Krvavi Božić (1963)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Krvavi Božić (tur.:Kanlı Noel)) je izraz koji se uglavnom, ali ne isključivo, koristi u istoriografiji kiparskih Turaka i Turaka, a odnosi se na izbijanje međuzajedničkog nasilja između kiparskih Grka i kiparskih Turaka tokom kiparske krize 1963–64. u noći između 20. i 21. decembra 1963. a odnosi se i na kasniji period nasilja širom ostrva koje je dovelo do građanskog rata.[1] Broj poginulih u celom sukobu između decembra i avgusta iznosi 364 kiparskih Turaka i 174 kiparskih Grka; od kojih je 136 kiparskih Turaka i 30 kiparskih Grka ubijeno u početnom periodu između 21. decembra i 1. januara. Otprilike 25.000 kiparskih Turaka iz 104 sela, što čini četvrtinu stanovništva kiparskih Turaka, napustilo je svoja sela i raseljeno u enklave.[2] Hiljade kuća kiparskih Turaka koje su zaostale su opljačkane ili potpuno uništene. Oko 1.200 kiparskih Jermena i 500 kiparskih Grka takođe je raseljeno. Ova početna epizoda nasilja trajala je do 31. decembra i donekle je ublažena početkom mirovnih pregovora na Londonskoj konferenciji, ali su izlivi nasilja nastavljeni i nakon toga.[3] Nasilje je ubrzalo kraj predstavljanja kiparskih Turaka u Republici Kipar.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Republika Kipar je uspostavljena kao zajednička unitarna država 1960. Nijedna od dve zajednice nije bila zadovoljna ovom situacijom jer su kiparski Grci smatrali da je njihovo pravo da ujedine Kipar sa Grčkom (enozis), dok su kiparski Turci težili podeli (taksim; cilj kiparskih Turaka koji su podržavali podelu ostrva Kipar na turski i grčki deo). Posle dve relativno mirne godine, u novembru 1963. tenzije su naglo porasle kada je predsednik i arhiepiskop Makarios III predložio 13 ustavnih promena koje su kiparski Turci dočekali s gnevom.[4]

Incident koji je izazvao događaje Krvavog Božića dogodio se u ranim satima 21. decembra 1963. Policija kiparskih Grka koja je delovala unutar starih venecijanskih zidina Nikozije zahtevala je da vidi identifikaciona dokumenta nekih kiparskih Turaka koji su se vraćali kući taksijem. Ove kiparske Turke je u taksiju vozio taksista Zeki Halil i oni su bili oko ulice Hermes na putu za Taht-el Kale (kvart u Nikoziji). Kada su policajci pokušali da pretresu žene u automobilu, Halil se usprotivio i usledila je rasprava. Ubrzo se okupila masa i začuli su se pucnji. Nakon toga, policija je pozvala pojačanje sa Pafos kapije; i Džemalije Emirali, bivša ljubavnica Zekija Halila, koja se na sličan način vraćala iz noćnog provoda, videla je incident i umešala se. Jedan od policajaca koji je bio pozvan u sklopu pojačanja izvadio je pištolj i pucao u Zekija Halila i Džemaliju Emiraliju.[5] Do zore su ubijena dvoje pripadnika kiparskih Turaka, a ranjeno je osmoro, i kiparskih Grka i kiparskih Turaka.[6]

Nakon pucnjave, gomile kiparskih Turaka okupile su se u severnom delu Nikozije, često predvođene Turskom organizacijom otpora (TMT). Dana 22. decembra, sahrane dvoje ubijenih kiparskih Turaka održane su bez incidenata. Međutim, 22. decembra uveče je izbila pucnjava. Automobili puni naoružanih kiparskih Grka lutali su ulicama Nikozije i pucali okolo a kiparski Turci su pucali na patrolirajuće policijske automobile. Snajperisti kiparskih Turaka pucali su sa minareta i krova hotela Saraj na trgu Sarajonu. Pucnjava se proširila na predgrađe i na Larnaku. Administracija kiparskih Grka prekinula je telefonske i telegrafske linije ka četvrtima kiparskih Turaka u gradu Nikoziji i policija je preuzela kontrolu nad međunarodnim aerodromom u Nikoziji.[7] Aktivirane su grčke paravojne grupe predvođene Nikosom Sampsonom i Vasosom Lisaridom. Makarios III i rukovodstvo kiparskih Turaka dogovorili su prekid vatre 23. decembra. Međutim, borbe su nastavljene i intenzivirane u Nikoziji i Larnaki. Iz džamija u oblastima naseljenim Turcima pucano je iz mitraljeza. Kasnije, 23. decembra, neregularni pripadnici kiparskih Grka na čelu sa Sampsonom počinili su masakr u delu grada Nikozije zvan Omorfiti: napali su ubijajući kiparske Turke, uključujući žene i decu, „očigledno neselektivno“. Stanovnici kiparskih Turaka u toj četvrti su proterani iz svojih domova. [8]

Jedan broj džamija, svetilišta i drugih bogomolja kiparskih Turaka je oskrnavljen. Neregularne snage kiparskih Grka napale su kiparske Turke u mešovitim selima Matijatis 23. decembra i Ajos Vasilios 24. decembra. Celokupna populacija kiparskih Turaka Matijatis, 208 ljudi, pobegla je u obližnja sela kiparskih Turaka.

Hari Skot Gibons, tadašnji izveštač sa Kipra, prijavio je ubistvo 21 pripadnika kiparskih Turaka iz Opšte bolnice u Nikoziji na Badnje veče. Ovo se uzima kao činjenica u narativu kiparskih Turaka, ali je sporno u narativu kiparskih Grka. Istraga o incidentu koju je sproveo "veoma pouzdan" izvor kiparskih Grka otkrio je da su tri kiparska Turka umrla, od kojih je jedan preminuo od srčanog udara, a druga dvojica je upucao "psihopata".[9]

Vlade Turske, Grčke i Ujedinjenog Kraljevstva uputile su zajednički poziv na prekid sukoba 24. decembra. Dalji sukobi su se desili na putu koji povezuje Nikoziju sa Kerinejom kroz planine Kirenije. Ovaj put je pao pod kontrolu kiparskih Turaka i 26. decembra je bio pod intenzivan napadom sa severa, a snagama kiparskih Grka komandovao je grčki oficir sa kopna. Snage kiparskih Turaka, uglavnom iz sela Agirda, uspele su da zadrže kontrolu nad prolazom, a jedan turski Kipranin je ubijen.[10]

Dok je Kipar zapadao u haos, Grčka, Turska i Britanija su, uz Makariosovo odobrenje, stvorile Zajedničke snage primirja pod komandom generala Pitera Janga, čiji je cilj bio održavanje, odnosno ponovno uspostavljanje zakona, reda i mira na Kipru. Konferencija koja je održana u Londonu u januaru među protagonistima događaja, propala je zbog maksimalističkih pozicija rukovodstva kiparskih Grka i Turaka.[11]

Snage grčkih Kiprana napale su selo turskih Kiprana Ajos Vasilios 24. decembra. Tu je 12. januara 1964. godine ekshumirana masovna grobnica u prisustvu stranih izveštača, oficira britanske vojske i zvaničnika Međunarodnog crvenog krsta. U ovoj grobnici pronađena su tela 21 turskih Kiprana. Određeni broj žrtava u masovnoj grobnici pokazao je tragove mučenja, a posmatrači su primetili da je izgledalo da su upucani vezanih ruku i nogu.[12] Kao motivi za ovaj napad kiparskih Grka izneti su različiti razlozi. Tadašnje rukovodstvo kiparskih Grka bilo je posebno oprezno prema stanovnicima sela Ajos Vasilios i obližnje Skiloure koji su blokirali put od Nikozije do Mirtua, što bi predstavljalo strateški nedostatak da je turska vojska u to vreme izvršila invaziju sa severne obale. Možda je postojao i element osvete kao odgovor na prethodna ubistva kiparskih Grka u lokalnoj oblasti.

Istražni komitet predvođen nezavisnim britanskim istražiteljima je tada povezao incident sa navodnim nestankom pacijenata kiparskih Turaka u Opštoj bolnici u Nikoziji, ali je tek decenijama kasnije utvrđeno da su mnoga tela ubijena na drugom mestu, pohranjena u bolnici a zatim sahranjena u Ajos Vasiliju. Međutim, nekoliko stanovnika sela je takođe bilo među onima koji su ubili kiparski Grci.[13] Ekshumirana tela su vlasti kiparskih Turaka sahranile u dvorište Mevlevijske tekije u Nikoziji. Tela je 2010-ih ekshumirao Komitet za nestala lica, a osam meštana Ajos Vasiliosa je identifikovano i sahranjeno pojedinačno.

Nasleđe i istoriografija[uredi | uredi izvor]

Republika Kipar navodi da je između 21. decembra 1963. i 10. avgusta 1964. godine ubijen 191 turski Kipranin, a 173 su nestala, za koje se pretpostavlja da su ubijena, dok su kiparski Grci imali 133 ubijenih i 41 nestalog, za koje se pretpostavlja da su ubijeni. Ukupno, 364 kiparskih Turaka i 174 kiparskih Grka ubijeno je u sukobu 1963–64. godine. Oko 25.000 kiparskih Turaka iz 104 različita sela napustilo je svoje domove. Oni su se sastojali od 72 mešovita i 24 sela kiparskih Turaka koja su potpuno evakuisana i 8 mešovitih sela koja su delimično evakuisana. Raseljenost je iznosila četvrtinu stanovništva kiparskih Turaka. Otprilike 1.200 kiparskih Jermena i 500 kiparskih Grka je takođe raseljeno.[14]

Događaji Krvavog Božića naglo su doveli do kraja dogovora o podeli vlasti u vladi Kipra, ostavljajući policiju i državnu službu da defakto postanu organizacije kiparskih Grka. To je uglavnom zato što su se kiparski Turci osećali previše nesigurno da napuste svoja lokalna područja i odu na posao u mesta sa većinskim kiparskim Grcima, posebno zbog ubistava iz osvete izazvanih anti-turskim emisijama kiparskih Turaka na radiju na grčkom jeziku. Ovo je takođe podstaklo poslodavce kiparskih Grka da otpuštaju svoje zaposlene kiparske Turke, dok su neki kiparski Turci dali ostavke na svoje pozicije po sopstvenoj volji.[15]

Kiparski Grci su opljačkali, oštetili, spalili ili uništili većinu imovine koju su napustili kiparski Turci. Izveštaj Ujedinjenih nacija iz 1964. koji je koristio fotografije iz vazduha utvrdio je da je uništeno najmanje 977 domova kiparskih Turaka i da je 2.000 domova kiparskih Turaka pretrpelo ozbiljnu štetu i pretrese. Izveštaj generalnog sekretara UN od 10. septembra 1964. navodi da je broj uništenih kuća 527, a opljačkanih 2.000. To uključuje 50 potpuno uništenih i 240 delimično uništenih kuća u Omorfiti i okolnim predgrađima, i 38 potpuno i 122 delimično uništene kuće i prodavnice u gradu Pafosu.[16]

Opšte je prihvaćeno sa obe strane ostrva da ovaj događaj očigledno nije povod za slavlje, što je manje važno po asocijaciji na pitanje međuzajedničkog nasilja i do čega je to dovelo, a više po sopstvenom nizu tragičnih događaja. Takođe se često smatra da doprinosi razmišljanjima da je ostrvo Kipar još uvek podeljeno više od 50 godina kasnije, što je stalni podsetnik obema stranama da od tada gotovo da nije bilo zajedničkog zajedničkog dostignuća, te ga stoga mnogi vide kao vreme za razmišljanje i pokušaj pronalaženja rešenja za buduće generacije. Kiparski Turci svake godine, i zvanično, obeležavaju 1963. kao Krvavi Božić 21. decembra, kao kolektivnu tragediju, za koju kiparski Grci nemaju zvaničnu komemoraciju. Kiparski Turci obeležavaju godišnjicu kao „sedmicu sećanja“ i „mučeničke“ borbe 1963–1974. godine, a prati je Dan nezavisnosti TRSK, koji je 15. novembra i obeležen je protestima na jugu.

Ima onih sa obe strane koji na ove komemoracije ili njihov nedostatak gledaju kao na sporna pitanja tokom mirovnih pregovora na Kipru. Često je slučaj da je nekoliko javnih gestova zvaničnika kiparskih Turaka i kiparskih Grka koji signaliziraju moguće ponovno ujedinjenje često u suprotnosti sa ovim elementima koji imaju efekat jačanja mentaliteta sukoba.[17]

Nakon krize, zvanična istoriografija kiparskih Grka i grčka tvrdila je da je izbijanje nasilja rezultat „turske pobune“ (grčki: Τουρκανταρσια) protiv zakonite vlade Republike Kipar. Zvanični propagandni radovi grčkih Kiprana u to vreme su istakli ono što su tvrdili da su „varvarske“ akcije kiparskih Turaka i „herojske“ akcije kiparskih Grka protiv njih. Ovaj pristup je ilustrovan na prvom sastanku isključivo Predstavničkog doma kiparskih Grka nakon sukoba, 9. marta 1964. godine. Tokom sukoba, neprijateljstvo među stanovništvom kiparskih Grka je takođe bilo podstaknuto radio emisijama koje su opisivale sukob kao pobunu kiparskih Turaka sa namerom da se izazove turska invazija na ostrvo. Popularan naziv ovog događaja među kiparskim Grcima glasi „Nevolje“ (grčki: φασαριες). Nijazi Kuzuruljek ističe „rasistički“ jezik ovih propagandnih dela i navodi da je izmišljeni narativ postao uobičajena percepcija celokupne elite kiparskih Grka tog vremena.[18] Antropolog Olga Demetriou je opisala zvanični diskurs kiparskih Grka u vezi sa događajima Krvavog Božića kao onaj koji „u izvesnom smislu odgovara strategijama poricanja koje se, na primer, iako u grubljem obliku, oslanjaju na bitku kod Vana 1915. da bi predstavile Jermene kao agresore protiv Turaka i negiraju genocid.“[19] Prema Olgi, ovo se i danas odražava u udžbenicima istorije kiparskih Grka i ima za posledicu predstavljanje kiparskih Grka kao žrtava agresije kiparskih Turaka, iako su većina žrtava bili kiparski Turci. Prema Janisu Papadakisu, školski udžbenici kiparskih Grka opisuju šezdesete godine kao „period agresije 'Turaka' (Turske i kiparskih Turaka) protiv 'Grka'", iako su kiparski Turci pretrpjeli teže gubitke u sukobu. Republika Kipar je ovo koristila da legitimiše kršenje ljudskih prava kiparskih Turaka, suspenziju njihovih političkih prava i do 2003. godine, isključi kiparske Turke iz predmeta nestalih ljudi od strane Republike Kipar. Godine 2004. predsednik kiparskih Grka Tasos Papadopulos rekao je u intervjuu da nijedan turski Kipranin nije ubijen između 1963. i 1974. Reakcija na ovu tvrdnju pojavila se u medijima kiparskih Grka i kiparskih Turaka a neki mediji kiparskih Grka nazvali su Papadopulosovu tvrdnju očiglednom laži.[20]

Olga Demetriou tvrdi da upotreba termina „turska pobuna“ za opisivanje događaja iz 1963–64. doprinosi narativu kiparskih Grka da je kiparski konflikt započeo 1974. godine, prema kojem su kiparski Grci i kiparski Jermeni raseljeni 1963– 64 nisu klasifikovani kao „izbeglice” već kao „pobijeni od strane Turaka”.[21]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ The Walls between Conflict and Peace (na jeziku: engleski). BRILL. 21. 11. 2016. str. 207. ISBN 978-90-04-27285-9. 
  2. ^ Risini, Isabella (9. 5. 2018). The Inter-State Application under the European Convention on Human Rights: Between Collective Enforcement of Human Rights and International Dispute Settlement (na jeziku: engleski). BRILL. str. 117. ISBN 978-90-04-35726-6. 
  3. ^ Patrick, Richard Arthur (1976). Political Geography and the Cyprus Conflict, 1963-1971 (na jeziku: engleski). Department of Geography, Faculty of Environmental Studies, University of Waterloo. str. 47. ISBN 978-0-921083-05-4. 
  4. ^ Richter, Heinz A. (2010). A Concise History of Modern Cyprus, 1878-2009 (na jeziku: engleski). Rutzen. str. 106. ISBN 978-3-938646-53-3. 
  5. ^ „Her şey buradan başladı - Havadis Gazetesi | Kıbrıs Haber”. www.havadiskibris.com. 
  6. ^ Ker-Lindsay, James (april 2009). Britain and the Cyprus Crisis 1963-1964 (na jeziku: engleski). Bibliopolis. str. 24. ISBN 978-3-447-05973-2. 
  7. ^ Borowiec, Andrew (2000). Cyprus: A Troubled Island (na jeziku: engleski). Greenwood Publishing Group. str. 56. ISBN 978-0-275-96533-4. 
  8. ^ Lieberman, Benjamin (16. 12. 2013). Terrible Fate: Ethnic Cleansing in the Making of Modern Europe (na jeziku: engleski). Rowman & Littlefield. str. 264. ISBN 978-1-4422-3038-5. 
  9. ^ Fosshagen, Kjetil (1. 1. 2013). Cyprus and the politics of memory: history, community and conflict, by Bryant, Rebecca and Yiannis Papadakis. str. 249. 
  10. ^ Patrick, Richard Arthur (1976). Political Geography and the Cyprus Conflict, 1963-1971 (na jeziku: engleski). Department of Geography, Faculty of Environmental Studies, University of Waterloo. str. 50. ISBN 978-0-921083-05-4. 
  11. ^ Richter, Heinz A. (2010). A Concise History of Modern Cyprus, 1878-2009 (na jeziku: engleski). Rutzen. str. 122. ISBN 978-3-938646-53-3. 
  12. ^ Patrick, Richard Arthur (1976). Political Geography and the Cyprus Conflict, 1963-1971 (na jeziku: engleski). Department of Geography, Faculty of Environmental Studies, University of Waterloo. str. 50. ISBN 978-0-921083-05-4. 
  13. ^ „PRIO”. www.prio-cyprus-displacement.net. 
  14. ^ Hoffmeister, Frank (2006). Legal Aspects of the Cyprus Problem: Annan Plan And EU Accession (na jeziku: engleski). Martinus Nijhoff Publishers. str. 17. ISBN 978-90-04-15223-6. 
  15. ^ Patrick, Richard Arthur (1976). Political Geography and the Cyprus Conflict, 1963-1971 (na jeziku: engleski). Department of Geography, Faculty of Environmental Studies, University of Waterloo. str. 49. ISBN 978-0-921083-05-4. 
  16. ^ „EZFCIRT BY THE SECRETARY-GEmRAL ON THE UNITED NATIONS OPERATION IN CYPRUS” (PDF). 
  17. ^ Cooley, Laurence (2010). „Political Settlements in Divided Societies: Consociationalism and Cyprus by Christalla Yakinthou”. Nations and Nationalism. str. 555—557. 
  18. ^ Kızılyürek, Niyazi (2016). Bir hınç ve şiddet tarihi: Kıbrıs'ta statü kavgası ve etnik çatışma (na jeziku: turski). İstanbul Bilgi Üniversitesi Yayınları. str. 357. ISBN 978-605-399-404-6. 
  19. ^ Demetriou, Olga (15. 3. 2014). ‘Struck by the Turks’: reflections on Armenian refugeehood in Cyprus (na jeziku: engleski). str. 167—181. 
  20. ^ „. "Dementia Cypria: On the Social Psychological Environment of the Intercommunal Negotiations"”. 
  21. ^ Papadakis, Yiannis (25. 4. 2005). Echoes from the Dead Zone: Across the Cyprus Divide (na jeziku: engleski). Bloomsbury Academic. str. 149. ISBN 978-1-85043-428-3. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Крвави_Божић_(1963)&oldid=25902018”