеграфских станица. Пренос поште обављао се различитим транспортним средствима: поштанским аутобусима, возовима, аутомобилима, колима, на коњима и пешице. На Јадрану су пренос поште вршила три паробродарска друштва, а авионски саобраћај две авио-компаније.

Године 1919. , за потребе одржавања везе између Владе у београду и југословенске делегације на мировним преговорима у Паризу, на Бањици је монтирана прва радио-телеграфска станица. По завршетку преговора успостављен је радио-телеграфски саобраћај са другим државама.

Године 1924. саграђена је прва отпремна радио-станица "Београд-Раковица", одакле је програм емитован до 1929. Захваљујући постојању ове станице Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца постала је чланица Међународне уније за радиодифузију од њеног оснивања, 1925. године. Године 1929. почела је, из зграде Академије наука и уметности, са емитовањем програма радио-дифузна компанија "Радио Београд".

Од 1930. године телефонски саобраћај се убрзано развија и постаје доминантна област деловања. У Косовској улици у Београду 1931. године монтирана је прва телефонска централа. За разлику од телефонског, телеграфски саобраћај био је у сталном опадању, због слабе организације и лошег квалитета телеграфских водова. Зато су уведени телепринтери. Године 1938, десет година после Британије, Србија добија први белинограф, телефотографски апарат за пренос фотографија, цртежа или текстова на веће удаљености помоћу телефонске везе. Апарат је монтиран у згради Поште у Таковској улици и коришћен је до 50-их година 20. века.

• 
  Зграда старе Телефонске централе у Косовској улици
• 
  Телефонска централа са 25 конектора
• 
  Различити модели телефона с почетка 20. века
• 
  Белинограф
• 
  Модел поштанског вагона

Развој Поште у СФРЈ (1945—1989)

Табла са називом Поштанске службе у СФРЈ

Табла са називом Поштанске службе у Југославији, 50-их година 20. века

По завршетку Другог светског рата поново је успостављен поштански систем. Према важећим законима Пошта функционише као државно предузеће. Народни одбори преузели су бесплатан превоз поште, а пошиљке су биле ослобођене поштарине. Ради боље ефикасности отваране су помоћне поште и проширена је служба сеоских поштоноша.

Генералним планом из 1960. утврђена је поштанска мрежа, организација транспорта пошиљки, јединствени ред превоза, квалитет и врсте превоза, број и организација поштанских центара. Средином 60-их уведени су уређаји за рад на шалтерима и уводе се први рачунарски системи.

Средином 70-их поштанска мрежа се убрзано развија. Уведени су савремени шалтерски системи, дигитална електронска централа, а почела је са радом и служба Информације о претплатницима (Служба 988). Године 1974. у Приликама код Ивањице почиње са радом прва Земаљска сателитска станица "Југославија I", чиме је омогућен аутоматски телефонски саобраћај са земљама Северне Америке, посретством телекомуникационог сателита.

Пошта Србије од 1990.

На основу Одлуке Скупштине СР Србије од 28. децембра 1989. године, од тадашњих РО ПТТ саобраћаја у Србији (тачније СОУР ПТТ саобраћаја „Србија“ и РО ПТТ саобраћаја „Војводина“), 1. јануара 1990. године конституисано је Јавно предузеће ПТТ саобраћаја „Србија”, које је објединило функционисање свих радних организација за ПТТ саобраћај на територији Србије.

Из ЈП ПТТ саобраћаја „Србија“ је, 1. јуна 1997. године, издвојено Предузеће за телекомуникације „Телеком Србија”, чиме је окончана заједничка фаза развоја поште и телекомуникација. Предузеће за телекомуникације „Телеком Србија“ конституисано је, 9. јуна исте године, као мешовито акционарско друштво у коме ЈП ПТТ „Србија“ контролише 51 посто капитала, „СТЕТ“ (Италија), 29 посто и ОТЕ (Грчка) 20 посто капитала.

Исте 1997. године, 23. октобра, основана је Постбанка а.д. као независно предузеће познатија као Поштанска Штедионица.

Крајем 2000. године, 26. децембра, представљен нови логотип Поште и нове поштанске униформе.

Договором постигнутим у Риму 28. децембра 2002. ЈП ПТТ саобраћаја „Србија“ је, откупило од „Телекома Италија“ део од 29 одсто акција које је ова фирма имала у „Телекому Србија“, чиме је ЈП ПТТ саобраћаја „Србија“ постала власник укупно 80 одсто деоница Телекома.

Године 2005. Донет је Закон о поштанским услугама. Октобра исте године издвојено „ПТТ угоститељство“ доо и Туристичка агенцији „Посттурс“ доо.

Услуге

Пошта Србије пружа следеће услуге:

• Поштанске услуге
• Маркетиншке услуге
• Логистичке услуге
• ИТ услуге
• Филателија
• Пост Схоп

Галерија

• 
  Савремено поштанско сандуче у ретро дизајну
• 
  Нови дизајн зидног сандучета
• 
  Мотоцикл за транспорт поште
• 
  Комби за превоз поште
• 
  Камион за превоз поште

Види још

• Списак поштанских бројева у Србији
• ПТТ
• Пошта
• Телеком Србија
• ПТТ КДС

Спољашње везе

• Званичан сајт ЈП ПТТ саобраћаја „Србија“ Архивирано на сајту Wayback Machine (31. децембар 2018)
• Хронологија јавног поштанског саобраћаја у Србији од 1840. до 2000. године Архивирано на сајту Wayback Machine (3. новембар 2013)
• Stevanović, Zoran; Nikezić, Aleksandar. „Rista Prendić, poslednji srpski tatarin”. Aleksinačke vesti. Приступљено 22. 4. 2019.