Pređi na sadržaj

Džinovska mokrica

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Džinovska mokrica
Vremenski raspon: srednji miocen — holocen, 12.7–0 Ma
Džinovska mokrica i škamp
Naučna klasifikacija e
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Arthropoda
Podtip: Crustacea
Klasa: Malacostraca
Nadred: Peracarida
Red: Isopoda
Porodica: Cirolanidae
Rod: Bathynomus
A. Milne-Edwards, 1879
Species

Džinovske mokrice (lat. Bathynomus) predstavljaju rod mokrica koji sadrži oko 20 vrsta. Ove životinje nastanjuju hladne, duboke vode Atlantskog, Tihog i Indijskog okeana.[1][2] Bathynomus giganteus, vrsta na kojoj počiva ovaj rod, često se smatra najvećom mokricom na svetu, mada druge relativno slabo poznate vrste iz ovog roda mogu dostići sličnu veličinu (na primer B. kensleyi).[1][3]

Francuski zoolog Alfons Miln-Edvards prvi je opisao rod 1879. godine,[4][5] nakon što je njegov kolega Alekander Agasiz prikupio juvenilnog mužjaka B. giganteus iz Meksičkog zaliva; ovo je bilo uzbudljivo otkriće i za naučnike i za javnost, jer je u to vreme ideja o beživotnom ili „azoičnom” dubokom okeanu tek nedavno bila odbačena radom Ser Čarlsa Vajvila Tompsona i drugih. Ženke iz ovog roda nisu otkrivene do 1891. godine.

Džinovske mokrice nisu od velikog interesa za većinu komercijalnog ribarstva, ali su na lošem glasu zato što napadaju i uništavaju mreže i jedu ulovljene ribe.[6] Primerci uhvaćeni u Amerikama i Japanu ponekad se mogu videti u javnim akvarijumima.[3]

Opis[uredi | uredi izvor]

Pogled na prednju stranu tela vrste Bathynomus giganteus, gde se jasno vide njene velike, visoko reflektivne složene oči

Džinovske mokrice su dobar primer gigantizma dubokog mora, jer su daleko veće od „tipičnih” mokrica koji u proseku dostižu veličinu do 5 centimetara. Rod Bathynomus se može podeliti na „džinovske” vrste gde su odrasle jedinke velike uglavnom između 8 i 15 centimetara i „superdžinovske” vrste, gde su odrasle jedinke velike između 17 i 50 centimetara.[1][7] Jedna od superdžinovskih vrsta, B. giganteus, dostiže tipičnu visinu između 19 i 36 centimetara,[4] sa maksimalnom težinom i dužinom od oko 1,7 kilograma i 76 centimetara.[8]

Njihova morfologija podseća na morfologiju njihovih kopnenih srodnika; tela su im dorzoventralno kompresovana, zaštićena čvrstim, karbonatnim egzoskeletom sastavljenim od preklapajućih segmenata. Poput nekih kopnenih mokrica, i pripadnici ovog roda takođe poseduju sposobnost da se sklupčaju u loptu, tako da od spolja bude vidljiva samo tvrda školjka. To im pruža zaštitu od grabljivaca koji pokušavaju da napadnu njihovu ranjivu donju stranu. Prvi segment oklopa je spojen sa glavom; najčešće su spojeni i zadnji segmenti, formirajući „kaudalni štit” preko skraćenog trbuha (pleona).[4] Velike oči su složene sa gotovo 4.000 omatidijuma, sesilne su i smeštene su daleko na glavi, razmaknute i udaljene.[9] Imaju dva para antena. Uniramne torakalne noge ili pereiopodi su raspoređeni u sedam parova, od kojih je prvi modifikovan u maksilipede koje koriste kako bi prinosile hranu ustima koje su sastavljene od četiri grupe čeljusti. Trbuh ima pet segmenata poznatih kao pleoniti, od kojih svaki ima par biramnih pleopoda; one su modifikovane u noge za plivanje, dok im ravne respiratorne strukture služe kao škrge. Ove mokrice su bledo ljubičaste ili ružičaste boje.[1][2]

Pojedine vrste u okviru ovog roda uglavnom podsećaju jedna na drugu, ali se mogu razdvojiti na osnovu različitih morfoloških karakteristika, posebno brojem (7—13) i oblikom (ravni ili okrenuti nagore) bodlji na pleotelsonu („rep”), oblikom (jednostavne ili dvostruke) centralne kičme na pleotelsonu, kao i oblikom i strukturom uropoda i pereopoda.[1][10]

Rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]

Džinovske mokrice zabeležene su u zapadnom Atlantiku, od Džordžije (SAD) do Brazila, uključujući Meksički zaliv i Karibe.[1] Četiri poznate atlantske vrste su B. obtusus, B. miyarei, B. maxeyorum i B. giganteus, a poslednja od njih je jedina vrsta koja je zabeležena van Sjedinjenih Država.[1][11] Preostale vrste iz roda Bathynomus ograničene su na područje Indo-Pacifika.[1] Nijedna vrsta se ne pojavljuje i u Atlantiku i Indo-Pacifiku; prethodni navodni nalazi vrste B. giganteus u Indo-Pacifiku danas se smatraju zapravo nalazima drugih vrsta.[traži se izvor] Nije poznato da džinovske mokrice žive u istočnom Atlantiku ili istočnom Pacifiku.[1] Najveće bogatstvo vrsta (pet vrsta) nalazi se van istočne Australije, ali moguće je da se i drugi regioni koji nisu tako dobro uzorkovani podudaraju sa ovom cifrom.[1] Generalno, rasprostranjenost džinovskih mokrica nije dovoljno poznata i mogu postojati i vrste koje do danas nisu još uvek opisane.[1]

Ekologija[uredi | uredi izvor]

Donji deo tela vrste Bathynomus giganteus

Džinovske mokrice predstavljaju važne strvoždere u bentosu dubokih mora; nalaze se uglavnom u zatamnjenim sublitoralnim zonama na dubini od 170 metara do tamne batijalne zone na 2.140 metara, gde su pritisci visoki, a temperature veoma niske.[12] Nekoliko vrsta iz ovog roda zabeleženo je i na manjim dubinama, naročito B. miyarei koja je nalažena na dubinama između 22 i 280 metara,[13] zatim slabo poznata vrsta B. decemspinosus koja je uočavana između 70 i 80 metara, kao i vrsta B. doederleini koja živi u plitkim vodama do 100 metara dubine.[1] Rekord za život na najvećoj dubini drži vrsta B. kensleyi koja živi na 2.500 metara, ali ova vrsta se takođe pojavljuje i u veoma plitkim vodama, do 300 metara dubine.[1] Preko 80% uočenih jedinki vrste B. giganteus nalaženo je na dubini između 365 i 730 metara.[14] U regionima sa džinovskim i superdžinovskim vrstama, prve žive uglavnom na kontinentalnoj padini, dok druge pretežno žive na batijalnoj ravnici.[1] Iako su vrste iz roda Bathynomus zabeležene u vodama toplim čak do 20 °C, one pre svega žive na mnogo hladnijim mestima.[15] Na primer, tokom ispitivanja dubokomorske faune na Bahamima, otkriveno je da je B. giganteus uobičajen u vodi između 3,25 i 13 °C, ali češći u vodama sa nižim temperaturama.[16] Sa druge strane, preliminarne studije pokazuju da B. doederleinii prestaje da se hrani kada temperatura padne ispod 3 °C.[17][18] Ova donja temperaturna granica može objasniti njihovo odsustvo iz umerenih i hladnih regiona gde su mora na dubini koju preferiraju džinovske mokrice često hladnija.[17][18] Smatra se da vrste iz ovog roda preferiraju blatnu ili glinenu podlogu i vode samotne živote.

Iako su u pitanju strvožderi, ove mokrice su uglavnom mesožderke i hrane se mrtvim kitovima, ribama i lignjama; one se takođe mogu hraniti i sporim životinjama poput morskih krastavaca, sunđera, radiolarija, valjkastih crva i drugih životinja iz zoobentosa, možda čak i živim ribama. Poznato je da napadaju ribe ulovljene u ribarske mreže. Jedna džinovska mokrica snimljena je kako napada većeg morskog psa ulovljenog u mrežama u dubokim vodama tako što se zakačila na lice ove životinje i pojela isto; ovaj snimak emitovan je tokom epizode 2015. godine Shark Week pod nazivom Alien Sharks: Close Encounters.[19] Kako je hrana retka u biomima dubokih okeana, džinovske mokrice moraju da se snađu sa onim na šta naiđu; prilagođene su na duge periode gladi i na osnovu primeraka iz zatočeništva poznato je da preživljavaju više od 5 godina bez hrane.[20][21] Kada se nađe značajan izvor hrane, džinovske mokrice se prejedaju do tačke da ugroze svoju lokomotivnu sposobnost. Studija koja je proučavala sadržaj sistema za varenje 1.651 primerka B. giganteus utvrdila je da se ribe najčešće jedu, a prate ih glavonošci i dekapodi, posebno Caridea i Galatheidae.[4]

Džinovske mokrice sakupljene duž istočne obale Australije postavljanjem zamki pokazuju raznolikost u zavisnosti od dubine vode u kojoj žive. Što je voda dublja, to je manji broj pronađenih vrsta, a njihova veličina je veća. Džinovske mokrice pronađene u dubokim vodama izvan Australije upoređene su sa onima koje su pronađene u Meksiku i Indiji. Na osnovu fosilnih zapisa smatra se da je Bathynomus postojao pre više od 160 miliona godina, tako da se nije razvijao nezavisno na sve tri lokacije, ali od tada pripadnici roda Bathynomus pokazuju različitu evoluciju na različitim lokacijama. Ipak, džinovske mokrice sa sve tri lokacije su po izgledu gotovo identične[22] (mada su neke razlike uočene i te jedinke su razdvojene u različite vrste).[1] Ova smanjena fenotipska divergencija povezana je sa ekstremno slabim nivoom svetlosti u njihovom staništu.[22]

Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]

Studija sezonskog prisustva juvenilnih i odraslih jedinki vrste B. giganteus sugeriše na zaključak da do vrhunca reproduktivnog kapaciteta dolazi tokom proleća i zime. Ovo se verovatno dešava zbog nedostatka hrane tokom leta. Polno zrele ženke razvijaju vrećicu ili marsupijum kada su seksualno aktivne, pri čemu se vrećica formira preklapanjem oostegita koje izrastaju sa srednjeg dela pereiopoda. Mlade mokrice izlaze iz marsupijuma kao jedinke koje su po izgledu iste kao i odrasle jedinke, a ovaj stadijum poznat je kao mance. Ovo nije faza larve; mance su potpuno razvijene, a nedostaje im samo poslednji par pereiopoda.

Fosilne vrste[uredi | uredi izvor]

Fosilni primerci jedinki iz roda Bathynomus poznati su iz miocena i pliocena u Japanu.[23] Fosilne vrste iz roda Palaega ponekad su bile uključivane u rod Bathynomus.[24][25]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n Lowry, J. K. and Dempsey, K. (2006). The giant deep-sea scavenger genus Bathynomus (Crustacea, Isopoda, Cirolanidae) in the Indo-West Pacific. In: Richer de Forges, B. and Justone, J.-L. (eds.), Résultats des Compagnes Musortom, vol. 24. Mémoires du Muséum National d’Histoire Naturalle, Tome 193: 163–192.
  2. ^ a b Mike Krumboltz (1. 4. 2010). „Sea Creature Surfaces, Chaos Ensues”. Yahoo! Canada News. Arhivirano iz originala 9. 4. 2010. g. 
  3. ^ a b „Giant Isopod”. Aquarium of the Pacific. Pristupljeno 3. 7. 2017. 
  4. ^ a b v g Briones-Fourzán, Patricia; Lozano-Alvarez, Enrique (1991). „Aspects of the biology of the giant isopod Bathynomus giganteus A. Milne Edwards, 1879 (Flabellifera: Cirolanidae), off the Yucatan Peninsula”. Journal of Crustacean Biology. 11 (3): 375—385. JSTOR 1548464. doi:10.2307/1548464. 
  5. ^ Milne-Edwards, A. (1879). „Sur un isopode gigantesque des grandes profondeurs de la mer” [On a giant isopod from the deep ocean]. Comptes Rendus de l'Académie des Sciences (na jeziku: French). 88: 21—23. 
  6. ^ „Critter of the Week – Bathynomous giganteus, the giant sea slater”. National Institute of Water and Atmospheric Research. 28. 10. 2016. Pristupljeno 3. 7. 2017. 
  7. ^ McClain, Craig R.; Balk, Meghan A.; Benfield, Mark C.; Branch, Trevor A.; Chen, Catherine; Cosgrove, James; Dove, Alistair D.M.; Gaskins, Lindsay C.; Helm, Rebecca R. (13. 1. 2015). „Sizing ocean giants: patterns of intraspecific size variation in marine megafauna”. PeerJ (na jeziku: engleski). 3: e715. ISSN 2167-8359. PMC 4304853 Slobodan pristup. PMID 25649000. doi:10.7717/peerj.715 Slobodan pristup. 
  8. ^ „Monster of the deep: Shocked oil workers catch TWO-AND-A-HALF-FOOT 'woodlouse'”. The Daily Mail. London. 3. 4. 2010. 
  9. ^ Chamberlain, Steven C.; Meyer-Rochow, V. Benno; Dossert, William P. (1986). „Morphology of the compound eye of the giant deep-sea isopod Bathynomus giganteus”. Journal of Morphology. 189 (2): 145—156. PMID 3746916. S2CID 37070286. doi:10.1002/jmor.1051890205. [mrtva veza]
  10. ^ Kou, Q., Chen, J., Li, X., He, L., and Wang, Y. (2017). A new species of the giant deep-sea isopod genus Bathynomus A. Milne Edwards, 1879 (Crustacea, Isopoda, Cirolanidae) from Hainan Island, South China Sea. Integrated Zoology. Kou, Qi; Chen, Jun; Li, Xinzheng; He, Lisheng; Wang, Yong (2017). „New species of the giant deep-sea isopod genus Bathynomus (Crustacea, Isopoda, Cirolanidae) from Hainan Island, South China Sea”. Integrative Zoology. 12 (4): 283—291. PMID 28054459. doi:10.1111/1749-4877.12256. 
  11. ^ Shipley, O., Bruce, N.L., Violich, M., Baco, A., Rawlins, S., and Brooks, E.J. (2016). A new species of Bathynomus Milne Edwards, 1879 (Isopoda: Cirolanidae) from The Bahamas, Western Atlantic. Zootaxa. 4147(1): 82–88.
  12. ^ Cocke, B. T. (1987). Morphological variation in the giant isopod Bathynomus giganteus (suborder Flabellifera: family Cirolanidae) with notes on the genus (Teza). Texas A&M University. str. 129 pp. 
  13. ^ „Bathynomus miyarei”. SeaLifeBase. 23. 3. 2010. Pristupljeno 26. 2. 2012. 
  14. ^ Holthuis, L. B.; Mikulka, W. R. (1972). „Notes on the deep-sea isopods of the genus Bathynomus A. Milne-Edwards, 1879”. Bulletin of Marine Science. 22: 575—591. 
  15. ^ Helgering, L.; Niele, H.; Mulders, R.; Smid, P. (10. 2. 2014). „Bathynomus giganteus' gigantisme”. University of Amsterdam. Pristupljeno 14. 1. 2016. 
  16. ^ Hill, W.; Kelly, M.; Mauck, I.; Meggit, S.; Swanson, W.; Taft, H.; Violich, N. (10. 2. 2014). „The assessment of deep sea distribution and abundance of scavenging fauna in the Exuma Sound” (PDF). Fisheries Conservation Foundation. Pristupljeno 14. 1. 2016. 
  17. ^ a b Wetzer, R. (1986). „Bathynomus, A living Sea monster”. Terra. 25 (2): 26—29. 
  18. ^ a b Sekiguchi, H.; Yamaguchi, Y.; and Kobayas, H. (1982). „Geographical Distribution of Scavenging Giant Isopods Bathynomids in the Northwestern Pacific”. Bulletin of the Japanese Society of Scientific Fisheries. 48 (4): 499—504. S2CID 87024504. doi:10.2331/suisan.48.499. 
  19. ^ „Alien Sharks: Close Encounters”. Shark Week. 6. 7. 2015. Discovery Channel. 
  20. ^ Gallagher, Jack (26. 2. 2013). „Aquarium's deep-sea isopod hasn't eaten for over four years”. The Japan Times. Pristupljeno 21. 5. 2013. 
  21. ^ „I Won't Eat, You Can't Make Me! (And They Couldn't)”. NPR. 22. 2. 2014. Pristupljeno 23. 2. 2014. 
  22. ^ a b Parker, A. (2003). In the Blink of an Eye: How Vision Kick-started the Big Bang of Evolution. The Free Press. str. 121–132. ISBN 0-7432-5733-2. 
  23. ^ „New Fossil Record of the Genus Bathynomus (Crustacea: Isopoda: Cirolanidae) from the Middle and Upper Miocene of Central Japan, with Description of a New Supergiant Species (PDF Download Available)”. ResearchGate (na jeziku: engleski). Pristupljeno 27. 2. 2017. 
  24. ^ „Fossilworks: Palaega”. fossilworks.org. Arhivirano iz originala 09. 03. 2016. g. Pristupljeno 27. 2. 2017. 
  25. ^ Martin & Kuck, Joel W. and Hans G. (1990). „Bathynomus A. Milne Edwards, 1879 (Crustacea, Isopoda): proposed precedence over Palaega Woodward, 1870” (PDF). Bulletin of Zoological Nomenclature. 47: 27—29. doi:10.5962/bhl.part.2649. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Džinovska mokrica na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Џиновска_мокрица&oldid=27734210”