Историја Србије у средњем веку

Из Википедије, слободне енциклопедије
Историја Србије
Coat of arms of Serbia.svg

Овај чланак је део серије о
историји Србије

Ова кутијица: погледај  разговор  уреди
Категорија: Историја Србије

Средњовековна Србија обухвата период од VII до XIV века нове ере.

Досељавање Срба на Балкан и прва држава[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Долазак Срба на Балканско полуострво
Бела Србија и Бела Хрватска у 6. веку (око 560. године), према књизи Франциса Дворника
Сеоба Срба на Балкан у 7. веку, према мишљењу о положају Беле Србије у Лужици и Полабљу
Сеоба Срба на Балкан у 7. веку, према мишљењу о положају Беле Србије у данашњој западној Украјини

Варварски упади у Источно римско царство (Византију) трајали су током целог 5. века. Наука још није поуздано утврдила којем су народу припадали ти варвари. Стари извори помињу Ските, Бугаре, Готе. Почетком 6. века за време владавине Јустина I (518—527) први пут се спомиње напад Словена, односно Анта, који су живели у степама северно од ушћа Дунава. Византијски цар Јустинијан у прво време своје владавине (527—565) успешно је ратовао против Анта и Склавина на левој обали Дунава где се још држао, бар на одређеним тачкама, стари римски лимес. Као византијски плаћеници Анти су чак ратовали и против Гота у Италији.

Половином 6. века Склавини су жестоко пљачкали Византију и у тим походима допрли су до самог Цариграда и Далмације. У исто време појављују се и Авари као нови непријатељи Византије. Аварско-византијски петнаестогодишњи рат водио се око Сингидунума и Виминацијума.

У другој половини 6. века заједнички аварско-склавински одреди пљачкали су по Тракији, Македонији и угрожавали Солун. Почетком 7. века византијски извори бележе да је народ Словена, који се састојао од Драгувита, Сагудата, Велегезита, Вајунита и Верзита опустошио Тесалију, Хеладу, Ахају, Епир, па чак прешао и у Азију. Ови Словени су поражени под Солуном, али су остали да живе на овој територији.

За време цара Ираклија (610—641) у околину Солуна доселили су се и Срби (како је забележио цар Константин Порфирогенит) и по њима се област и назвала Сервија. Аварско-словенски напад на Цариград 626. године био је кобан по Аваре, јер после тога ишчезавају са историјске позорнице, а словенска племена насељавају се и учвршћују у унутрашњости Византије. Терене које су Словени притисли византијски извори називају "Склавиније". Ово су, по свој прилици, почеци словенских кнежевина.

Долазак Бугара на Балканско полуострво имао је трајне историјске последице на живот Византије и Срба. Преци Бугара, који се у науци зову Протобугари, номади и коњаници, прешли су Дунав 680. године и на територији између Дунава и планине Балкана наметнули се као господари словенском становништву које је живело у осам племенских области.

Стапање словенског и протобугарског живља текло је брзо, и чини се без посебних препрека. Њихова држава већ у другој половини 8. века устремила се на југ, тежећи да се прошири на словенско становништво, које је живело у Тракији. Полувековни бугарско-византијски рат, вођен са променљивом срећом, усталио је границу између ове две државе. После тога бугарска експанзија усмерава се на запад и почетком 9. века Бугари долазе у додир са Србима.

Србија кнеза Петра Гојниковића крајем 9. века

О најранијем животу и држави Срба у централним областима Балканског полуострва веома мало се зна. По писању цара Константина Порфирогенита, владарски син који је довео Србе умро је пре доласка Бугара (тј. пре 680. године). После њега владали су његов син, унук, па редом архонти (кнежеви) од истог рода. Томе роду или фамилији припадали су и најранији познати српски кнежеви: Вишеслав, Радослав, Просигој и Властимир.

Према истом извору Бугари и Срби су живели мирно, покоравајући се царевима Византије, све док бугарски кан Пресијам није напао српског кнеза Властимира. Рат је трајао три године, вероватно између 836. и 852. године и у њему је бугарски кан изгубио „већину своје војске“. То говори о јачини Властимирове државе за коју се зна да је обухватала и делове данашње Херцеговине.

Властимира су наследили синови: Мутимир, Стројимир и Гојник. И они су имали да издрже бугарски напад. Бугарску војску је, по свој прилици, предводио Владимир, син кана Бориса, али неуспешно. И он и дванаест бугарских велможа (бољара) пали су у српско заробљеништво. Српски владар их је ослободио и после тога је завладао мир. Кнез Мутимир владао је до 891/892. године. То је доба када је Византија била још јака и када је држала целу источну јадранску обалу. Власт византијског цара и даље су признавали словенски кнежеви, а то се доказује тиме што су они, као византијски војници, ратовали у јужној Италији.

Треба имати у виду да Константин Порфирогенит такође наводи да је Србија постојала и пре сеобе Срба на Балкан[1]

Покрштавање Срба[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Покрштавање Словена
Верска мапа територије данашње Србије у време Великог раскола 1054. године

Крајем 9. века Срби су примили хришћанство. Као аргуменат за то у науци се узима појава првих хришћанских светачких имена код Срба. Зна се да су Властимирови унуци добили имена: Стефан (Мутимиров син) и Петар (Гојников син). Претпоставља се да су они рођени између 870. и 874. године. Прва фаза христанизације Срба веома је мало позната. По свој прилици први мисионари били су Методијеви ученици и свештеници архиепископије из Сплита, који су употребљавали латински језик. Изгледа да је хришћанство најпре примио горњи слој српског друштва, а да је већина становништва дуго задржала своју стару словенску паганску религију. Претпоставља се да су настанак и празновање породичног празника „славе“ - код Срба, у ствари измењени облици старог поштовања предака (култ предака). Вероватно је то измирење паганског веровања и нове хришћанске религије сасвим прихваћено тек за време св. Саве и оно се односило на вернике аутокефалне Српске архиепископије основане 1219. године.

Двестагодишња историја српске државе (од краја 9. века до краја 11. века) обележена је борбом за власт Мутимирових синова (Прибислава, Брана, Стефана), синоваца Петра (Гојниковог сина), Клонимира (Стројимировог сина) и унука Павла (Брановог сина). Захарија (Прибисловљевог сина) и Часлава (Кланимировог сина). У те борбе редовно су се мешале Бугарска и Византија.

Учвршћивање, ширење и јачање српске државе половином 10. века било је дело Часлава, штићеника византијског цара К. Порфирогенита. Западна граница Часлављеве државе била је на Пливи, Ливну и Имоти, а северна на Сави. Не може се поуздано утврдити да ли се источна граница налазила на Западној Морави. Часлав је погинуо у борби против Мађара на северу своје државе око 950. године. Он је био последњи познати члан најстарије српске династије.

Од Самуила до Немање[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Историја српског народа пре Немањића

Почетком 11. века, после пропасти Самуилове државе, српске државе Рашка, Захумље и Дукља биле су вазали Византије. Подизане су многе ситније и крупније побуне у намери да се ослободе овог вазалног односа, али су све угушене после чега су Рашки жупани обично добијали још веће намете од византијског цара.

Рашка као вазал Византије[уреди]

Такво стање потрајало је кроз цео 11. век, иако је рашки жупан Вукан ратовао против византијског цара Алексија I Комнина. Његови наследници покушавали су да се осамостале у време византијско-угарског рата (1127—1129) и касније, али нису успели. Велики рат против цара Манојла I Комнина водио је српски жупан Урош II, Вуканов унук. Византијски цар је после жестоке битке на Тари (1150. године) наметнуо српском жупану „двоструко већи јарам покорности него пре“, бележи византијски хроничар. Урошев наследник, његов брат Деса, такође је покушавао да се ослободи вазалских обавеза према Византији. У том циљу настојао је да обезбеди и помоћ угарског и немачког владара, али га је управо то коштало владарског трона. Византинци су га заробили и одвели у Цариград, но он је касније, некако успео да се врати у земљу. Постоји податак да је умро у Требињу и да је сахрањен у манастиру Св. Петра у Пољу.

Почетак династије Немањића[уреди]

После Десе, а поводом византијско-угарског рата код Земуна 1165. године први пут се спомиње име Стефана Немање, родоначелника династије Немањића. Он је по свој прилици био у сродству са рашким жупанима. Родио се у Рибници (Зета), где му је отац Завида избегао са породицом. Немању су крстили најпре латински, а по одласку у Рас, у цркви Св. Петра и Павла православни свештеници.

У време када је Тихомир, Немањин најстарији брат био рашки велики жупан, Немања је био обласни господар. Управљао је Топлицом, Ибром, Расином и Реком. После сусрета са византијским царем Манојлом I Комнином, Немања је добио на дар Дубочицу (област око Лесковца). По већ устаљеном обичају браћа (као обласни господари) се нису слагала.

Велики Жупан Стефан Немања[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Стефан Немања
Стефан Немања

Немањине намере су биле да постане велики жупан. Зна се да је то заиста и постао 1166. године. Да би то постигао морао је да порази Тихомирову војску. Са великожупанског места Немања је, као и његови претходници, гледао како да се ослободи византијске потчињености. Учинило му се да византијско-млетачки рат 11711172. године пружа за то погодну прилику. Међутим, рат је срећно окончан по Византију, што је омогућило цару Манојлу I да изврши поход на Србију. Немања је избегао рат, преговарао је са царем, одведен је у Цариград, али се вратио као византијски вазал и остао је лојалан цару Манојлу до његове смрти 1180. године.

После смрти цара Манојла I Византија је запала у унутрашње неприлике што су искористили њени северни суседи, па и Немања. Од 1183. године Немања почиње ширење своје државе. Прво је освојио Дукљу са приморским градовима: Дањ, Сарда, Дриваст, Скадар, Свач, Улцињ, Бар и Котор где је настало чувено Мирослављево јеванђеље. Године 1184—1185. Немањина браћа Мирослав и Страцимир покушали су да освоје и Дубровник. Сукоб је завршен потписивањем мировног уговора којим су регулисана питања територија и трговине.

Ширење Рашке на све српске земље[уреди]

Немањина држава 1184. године

Даље ширење своје државе Немања је усмерио на југ. До 1190. године освојио је Метохију (Патково, Хвосно, Подримље, Кострц, Драшковина) с призренском облашћу, затим Косово (Лаб, Липљан, Ситница), Скопље и територију на горњем току Вардара (Горњи и Доњи Полог). На истоку Немања је припојио својој држави земље око Ђуниса (Загрлата), Ниш, Дубочицу, Врање и Мораву (Биначка Морава). Под његову контролу дошла је и територија између Западне и Велике Мораве (Левач, Белица, Лепеница). Немањина држава излазила је на Јадранско море од данашњег Омиша, на северу до Љеша, на југу. Немањин биограф, његов син Стефан Првовенчани наводи да је Немања освојио и византијске градове Перник, Землн (Земен), Велбужд (Ћустендил), Житомиск и Стоб. Византијски цар Исак II Анђео је покушао да поврати отете земље, али и поред победе није успео.

Стефан Првовенчани. Први краљ из Немањића[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Стефан Првовенчани

Немања је, свакако захваљујући јачини своје државе, успео да се осамостали и да сина Стефана ожени византијском принцезом што му је знатно подигло углед. Своју владавину завршио је добровољним повлачењем с владарског трона у корист сина Стефана који је 1217. године крунисан као први српски краљ. Немања са сином Савом одлази на Свету гору где се замонашио под именом Симеон и подиже манастир Хиландар.

Успон краљевства[уреди]

У моменту Стефановог коначног устоличења на челу српске државе, почело је једно ново раздобље не само у српској историји, него и у историји читавог Балканског полуострва. Рушење Византијског царства под налетима крсташа (четврти крсташки рат) 1204. године и настанак више нових држава на тлу старе империје променио је однос снага на југоистоку Европе. Цео Балкан поделио се на два света. С једне стране стајале су оне државе које су припадале византијској култури (Србија и Бугарска). С друге стране налазиле су се нове државе латинских крсташа или мале грчке државе. Отуда је и проистекла Стефанова прозападна политика. Најважнији корак у овом свом опредељењу Стефан је учинио када се 1208. оженио по други пут и то венецијанском принцезом Аном Дандоло.

Његова прва жена била је византијска принцеза Евдокија. Оба брака склопљена су из политичких побуда. Овај други јасно показује којим путем је Стефан био намеран да крене.

Први Стефанов покушај да од римског папе Иноћентија III добије краљевску круну није успео. Али, његова упорност се исплатила 1217. године. Стефанов брат Сава је те године послао у Рим свог ученика Методија који од папе Хонорија III добија благослов за крунисање. На сабору у манастиру Жичи, Сава је крунисао свога брата Стефана круном донетом из Рима. Стефан је постао први српски краљ, и зато је добио надимак Првовенчани.

Аутокефалност Српске православне цркве[уреди]

Фреска Светог Саве, Краљева црква у манастиру Студеница, из 1314.
Законоправило светог Саве, Иловички препис из 1262.

Догађај који је имао још пресуднији значај од проглашења Србије за краљевину, било је стварање српске аутокефалне (самосталне) православне цркве. Кључну улогу у овој можда најдалекосежнијој одлуци у српској историји имао је Сава Немањић. Године 1219. Сава одлази у Никеју. Од византијског цара Теодора I Ласкариса и патријарха Манојла Сарантена Харитопула успева да добије благослов за самосталну српску цркву. То је значило да српски епископи стичу право да бирају свог архиепископа. Први српски архиепископ постао је Сава у пролеће 1219. године. Он је поставио темеље српског православља и у духовном и у организационом смислу. То православље познајемо и прихватамо и у данашње време.

Сава је урадио велики посао у учвршћивању организације српске државе и цркве, па је у ту сврху саставио први устав у Србији и у Европи - Законоправило. Законоправило светог Саве из 1219. године је било први српски устав[тражи се извор од 01. 2014.]. Законоправило[2] је уређивало велику област друштвених односа, како црквених тако и грађанских[3]. Део Законоправила који се односио на црквено право сачињавали су: Синопсис Стефана Ефеског, Номоканон Јована Схоластика, Номоканон у 14 наслова, Правила светих апостола, Правила светих отаца, Одлуке Васељенских и Помесних сабора и Мојсијево законодавство (3. и 5. књига Мојсијева). Део који се односио на Грађанско право сачињавали су: Изводи из Новела Јустинијанових (око 550), правни зборник који је саставио Јован Схоластик, Collectio tripartita, збирка закона из Јустинијановог законодавства[4] и Прохирон (Закон градски) из 879. године, зборник византијског грађанског, кривичног и процесног права. Пресађивањем (рецепцијом) римско-византијског права Србија је постала саставни део европске и хришћанске цивилизације.

Краљ Радослав[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Краљ Радослав

После смрти првог српског краља, Стефана Првовенчаног 1228. на српски престо је дошао његов старији син Радослав, по изричитој очевој вољи. Његова кратка владавина (1228—1233) била је испуњена унутрашњим неспоразумима и борбама. Радослав је био ожењен кћери Јована I Анђела, епирског владара. Вероватно је неочекивани преокрет у спољњој политици Србије под новим краљем, са Запада на Исток, уздрмао стабилност некадашње Стефанове државе.

Српска властела никако није могла да прихвати византијску политику краља Радослава. Незадовољство српских феудалних господара завршило се тако што је Радослав збачен са престола. На његово место дошао је Стефанов млађи син Владислав. Радослав се касније замонашио, а кад је умро Сава га је сахранио у манастиру Студеници.

Краљ Владислав[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Краљ Владислав

И поново је промена на српском трону променила српску спољну политику. Владислав је тражио и нашао ослонац у Бугарској. Оженио се бугарском принцезом Белославом, кћери Јована II Асена. Убрзо је и Сава отишао са места српског архиепископа. На сабору у Жичи он се повукао остављајући своје место ученику Арсенију. Сава је напустио Србију и поново кренуо на Исток. Обишао је Палестину, Александрију и Никеју. Умро је у Трнову 14. јануара 1236. године. Уз велике муке и противљења свог таста, Владислав је успео да Савине мошти врати у Србију и сахрани га у краљевском манастиру Милешеви идуће, 1237. године. Владавина краља Владислава трајала је тачно десет година. Ослоњен на Бугарску, Владислав је трајао колико и његов главни савезник.

Краљ Урош I[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Краљ Урош I
Византијско царство 1265. године

Са продором Монгола у Угарску и Србију, његова власт је почела да посрће. Још једанпут је српска властела одредила судбину престола. Устала је против Владислава, успела да га збаци и да доведе на власт трећег сина Стефана Првовенчаног, Уроша I. Све се то одиграло 1243. године. Урош је на челу српске краљевине остао више од тридесет година. За све то време гледао је како се прилике на Балканском полуострву из основа мењају. Византија је обновљена 1261, а Угарска је нагло почела да израста у силу првог реда. Србија, мада притиснута и са севера и са југа, била је довољно велика држава да непосредне опасности није било. Урош је водио политику колико на први поглед помирљиву према суседима толико и смишљену.

У првом периоду своје владавине обезбедио је границе српске државе. Нарочито су значајни његови односи са Дубровником. Неколико пута су се погоршавали и поново успостављали. У два маха Урош је и нападао град и на тај начин приморавао Дубровчане на поштовање древних обавеза према српском владару. Урош је био довољно умешан да су га сматрали пријатељем Никејског царства, мада сам никејски цар никада није био сасвим уверен у Урошеве праве намере.

Средином тринаестог века Србији је највећа опасност претила од Бугарске. Али, ни та опасност није израсла у отворени сукоб. Притисак је долазио и са севера и са југозапада, али је после смрти бугарског цара Михаила Асена, полако јењавао.

Али, Урош није на свим странама био тако успешан. Његов највећи промашај био је напад на Мачву 1267—1268, када га је мачвански господар уз помоћ угарског краља Беле IV поразио и заробио. Српски краљ се морао откупити да би се вратио у своју краљевину. Као знак помирења после овог неуспеха, Урошев син Драгутин оженио се угарском принцезом Каталином, вероватно око 1270. године. Урош је поново заратио са Дубровником 1275. Иако је победио Дубровчане, на инсистирање венецијанског дужда мир је поново успостављен.

Краљ Драгутин[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Краљ Драгутин

Уроша је збацио са престола његов син Драгутин дубоко незадовољан очевим неповерењем. Драгутин је упорно захтевао власт у једној српској области. Будући да му отац никако није излазио у сусрет Драгутин је заратио са оцем и победио га. Уз мајчин опрост, постао је српски краљ 1276. године. Поражени отац се замонашио и умро већ наредне године. Драгутин није дуго остао на власти. Пао је несрећно са коња на Јелачи 1282. Остао је обогаљен. Разочаран и физички и морално убрзо је одступио са престола у корист свог млађег брата Милутина. Промена на српском трону одиграла се на сабору у Дежеви.

Краљ Урош II Милутин[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Стефан Урош II Милутин

Најдужа владавина једног владара у српској историји средњег века била је управо Милутинова. Он је провео на трону безмало четрдесет година (1282—1321). На самом почетку, Милутин је дошао у сукоб са братом Драгутином. И тај сукоб трајао је до краја тринаестог столећа и пренео се у нови, четрнаести век. Није поуздано утврђен тачан датум помирења између браће, али се зна да су 1313. деловали заједно. Не задуго после помирења, Драгутин је умро остављајући своје области сину Владиславу. Милутин је то искористио, напао синовца, победио га, бацио у заточеништво и заузео Рудник, рударско насеље Липник, град Мачву и вероватно Београд.

То је довело до погоршања односа између Милутина и угарског краља Карла Роберта. Прво је угарска војска продрла у Србију 1319. заузимајући све бивше Драгутинове поседе и продирући долином Колубаре. Али, угарски успеси били су кратког даха. У противудару Милутин је повратио део заузетих земаља. Тако је у пролеће 1320. Карло Роберт ипак успео да сачува Мачву под својом управом.

И Милутин је имао мука са Дубровником. Ратовао је са Дубровчанима 1317, али се не зна под којим условима је закључено примирје. Једино је сигурно да је Милутин остао дужан око 4.000 перпера дубровачким трговцима и да је измирење тога дуга развлачио све до 1318. када су Дубровчани добили дозволу да слободно тргују у Србији.

Српски краљ морао је да одоли и налетима албанских великаша који су, као католици, послушали римског папу у заповести да збаце Милутина 1319. године. Нажалост исход ове акције остао је непознат, али је мало вероватно да је имала великог успеха. Још једном је Милутин успео да се сачува, овога пута уз помоћ епирског деспота Томе.

Оно што је највредније из дугогодиње власти краља Милутина свакако су многе задужбине и цркве које је српски владар саградио. Ниједна крунисана глава породице Немањића није толико урадила да за собом остави градитељски и уметнички траг као Милутин.

С друге стране, српска држава коју је за собом Милутин оставио после четрдесет година на престолу није имала онај унутрашњи сјај и трајност грађевина његовог доба. Истински успон српске државе Немањића доћи ће тек средином четрнаестог века. Био је то век и величанствен и трагичан. И тријумфалан и поразан. Нема у прошлости Срба ниједног периода тако великог и, у исти мах, тако неумитно поразног као што је четрнаесто столеће.

Стварање царства[уреди]

Доба српске историје од 1321. до 1371. године било је оно најсјајније време средњовековне државе и српског царства, које је наговестило посртање и пад. Од доласка на власт Стефана III Дечанског, преко величанственог Душановог царства до пораза на Марици, злослутном веснику Косовске битке.

Смрт краља Милутина обележила је ново раздобље у историји средњовековне Србије. Њене су границе биле знатно проширене и према југу и према северу. Али, унутрашње стање у држави никако није било сређено у оној мери у којој је то било потребно да би се Милутинова Србија стабилизовала и одржала.

Стефан Урош III Дечански[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Стефан Урош III Дечански
Манастир Високи Дечани

Средишња власт није се учврстила, а локална властела, се толико осилила да су њени захтеви озбиљно угрожавали интересе државе. Ни питање о наслеђу није било решено. Старији син Милутинов, Стефан, којег је касније у борби за власт Милутин делимично ослепео, био је логичан наследник, мада је његов млађи брат Константин такође претендовао на круну. И Драгутинов син Владислав имао је амбиција да дође на српски престо, на основу споразума свога оца и краља Милутина. Тако је почео грађански рат у Србији.

До 1322. Стефан III, доцније назван Дечански, ипак је успео да победи своје противнике и да се устоличи као владар Србије. Тада је и крунисан „богодарованим венцем краљевства српског“ (6. јануара 1322). Оженио се 1325. године Маријом Палеолог, кћери панхиперсеваста Јована, синовца византијског цара Андроника II. У византијском сукобу између деде и унука, Андроника II и Андроника III, Стефан је стао на страну свога таста. Иако је његова страна поражена, Стефан је успео да у овом рату заузме Велес, Просек и још неке градове у Македонији.

Стефан Дечански је ратовао и са Дубровачком републиком на југозападу. Крајем треће деценије четрнаестог века, он је повратио Стон, Пељешац (који је његов син Душан 1333. продао Дубровнику) и делове Хума.

Али, српској држави и њеном владару као да није било мира. Снага Србије ујединила је бугарског владара Михаила и Андроника III. Морало је да дође до ратног сукоба.

Битка код Велбужда 1330. године између Срба и Бугара био је тај одлучујући судар. Бугари су до ногу потучени, а сам цар Михаило погинуо је у овој бици. Андроник III, на вест о поразу Бугара, повукао је своју војску коју је већ послао у помоћ Михаилу и која је већ заузела неке мање области у Македонији пошто није наишла на организован отпор.

Иако је победио Бугаре, Стефан III је и даље имао јаке противнике у својој држави. Српска властела му је највише замерала помирљив став према Византији и то објашњавала утицајем краљичиним. А она је, са своје стране, упорно радила да наследник Стефанов буде њен син Синиша, а не старији син Стефана Дечанског, Душан. Поред тога, никако нису могли да му опросте што им после велике победе код Велбужда није дозволио пљачку и територијално ширење на рачун Бугарске.

Стефан Урош IV Душан Силни[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Стефан Урош IV Душан Силни
Цар Душан, фреска из манастира Лесново, око 1350.

Краљевић Душан и српска властела у Зети увелико су решили да је куцнуо час да се учини крај владавини Стефановој. Њихово уверење утврдио је преврат у Бугарској, у којој је за цара проглашен Јован Александар. Његове претње Србији озбиљно су угрожавале и државне границе и саму државу. Душан је убрзо, уз помоћ зетске властеле, кренуо на оца, лако га савладао и заробио. Душан се крунисао за краља 8. септембра 1331, а свргнути отац и владар умро је после неколико месеци, новембра исте године. Убрзо је започео период великих освајања у правцу југоистока.

Стефан Душан био је сигурно један од најзнаменитијих и најуспешнијих српских владара средњег века. Он је био тај који је српски народ довео до врхунца моћи и политичке и завојевачке. Он је остварио оне снове које су сањали Урош I и Милутин. И много више. Најтачнији опис Душанов дао је велики српски историчар Станоје Станојевић у својој Историји српског народа, пре више од осамдесет година, 1908:

"Дубоке политичке мудрости у њега није било, али је он имао природне бистрине да схвати непосредну ситуацију и да је искористи. Осим тога, он је схватао потребу у корист добре организације, мада сам није био добар организатор".

Душан се убрзо оженио сестром Јована Александра, Јеленом. Углавном захваљујући том браку односи између Србије и Бугарске остали су добри и пријатељски све до смрти цара Душана.

Већ 1331. Дубровчани су свечано дочекали новог српског краља. Две године доцније (1333.) од њега су добили Стон и Пељешац уз обавезу да плаћају годишње српком владару 500 перпера (око 250 дуката), што су они и чинили.

Млади српски владар, после сређивања прилика на западним границама, одмах је напао Византију 1334. године и освојио готово читаву Македонију, градове Прилеп, Охрид, Костур, Струмицу и друге градове, што је приморало византијског цара да затражи мир, који је успостављен августа исте године. На основу мира са Византијом Србији су признате све нове границе. Једино од чега је у овом тренутку српски краљ морао да одустане била је опсада Солуна. Душан је такође био заинтересован за склапање мира, пошто је угарска војска упала у Србију. Српски краљ је брзо пребацио своју војску на север, потукао је Угре и протерао их преко Саве. Угри су покушали и 1339. године да поврате изгубљене територије, што им тада није пошло за руком.

Велику офанзиву против Византије краљ Душан је повео 1342/43. године, заједно са византијиским пребегом и противником цара Јованом Кантакузином. Српски краљ је брзо освојио градове: Кроју, Берат, Канину, практично целу Албанију изузев Драча, а потом Воден, Костур, Хлерин и Мелник. Савез између Душана и Јована Кантакузина брзо се распао, па је овај последњи затражио помоћ Турака Селџука из Мале Азије, који су му у више махова помогли. Српски краљ је наставио самостално да осваја византијске градове, па када је 1345. године освојио град Сер, прогласио се за цара, да би на Ускрс 16. априла 1346. године био свечано крунисан за цара Срба и Грка у Скопљу. Свог сина Уроша прогласио је краљем. Пошто је крунисање могао да обави само патријарх, то је српски сабор прво изабрао архиепископа Јоаникија за патријарха, који је потом крунисао Душана за цара.

Ратовања и освајања Душанова никако нису престајала. Он је до краја 1348. освојио Етолију, Акарнанију и Тесалију, тако да се његово царство простирало до Дунава на северу до Коринтског залива на југу, и од обала Јадранског мора на западу код Дубровника до обала Егејског мора на истоку код Кавале. Већ 1349. Душан је напао и Босну, али није успео да освоји град Хум, мада је неке од ових крајева опљачкао. Српски цар је покушао 1350. да поврати Захумље и Крајину, па је са великом војском прешао Неретву и упутио се према Крки, али су га немири у грчким областима омеле у том подухвату. Захумље и Крајина остаће у саставу босанске државе.

Почетком пете деценије четрнаестог века Душан се окренуо према северу. У сукобу са угарским владарем Лајошем освојио је Мачву и Београд 1353. Крајем 1355. избио је рат између Душана и Млетачке републике с једне стране, и Угарске и Босне, с друге стране. Али, тек што је рат почео, цар Душан је изненада умро (20. децембра 1355). Рат се завршио после три године, а Угарска је добила Далмацију и Дубровник (1358).

Душанов законик, један од најстаријих преписа, Призренски препис из 15. века. Данас се налази у Народном музеју у Београду.

Најзначајнији правни документ Душанове владавине у Србији био је Душанов Законик[5] из 1349. и 1354. године је урађен на темељима Законоправила. У неким члановима Душан директно упућује на Законоправило (чланови 6, 8, 11, 101, 109 и 196). Једна трећина Законика је урађена по угледу на одговарајуће прописе византијског права[тражи се извор од 01. 2014.]. Велика је сличност чланова 171 и 172 Законика (који прописују независност судства) са деловима из византијског зборника Василике (књига VII, 1, 16-17), које су биле византијска прерада Јустинијановог зборника. Србија је преко Законоправила већ 130 година примењивала римско-византијско право, а Душанов законик је представљао потпуно уједињење српског и византијског правног поретка у читавој држави. Цар Душан је желео да са једне стране Закоником ојача централну власт и учврсти државу, а са друге стране да обузда захтеве српске велике властеле, која се у доба његових освајања прекомерно осилила и својим децентрализмом слабила државну власт. Детаљно су уређена права и обавезе појединих сталежа, као и односи међу сталежима, да би се на тај начин увео ред у држави. Поред тога, Законик је садржао и прописе брачног права, грађанскоправне и кривичноправне прописе, као и правила судског поступка. С обзиром на ширину области друштвених односа које је уређивао, Законик се може сматрати за устав средњовековне Србије.

Србија после Душанове смрти[уреди]

Српске области, 1373-1395

После смрти Душанове, Србија је ушла у ново раздобље своје бурне историје. Доба у коме су локални феудални господари преузели водећу улогу и угрозили првенство централне власти. Краљ Урош V, син цара Душана, није имао ни снаге ни мудрости да им се супротстави. Није много времена прошло пре него што се Душаново царство није сасвим распало. У први план дошла је породица Мрњавчевића и још неколико представника српске властеле. Неки од њих признавали су врховну власт Уроша (Лазар Хребељановић у јужној Србији, Вук Бранковић на Косову, браћа Балшићи у Зети, Никола Алтомановић на Златибору и Руднику), док се Вукашин Мрњавчевић одвојио од Уроша и 1366, у својој престоници Прилепу, прогласио за краља. Али, сваки од њих, без обзира на свој однос према Урошу, сами су бринули о својим поседима, јер сам Урош то није ни могао, ни умео.

Тако је Србија, подељена и слаба, дочекала турску најезду. А отомански злогласни и рушилачки хук, већ је стизао до српских земаља. И постајао је све јачи.

Пропаст Царства и долазак Турака[уреди]

Средином XIV века на тлу Европе се појавила једна нова сила, која ће, касније, вековима одлучивати о судбини балканских народа. У то време ретко ко је могао да помисли да ће се Османлије зауставити тек под зидинама Беча.

Битка на Марици[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Битка на Марици

Једини су Срби предвидели судбинску опасност од набујале турске матице. Иако и они слаби, кренули су ван граница својих земаља да одлучном битком предупреде непрестане налете Османлија и једном за свагда их врате у Анадолију. Ипак, под окриљем ноћи, између 25. и 26. септембра 1371. године (по старом календару), Турци су извели препад на неопрезну српску војску и потукли је до ногу.

Страховити пораз на Марици имао је далекосежне последице. Означио је почетак пропасти Српског царства. Погибијом краља Вукашина и деспота Угљеше Мрњавчевића, неспособни цар Урош изгубио је ослонац своје власти. Државу је захватило безвлашће, страх и паника.

Крај династије Немањића и распад државе[уреди]

Не дуго после битке, децембра исте године, умро је и цар Урош. Његовом смрћу угасила се династија Немањића. Био је то крај Српског царства.

Државу су раздробили обласни господари: Краљевић Марко, браћа Јован и Константин Дејановићи (Драгаши), Ђурађ Балшић, Вук Бранковић, Никола Алтомановић, Лазар Хребељановић и други. Још увек званичног краља, Марка Мрњавчевића, ниједан српски великаш није хтео да призна за врховног господара. Уосталом, као први на удару, он је заједно с браћом у Драгашима, био приморан да после Маричке битке постане турски вазал.

Средиште српске државе се померило на север, у област кнеза Лазара Хребељановића. Мудрим и далековидим државничким потезима, кнез Лазар се брзо издигао изнад других великаша и наметнуо као наследник Немањића. Велики углед је стекао када је помирио српску и цариградску цркву, чиме је српском верском поглавару коначно призната титула патријарха.

Кнез Лазар[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Кнез Лазар
Манастир Раваница, задужбина кнеза Лазара, где се налазе и његове мошти.

После победе над Николом Алтомановићем (1371), у чему му је помогао босански краљ Твртко, кнез Лазар је проширио своју непосредну власт на Рудник и Златибор. Касније, 1379. године, припојио је и област Кучева и Браничева које су припадале Радичу Бранковићу. У свом највећем обиму, област кнеза Лазара се простирала од изворишта Јужне Мораве до Дунава, Саве и Дрине. Господарио је целим Поморављем, с градовима Нишем, Крушевцем (престоница), Ужицем и рударским средиштима Новим Брдом и Рудником. Поред Лазара, највећи српски великаши су били његови зетови Вук Бранковић, господар Косова и Скопља и Ђурађ Балшић у Зети. Обојица су ковали новац са својим ликовима, што је говорило о њиховој потпуно самосталној власти. Кнез Лазар није имао ни довољно моћи, ни довољно времена да их потчини, и на тај начин, уједини српску државу. Све његове државотворне напоре зауставили су Турци.

На Лазареву област први пут су напали 1381. године, десет година после Маричке битке. Тада су их на Дубравници код Параћина потукли властелини Цреп и Витомир. Касније су Турци заузели Ниш (1386), али их је Лазар сачекао и сузбио код Плочника. Ширење Османске државе и све чешћи турски упади упозорили су кнеза Лазара да се неминовно приближава време одлучне битке. Жупан Никла Алтомановић и кнез Лазар, обласни господари у Рашкој, с подозрењем су гледали на Мрњачевиће.

Косовска битка[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Косовска битка

Битка се дуго и пажљиво припремала на обе стране. Колики значај су јој дали и Срби и Турци види се по томе што су војске предводили сами владари. За поприште су одредили косовску равницу. Бој је започео у видовданско јутро, у уторак 15. јуна 1389. године (28. јуна по новом календару). Ако се као одредница узме Муратово тулбе, војске су се сукобиле негде близу састава Лаба и Ситнице. У почетку су Срби имали видног успеха.

Вук Бранковић, који је заповедао десним крилом, потпуно је разбио одреде Муратовог сина Јакуба. Лазар је био битку у центру, одакле се једног тренутка вероватно одвојио племић Милош, који се према предању презивао Обилић, и кренуо у турски табор да убије султана Мурата и реши битку. Да би некако доспео у његову близину, претварао се како хоће да се преда. Када су га привели, истргао је мач и зарио га у султана.

После Муратове смрти настала је збрка у којој се најбоље снашао његов други син Бајазит. Наредио је да се прикрије султанова смрт, и истовреме, погубио је Јакуба као могућег претендента на престо. Потом је сабрао све турске снаге, учинио одлучни јуриш и преокренуо ситуацију на бојишту. Заробио је кнеза Лазара и одмах га погубио. Међу ретким племићима који су избегли смрти, налазили су се Влатко Вуковић и Вук Бранковић. Народно предање је потоњег осудило за издају и договор с Турцима. Иако о издаји нема потврде у изворима, доцнији потези Вука Бранковића и његових синова говоре да се традиција не би смела олако одбацити.

Смрт султана Мурата и чињеница да су се Турци одмах повукли, створили су утисак да су Срби изашли из битке као победници. Европа је славила хришћанску победу. Ипак, последице битке су биле поразне по Србе. Изгубили су цвет свог племства и велики део војске.

Погибијом кнеза Лазара, који је једини покушавао да заустави процес распадања српске државе, земља је доведена на ивицу катастрофе. Први исход Косовског боја можда никада неће бити расветљен због оскудности и неусаглашености савремених извора и брзо створене легенде којој су већ у XV веку подлегли потоњи хроничари. Какав год да је био, предање га је прихватило као пораз, што је потпуно разумљиво ако се сагледа у светлу изгубљене слободе, грчевите борбе за последње остатке државе и почетка непрегледног низа безнадних сеоба. Србија није пропала на Косову, али је ова кључна битка окренула њен историјски развитак у другом правцу.

Косовска битка и Лазарев избор Царства небеског прерасле су у легенду коју је народна традиција судбински везала за српског човека развивши колективно осећање одговорности и уздигнувши га на висину моралне обавезе окајања греха, не молитвом, него свесном борбом.

Симбол Косова се временом обликовао у посебну етику, која је, уз православну цркву као основног носиоца, често била једини елемент свести заједништва, обележје припадности једном народу дуго расутом по околним царствима. Постао је симбол отпора туђој религији и култури, које су се упорно и систематски трудиле да Србе потчине, прогутају и претопе, пре свега духовно, уништавајући све што би их подсећало на њихову постојбину и национални идентитет.

Косовски мит је у току протеклих векова био толико чврсто усађен у народну свест, да је постао основно и трајно обележје једног менталитета, и како се показало, неугасиво надахнуће, страховит унутрашњи набој у свим ослободилачким покретима, устанцима и ратовима, нарочито у XIV и XV веку.

Српска деспотовина[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Српска деспотовина

После Косовске битке Србија је постала турски вазал наредних 70 година. Тако је делимично сачувала своју независност. Син кнеза Лазара, Стефан Лазаревић, добија титулу деспота од византијског цара 1402. године и све до 1459. године Србијом владају деспоти. Те године Србија губи самосталност и пада под пуну власт Турске. Ипак, доба деспотовине је обележено и опоравком Србије после пропасти на Косову. За време владавине деспота Стефана Лазаревића Србија доживљава препород. Развија се војно, политички, економски, територијално се шири и уздиже се у култури. Деспот Стефан је упамћен као витез и песник, а његова најпознатија песма је Слово љубве (Реч о љубави). Ствари су се погоршале после његове смрти, али је Србија остала довољно јака да сачува свој положај. Следећи деспот Ђурађ Бранковић, син Вука Бранковића, је искористио своје дипломатско умеће и ојачао везе са Угарском. Своје велико богатство је употребио за изградњу Смедеревске тврђаве на обали Дунава, која је постала нова престоница. Нови главни град Србије је био добро утврђен и имао је важну улогу у одбрани Србије од Турске. Вазални положај Србије више није био сигуран и Турска је намеравала да стави Србију под пуну власт. Упркос територијалним губицима деспот Ђурађ је одолевао Турцима. Убрзо после његове смрти Србија пада под турску власт.

Србија је током средњег века у потпуности преузела римско-византијску цивилизацију, културу и право. Српски град Ново Брдо, код данашње Приштине (главни град Косова), је у 14. веку имао 50.000 хиљада становника (тада је Лондон имао 10.000 становника). У то време су 99% становника на Косову били Срби. Рудник сребра и злата код Новог Брда је тада снабдевао 20% европских потреба за племенитим металима, а после припајања Сребренице тај удео је порастао на 35%[6]. Београд је у 15. веку имао 100.000 становника, био је највећи град у Европи и културни центар Србије. Смедерево, град близу Београда, је био главни град Србије пре пада под Османско царство. Данас је у Смедереву највећа очувана тврђава у Европи.


Напомена:
Овај текст је преузет са веб-сајта Rodoslovlje.com.


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ -”Али кад су два брата наследили власт свога оца у Србији, један од њих узео је половину народа те затражио заштиту од Херклије и тај император Бизантинаца га је примио и дао му место у покрајини Солуна ...”. [1] Bury, J. B., The early history of the Slavonic settlements in Dalmatia, Croatia, & Serbia, (1920), Почетак реченице на Грчком- (”δύο δέ άδλφῶν τήν αρχήν τῆς Σέρβλίας έκ τού πατρός ...”, ΚΕΦΑΛΑΙΟΝ ΛΒ'-страна 28)
  2. ^ Miodrag Petrovic - Zakonopravilo Sv.Save.zip - 4shared.com - online file sharing and storage - download, Приступљено 8. 4. 2013.
  3. ^ Номоканон - ИСТОРИЈСКА БИБЛИОТЕКА, Приступљено 8. 4. 2013.
  4. ^ S. P. Scott: The Civil Law: Vol. I, Приступљено 8. 4. 2013.
  5. ^ Dusanov Zakonik, Приступљено 8. 4. 2013.
  6. ^ Едиција УПОЗНАЈТЕ СРБИЈУ, 09 Српски средњовековни утврђени градови, Приступљено 8. 4. 2013.

Спољашње везе[уреди]