Međukulturna psihologija
| Deo serije o |
| Psihologiji |
|---|
 |
Međukulturna psihologija je grana psihologije koja se bavi proučavanjem uticaja kulturnih faktora na psihološke dimenzije. Cilj ove psihologije je utvrđivanje univerzalnog i specifičnog ponašanja u različitim kulturama i njihovog uticaja na ljudsko ponašanje, porodično okruženje, društvena iskustva, obrazovanje itd. Interkulturalna psihologija povezana je sa kulturnom psihologijom, čija je osnovna ideja da su kultura i um neodvojivi, pa ne postoje univerzalni zakoni po kojima bi um funkcionisao. U svim svojim aktivnostima ljudi se oslanjaju na svoje vrednosti, emocije, strategije i ciljeve koji su oblikovani vlastitim kulturnim iskustvom. Sledstveno tome, to znači da je psihološke teorije zasnovane u jednoj kulturi teško primeniti u drugoj kulturi.[1]
Između kulturne i međukulturne psihologije postoje bitne konceptualne, teorijske i metodološke razlike. Začeci interkulturne psihologije mogu se pronaći već 1860. godine u radovima Lazarusa i Steinthal's objavljenim u časopisu Zeitschrift für Völkerpsychologie und Sprachwissenschaft [eng.Journal of Folk Psychology and Language Science], dok se kulturna psihologija počela razvijati nešto kasnije, početkom 19. veka.
Međukulturna psihologija istražuifične kulture i njihove karakteristike, pa se više fokusira na statičke aspekte kulture. Međukulturna psihologija upoređuje različite kulture i više se fokusira na dinamičke aspekte kulture, što joj istovremeno omogućava otkrivanje univerzalnih zakona i obrazaca ponašanja.[2] je spec
Koncept kulture[uredi | uredi izvor]
U širem smislu, kultura je celokupno društveno nasleđe grupe ljudi ili. naučeni obrasci razmišljanja, osećanja i ponašanja grupe, zajednice ili društva. Koncept kulture se u kulturnoj psihologiji koristi u dva konteksta. Prvi se odnosi na kulturu kao bilo koju vrstu informacija koju članovi iste vrste stiču društvenim učenjem i koja može uticati na ponašanje pojedinca. U drugom kontekstu, kultura je grupa ljudi koji žive u istom društvenom kontekstu i izloženi su sličnim institucijama, bave se sličnim aktivnostima i redovno međusobno komuniciraju.[3]
Kako svetsko stanovništvo brzo raste i nove tehnologije stvaraju nove veze među nama, kulturni konteksti suočavaju se sa nepredvidivim posledicama. Stoga će pregovori sa ovim multikulturalnim svetom i dubinsko proučavanje međulturne psihologije biti izuzetno potrebni da se istraži kako se kultura i pojedinci oblikuju.[4]
Istorija[uredi | uredi izvor]
Ljudi su odavno bili svesni razlika između ponašanja ljudi različitih kultura, ali se međukulturna psihologija kao nauka pojavila tek krajem 19. i početkom dvadesetog veka. Rani radovi u interkukulturnoj psihologiji prikazani su od strane Lazarus and Steinthal's u časopisu Zeitschrift für Völkerpsychologie und Sprachwissenschaft [eng.Journal of Folk Psychology and Language Science], koji je počeo da izlazi 1860. godine.
Empirijski orijentisanije istraživanje kasnije je sproveo Williams H. R. Rivers (1864 –1922) koji je pokušao da izmeri inteligenciju i senzornu oštrinu starosedelaca nastanjenih u oblasti Toresovih tesnaca, koji se nalazi između Australije i Nove Gvineje.[5]
Otac moderne psihologije, Vilhelm Vundt, objavio je deset tomova kpod nazivom Völkerpsychologie (neka vrsta istorijski orijentisane kulturne psihologije), ali su ti tomovi imali samo ograničen uticaj na engleskom govornom području.[6] Vundtov student Franz Boas, antropolog sa Univerziteta Kolumbia, motivisao je nekoliko svojih studenata, poput Rut Benedikt i Margaret Mad, da proučavaju psihološke pojave u nezapadnim kulturama, poput Japana, Samoe i Nove Gvineje. Oni su konstatovali ogromnu kulturološku varijabilnost mnogih psiholoških fenomena, izazivajući tako psihologe da dokažu interkulturalnu valjanost svojih omiljenih teorija.
Značajno dostignuće bilo je delo Frensisa Galtona i njegove eugenike, u kojoj se tvrdilo da postoje ljudske rase koje su jače i imaju bolju sposobnost preživljavanja od drugih. Ovu teoriju su, na primer, prisvojili nacisti tokom Drugog svetskog rata.[7]
Međutim, koncept interkulturne psihologije kao naučne discipline nastao je 1960-ih u vreme kada su se pojavilei mnoge druge interdisciplinarne nauke.
Godine 1969. interkulturalna psihologija je uvedena kao naučna disciplina, zahvaljujući časopisu Journal of Cross-Cutlural Psychology. Istreaživanja su uglavnom vršili naučnici iz SAD i Kanade (John W.Berry, Gustav Jahoda, William W.Lambert i drugi). Tada je interkulturalna psihologija počela da se širi po celom svetu zahvaljujući formiranjem čitave mreža stručnjaka. Njeno širenje dovelo je i do osnivanja Međunarodnog udruženja za međukulturnu psihologiju (IACCP). Prva konferencija ove organizacije održana je u Hongkongu 1972. godine.
Definicija[uredi | uredi izvor]
Dve definicije polja istraživanja interkulturne psihologije uključuju:[8]
- „naučno proučavanje ljudskog ponašanja i njegovo prenošenje, uzimajući u obzir načine na koje ponašanje oblikuju i utiču društvene i kulturne sile“[9]
- „empirijsko proučavanje pripadnika različitih kulturnih grupa koji su imali različita iskustva koja dovode do predvidljivih i značajnih razlika u ponašanju “.[traži se izvor]
Kako se kultura, kao celina, takođe se može definisati kao „zajednički način života grupe ljudi,“[9] za razliku od sociologa, većina interkulturnih psihologa ne povlači jasnu granicu razdvajanja između društvene strukture i kulturnog uverenja.
Značaj[uredi | uredi izvor]
Pošto su godinama davali prioritet evropskim i severnoameričkim istraživanjima, zapadni istraživači počeli su da se pitaju da li bi se mnoga zapažanja i ideje za koje se nekad verovalo da su univerzalne mogle primeniti na kulture izvan ovih područja. Da li bi njihovi nalazi i pretpostavke o ljudskoj psihologiji mogli biti pristrasni na osnovu uzorka iz kojeg su izvučena njihova zapažanja?
Međukulturni psiholozi rade na ispravljanju mnogih predrasuda koje mogu postojati u trenutnom istraživanju i utvrđivanju da li se fenomeni koji se pojavljuju u evropskim i severnoameričkim kulturama pojavljuju i u drugim delovima sveta.[10]
Na primer, samo neka od pitanja koja bi međukulturni psiholog mogao istražiti su.:
- Kako bi se nešto poput društvenog saznanja moglo razlikovati od individualističke kulture poput Sjedinjenih Američkih Država naspram kolektivističke kulture poput Kine.
- Da li se ljudi u Kini oslanjaju na iste društvene znakove kao i ljudi u SAD?
- Koje kulturne razlike mogu uticati na to kako ljudi percipiraju jedni druge?
Glavne teme interkulturalne psihologije[uredi | uredi izvor]
- Emocije
- Sticanje jezika
- Razvoj deteta
- Ličnost
- Socijalno ponašanje
- Porodični i društveni odnosi.
Pristupi[uredi | uredi izvor]
Prilikom istraživanja i upoređivanja različitih kultura, istraživači koriste dva pristupa:
Etički pristup, koji proučava kulturu iz perspektive "autsajdera", primenjujući jedan "univerzalni" skup koncepata i merenja na sve kulture.
Emički pristup, koji proučava kulturu koristeći „insajdersku“ perspektivu, analizirajući koncepte u specifičnom kontekstu posmatrane kulture.
Neki interkulturni psiholozi u istraživanjima primenjuju kombinovani emičko-etički pristup.[11]
U međuvremenu, neki međukulturni psiholozi takođe proučavaju na način poznatkao etnocentrizam.
Etnocentrizam, koji se odnosi na tendenciju da koristite svoju vlastitu kulturu kao standard za procenu i procenu drugih kultura. 6 Drugim rečima, zauzeti etnocentrično gledište znači koristiti svoje razumevanje sopstvene kulture da biste procenili šta je „normalno“. Ovo može dovesti do pristrasnosti i tendencije da se kulturne razlike posmatraju kao abnormalne ili u negativnom svetlu. Takođe može otežati sagledavanje kako vaša kulturna pozadina utiče na vaše ponašanje.
Međukulturni psiholozi često razmatraju kako etnocentrizam utiče na naše ponašanje i misli, uključujući i način na koji komuniciramo sa pojedincima iz drugih kultura.[12]
Psiholozi su takođe zabrinuti kako etnocentrizam može uticati na proces istraživanja. Na primer, takve studija bi se mogla kritikovati zbog etnocentrične pristrasnosti.
Razlika između međukukulturalne i drugih grana psihologije[uredi | uredi izvor]
- Mnoge druge grane psihologije fokusiraju se na to kako roditelji, prijatelji i drugi ljudi utiču na ljudsko ponašanje, ali većina ne uzima u obzir snažan uticaj koji kultura može imati na pojedinačne ljudske postupke.
- S druge strane, interkukulturna psihologija je usredsređena na proučavanje ljudskog ponašanja na način koji uzima u obzir efekte kulture.
- Prema Valteru J. Loneru, koji piše za Eye on Psi Chi, interkukulturna psihologija se može posmatrati kao vrsta metodologije istraživanja, a ne kao potpuno zasebno polje u psihologiji.[13]
Istraživanje i primena[uredi | uredi izvor]
Rad i organizacija[uredi | uredi izvor]
Kroz razlike u percepciji, spoznaji, normama, stavovima, motivima i vrednostima, razlike među kulturama utiču i na radne i organizacione procese. Nalazi istraživanja na ovu temu mogu se koristiti pri izboru osoblja, otvaranju novih radnih mjesta i pregovaranju te rješavanju sukoba na radnom mestu. Ekspanzija multinacionalnih korporacija i migracija miliona radnika iz siromašnih u razvijene zemlje rezultirali su izrazito heterogenom radnom snagom u nekim zemljama. Međukulturalne razlike su veoma važne u slučaju izbora kandidata koji dolaze iz druge kulture i u izboru i obuci kandidata za posao u drugoj kulturi.
Kulture se takođe razlikuju u oblastima upravljanja, koje uključuju postavljanje ciljeva, planiranje, nadzor organizacije, obuku i motivisanje zaposlenih. Tako, npr. kritikovanje saradnika tolerisano u Švedskoj je veoma neprikladno i nepoželjno u SAD. Na osnovu dostupnih istraživanja možemo zaključiti da je pojava sukoba na radnom mestu češća u interkulturalnim nego u intrakulturnim situacijama. Strategije i metode rešavanja sukoba su uglavnom kulturno univerzalne ili. mogu se koristiti u različitim kulturama.
Rad i organizacija[uredi | uredi izvor]
Kroz razlike u percepciji, spoznaji, normama, stavovima, motivima i vrednostima, razlike među kulturama utiču i na radne i organizacione procese. Nalazi istraživanja na ovu temu mogu se koristiti pri izboru osoblja, otvaranju novih radnih mjesta i pregovaranju te rješavanju sukoba na radnom mestu. Ekspanzija multinacionalnih korporacija i migracija miliona radnika iz siromašnih u razvijene zemlje rezultirali su izrazito heterogenom radnom snagom u nekim zemljama. Međukulturalne razlike su veoma važne u slučaju izbora kandidata koji dolaze iz druge kulture i u izboru i obuci kandidata za posao u drugoj kulturi.
Kulture se takođe razlikuju u oblastima upravljanja, koje uključuju postavljanje ciljeva, planiranje, nadzor organizacije, obuku i motivisanje zaposlenih. Tako, npr. kritikovanje saradnika tolerisano u Švedskoj je veoma neprikladno i nepoželjno u SAD. Na osnovu dostupnih istraživanja možemo zaključiti da je pojava sukoba na radnom mestu češća u interkulturalnim nego u intrakulturnim situacijama. Strategije i metode rešavanja sukoba su uglavnom kulturno univerzalne ili. mogu se koristiti u različitim kulturama.
Jedna od dimenzija kojoj je potrebna posebna pažnja u međukulturnim poređenjima u oblasti rada i organizacije je kolektivizam ili. individualizam. Dok je individualizam (u radnoj situaciji, na primer, stavljanje sopstvenih interesa i odgovornosti na prvo mesto) karakterističan uglavnom za razvijene zapadne zemlje, kolektivizam (u radnoj situaciji, na primer, fokus na grupne ciljeve i podređivanje sopstvenih interesa grupnim) je karakteristika brzorastućih ekonomija. Dalekoistočne zemlje poput Japana, Južne Koreje, Hong Konga i Tajvana.
Psihološko testiranje[uredi | uredi izvor]
Mnogi različiti autori kroz istoriju psihologije definišu inteligenciju na različite načine, pa se postavlja pitanje merenja ili. procenjivanje inteligencije, posebno u različitim kulturama. Sve veće priznanje da neke kulture ne dele naš zapadnjački pojam inteligencije pomaže nam da shvatimo da su kulturne varijacije veoma važne u proceni iste.
S obzirom na ovo, čini se razumnim naglasiti u međukulturnim istraživanjima posebne definicije inteligencije u određenim kulturama. U poređenju sa istočnim (Kina) i zapadnim (Australija) poimanjem inteligencije, istraživanja su otkrila da Kinezi stavljaju veći naglasak na pragmatizam, osećaj odgovornosti i društvenu svest. prepoznavanje i razumevanje emocija, potreba i briga drugih ljudi uključenih u društvenu zajednicu. Među ljudima iz Bagande koji žive u Ugandi, pojam inteligencije ili obugezi zasnovan je na sposobnosti pojedinca da razmišlja i razmišlja, a preferira se sporost, za razliku od zapadnjačkog pojma inteligencije, za koji je kratko vreme zadatka ključno.
Jedan od važnih aspekata interkulturalnog testiranja kognitivnih sposobnosti je IK, na koji je takođe dokazan uticaj kulturnih faktora. Istraživanja pokazuju značajno veće rezultate kod japanske dece, a rezultati takođe pokazuju da 10% testirane japanske dece ima IK veći od 130, dok je tako visok rezultat mnogo ređi kod američke dece. Međutim, i dalje ostaje pitanje da li su niži ili nisu. viši rezultati rezultat su urođenih razlika u inteligenciji ili jednostavno odražavaju različite kulturne mogućnosti.
Još jedna kulturna razlika na koju test mora biti osetljiv je vreme. Iako je vrijeme rješavanja ključno za naš, zapadni pojam kulture, druge kulture ne dijele nužno ovu ideju brzog izvršenja kao vrlinu. Kao najprikladniji test za interkulturalno testiranje inteligencije, istraživači ističu Ravenove progresivne matrice koje mere neverbalne kognitivne sposobnosti pojedinca. Korišćenjem takozvanih testova sajmova kulture izbjegli smo probleme vezane za jezik i vrijeme, ali i dalje postoji problem motivacije i odnosa prema testiranju, a na implementaciju mogu uticati i varijabilnost okruženja ili. uticaji na životnu sredinu.
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ PRŮCHA, Jan. Interkulturní psychologie: [sociopsychologické zkoumání kultur, etnik, ras a národů]. 3. vyd. Praha: Portál, 220 s. Průcha, Jan (2010). Interkulturní psychologie: Sociopsychologické zkoumání kultur, etnik, ras a národů. PORTÁL s. r. o. ISBN 978-80-7367-709-1.
- ^ Matsumoto, D. R. (2000). Culture and psychology (2nd ed.). Pacific Grove, CA: Brooks/Cole
- ^ Mathews G. (2012). „Happiness, culture, and context”. International Journal of Wellbeing. 2 (4): 299—312. doi:10.5502/ijw.v2.i4.2.
- ^ „Kulьturnaя psihologiя - Trening Siti”. 2014-05-02. Arhivirano iz originala 02. 05. 2014. g. Pristupljeno 2021-10-09.
- ^ Berry, J. W., & Poortinga, Y. H. (2011). Cross-cultural psychology: Research and applications (3rd ed.). Cambridge: Cambridge University Press.
- ^ Jahoda, G. (1993). Crossroads between culture and mind. Cambridge, MA: Harvard University Press.
- ^ „Eugenics | Definition, History, & Facts”. Encyclopedia Britannica (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-10-09.
- ^ „Psychology Explains How Cultural Differences Influence Human Behavior”. Verywell Mind (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-10-09.
- ^ a b Gielen, U. P., & Roopnarine, J. L. (Eds.). (2016). Childhood and adolescence: Cross-cultural perspectives and applications (2nd ed.). Santa Barbara, CA: Praeger.
- ^ Wang, Qi (2016). „Why Should We All be Cultural Psychologists? Lessons from the Study of Social Cognition”. Perspectives on Psychological Science. 11 (5): 583—596. PMC 5119767
. PMID 27694456. doi:10.1177/1745691616645552.
- ^ Cheung, Fanny M.; Van De Vijver, Fons J. R.; Leong, Frederick T. L. (2011). „Toward a new approach to the study of personality in culture”. American Psychologist. 66 (7): 593—603. PMID 21261408. S2CID 615860. doi:10.1037/a0022389.
- ^ Keith, Kenneth D. (2012). „Visual illusions and ethnocentrism: Exemplars for teaching cross-cultural concepts”. History of Psychology. 15 (2): 171—176. PMID 22849006. doi:10.1037/a0027271.
- ^ Lonner, Walter J. (2000). „On the Growth and Continuing Importance of Cross-Cultural Psychology”. Eye on Psi Chi Magazine. 4 (3): 22—26. doi:10.24839/1092-0803.Eye4.3.22.
| Normativna kontrola: Državne |
|---|
