Pronija

Pronija (gr. πρόνοια, dosl. posed dat na brigu, čuvanje) je bila vrsta feudalnog zemljoposeda u srednjovekovnoj Vizantiji. Pronije je dodeljivao car svome plemstvu. Uživatelj poseda je bio pronijar, a seljaci zavisni od njega nezivali su se parici.

Pronije su postojale i u okolnim zemljama, pod vizantijskim kulturnim uticajem. Ustanovu pronije srećemo i u srednjovekovnoj Srbiji.

Istorija

Pronija vodi poreklo iz Vizantije i nastala je u doba vladavine dinastije Komnina (1081—1185). Naime, nakon velikih vojničkih poraza krajem 9. veka, u 10. veku došlo je do opadanja vojne snage, a zatim je doživelo novu epohu vojne slave i spoljnjeg sjaja, upravo zahvaljujući pronijama. Pri uspostavljanju vizantijske vojne snage veliku ulogu odigrala je pronija, ustanova za koju nije znala prethodna epoha. Vezana dužnošću vršenja vojne službe, pronija je dobila novi i veliki značaj, ali je time porasla i snaga feudalne dezintegracije, koju je nosila u sebi ustanova pronije.

Za proniju je tokom celog postojanja karakteristična vezanost obavezom vojne službe. Isto tako, ona je sve vreme predstavljala uslovljeno privremeno držanje sa pravom uživanja, ali bez prava raspolaganja.

Novi momenat u ustanovu pronije uneo je osnivač dinastije Paleologa, vizantijski vladar Mihailo VIII Paleolog (1261-82), posle pada Latinskog carstva i obnavljanja vizantijske vlasti. On je dao mogućnost nasleđivanja pronije, želeći da sebi osigura podršku uticajnih elemenata carstva. U vreme građanskog rata između Jovana V Paleologa (1341-91) i Jovana VI Kantakuzina (1347-54), pronija je sve češće postajala nasledno dobro. Pretvaranjem pronije u nasledne posede oba cara su privlačila sebi pristalice. Ipak, naslednici pronijara i dalje ostaju u obavezi vojne službe. Pretvaranje pronija u nasledna porodična vlasništva bilo je u 14. veku vrlo česta i potpuno uobičajena pojava. Samo time se može objasniti da su pravo na posede umrlog pronijara počeli da ističu ne samo njegovi sinovi nego ponekad i udovice. S tim u vezi javlja se i novi termin "pobaštinjavanje". Ipak, za svako "pobaštinjavanje" pronije bila je potrebna posebna darovnica koja se dobijala na osnovu prethodne molbe zainteresovanih. Nikako se ne može prihvatiti mišljenje o potpunom izjednačavanju pronije i baštine. Pronijar i posle prelaska pronije u porodično vlasništvo nije stekao pravo da svoj posed prodaje, daje u miraz, prilaže crkvi ili manastiru, ni da ga ostavi ma kome sem svojim naslednicima sposobnim da ga zamene u svojstvu pronijara.

Pronijari su međutim iscrpljivali stanovništvo, oduzimajući mu slobodu i ponovo ga vezivali za zemlju i stvarajući svoj paralelni upravni aparat, osamostaljen od centralne vlasti. Sa poreskim imunitetom pronijeri su razvijali i svoj teritorijalizovani sudski imunitet, pri čemu su se poverena dobra izdvajala iz državne nadležnosti, dok se državnim činovnicima zabranjivao pristup na takve posede. Centralna vlast nije bila u stanju da spreči njihovo osamostaljivanje, već je bila prinuđena da daje nove ustupke, a jedino ograničenje je bilo ograničavanje broja seljaka vezanih za proniju, što je doprinelo potpunom uništenju srednjovekovnog vizantijskog društva.

Iz Vizantije se sistem pronije proširio na druge zemlje jugoistočne Evrope. Prvenstveno je prešao u južnoslovenske zemlje, jer je odgovarao uslovima i potrebama feudalnog poretka u tim zemljama.

Prvi podatak u srpskim izvorima o proniji nalazimo u Srbiji, u povelji kralja Milutina manastiru Svetog Đorđa u Skoplju iz 1300. godine. Prilikom osvajanja teritorija u Makedoniji, koje su pripadale Vizantijskom carstvu, Milutin je nasledio pronijare i time nove trupe koje su mu bile potčinjene. Međutim, ovo ne znači da se pronija tada javlja u Srbiji. Srpska država se teritorijalno širila na račun Vizantije još od Stefana Nemanje. U Srbiji se pronija takođe mogla pretvarati u nasledni posed, međutim, time ona nije gubila svoju specifičnost i nije se izjednačavala sa baštinom.

O proniji govore direktno dva člana Dušanovog zakonika. Prema članu 59. bilo je zabranjeno da se ona kupi, proda ili daruje crkvi, a u 68. članu se nalazi odredba po kojoj su meropsi dužni da dva dana u nedelji rade u korist pronijara. Uz to je propisivao da mu po jedan dan u godini kose seno i rade u vinogradu, a ako ga pronijar nema da mu urade druge poslove za taj jedan dan. Pretpostavljalo se da su pronijari ovde spomenuti kao simbol za gospodara, ali da se propis odnosio na svu vlastelu.

Sve do propasti srpske države pronija zadržava vojni karakter i ostaje posed sa pravom uživanja, ali bez prava otuđivanja. Kao i u početku, vladar ima pravo da je oduzme pronijaru i da je da nekom drugom, koga obavezuje na isti način.

Na razvitak pronije u Vizantiji u drugoj polovini XIV veka snažno je uticao pritisak Osmanlija i njihova osvajanja. Nakon Bitke na Marici 1371. despot Manojlo Paleolog je odlučio da polovinu svetogorskih i solunskih metohija pretvori u proniju kako bi se država odbranila od Turaka.

Pronija je u Državi srpskih despota zadržala osnovne karkteristike koje je imala i u ranijem periodu. Pronija i dalje razlikovala od baštine, bez obzira na to što se davala u nasleđe čak i po ženskoj liniji. Za vladara je nesumnjivo bilo povoljnije da vlastelina nagradi pronijom nego baštinom, pogotovo u vreme kada je državna teritorija bila znatno smanjena.

U Povelji koju je između 1392. i 1396. knez Stefan Lazarević, zajedno sa majkom Milicom i bratom Vukom, izdao Hilandaru, vlastelinu Obradi Dragosaljiću je zbog nevere bila oduzeta baština, koja je nakon toga neimenovanom vlastelinu data u proniju. Pretpostavlja se da je cilj ove mere Lazarevića bio da ojačaju vojne potencijale svoje države. Despot Stefan Lazarević je 1404/1405. izdao povelju monahinji Jevpraksiji, udovici despota Uglješe, stoji da je Mladen Psisin držao selo Jabučje sa zaseokom kao proniju.

Ogromnom pronijom raspolagao je veliki logotet Stefan Ratković. Prema povelji iz oktobra 1458, koju je izdao kralj Stefan Tomaš može se zaključiti da je jedno vreme raspolagao pronijom koja se sastojala od 21 ili 26 sela, zbog čega je spadao u red najvećih pronijara u Despotovini.

Pored povelja srpskih vladara, o pronijama govore mletački i dubrovački dokumenti. U njima se pominje da su na tlu srpske države građani komune uživali pronije.

Osobenost ovog perioda u razvoju ove institucije predstavlja činjenica da je pronija davana Dubrovčanima koji su boravili u srpskoj državi. Za sve njih nije izvesno da su vršili vojnu službu, već je verovatnije da su imali civilne dužnosti, koje su obavljali u korist vladara. Malobrojni izvori govore o značajnom proširenju sistema pronije na tlu Despotovine, usled sve većih vojnih potreba uzrokovanih opasnošću od Osmanlija.

U skadarskoj oblasti pod vlašću Mlečana, među upravnicima sela su se razlikovali pronijari, poglavari, te one koji su istovremeno bili pronijari i poglavari. Pripadnici ove zadnje kategorije su držali posebno velike posede.

Padom Vizantije i drugih balkanskih zemalja pod Osmansko carstvo ustanova pronije se gubi zauvek. Turci, su proniju zamenili svojom specifičnom ustanovom sličnom proniji. Naime, u Osmanskom carstvu, osnovni tip poseda je bio timar. Centralna vlast je retko dopuštala postojanje naslednih dobara sa većim svojinskim pravima.

Literatura

• Mičeta, Luka (2017). Kralj Milutin, biografija svetog srpskog kralja. Beograd: Laguna. ISBN 978-86-521-2456-5. 
• Ivanović, Miloš (2016). Maksimović Ljubomir, ur. „Pronija u državi srpskih despota” (PDF). Zbornik radova. Beograd: Vizantološki institut. LIII. ISSN 2406-0917. Pristupljeno 28. 8. 2017. 
• Gajić, Aleksandar (2013). „Srednjovekovlje i feudalizam, stari i novi” (PDF). Letopis. Novi Sad: Matica srpska. 491 (6). ISSN 0025-5939. Pristupljeno 28. 8. 2017. 
• Ostrogorski, Georgije (1951). Pronija: Prilog istoriji feudalizma u Vizantiji i u južnoslovenskim zemljama. Beograd: Naučna knjiga. 
• Radić, Radivoj (1982). „Novi podaci o pronijarima iz prvih decenija XIV veka”. Zbornik radova Vizantološkog instituta. 21: 85—93.