Semafor (saobraćaj)

Semafor je svetlosni uređaj za regulaciju saobraćaja. Semafori su uglavnom postavljeni na raskrsnicama. Boja, oblik i veličina svetala semafora su određena standardima i ona se uključuju i isključuju određenim redom, u određenim vremenskim intervalima, a specifičan režim njihovog rada predstavlja tzv. zeleni talas.

Uobičajeni semafor u Srbiji

Istorija

Prikaz rada semafora (Ljubljana)

Semafor u Oslu

Prvi semafor je postavljen 10. decembra 1868. godine u Londonu, a konstruisao ga je Džon Pik Najt (engl. John Peake Knight). U to vreme automobili još nisu bili u upotrebi, ali je saobraćaj bio opterećen pešacima i zapregom. To je bio mehanički saobraćajni znak kojim je upravljao policajac, i izgledao je kao tadašnji semafor za železnice. Imao je obojene trake u crveno i zeleno koje su pokazivale da li je kretanje dozvoljeno ili ne, a tokom noći su obojene trake osvetljavali fenjeri. Semaforom se upravljalo polugom pri postolju semafora, kojom se traka pomerala tako da bude vidljiva crvena ili zelena. Taj prvi semafor nije radio ni mesec dana, 2. januara 1869. je eksplodirao i ranio policajca koji je njime upravljao.

Semafor koji se koristio u Melburnu pokazivao je koliko je vremena ostalo do promene signala

Moderni električni semafori su, reklo bi se, američki izum. Prvi takav, sa crvenim i zelenim svetlima je postavljen 1912. u Solt Lejk Sitiju (engl. Salt Lake City), a osmislio ga je policajac Lester Vajer (engl. Lester Wire). Prvi semafor koji je regulisao saobraćaj u sva četiri smera na raskrsnici, i sa tri boje, napravljen je 1920. godine u Detroitu (engl. Detroit). Grad Ešvil (engl. Ashville) poseduje najstariji semafor koji je bio u javnoj upotrebi sve do 1982. kada je smešten u muzej. Prvi umreženi sistem semafora je bio korišćen u Solt Lejk Sitiju 1917. godine, i činilo ga je šest raskrsnica kojima se ručno upravljalo sa jednog mesta. Automatska kontrola umreženih raskrsnica je uvedena marta 1922. u Hjustonu (engl. Houston) u Teksasu (engl. Texas).

Prvi semafor u Srbiji

Prvi svetlosni signal je postavljen na uglu Aleksandrove i Beogradske (Hartvigove) ulice na leto 1935. Postavila ga je Požarna četa ubrzo nakon useljenja u novu centralu na uglu Beogradske i Bitoljske (dan. Ilije Garašanina), Sastojao se od dva para "buktinja" i tabli sa natpisom "Stoj!".

Prvi semafor u Srbiji je postavljen po odluci Uprave Grada Beograda aktom IV br. 81099, 4. novembra 1939. godine na raskrsnici ulica Kralja Aleksandra, Kralja Ferdinanda (danas Ulica Kneza Miloša) i Takovske. Regulisao je saobraćaj od 7 ujutro do 10 sati uveče, a od 10 do 11 sati uveče je bilo uključeno samo žuto svetlo.

U Politici je dan posle postavljanja ovog semafora izašao sledeći članak:

Prvi automatski svetlosni signali za upravljanje saobraćajem u prestonici

Ovih dana u Beogradu će se uvesti jedna novina koja je u modernim i velikim gradovima na zapadu odavno u primeni. Na svima uglovima beogradskih ulica, gde je saobraćaj vrlo živ, postaviće se specijalni aparati sa svetlosnim signalima, koji će upravljačima svih vozila davati potrebne znake za nesmetano razvijanje i funkcionisanje saobraćaja u prestonici.

Prvi stubovi sa tehničkim postrojenjima postavljeni su već juče na uglu ulica Kralja Aleksandra i Takovske, kod nove zgrade Poštanske šredionice, gde je saobraćaj brlo živ i pogodan za eksperimente ove vrste.

Na pomenutom uglu postavljena su četiri stuba, svaki na jednom uglu, sa napravama na vrhu, iz kojih će se specijalnim svetlosnim znacima, vidljivim u svako doba, pokazivati u jednom ili drugom smeru, da li je prelaz slobodan ili zabranjen. Samo funkcionisanje ovih aparata biće automatsko, tako da će uvođenjem ove novine i sam saobraćaj biti automatizovan. Naime, u izvesnim razmacima davaće se slobodan prolaz u jednom pravcu, a posle proteklog intervala u drugom.

Nove instalacije na uglu kod Poštanske štedionice zapazili su u toku jučerašnjeg dana mnogi prolaznici. Mnogi koji nisu videli pre ove naprave dugo su ih zagledali, obilazili sa svih strana i raspitivali se čemu te naprave treba da služe. Drugim rečima novi stubovi sa saobraćajnim signalima bili su predmet ineteresovanja mnogih i mnogih prolaznika ulicom Kralja Aleksandra i Takovske.

Aparatima koji će bacati naizmenično, u jednom ili u drugom pravcu, svetlosne znakove, upravljaće se sa jednog mesta, iz Saobraćajne policije. Tako će sa beogradskih raskrsnica biti uklonjeni i mnogi saobraćajci, jer će njihov posao obavljati automatski aparati. Saobraćajci će i kod nas, kao i u drugim zemljama, služiti ubuduće kao neki kontrolori saobraćaja i arbitri prilikom eventualnih nesporazuma i sukoba.

Vrste semafora

U različitim krajevima, semafori funkcionišu i izgledaju drugačije, u zavisnosti od tehnologije koja se koristi, pravila u saobraćaju i drugih vozila kao što su tramvaji, trolejbusi i bicikli. Standardni semafori imaju crveno, žuto i zeleno polje odozgo nadole, odnosno sleva nadesno. Ovaj standard se primenjuje nezavisno od toga da li se u nekoj zemlji vozi levom ili desnom stranom puta.

Boje na semaforu

Najčešće se na semaforima koriste crvena, žuta i zelena boja. Crveno obično znači „stop“ ili visok nivo opasnosti, žuto ukazuje da je potreban oprez, a zelena boja dozvoljava prolaz. Crvena boja obično u svom tonu sadrži i nešto narandžaste, a zelena u svom tonu malo plave boje, da bi bile prepoznatljive za osobe sa daltonizmom koje ne prepoznaju crvenu ili zelenu boju.

Promena iz zelenog u crveno

U većini zemalja, redosled ove promene je zeleno – žuto – crveno. U Rusiji, Srbiji, Bosni i Hercegovini, Austriji, Izraelu i u delovima Kanade i Meksika, zeleno svetlo trepće nekoliko sekundi pre nego što se žuto svetlo upali. Na Novom Zelandu i u Kanadi žuto svetlo zvanično znači „stani (osim ako bi zaustavljanje prouzrokovalo nesreću)“, ako se u praksi tretira kao i u većini zemalja, „priprema za zaustavljanje“.

Promena iz crvenog u zeleno

U većini zemalja redosled je crveno – žuto – zeleno. U nekim zemljama kao što su Velika Britanija, Nemačka, Rusija i Srbija redosled je crveno – crveno i žuto – zeleno.

Trepćuće žuto svetlo

U nekim zemljama ovo znači da se raskrsnica mora tretirati kao da je bez svetlosne signalizacije. Često označava mesto prelaza pešaka gde nema semafora sa crvenim i zelenim svetlima, i obeležava mesta gde je potrebna povećana pažnja. Takođe, u većini evropskih država i nekim azijskim može da označava raskrsnicu na kojoj u tom trenutku semafori nisu u funkciji.

Trepćuće crveno svetlo

Trepćuće crveno svetlo se tretira kao upaljeno crveno svetlo – stop.

Semafori na pešačkim prelazima

Semafor za pešake

Pešački semafori obično imaju crveno i zeleno polje, za stani i pređi ulicu. Zeleno koje trepće u Evropi znači „završi prelazak ulice“, a u SAD, Kanadi, Australiji i Novom Zelandu, to značenje ima crveno svetlo koje trepće. Dok je uobičajen znak za zabranjeno kretanje pešaka crvena ljudska figura koja stoji, u Severnoj Americi to je često podignuta ruka, a na nekim starijim semaforima je ispisano „Ne prelazi“ ili „Čekaj“. U mnogim zemljama samo na odabranim pešačkim prelazima, a u Irskoj na svim prelazima, postoji i zvučni signal koji obaveštava slepe osobe kad je bezbedno da se pređe ulica. Neki semafori za prelazak pešaka se aktiviraju samo kada pešak pritisne dugme, dok većina radi automatski.

Semafori za javni prevoz

Vozila javnog prevoza često koriste svetlosnu signalizaciju koja se razlikuje od one koju koriste preostala vozila. To mogu biti strelice, slova ili linije bele, žute ili neke druge boje svetlosti.

U Beogradu semafori za tramvaje imaju žute linije, koje mogu biti vertikalno, horizontalno ili dijagonalno postavljene. Horizontalna linija kada je upaljena, prolaz tramvaja nije dozvoljen. U slučaju da je upaljeno polje sa nekom drugom linijom, prolaz je dozvoljen u pravcu koji ta linija označava.

U Rusiji semafori za javni prevoz imaju četiri okrugla bela polja koja formiraju slovo T. Kada su uključena tri horizontalna svetla, prolaz je zabranjen, a dozvoljen je kada je uključeno donje svetlo u kombinaciji sa nekim od gornjih, i to je dozvoljen prolaz u pravcu koji označava ta uključena kombinacija svetala.

U zemljama severne Evrope svetlosni signali su u obliku latiničnog slova „S“ (stop), vodoravne linije (oprez) i strelice koje dozvoljavaju prolaz u označenom pravcu.

Holandski sistem signala za javni prevoz (gore) i sistem nekih zemalja na zapadu Evrope (dole)

Na dijagramu sa desne strane u gornjem redu je prikazan prepoznatljivi „negenoog“ (devetooki) sistem signala koji se koristi u Holandiji. Donji red predstavlja signale koji se koriste u Francuskoj, Belgiji i Nemačkoj. Ovi signali znače (sleva nadesno): „dozvoljeno pravo“, „dozvoljeno levo“, „dozvoljeno desno“, „dozvoljeno u svim pravcima“, „stani ukoliko je moguće“ i „stop“.

Signali za bicikliste

Ovi semafori na sebi imaju simbol bicikla. Na nekim prelazima se koriste isti semafori i za pešake i za bicikliste, i na sebi imaju kombinovane oznake semafora za pešake i onih za bicikliste. Semafori za bicikliste na sebi imaju crveno, žuto i zeleno polje. U nekim zemljama oni su postavljeni u visini očiju biciklista, i manji su od ostalih semafora.

Železnički semafori

U železničkom saobraćaju najvažniji su semafor i skretnica. Svetlosnim saobraćajnim znakovima na prelazu puta preko železničke pruge u istom nivou najavljuje se približavanje voza, spuštanje branika ili polubranika ili označava da je branik, polubranik u spuštenom položaju. Ovaj znak se postavlja na mestu neposredno ispred prelaza puta preko železničke pruge u nivou, sa branikom ili bez njega, odnosno polubranika. Skretnice su postrojenja kojima su dva koloseka međusobno vezana i koji omogućavaju prelaz vozila, odnosno vozova sa jednog na drugi kolosek bez prekidanja vožnje. Saobraćajne nezgode u železničkom saobraćaju često se događaju zbog nepostojanja semafora. Negde postoje i dupli semafori koji regulišu kretanje vozova.

Literatura

• Ivić, Milojković, Stanković, Kostić, Vučinić. Železnička postrojenja. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd. ISBN 978-86-17-13360-1..

Spoljašnje veze

• Automototrke.net*
• SkyscraperCity*
• Ideafinder članak o pronalascima*