Viktor Vazareli

Viktor Vazareli
Viktor Vazareli
Lični podaci
Datum rođenja	(1906-04-09)9. april 1906.
Mesto rođenja	Pečuj, Austrougarska
Datum smrti	15. mart 1997.(1997-03-15) (90 god.)
Mesto smrti	Pariz, Francuska

Viktor Vazareli (franc. Victor Vasarely; Pečuj, 9. april 1906 — Pariz, 15. mart 1997) bio je francuski slikar i grafičar mađarskog porekla.

Vazareli se često naziva ocem op umetnosti. Početkom 1930-ih se skrasio u Parizu gde je radio kao grafički umetnik. Tu je napravio svoj prvi značajni rad Zebra, koji se sastojao od zakrivljenih crnih i belih linija, pokazujući u koje smeru želi nastaviti stvarati. Zebra se danas smatra prvim delom u žanru op umetnost.

Život i rad

Vazareli se rodio u Pečuju i svoje detinjstvo je proveo u Budimpešti, a od 1919. godine odrasta u Slovačkoj u Pještjanima. Od 1925. je studirao na Medicinskom fakultetu u Budimpešti, a od 1928. godine počinje da pohađa Grafičku školu u Budimpešti po imenu „Budimpeštanski Bauhaus” i koja je postojala od 1938. godine (ali iz finansijskih razloga nije mogla da da sve ono što i Bauhaus i umesto toga su bili usredsređeni na tipografički dizajn i primenjenu grafiku).

Godine 1929, Vazareli je naslikao svoje slike Modra studija i Zelena studija a godinu dana kasnije se oženio sa svojom koleginicom Klar Spiner sa kojom je kasnije imao dvoje dece. U Budimpešti je radio u društvu za izradu kugličnih ležajeva i pravio plakate. U to vreme Vazareli je postao grafički dizajner i umetnik slikanja plakata koji je kombinovao uzorke i organske slike.

Vazarelijevo umetničko delo na otvorenom u crkvi Palos u Pečuju

Vazareli je napustio Mađarsku i otputovao za Pariz i tu radio kao grafički umetnik od 1930. godine 1944. godine. Pod uticajem konstruktivizma 1947. godine prelazi u geometrijsku apstrakciju i postaje preteča op arta. Godine 1959, razvio je svoj sistem unités plastiques (plastični segmenti) u kome su unutar granica osnovnog elementa kvadrata od. romba bili upisani drugi geometrijski oblici koji su bili prethodno matematički obračunati. Najpre je taj efekat bio crno-beli. Time su nastali kinetički efekti. Svoju geometrijsku apstrakciju utemeljio je na iskustvima Mondrijana i Maljeviča. Vazareli odaje priznanje serijom pod naslovom „Omaž Maljeviču” (1952—1958) crnim kvadratom na beloj pozadini, s tim što se njegov kvadrat okreće na osi (čime dobija na dinamici).

Njegova umetnost se oslanja na socijalno-utopijske ideje kojima je nastojao da stvori novo pravično okruženje sa kvalitetnom i vrednom umetnošću koja je bila dostupna svima. Za njega je original predstavljao samo prototip za kopije koje se proizvode serijski u sito štampi. U cilju rasprostranjenosti svojih prototipova osnovao je 1970. „Fondaciju Vazeli” u Gardeu a 1976. godine „Eks en provansu”, kao i „Vazareli centar” 1982. u Oslu. Umro je u Parizu 15. marta 1997. godine. Izjavio je sledeće: „Svaki oblik je osnova za boju, svaka boja je svojsto oblika.”

Vazareli je na kraju nastavio da proizvodi umetnost i skulpturu koristeći optičku iluziju. Tokom naredne tri decenije, Vazareli je razvio svoj stil geometrijske apstraktne umetnosti, radeći u različitim materijalima, ali koristeći minimalan broj oblika i boja:

• 1929–1944: Rana grafika: Vazareli je eksperimentisao sa teksturnim efektima, perspektivom, senkom i svetlom. Njegov rani grafički period rezultirao je radovima kao što su Zebre (1937), Šahovska tabla (1935) i Devojačka moć (1934).
• 1944–1947: Les Fausses Routes – Na pogrešnom putu: Tokom ovog perioda, Vazareli je eksperimentisao sa kubističkim, futurističkim, ekspresionističkim, simbolističkim i nadrealističkim slikama bez razvoja jedinstvenog stila. Posle je rekao da je bio na pogrešnom putu. Svoje radove izlagao je u galeriji Denis Rene (1946) i galeriji Rene Breto (1947). Pišući uvod u katalog, Žak Prever je Vazarelija uvrstio među nadrealiste. Prever stvara termin imaginoires (slike + noir, crn) da bi opisao slike. Autoportret (1941) i Slepac (1946) su povezani sa ovim periodom.
• 1947–1951: Razvijanje geometrijske apstraktne umetnosti (optička umetnost): Konačno, Vazareli je pronašao sopstveni stil. Razvoji koji se preklapaju nazvani su po svom geografskom nasleđu. Denfert se odnosi na radove pod uticajem belih popločanih zidova metro stanice u Parizu Denfert – Rošero. Elipsoidni šljunak i školjke pronađeni tokom odmora 1947. na bretonskoj obali u Bel Il inspirisali su ga za radove na Bel Ilu. Od 1948. godine, Vazareli je obično provodio letnje mesece u Gordu u Provansi-Alpi-Azurna obala. Tamo su ga kubične kuće dovele do sastava grupe radova sa oznakom Gordes/Kristal. Radio je na problemu praznih i popunjenih prostora na ravnoj površini kao i na stereoskopskom pogledu.

Počast Maleviču (1954), Univerzitetski grad Karakas

• 1951–1955: Kinetičke slike, crno-bele fotografije: Iz svojih Gordes radova razvio je svoje kinematičke slike, preklapajuća akrilna stakla stvaraju dinamične, pokretne utiske u zavisnosti od tačke gledišta. U crno-belom periodu kombinovao je ramove u jedno okno transponovanjem fotografija u dve boje. Počast Maleviču, keramička zidna slika od 100 m² (1.100 sq ft) krasi Univerzitet u Karakasu, Venecuela, koji je dizajnirao 1954. sa arhitektom Karlosom Raulom Viljanuevom, što je njegovo glavno delo ovog perioda. Kinetička umetnost je cvetala i dela Vazarelija, Koldera, Dišana, Man Reja, Sota, Tingelija su bila izložena u galeriji Deniz Rene pod naslovom Le Mouvement (pokret). Vazareli je objavio svoj Žuti manifest. Nadovezujući se na istraživanja pionira konstruktivista i Bauhausa, on je pretpostavio da se vizuelna kinetika (plastična kinetika) oslanja na percepciju gledaoca koji se smatra jedinim kreatorom, igrajući se optičkim iluzijama.

Supernove (1959–61) u Tejt Modernu

• 1955–1965: Planetarski folklor, permutacije i serijska umetnost: 2. marta 1959, Vazareli je patentirao svoj metod plastičnih jedinica. Permutacije geometrijskih formi se izrezuju iz obojenog kvadrata i preuređuju. Radio je sa strogo definisanom paletom boja i formi (tri crvene, tri zelene, tri plave, dve ljubičaste, dve žute, crne, bele, sive; tri kruga, dva kvadrata, dva romboida, dva dugačka pravougaonika, jedan trougao, dva raščlanjena kruga, šest elipsi) koje je kasnije uvećao i numerisao. Iz ove plastične abecede započeo je serijsku umetnost, beskrajnu permutaciju oblika i boja koju su razrađivali njegovi pomoćnici. (Kreativni proces proizvode standardizovani alati i bezlični akteri koji dovode u pitanje jedinstvenost umetničkog dela.) Vazareli je 1963. predstavio svoju paletu javnosti pod imenom Folklor planetarni.
• 1965–: Počast šestougaoniku, Vega: Počast šestougaonoj seriji sastoji se od beskonačnih transformacija udubljenja i reljefa koji dodaju varijacije boja, stvarajući večni pokret optičke iluzije. Godine 1965, Vazareli je uključen u izložbu Muzeja moderne umetnosti Responsivno oko, nastalu pod rukovodstvom Vilijam K. Sajca. Njegova serija Vega igra se sa sferičnim otičućim mrežama stvarajući optičku iluziju zapremine.

U oktobru 1967. dizajner Vil Bertin pozvao je Vazarelija da napravi prezentaciju na konferenciji Bertinska vizija '67, održanoj na Univerzitetu u Njujorku. Vazareli je 5. juna 1970. otvorio svoj prvi namenski muzej sa preko 500 dela u renesansnoj palati u Gordu (zatvoren 1996. godine). Drugi veliki poduhvat bila je Fondacija Vazareli u Eks an Provansu, muzej smešten u posebnoj strukturi koju je posebno dizajnirao Vazareli. Inaugurisao ga je 1976. francuski predsednik Žorž Pompidu, dve godine nakon njegove smrti. Muzej je sada u zapuštenom stanju, nekoliko izloženih eksponata oštećeno je vodom koja curi sa plafona. Takođe, 1976. godine njegov veliki kinematički objekat Žorž Pompidu postavljen je u Centru Pompidu u Parizu, a velikom donacijom Vazarelijevih dela osnovan je Vazarelijev muzej koji se nalazi u njegovom rodnom mestu u Pečuju, u Mađarskoj. U istoj deceniji, oprobao se u industrijskom dizajnu sa serijom od 500 komada vrhunskog posuđa Suomi Timo Sarpaneve koje je Vazareli ukrasio za Studio Lini nemačkog proizvođača porcelana Rozental. Godine 1982, kosmonaut Žan-Lu Kretjen odneo je u svemir 154 specijalno kreirane serigrafe na francusko-sovjetskoj svemirskoj letelici Saljut 7 i kasnije je prodat u korist Uneska. Godine 1987, u palati Ziči u Budimpešti osnovan je drugi mađarski muzej Vazarelija sa više od 400 dela.

Umro je sa 90 godina u Parizu 15. marta 1997. godine.

Ostavština

Nova Vazarelijeva izložba postavljena je u Parizu u Muzeju u nastajanju 2012.

Godine 2019, godine u Centru Žorž Pompidu u Parizu postavljena je privremena izložba Vazarelijevog dela pod nazivom Deljenje obrazaca.

Literatura

• ART The definitive visual guide (Umetnost Velika ilustrovana enciklopedija), Mlada knjiga, Beograd, 2012.
• Ekciklopedija slikastvar i grafike. Narodna biblioteka Srbije, Beograd, 2006.
• Likovna umjetnost (dr Jadranka Damjanov), Školska knjiga, Zagreb, 1981.
• Busch, Julia M. (1974). A Decade of Sculpture: the New Media in the 1960s. The Art Alliance Press: Philadelphia. ISBN 0-87982-007-1. 
• Holzhey, Magdalena (2005). Vasarely. Taschen. ISBN 3-8228-3908-6. 
• Morgan, Robert C. (2004). Vasarely. New York: George Braziller. 
• Popper, Frank (1968). Origins and Development of Kinetic Art. Studio Vista and New York Graphic Society. 
• Spies, Werner (1971). Victor Vasarely. H. N. Abrams. ISBN 0-8109-0532-9. 
• Ian Chilvers & John Glaves-Smith, A Dictionary of Modern and Contemporary Art. Oxford University Press, p. 291
• Frank Popper, Origins and Development of Kinetic Art, New York Graphic Society/Studio Vista, 1968
• Frank Popper, Art—Action and Participation, New York University Press, 1975
• Jacopo Galimberti, The Early Years of GRAV: Better Marx than Malraux, http://www.perspectivia.net/publikationen/ownreality/13/galimberti-en
• Galimberti, Jacopo (2017), Individuals against Individualism. Art Collectives in Western Europe (1956-1969). Liverpool University Press, Chapitre 2.
• Schattschneider, Doris; Walker, Wallace (1987). M. C. Escher Kaleidocycles. Pomegranate Communications. ISBN 978-0-906212-28-8. 
• Schattschneider, Doris (2004). M. C. Escher : Visions of Symmetry. Abrams. ISBN 978-0-8109-4308-7. 
• Schattschneider, Doris; Emmer, Michele, ur. (2003). M. C. Escher's Legacy: a Centennial Celebration. Springer-Verlag. ISBN 978-3-540-42458-1. 
• Bach, Michael; Poloschek, C. M. (2006). „Optical Illusions” (PDF). Adv. Clin. Neurosci. Rehabil. 6 (2): 20—21. Arhivirano iz originala (PDF) 20. 01. 2021. g. Pristupljeno 10. 09. 2022. 
• Changizi, Mark A.; Hsieh, Andrew; Nijhawan, Romi; Kanai, Ryota; Shimojo, Shinsuke (2008). „Perceiving the Present and a Systematization of Illusions” (PDF). Cognitive Science. 32 (3): 459—503. PMID 21635343. doi:10.1080/03640210802035191 . Arhivirano iz originala (PDF) 22. 07. 2012. g. Pristupljeno 10. 09. 2022. 
• Eagleman, D. M. (2001). „Visual Illusions and Neurobiology” (PDF). Nature Reviews Neuroscience. 2 (12): 920—6. PMID 11733799. S2CID 205023280. doi:10.1038/35104092. 
• Gregory, Richard (1991). „Putting illusions in their place”. Perception. 20 (1): 1—4. PMID 1945728. S2CID 5521054. doi:10.1068/p200001. 
• Gregory, Richard (1997). „Knowledge in perception and illusion” (PDF). Phil. Trans. R. Soc. Lond. B. 352 (1358): 1121—1128. Bibcode:1997RSPTB.352.1121G. PMC 1692018 . PMID 9304679. doi:10.1098/rstb.1997.0095. 
• Purves, D.; Lotto, R.B.; Nundy, S. (2002). „Why We See What We Do”. American Scientist. 90 (3): 236—242. doi:10.1511/2002.9.784. 
• Purves, D.; Williams, M. S.; Nundy, S.; Lotto, R. B. (2004). „Perceiving the intensity of light”. Psychological Review. 111 (1): 142—158. CiteSeerX 10.1.1.1008.6441 . PMID 14756591. doi:10.1037/0033-295x.111.1.142. 
• Renier, L.; Laloyaux, C.; Collignon, O.; Tranduy, D.; Vanlierde, A.; Bruyer, R.; De Volder, A. G. (2005). „The Ponzo illusion using auditory substitution of vision in sighted and early blind subjects”. Perception. 34 (7): 857—867. PMID 16124271. S2CID 17265107. doi:10.1068/p5219. 

Spoljašnje veze

• Zvanični veb-sajt
• Vasarely: Images, Exhibits, Descriptions, Biography
• Yvaral, Jean Piere Vasarely (son of Victor Vasarely): Images, Exhibits, Descriptions, Biography
• Association Vasarely Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. jul 2019)
• Online petition to save Museum Fondation Vasarely in Aix-en-Provence, France
• Culture+Travel magazine feature from 2008 about the Vasarely Foundation in Aix
• Vasarely VS VRML – Caldor
• Victor Vasarely profile and video documentary at the Central European Art Database
• Vasarely Museum, Zichy Palace, Budapest
• Fondation Vasarely 3D Project Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. januar 2015)
• Victor Vasarely Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. septembar 2012)
• Tate Victor Vasarely