Јован V Палеолог

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јован V Палеолог

Јован V Палеолог, минијатура из 15. века
Јован V Палеолог, минијатура из 15. века

Датум рођења 18. јун 1332.
Место рођења Дидимотика (Византијско царство)
Датум смрти 16. фебруар 1391.
Место смрти Цариград (Византијско царство)
Порекло и породица

Јован V Палеолог (грч. Ιωάννης Ε' Παλαιολόγος; рођен 18.06.1332, умро 16.02.1391) је био византијски цар (13411376, 13791390, 13901391), син Андроника III (13281341) и Ане Савојске. Његову полувековну владавину обележили су унутрашњи сукоби, даље распадање централне власти у Византији, губитак великих територија, прелазак Османлија на Балканско полуострво заузимањем Галипоља 1354. године и њихова вазализација Византијског царства 1371. године. Био је ожењен Јеленом Кантакузин са којом је имао петоро деце, од којих су најзначајнији цареви Манојло II (савладар 1373—1391, цар 1391—1425) и Андроник IV (13761379) и деспот Теодор I (13821407).

Деветогодишњи цар[уреди]

Јован V је постао цар када је имао само 9 година. По смрти Андроника III власт је држао његов најближи сарадник, регент Кантакузен којег су његови противници, чим је напустио Цариград, прогласили за узурпатора и издајника и за регенте бирају царицу-мајку Ану Савојску, патријарха Јована XIV и високог дворанина Алексија Апокавка. Кантакузен се прогласио за цара 21. октобра 1341. године у Димотици, Тракија, али је већ 19. новембра 1341. године у Цариграду малолетни Јован V проглашен за цара, што је и био повод за почетак грађанског рата.

Грађански рат[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Рат двојице Јована

Први део његове владавине обележио је грађански рат око регенства између његове мајке и њених присталица са једне и Кантанузина (претендент 1341—1347, цар 1347—1354) који је, као близак пријатељ и сарадник Андроника III, такође полагао право на место регента. Рат је вођен са променљивом срећом и временом је прерастао у династички сукоб између Палеолога и Кантакузина за византијски трон. Почетком лета 1342. године Кантакузен, приморан да бежи из Византије, долази у Србију код краља Стефана Душана са којим ступа у савез све до 1343. године када се Душан окреће Јовану V, а Кантакузен Турцима Селџуцима и емиру Умиру. После тога Душан ратује за свој рачун углавном ка Албанији и Македонији, а византијска царица Ана се обраћа за помоћ великим противницима Селџука - османлијским Турцима и њиховом вођи Орхану, кога касније Кантакузен такође успева да приволи на своју страну те заузима целу Тракију 1345. године. Годину дана касније Душан, који је у међувремену заузео све западно од Христопоља (данашње Кавале) осим Солуна, прогласио се за цара, па се због тога и Кантакузен у мају 1346. крунише за цара Византије, као Јован VI, улази у Цариград, преузима власт и постаје сувладар са Јованом V. Рат се и поред привидне победе Кантакузина 1347. године, ипак окончао 1354. године победом Палеолога који је ушао у Цариград и захтевао абдикацију Кантакузена. Овај грађански рат је зарад личних интереса на мала врата увео Турке у Европу што је касније имало велики значај за даљи ток историје континента.

Напредовање Османлија на Балканском полуострву и вазализација Византије[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Османлијско освајање Балканског полуострва

Иако је већ наредне године умро Стефан Душан (краљ 13311346, цар 1346—1355), Византија изморена дуготрајним грађански ратовима није успела да искористи почетак распада Српског царства и била је само пасивни посматрач ширења османлијских поседа на Балканском полуострву. Јован V је та напредовања покушао да сузбије предлагањем преговора о црквеној унији Папи, али та иницијатива није реализована. Његов следећи покушај било је покретање прве дипломатске мисије на Запад коју је лично предводио 1366. године у краљевину Мађарску у покушају да Лајоша I Великог (13421382) наговори да покрене крсташки поход против Османлија. Међутим и овај покушај је остао без успеха, а сам цар је на повратку задржан у Видину, највероватније у координацији са његовим сином и царским регентом у то време Андроником (IV) који је исказивао аспирације да збаци оца са престола. Јован је уз помоћ Амадеа VI Савојског ослобођен и Византији су придодати неки поседи, али је то покренуло нову причу о склапању уније и Јован V је поново кренуо на Запад и у октобру 1369. године је прешао у католичанство, али није закључио црквену унију. Но сви његови покушаји да добије помоћ са Запада нису уродили плодом, а већ 26.09.1371. године Османлије су у Маричкој бици потукле браћу Мрњавчевиће и постали су најмоћнија сила на полуострву, преузевши контролу над њиховим областима. Непосредно након тога, Византија, Видинска и Трновска Бугарска су постале османлијски вазали и обавезали су се на плаћање данка и слање помоћних војних одреда султану.

Побуне Андроника IV[уреди]

Његов најстарији син Андроник IV је 1373. године подигао побуну против оца, која је угушена, али је већ 1376. године успео да новом побуном преузме власт. Међутим Јован V и његов млађи син и савладар Манојло (II) су већ 1379. године, уз помоћ Османлија, успели да поврате власт, али је једна од последица склапања мира била нова подела остатака Византије на, практично самосталне, удеоне деспотовине. Андроник је 1385. године поново подигао оружје на оца, али је још једном побеђен. Сам Јован V је том приликом тешко рањен, а сам Андроник је непосредно после тога у јуну исте године умро од последица рана задобијених у борби.

Побуна Јована VII и последње године[уреди]

Активности свог оца Андроника, наставио је његов син Јован (VII) (савладар 1376—1379, цар 1390) који је уз помоћ Бајазитових (13891402) Османлија успео да 1390. године збаци деду са власти, али га је његов стриц и престолонаследник Манојло (II) крајем године сузбио и по четврти пут вратио Јована V на престо. Свестан Бајазитовог непријатељства према Византији, Јован је отпочео са обнављањем Цариградских бедема и Златне капије, али је урађено морао да поруши пошто је Бајазит запретио да ће убити његовог средњег сина и Манојла (II) који је био његов талац. Претпоставља се да је ово понижење додатно потресло остарелог цара који је већ 16.02. 1391. године умро, највероватније од срчане капи.

Порекло и породица[уреди]

Јован је био син Андроника III и Ане Савојске, који су поред њега имали још троје деце.

Био је ожењен Јеленом Кантакузин која је била ћерка Јована VI Кантакузина (13411354) и Ирине Асен. Они су имали петоро деце.

Име Живео Титула Владао
Андроник (IV) 13481385 византијски цар Византијом (1376—1379)
Манојло (II) 13501425 византијски цар Византијом (1391—1425)
Михајло деспот
Теодор (I) (око 1355—1407) морејски деспот Морејом (1382—1407)
Ирина

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Јован V Палеолог



Претходник:
Андроник III Палеолог
Византијски цареви
(13411391. са прекидима)
Наследник:
Манојло II Палеолог
Претходник:
{{{пре2}}}
{{{списак2}}} Наследник:
{{{после2}}}
Претходник:
{{{пре3}}}
{{{списак3}}} Наследник:
{{{после3}}}
Претходник:
{{{пре4}}}
{{{списак4}}} Наследник:
{{{после4}}}
Претходник:
{{{пре5}}}
{{{списак5}}} Наследник:
{{{после5}}}
Претходник:
{{{пре6}}}
{{{списак6}}} Наследник:
{{{после6}}}