Psihologija individualnih razlika
| Deo serije o |
| Psihologiji |
|---|
 |
Psihologija individualnih razlika ili diferencijalna psihologija proučava načine na koje se pojedinci razlikuju u svom ponašanju i procese koji su u njegovoj osnovi. Ovo je disciplina koja razvija klasifikacije (taksonomije) psiholoških individualnih razlika. Razlikuje se od drugih aspekata psihologije po tome što, iako je psihologija naizgled studija o pojedincima, savremeni psiholozi često proučavaju grupe ili pokušavaju da otkriju opšte psihološke procese koji se primenjuju na sve pojedince.[1] Ova posebna oblast psihologije je prvi put nazvana i još uvek je zadržala naziv „diferencijalna psihologija“ od strane Vilijama Šterna u svojoj knjizi (1900).
Dok su istaknuti psiholozi, uključujući Sterna, naveliko zaslužni za koncept individualnih razlika, istorijski zapisi pokazuju da je Čarls Darvin (1859) prvi podstakao naučni interes za proučavanje individualnih razlika. Njegovo interesovanje je dalje pratio njegov polurođak Frensis Galton u pokušaju da kvantifikuje individualne razlike među ljudima.[2]
Na primer, u proceni efikasnosti nove terapije, srednji učinak terapije u jednoj terapijskoj grupi može se uporediti sa srednjom efektivnošću placeba (ili dobro poznate terapije) u drugoj, kontrolnoj grupi. U tom kontekstu, razlike između pojedinaca u njihovoj reakciji na eksperimentalne i kontrolne manipulacije se zapravo tretiraju kao greške, a ne kao zanimljivi fenomeni za proučavanje. Ovaj pristup se primenjuje jer psihološka istraživanja zavise od statističkih kontrola koje su definisane samo za grupe ljudi.
Cilj[uredi | uredi izvor]
Diferencijalna psihologija je psihološka disciplina nastala na kraju 19. i početku 20. veka, čijim se osnivačem smatra Vilijam Štern, koja ima za cilj da psihometrijskim metodama i tehnikama objektivno i precizno utvrdi individualne razlike među ljudima u pogledu fizičkih, psihofizičkih i mentalnih sposobnosti, kao i dimenzija ličnosti (senzorna osetljivost, brzina reakcije, sposobnost opažanja, pamćenja, obima pažnje, motorička spretnost, neurotičnost...). Oslanja se na nalaze većeg broja fundamentalnih psiholoških disciplina. Glavni problemi kojima se ona bavi su poreklo (nasledni i sredinski činioci), priroda, vrste, obim i posledice individualnih i grupnih razlika (prema polu, rasi, društvenoj pripadnosti) u pogledu izvesnih psiholoških atributa i ponašanja ličnosti. Na osnovu izmerenih individualnih razlika moguće je napraviti psihograf. Psihološki profili i druga saznanja diferencijalne psihologije uspešno se primenjuju u psihologiji rada, kliničkog, pedagoškoj, vojnoj...[3]
Metodologija[uredi | uredi izvor]
Za proučavanje individualnih razlika, psiholozi koriste različite metode. Metod je upoređivanje i analiza psihologije i ponašanja pojedinaca ili grupa u različitim uslovima sredine. Korelacijom uočenih psiholoških i bihejvioralnih razlika sa poznatim pratećim okruženjima, mogu se ispitati relativne uloge različitih varijabli u psihološkom i bihevioralnom razvoju. Psihofiziološki eksperimenti na ljudima i drugim sisarima uključuju EEG, PET skeniranje, MRI, funkcionalnu magnetnu rezonancu, neurohemijske[4][5] eksperimente sa neurotransmiterima i hormonskim sistemima, kofeinom i kontrolisanim lekovima. Ove metode se mogu koristiti za pretragu biomarkera konzistentnih, biološki zasnovanih obrazaca ponašanja (osobine temperamenta i simptomi psihijatrijskih poremećaja). Drugi skupovi metoda uključuju eksperimente ponašanja, da se vidi kako se različiti ljudi ponašaju u sličnim okruženjima. Eksperimenti u ponašanju se često koriste u psihologiji ličnosti i socijalnoj psihologiji i uključuju leksičke metode i metode samoizveštavanja gde se od ljudi traži da popune papirne i kompjuterske formulare koje pripremaju psiholozi.
Psiholozi i naučnici u ovom polju[uredi | uredi izvor]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Fisher, Aaron J.; Medaglia, John D.; Jeronimus, Bertus F. (2018-06-18). „Lack of group-to-individual generalizability is a threat to human subjects research”. Proceedings of the National Academy of Sciences (na jeziku: engleski). 115 (27). ISSN 0027-8424. doi:10.1073/pnas.1711978115.
- ^ Cohen, R., Swerdlik, M. and Sturman, E., 2013. Psychological Testing And Assessment. 7th ed. New York, NY: McGraw-Hill.
- ^ Trebješanin, Ž. (2018). Rečnik psihologije (peto i znatno dopunjeno i prošireno izdanje). Beograd: Agape knjiga. str. 134.
- ^ Brady, ST; Siegel GJ, Albers RW, Price DL. (2012). Basic Neurochemistry. McGill Press.
- ^ Kandel, ER; Schwartz JH, Jessell TM. (2000). Principles of Neural Science, fourth edition. McGraw-Hill Companies.
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ostale | |
