Operacija Daunfol

Operacija Daunfol
Deo Drugi svetski rat
Operacija Daunfol - 1945
Vreme Planirani početak operacije „Olimpik“, novembar 1945. Planirani početak operacije „Kornet“, početak 1946. Mesto Japan Akcija Predloženi saveznički plan za invaziju na Japan. Ishod Otkazano nakon bezuslovne predaje Japana 15. avgusta 1945.
Sukobljene strane
Saveznici (Ujedinjene nacije): SAD United Kingdom Australija Kanada Novi Zeland Francuska	Japansko carstvo
Žrtve i gubici
Više od 5,000,000 (projektovano) 1.000.000 (projektovano) Više od 6,000,000 ukupno (projektovano)	4,335,500 vojnici, 31,550,000 civilni obveznici 35,885,500 ukupno (projektovano)
Tokijo Lokacija Tokija na mapi japana

Operacija Daunfol bio je predloženi saveznički plan za invaziju na Japanska matična ostrva pred kraj Drugog svetskog rata.

Planirana operacija je otkazana kada se Japan predao nakon atomskog bombardovanja Hirošime i Nagasakija, sovjetske objave rata Japanu i invazije na Mandžuriju.

Operacija se sastojala iz dva dela:

• Operacija Olimpik i
• Operacija Koronet.

Operacija „Olimpik“ trebalo je da započne u novembru 1945. godine, trebalo je da zauzme južnu trećinu najjužnijeg glavnog japanskog ostrva Kjušu, a nedavno zarobljeno ostrvo Okinava koristiće se kao poligon.

Operacija Koronet trebalo je da započne početkom 1946. godine. Planirana invazija na ravnicu Kanto, blizu Tokia, na glavnom japanskom ostrvu Honšu. Vazdušne baze na Kiušu zauzete u operaciji Olimpik omogućile bi kopnenu i vazdušnu podršku za operaciju Koronet. Da se dogodila Operacija Daunfol, to bi bila najveća amfibijska operacija u istoriji.

Ovaj plan invazije bio je prilično očigledan i za Japance, mogli su tačno predvideti savezničke planove invazije i na taj način prilagoditi svoj odbrambeni plan, operaciju Ketsugo, u skladu s tim. Japanci su planirali sveobuhvatnu odbranu Kjušua. Predviđanja o žrtvama su se veoma razlikovala, ali su bila izuzetno visoka. Zavisno od stepena u kojem bi se japanski civili mogli odupreti invaziji, procene su narasle na milione savezničkih žrtava.

Planiranje

Odgovornost za planiranje operacije „Daunfol“ pala je na američke komandante admirala flote Čestera Nimica, generala vojske Daglasa Makartura i zajednički načelnici generalštaba - flotnih admirala Ernesta Kinga i Villiama D. Lihia i generala vojske Džordža Maršala i Hapa Arnolda ( potonji je komandant vazduhoplovnih snaga američke vojske) U to vreme takođe se razmatrao za unapređenje Makartura u specijalni „super rang“ generala vojski sa šest zvezdica, kako bi dobio operativnu vlast nad ostalim oficirima sa pet zvezdica. Međutim, predlog za promociju Makartura bio je tek na nivou neformalne rasprave do završetka Drugog svetskog rata.

U to vreme, razvoj atomske bombe bila je vrlo pažljivo čuvana tajna (čak ni tadašnji potpredsednik Hari Truman nije znao za njeno postojanje dok nije postao predsednik), poznata samo nekolicini najviših zvaničnika izvan projekta Menhetn, i početna planiranje invazije na Japan nije uzelo u obzir njeno postojanje. Jednom kada je atomska bomba postala dostupna, zamišljeno je da se koristi kao podrška invaziji ako se na vreme može proizvesti dovoljan broj.

Tokom čitavog pacifičkog rata saveznici nisu uspeli da se dogovore o jedinstvenom vrhovnom komandantu. Saveznička komanda bila je podeljena na regione: do 1945. godine, na primer, Čester Nimic je bio savezničko područje Tihog okeana, dok je Daglas Macartur bio vrhovni saveznički zapovednik u jugozapadnom pacifičkom području, a admiral Luis Mauntbaten vrhovni saveznički komandant, Komande jugoistočne Azije . Smatralo se da je jedinstvena komanda neophodna za invaziju na Japan. Rivalstvo oko toga ko bi trebalo da bude vođa opracije (Američka mornarica želela je Nimica, ali Američka armija želela je Makartura) bilo je toliko ozbiljno da je pretilo da iskoči iz planiranja. Na kraju, mornarica je delimično popustila, a Makarturu je trebalo dati potpuno zapovedništvo nad svim snagama, ako bi okolnosti to učinile neophodnim.

Razmatranja

Primarna razmatranja s kojima su planeri morali da se suoče su vreme i žrtve - kako da sa što manje savezničkih žrtava što brže prisile na predaju Japana. Pre konferencije u Kvebeku, 1943. godine, zajednički britansko – američki tim za planiranje izradio je plan („Zahvalnost i plan za poraz Japana“) koji nije pozivao na invaziju na Japanska matična ostrva sve do 1947–48. Američki združeni šefovi štabova verovali su da je produžavanje rata do te mere opasno po nacionalni moral. Umesto toga, na konferenciji u Kvebeku, kombinovani načelnici generalštabova složili su se da Japan treba primorati na predaju ne više od godinu dana nakon predaje Nemačke.

Američka mornarica pozvala je na upotrebu blokade i vazduhoplovstva za ostvarivanje kapitulacije Japana. Oni su predložili operacije za zauzimanje vazdušnih baza u obližnjem Šangaju, Kini i Koreji, što bi vazduhoplovnim snagama Vojske Sjedinjenih Država dalo pristup vazdušnim bazama iz kojih bi se bombardovao Japan. Vojska je, s druge strane, tvrdila da takva strategija može da „produžava rat unedogled“ i bespotrebno troši živote, te da je zbog toga neophodna invazija. Podržali su planiranje velikog napada direktno na japan, bez ijedne sporedne operacije koju je mornarica sugerisala. Na kraju je prevladalo gledište vojske.

Fizički, Japan je impozantna meta, udaljena od ostalih kopnenih masa i sa vrlo malo plaža geografski pogodnih za invaziju morskim putem. Realne zone invazije bile su samo Kjušu (najjužnije ostrvo Japana) i plaže ravnice Kanto (i jugozapadno i jugoistočno od Tokija). Saveznici su odlučili da pokrenu dvostepenu invaziju. Operacija Olimpik napala bi južni Kjušu. Biće uspostavljene vazdušne baze, koje će pružiti oslonac za izvođenje operacije Koronet za napad na Tokijski zaliv.

Pretpostavke

Iako je geografija Japana bila poznata, američki vojni planeri morali su da procene odbrambene snage sa kojima će se suočiti. Na osnovu podataka dostupnih početkom 1945. godine, njihove pretpostavke su uključivale sledeće:

• „Da će se operacijama na ovom području suprotstaviti ne samo raspoložive organizovane vojne snage Carstva, već i fanatično neprijateljski orijentisano stanovništvo.
• „Otprilike tri (3) neprijateljska odeljenja biće raspoređena u Južnom KIUŠU-u i dodatnih tri (3) u Severnom KIUŠU-u na početku operacije OLIMPIK.“
• „Ukupne neprijateljske snage počinjene protiv operacija KIUŠU neće preći osam (8) do deset (10) divizija i da će ovaj nivo biti brzo dostignut.“
• „Otprilike dvadeset jedan (21) neprijateljski divizion, uključujući divizione depoa, biće na HONŠU-u na pokretanju [Koroneta] i da će četrnaest (14) od ovih divizija možda biti zaposleno na području RAVNICE KANTO.“
• „Da neprijatelj povuče svoje kopnene vazduhoplovne snage na azijsko kopno radi zaštite od naših neutrališućih napada. Da pod takvim okolnostima može nagomilati od 2.000 do 2.500 aviona na tom području vršenjem krute ekonomije i da te snage mogu dejstvovati protiv iskrcavanja KJUŠU-a inscenirajući niz domovinskih polja“.

Olimpik

Planirano je da operacija Olimpik napadne južni Japan.

Planirano je da operacija Koronet zauzme Tokio.

Operacija Olimpik, invazija na Kjušu, trebalo je da započne „Dana H“, koji je bio zakazan za 1. novembar 1945. Kombinovana saveznička mornarička armada bila bi najveća ikad sastavljena, uključujući 42 nosača aviona, 24 bojna broda i 400 razarača i razarača za pratnju. Četrnaest američkih vojnih jedinica 13 divizija i dva pukovska borbena tima) trebalo je da učestvuje u početnom iskrcavanju. Koristeći Okinavu kao početnu bazu, cilj bi bio zauzimanje južnog dela Kjušua. Tada bi se ovo područje koristilo kao dalje polazište za napad na Honšu u operaciji Koronet.

Olimpik je takođe trebalo da uključi plan obmane, poznat kao Operacija Pastel. Pastel je dizajniran da ubedi Japance da su Združeni šefovi odbacili ideju direktne invazije i da će umesto toga pokušati da opkole i bombarduju Japan. To bi zahtevalo zauzimanje baza u Formozi, duž kineske obale i u području Žutog mora.

Taktička vazdušna podrška trebala je biti odgovornost Sedme, Pete i Trinaeste vazduhoplovne snage. Oni su bili odgovorni za napad na japanske aerodrome i transportne arterije na Kjušuu i Južnom Honšuu (npr. Tunel Kanmon ) i za sticanje i održavanje vazdušne superiornosti nad plažama. Zadatak strateškog bombardovanja pao je na Strateške vazduhoplovne snage Sjedinjenih Država na Tihom okeanu (USASTAF) - formaciju koju su činile Osma i Dvadeseta vazduhoplovna snaga, kao i britanske vazduhoplovne snage Tigar. USASTAF i Tigrove snage trebalo je da ostanu aktivni kroz operaciju Koronet. Dvadeseto vazduhoplovstvo trebalo je da nastavi svoju ulogu kao glavna saveznička bombaška snaga koja se koristi protiv japanskih matičnih ostrva, a dejstvuje sa aerodroma na Marijanskim ostrvima . Po završetku rata u Evropi u maju 1945. godine, takođe su napravljeni planovi za premeštanje nekih teških bombarderskih grupa veteranskog Osmog vazduhoplovstva u vazduhoplovne baze na Okinavi radi izvođenja strateških bombardovanja u koordinaciji sa Dvadesetom. Osmi je trebalo da nadogradi svoje B-17 Leteće tvrđave i B-24 Oslobodioce na B-29 Supertvrđave (grupa je prvi B-29 dobila 8. avgusta 1945).

Pre glavne invazije, ostrva Tanegašima, Iakušima, i Košikijima ostrva su trebala da budu zauzeta, počev od H-5.

Invazija na Okinavu pokazala je važnost uspostavljanja sigurnih sidrišta, za brodove kojima nisu potrebni plaže za iskrcavanje i za brodove oštećene vazdušnim napadom.

Šesta armija Sjedinjenih Država trebala je da napadne Kiušu na tri tačke: Miazaki, Ariake i Kušikino. Kada bi se na mapi Kjušu nacrtao sat, ove tačke bi približno odgovarale 4, 5, odnosno 7 sati. Svih 35 plaža za iskrcavanje nazvano je automobilima: Ostin, Buik, Kadillac i tako dalje do Stutca, Vintona i Zefira. . S jednim korpusom dodeljenim za svako iskrcavanje, planeri invazije pretpostavljali su da će Amerikanci nadmašiti Japance za otprilike tri prema jedan. Početkom 1945. Miazaki je bio praktično nebranjen, dok je Ariake, sa svojom dobrom obližnjom lukom, bio teško branjen.

Invazija nije imala za cilj da osvoji celo ostrvo, već samo najjužniju trećinu, kao što pokazuje isprekidana linija na mapi označena kao „opšta granica severnog napredovanja“. Južni Kjušu bi ponudio poprište za organizovanje i dragocenu vazduhoplovnu bazu za operaciju Koronet.

Koronet

Operacija Koronet, invazija Honšua na ravnici Kanto južno od prestonice, trebalo je da počne „Danom“, koji je uslovno bio zakazan za 1. mart 1946. Koronet bi bio čak i veći od operacoje Olimpik, sa do 40 divizija predviđenih za početno iskrcavanje i praćenje. Invazija Overlorda u Normandiji, za poređenje, raspolagala je sa 12 divizija u početnom iskrcavanju. Prva armija bi napala na plaži Kujukuri, na poluostrvu Boso, dok je Osma armija napala kod Hiratsuke, u zalivu Sagami. Kasnije, prateće snage od do 12 dodatnih divizia Desete armije i Korpusa Britanskog komonvelta biće iskrcane kao pojačanje. Tada bi savezničke snage krenule ka severu i unutrašnjosti, sastajući se u Tokiju.

Početna predviđanja

Olimpik

Osoblje	766.700–815.548
Vozila	134.300
Nosiva otprema (tona)	1,205,730
Pešadijske divizije	11
Morske divizije	3
Oklopne divizije	0
Vazdušne grupe	40

Koronet

Osoblje	1.026.000–1.171.646
Vozila	190.000
Nosiva otprema (tona)	1,540,000
Pešadijske divizije	20
Morske divizije	3
Oklopne divizije	2
Vazdušne grupe	50

Podaci za Koronet isključuju vrednosti za neposrednu rezervu AFPAC od 3 divizije, kao i za projektovanih 10-12 dodatnih divizija predviđenih za iskrcavanje kao pojačanje.

Vidi još

• * 1945 (Konroj roman) Alternativni istorijski roman Roberta Conroja koji prikazuje operaciju Pad
• Goruća planina - Alternativni istorijski roman Alfreda Kopela koji prikazuje operaciju usled neuspelog
• Projekat Menhetn
• Operacija Morski lav - planirana invazija Nemačke na Ujedinjeno Kraljevstvo
• Operacija Mažestik

Literatura

• Giangreco, Dennis M. (jul 1997). „Casualty Projections for the U.S. Invasions of Japan, 1945–1946: Planning and Policy Implications”. Journal of Military History. 61 (3): 521—81. JSTOR 2954035. doi:10.2307/2954035. 

• Cooke, Tim (2004). History of World War II. str. 169. ISBN 0761474838. 
• Allen, Thomas B.; Polmar, Norman (1995). Code-Name Downfall. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-684-80406-4. 
• Bauer, Jack; Coox, Alvin D. (avgust 1965). „Olympic vs Ketsu-Go”. Marine Corps Gazette. 49 (8). 
• Coffey, Thomas M. (1988). /books?id=2KCZAAAAIAAJ Iron Eagle: The Turbulent Life of General Curtis LeMay. New York: Avon Books. ISBN 978-0-380-70480-4. 
• Day, David (1992). Reluctant Nation: Australia and the Allied Defeat of Japan, 1942–1945. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-553242-5. 
• Drea, Edward J. (1998). „Japanese Preparations for the Defense of the Homeland & Intelligence Forecasting for the Invasion of Japan”. In the Service of the Emperor: Essays on the Imperial Japanese Army. Nebraska: University of Nebraska Press. ISBN 978-0-8032-1708-9. 
• Feifer, George (2001). The Battle of Okinawa: The Blood and the Bomb. Guilford, CT: The Lyons Press. ISBN 978-1-58574-215-8. 
• Frank, Richard B. (1999). Downfall: The End of the Imperial Japanese Empire. New York: Random House. ISBN 978-0-679-41424-7. 
• Giangreco, Dennis M. (2009). Hell to Pay: Operation Downfall and the Invasion of Japan, 1945–1947. Annapolis, MD: Naval Institute Press. ISBN 978-1-59114-316-1. 
• ———; Moore, Kathryn (1. 12. 2003). „Are New Purple Hearts Being Manufactured to Meet the Demand?”. History News Network. Pristupljeno 4. 12. 2006. 
• Glantz, David (proleće 1995). „The Soviet Invasion of Japan”. Quarterly Journal of Military History. 7 (3). 
• Horner, David (1982). High Command. Sydney: Allen & Unwin. ISBN 978-0-86861-076-4. 
• MacEachin, Douglas J. (decembar 1998). „The Final Months of the War With Japan: Signals Intelligence, U.S. Invasion Planning, and the A-Bomb Decision”. CIA Center for the Study of Intelligence. Arhivirano iz originala 22. 02. 2012. g. Pristupljeno 4. 10. 2007. 
• Murray, Williamson; Millet, Alan (2000). A War To Be Won. Belknap Press. ISBN 0674006801. 
• Nichols, Kenneth (1987). The Road to Trinity: A Personal Account of How America's Nuclear Policies Were Made. New York: Morrow. ISBN 978-0-688-06910-0. 
• Perret, Geoffrey (1991). There's A War to be Won. New York: Random House. ISBN 9780394578316. 
• Silkett, Wayne A (1994). „Downfall: The Invasion that Never Was” (PDF) (Autumn). Pristupljeno 5. 9. 2012. 
• Skates, John Ray (1994). The Invasion of Japan: Alternative to the Bomb. Columbia, SC: University of South Carolina Press. ISBN 978-0-87249-972-0. 
• Spector, Ronald H. (1985). Eagle Against the Sun: The American War with Japan. Random House. ISBN 978-0-394-74101-7. 
• Sutherland, Richard K.; et al. (28. 5. 1945). „"Downfall": Strategic Plan for Operations in the Japanese Archipelago”. Arhivirano iz originala 23. 02. 2014. g. Pristupljeno 4. 12. 2006. 
• Thomas, Evan (mart 2007). „The Last Kamikaze”. World War II Magazine: 28. 
• Tillman, Barrett (2007). LeMay. New York: Palgrave Macmillan. str. 224. ISBN 978-1-4039-7135-7. 

Spoljašnje veze

• Allen, Thomas B., "Operation Downfall". Houghton Mifflin Reader's Companion to Military History.
• Bauer, K. Jack, "Operation Downfall: Olympic, Coronet Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. septembar 2017); World War II in the Pacific, The Invasion of Japan". ww2pacific.com.
• ——— (16. 2. 1998), Operation Downfall: US Plans and Japanese Counter-measures (transcript), US Army Command and General Staff College, Arhivirano iz originala 15. 04. 2012. g., Pristupljeno 09. 09. 2020 .
• Hoyt, Austin, American Experience: Victory in the Pacific Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. april 2010); PBS documentary.
• Japanese Monograph No. 23, "Waiting for the invasion" (notes on Japanese preparations for an American invasion)
• Pearlman, Michael D., "Unconditional Surrender, Demobilization, and the Atomic Bomb"; Combat Studies Institute, U.S. Army Command and General Staff College, 1996.
• White, HV, The Japanese Plans for the Defense of Kyushu; 31 December 1945 (link to PDF), OCLC .