Смрт Артурова

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Smrt Arturova
Dva toma izdanja iz 1893.
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovLe morte Darthur
AutorTomas Malori
ZemljaEngleska
Jeziksrednjeengleski
Žanr / vrsta delaviteška romansa
Izdavanje
Datum1485.
Prevod
PrevodilacAleksandar V. Stefanović
Datum
izdavanja		2022: Službeni glasnik

Smrt Arturova (franc. Le morte Darthur) je srednjeenglesko prozno delo Tomasa Malorija iz 15. veka koje predstavlja preradu priče o legendarnom kralju Arturu, Ginevri, Lanselotu, Merlinu i vitezovima Okruglog stola, zajedno sa njihovim folklorom. Da bi ispričao „potpunu” priču o Arturu od njegovog začeća do smrti, Malori je sakupio, preuredio, interpretirao i modifikovao materijal iz različitih francuskih i engleskih izvora. Danas je ovo jedno od najpoznatijih dela arturovske književnosti. Mnogi autori od oživljavanja legende iz 19. veka koristili su Malorija kao svoj glavni izvor.

Malori je Smrt Arturovu navodno napisao u zatvoru krajem srednjeg veka u Engleskoj, oko 1470. godine, a ona je prvi put objavljena u štampanom izdanju 1485. od strane Vilijama Kakstona. Sve do otkrića Vinčesterskog rukopisa 1934. godine, izdanje iz 1485. se smatralo najranijim poznatim tekstom Smrti Arturove i najbliže Malorijevoj originalnoj verziji.[1] Moderna izdanja pod brojnim naslovima su neizbežno promenljiva, menjajući pravopis, gramatiku i zamenice radi pogodnosti čitalaca savremenog engleskog jezika, često i skraćujući ili revidirajući materijal.

Smrt Arturovu je u Srbiji objavila izdavačka kuća Službeni glasnik 2022. godine, u prevodu Aleksandra V. Stefanovića.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Autorstvo[uredi | uredi izvor]

Tačan identitet autora Smrti Arturove dugo je bio predmet spekulacija, zbog činjenice da je najmanje šest istorijskih ličnosti nosilo ime „Ser Tomas Malori” (sa različitim načinima spelovanja) tokom kasnog 15. veka.[2] U delu, autor sebe opisuje kao „Viteza zatvorenika Tomasa Malorija”. Istorijski gledano, ovo je uzeto kao prateći dokaz za identifikaciju koja je najšire prihvaćena od strane stručnjaka: da je autor bio Tomas Malori od Njubold Revela, u Vorikširu,[3][4] sin ser Džona Malorija.

Prema vremenskoj liniji koju je predložio Pi Džej Si Fild; ser Tomas iz Njubold Revela nasledio je porodično imanje 1434. godine, ali je do 1450. bio potpuno ogrezao u zločinačkom životu. Još 1433. godine bio je optužen za krađu, ali su ozbiljnije optužbe protiv njega uključivale pokušaj ubistva Hamfrija Staforda, vojvode od Bakingema, optužbu za najmanje dva silovanja i da je napao i opljačkao opatiju Kum. Malori je prvi put uhapšen i zatvoren 1451. zbog zasede Bakingema, ali je pušten početkom naredne godine. Do marta se vratio u zatvor Maršalsi, a zatim u Kolčester, bežeći u više navrata. Godine 1461. dobio je pomilovanje od kralja Henrija VI, vraćajući se da živi na svom imanju.

Posle 1461. ostalo je nekoliko zapisa za koje se stručnjaci slažu da se odnose na Malorija iz Njubold Revela. U periodu 1468–1470, kralj Edvard IV izdao je još četiri opšta pomilovanja koja su isključivala Tomasa Malorija. Prvo od ovih naziva Malorija vitezom i odnosi se na učesnike kampanje u Nortamberlendu na severu Engleske kao na članove lankastarske frakcije. Fild tumači da se ova isključenja pomilovanja odnose na Malorija od Njubold Revela, sugerišući da je Malori promenio svoju odanost dinastiji Jork stupivši u službu dinastiji Lankaster, kao i da je bio umešan u zaveru sa Ričardom Nevilom, grofom od Vorika za svrgavanje kralja Edvarda. Vilijam Metjuz, koji je svedočio o poodmaklim godinama ovog kandidata u vreme kampanje u Nortamberlendu i koji je živeo mnogo dalje na jugu, tumači ovaj zapis kao da se odnosi na njegovog sopstvenog predloženog kandidata za autorstvo.

Fild je predložio da je Malori tokom poslednjeg boravka u zatvoru Njugejt u Londonu napisao Smrt Arturovu,[5] kao i da je pušten u oktobru 1470. kada se Henri VI vratio na engleski presto; umirući samo pet meseci kasnije.[3] Ovaj vitez iz Vorikšira bio je široko prihvaćen kao autor Smrti Arturove sve do objavljivanja Metjuzovog istraživanja 1966. godine. Poodmaklo doba ovog kandidata u vreme kada je delo napisano danas je generalno prepoznato kao ozbiljan problem, a njegova istorija i karakter stoje u suprotnosti sa samim delom.

Ova identifikacija je bila široko prihvaćena tokom većeg dela 20. veka na osnovu pretpostavke da je ovaj kandidat rođen oko 1416. godine. Ovu godinu je predložio Fild, što je u suprotnosti sa originalnim zapisom o vojnoj službi ovog viteza od Dagdejla.[6] Godine 1966, Metjuz je objavio originalno istraživanje koje pokazuje da je Malori od Njubold Revela zapravo bio oficir pod kraljem Henrijem V u čuvenoj bici kod Azenkura do 1414. ili 1415. godine; potvrđujući Dagdejlov originalni zapis i smeštajući vreme rođenja ovog viteza oko 1393. godine. Istraživači iz kasnog 20. veka su generalno priznavali da bi ovo učinilo viteza od Njubold Revela previše starim da bi napisao Smrt Arturovu: u zatvoru od sredine 1470-ih do ranih 1480-ih, kada je, prema Metjuzovim rečima: „Srednjovekovno gledište bilo da šezdesetogodišnjak nije bio spreman ni za šta osim za samrtničku jamu.”[7] Pošto se nije pokazalo da nijedan drugi savremenik Tomasa Malorija nije dobio titulu viteza, pitanje je ostalo nerešeno.

Drugi kandidat koji je dobio podršku stručnjaka kao mogući autor Smrti Arturove je Tomas Malori od Papvort Sent Agnesa u Hantingdonširu, čiji je testament, napisan na latinskom i datiran 16. septembra 1469, opisan u članku T. A. Martina u časopisu Athenaeum u septembra 1897. godine.[8] Ovaj Malori je rođen u Šropširu 1425. godine, kao sin ser Vilijema Malorija, iako u testamentu nema naznaka da je i sam bio vitez; umro je u roku od šest nedelja od sastavljanja testamenta. Pretpostavlja se da činjenica da se čini da je odrastao u Linkolnširu može objasniti tragove linkolnširskog dijalekta u Smrti Arturovoj.[9] Do danas, ovaj kandidat nije privukao pažnju stručnjaka kao vitez od Njubold Revela.

Najskoriji kandidat za autorstvo pojavio se sredinom 20. veka: Tomas Malori iz Haton Konijersa i Stadli Rojala u Jorkširu. Ova tvrdnja je izneta 1966. godine u delu Loše osmišljeni vitez: Skeptična istraga o identitetu ser Tomasa Malorija Vilijama Metjuza.[10] Metjuzovi primarni argumenti u korist jorkširskog Malorija bili su severnjački dijalekt Smrti Arturove; verovatnoća da je ovo Malori koga je Edvard IV 1468. isključio iz pomilovanja; i činjenica da je vitez od Njubold Revela bio previše star da bi napisao Smrt Arturovu kasnih 1460-ih. Metjuzovo tumačenje nije bilo široko prihvaćeno, pre svega zato što nije mogao da pronađe dokaze da je Jorkširac bio vitez. Sesilija Lamp Linton je, međutim, pružila opširne detalje o Malorijima iz Jorkšira i ponudila dokaze da je Tomas od Jorkšira bio vitez hospitalac, vitez crkve.[11] Ona je takođe ispitala poreklo nekih od poznatih izvora Smrti Arturove i pokazala da bi ovaj Malori imao direktan pristup ovim dokumentima. Ako prihvatimo Lintonin dokaz, primarni prigovor njegovom autorstvu je uklonjen, a protivrečnosti koje je izneo vitez od Njubold Revela postaju nevažne. Sama Smrt Arturova deluje mnogo više kao delo viteza crkve nego sekularnog pripovedača, o čemu svedoči Malorijev sopstveni zaključak: „...molite se za mene dok sam u životu da mi Bog pošalje dobro izbavljenje, i kada umrem, molim vas da se svi molite za moju dušu; jer ovu knjigu je završio devete godine vladavine kralja Edvarda Četvrtog, vitez Ser Tomas Malori, dok mu je Isus pomogao svojom velikom moći, jer on je sluga Isusov i danju i noću”.

Izvori[uredi | uredi izvor]

Poljska freska iz 14. veka na kuli Sedlecin koja prikazuje Lanselota kako se bori sa vitezom Terkvinom u sceni iz francuskog dela Lanselot-Gral.

Kao što je Elizabet Brajan napisala o Malorijevom doprinosu arturovskoj legendi u svom uvodu u moderno izdanje Smrti Arturove: „Malori nije izmislio priče u ovoj kolekciji; on ih je preveo i sastavio. Malori je zapravo preveo arturovske priče koje su već postojale u francuskoj prozi 13. veka (takozvane starofrancuske romanse Vulgate) i sastavio ih zajedno sa srednjoengleskim izvorima (Aliterativna smrt Arturova i Smrt Arturova u strofama) da bi stvorio ovaj tekst.”[12]

U okviru svoje naracije, Malori se poziva na to da ju je izvukao iz jedne „francuske knjige”, pored takođe nespecifikovanih „drugih knjiga”.[13] Pored obimnog Vulgatnog ciklusa u njegovim različitim varijantama, kao i engleskih pesama o Smrti Arturovoj, Malorijevi drugi izvorni tekstovi su identifikovani kao nekoliko francuskih samostalnih viteških romansa, uključujući Ereka i Enidu, Smrtonosno groblje, Perlesvausa, i Ivejna, ili viteza sa lavom (ili njegovu englesku verziju, Ivejn i Gavejn), kao i englesku Hroniku Džona Hardinga.[14] Engleska pesma Venčanje ser Gavejna neki takođe smatraju Malorijevim delom.[15] Njegovi različiti drugi izvori su možda uključivali rimski vojni priručnik iz 5. veka, De re militari.[16]

Objavljivanje i uticaj[uredi | uredi izvor]

Smrt Arturova je završena 1469. ili 1470. godine („devete godine vladavine kralja Edvarda IV”), prema belešci na kraju knjige.[17] Veruje se da je Malorijev originalni naslov trebalo da bude Cela knjiga o kralju Arturu i njegovim plemenitim vitezovima Okruglog stola, a samo njen poslednji deo da se zove Smrt Arturova.[18] Na kraju dela, izdavač Vilijam Kakston je dodao: „Tako se završava ova plemenita i radosna knjiga pod nazivom Smrt Arturova, uprkos tome što govori o rođenju, životu i delima pomenutog kralja Artura; o njegovim plemenitim vitezovima Okruglog stola, njihovim čudesnim potragama i pustolovinama, nalaženju Svetog grala, i na kraju, tužnoj smrti i odlasku sa ovog sveta svakoga od njih.” Kakston je razdvojio Malorijevih osam knjiga u 21 knjigu, podelio knjige na ukupno 506 poglavlja[19] i dodao rezime svakom poglavlju, kao i kolofon celoj knjizi.[20]

Prvo štampanje Malorijevog dela napravio je Kakston 1485. godine, čime je Smrt Arturova postala jedna od prvih knjiga ikada štampanih u Engleskoj.[21] Poznato je da su sačuvane samo dve kopije ove originalne štampe, u kolekcijama Morganove biblioteke i muzeja u Njujorku i biblioteke Džona Rajlandsa u Mančesteru.[22] Pokazala se popularnom i ponovo je štampana u ilustrovanoj formi sa nekim dodacima i izmenama 1498. i 1529. od strane Vinkina de Vorda koji je nasledio Kakstonovu štampu. Pre Engleskog građanskog rata objavljena su još tri izdanja 1557, 1585. i 1634. godine, od kojih je svako sadržavalo dodatne izmene i greške. Izdanje iz 1634. godine, zasnovano na onom iz 1585, takođe je namerno cenzurisano.[23] Nakon toga, knjiga je izašla iz mode sve do oživljavanja interesovanja za srednji vek tokom romantizma.

Britanska biblioteka ovako sumira važnost Malorijevog dela: „Ono je verovatno oduvek bilo popularno delo: prvi ga je štampao Vilijam Kakston (...) i od tada su ga čitale generacije čitalaca. U književnom smislu, Malorijev tekst je najvažnija od svih verzija legende o Arturu na engleskom jeziku, i uticao je na različite pisce kao što su Edmund Spenser, Alfred Tenison, Mark Tven i Džon Stajnbek.”[18]

Vinčesterski rukopis[uredi | uredi izvor]

Stranica Vinčesterskog rukopisa Smrti Arturove, nastalog u periodu 1471–1481.

Pomoćnik direktora na Vinčester koledžu, Volter Frejzer Oukšot, otkrio je ranije nepoznatu kopiju rukopisa u junu 1934, tokom katalogizacije biblioteke koledža. Novinski izveštaji objavili su da ono što je Kakston objavio 1485. nije bilo baš ono što je Malori napisao.[24] Oukšot je objavio „Otkriće rukopisa” 1963. godine, beležeći početni događaj i njegovu spoznaju da je „ovo zaista bio Malori”, sa „zapanjujućim dokazima revizije” u Kakstonovom izdanju.[25] Ovaj rukopis se sada nalazi u kolekciji Britanske biblioteke.[26]

Proučavalac Malorija, Evgenije Vinaver, pregledao je rukopis ubrzo nakon njegovog otkrića. Oukšot je bio podstaknut da sam objavi izdanje, ali je ustupio projekat Vinaveru.[25] Na osnovu svog početnog proučavanja rukopisa, Oukšot je 1935. zaključio da je kopija iz koje je Kakston štampao svoje izdanje „već bila podeljena na knjige i odeljke.”[27] Vinaver je izvršio iscrpno poređenje rukopisa sa Kakstonovim izdanjem i došao do sličnih zaključaka. Mikroskopski pregled je otkrio da su mrlje od mastila na Vinčesterskom rukopisu ofsetovi novoodštampanih stranica postavljenih u Kakstonovom sopstvenom fontu, što ukazuje da je Vinčesterski rukopis bio u Kakstonovoj štampariji. Veruje se da je rukopis u celini bliži Malorijevom originalu i da nema podele na knjige i poglavlja za koje je Kakston uzimao zasluge u svom predgovoru. Digitalizovao ga je japanski tim, koji je primetio da je „tekst nesavršen, jer rukopisu nedostaju prvi i poslednji znakovi i nekoliko listova. Najupečatljivija karakteristika rukopisa je široka upotreba crvenog mastila.”[28][29]

U svojoj publikaciji Dela ser Tomasa Malorija iz 1947. godine, Vinaver je tvrdio da Malori nije napisao jedinstvenu knjigu, već pre seriju priča o Arturu, od kojih je svaka interno dosledno i nezavisno delo. Međutim, Vilijam Metjuz je istakao da se Malorijeve kasnije priče često pozivaju na ranije događaje, sugerišući da je on želeo da priče budu više koherentne, ali da nije dovoljno revidirao ceo tekst da bi to postigao.[30] Nakon toga usledila je mnogo debata u akademskim krugovima kasnog 20. veka o tome koja verzija je superiornija, Kakstonova štampana ili Malorijeva originalna vizija.[31]

Kakstonovo izdanje se na mnogo mesta razlikuje od Vinčesterskog rukopisa. Pored brojnih malih razlika na svakoj stranici, postoji i velika razlika u stilu i sadržaju u Malorijevoj drugoj knjizi (Kakstonovoj petoj), koja opisuje rat sa rimskim carom Lucijem, gde je Kakstonova verzija mnogo kraća. Pored toga, Vinčesterski rukopis nema nijednu od uobičajenih oznaka koje bi sastavljaču ukazivale na to gde treba dodati naslove poglavlja. Stoga se tvrdilo da Vinčesterski rukopis nije kopija iz koje je Kakston pripremio svoje izdanje; pre se čini da je Kakston ili sam napisao drugu verziju, ili je koristio drugu verziju koju je pripremio Malori.[32]

Čini se da Vinčesterski rukopis nije prepisao lično Malori; pre, čini se da je to bila prezentacijska kopija koju su napravila dva pisara koji, sudeći po određenim dijalekatskim oblicima koje su uveli u tekst, izgleda da potiču iz zapadnog Northemptonšira. Osim ovih oblika, i Vinčesterski rukopis i Kakstonovo izdanje pokazuju još neke severnije dijalekatske oblike koji su, po oceni stručnjaka za dijalekt srednjeengleskog jezika Angusa Mekintoša, najbliži dijalektu Linkolnšira. Mekintoš, međutim, tvrdi da to ne isključuje nužno vorikširskog Malorija kao mogućeg autora; on ističe da je moguće da je vorikširski Malori svesno imitirao stil i rečnik romantične književnosti tipične za taj period.[33]

Pregled[uredi | uredi izvor]

Stil[uredi | uredi izvor]

Kao i druga engleska proza iz 15. veka, Smrt Arturova je bila pod velikim uticajem francuskih dela, ali Malori ih spaja sa drugim engleskim stihovima i proznim oblicima. Srednjeengleska Smrt Arturova je mnogo bliža ranom modernom engleskom od srednjeengleskog u Kenterberijskim pričama Džefrija Čosera; ako se pravopis modernizuje, čita se skoro kao elizabetanski engleski. Tamo gde su Kenterberijske priče na srednjeengleskom, Malori pruža „jednu ruku Čoseru, a jednu Edmundu Spenseru”,[34] tako što konstruiše rukopis koji je teško svrstati u jednu kategoriju.

Malorijev način pisanja u današnje vreme izaziva podele: ponekad se posmatra kao pojednostavljen sa umetničke tačke gledišta, „zbrkan” i pun ponavljanja,[35] međutim postoje i suprotna mišljenja, kao što su ona koja ga smatraju „vrhunskim estetskim dostignućem”.[36] Drugi aspekti Malorijevog stila pisanja uključuju njegovo naglo skraćivanje većeg dela izvornog materijala, posebno u ranim delovima koji se tiču Arturove pozadine i njegovog uspona (u korist kasnijih avantura vitezova), verovatno na osnovu autorove pretpostavke da čitalac već zna priče, što rezultuje problemom izostavljanja važnih stvari „čime se njegov tekst često čini nejasnim”, i način na koji bi ponekad opise likova pretvarao u vlastita imena.[37][38] Pošto delo pokriva toliko dug vremenski period, Malori koristi „tako—i—onda”, često da bi prešao u prepričavanje priča koje postaju epizode ​​umesto celina koje mogu da stoje same za sebe.[39]

Postavka i teme[uredi | uredi izvor]

„Okrugli sto” iz 14. veka u Vinčesterskom zamku, Malorijevom Kamelotu.

Većina događaja odvija se u istorijsko-fantastičnim verzijama Britanije i Francuske u neodređeno vreme (povremeno se radnja kreće još dalje, u Rim i Saras, i podseća na biblijske priče sa drevnog Bliskog istoka). Mit o Arturu smešten je u period od 5. do 6. veka; međutim, Malorijevo kazivanje sadrži mnogo anahronizama i nema nikakve težnje ka istorijskoj tačnosti – čak i manje od sopstvenih izvora. Raniji autori romanse su već opisivali Arturova vremena „mračnog doba” kao poznati svet u stilu visokog do kasnog srednjeg veka sa vitezovima u oklopima i velikim zamkovima na mestu post-rimskih ratnika i utvrda. Malori je dodatno modernizovao legendu spajajući keltsku Britaniju sa svojom savremenom Kraljevinom Engleskom (na primer, izričito identifikujući Logres kao Englesku, Kamelot kao Vinčester i Astolat kao Gilford) i, potpuno aistorijski, zamenjujući saksonske osvajače iz legendi sa osmanskim Turcima u ulozi stranih paganskih neprijatelja kralja Artura.[40][41] Iako se Malori vraća u doba idealizovane vizije viteštva, sa viteškim kodeksima časti i takmičenjima u borbi, u njegovim pričama nema pomena o zemljoradničkom životu ili trgovini. Kao što je primetio Ijan Skot-Kilvert, likovi se „skoro u potpunosti sastoje od borbenih muškaraca, njihovih žena ili ljubavnica, sa povremenim zapisničarom ili čarobnjakom, vilom ili demonom, džinom ili patuljkom” i „vreme ne utiče na Malorijeve heroje”.[42]

Prema Čarlsu V. Murmanu III, Malori je nameravao da „na engleskom zapiše ujedinjenu Arturijadu koja bi trebalo da sadrži rađanje, procvat i pad jedne skoro savršene zemaljske civilizacije”. Murman je identifikovao tri glavna motiva koja se provlače kroz delo: tajnu vezu ser Lanselota i kraljice Ginevre; dugu krvnu osvetu između porodica kralja Lota i kralja Pelinora; i mističnu potragu za Svetim gralom. Svaki od ovih zapleta bi definisao jedan od uzroka propasti Arturovog kraljevstva, naime „neuspehe u ljubavi, u odanosti, u religiji.”[43]

Tomovi i hronologija[uredi | uredi izvor]

Ostrvo Mon Sen Mišel gde Artur ubija zlog džina u jednom od nekoliko natprirodnih elemenata priče o Rimskom ratu.

Pre Kakstonove reorganizacije, Malorijevo delo se prvobitno sastojalo od osam knjiga:

  1. Rođenje i uspon Artura: „Od venčanja kralja Utera do kralja Artura (koji je posle njega vladao i mnoge bitke vodio)”
  2. Arturov rat protiv oživelog Zapadnog Rima: „Plemenita priča između kralja Artura i Lucija, rimskog cara”
  3. Rane pustolovine ser Lanselota: „Plemenita priča o ser Lanselotu od Jezera”
  4. Priča o ser Garetu: „Priča o ser Garetu od Orknija”
  5. Legenda o Tristanu i Izoldi: „Knjiga o ser Tristanu od Lionesa”
  6. Potraga za Gralom: „Plemenita priča o Svetom gralu”
  7. Zabranjena ljubav između Lanselota i Ginevre: „Ser Lanselot i kraljica Ginevra”
  8. Raspad vitezova Okruglog stola i poslednja Arturova bitka: „Smrt Arturova”

Murman je pokušao da dovede knjige Vinčesterskog rukopisa u hronološki red. U njegovoj analizi, Malorijeva nameravana hronologija može se podeliti na tri dela: Knjiga I praćena intervalom od 20 godina koji uključuje neke događaje iz Knjige III i drugih; 15-godišnji period Knjige V, takođe obuhvatajući Knjige IV, II i kasnije delove Knjige III (tim redosledom); i na kraju knjige VI, VII i VIII u direktnom nizu počevši od završnog dela Knjige V (odeljak Vesela gradina).[44]

Sinopis[uredi | uredi izvor]

Knjiga I (Kakston I–IV)[uredi | uredi izvor]

„Kako je Artur pomoću Merlina stekao Eskalibur, svoj mač, od Gospe od Jezera”, ilustracija Obrija Birdslija iz 1893/94.

Artur je rođen kao dete visokog kralja Britanije (Malorijeve „Engleske”) Utera Pendragona i njegove nove supruge Igrejne, a zatim ga čarobnjak Merlin odvodi ser Ektoru koji ga potajno odgaja tokom previranja nastalog nakon Uterove smrti. Godinama kasnije, petnaestogodišnji Artur iznenada postaje vladar Britanije kada izvuče sudbinski mač iz kamena na takmičenju koje je organizovao Merlin, što dokazuje njegovo pravo po rođenju za koje ni sam nije bio svestan. Novokrunisani kralj Artur i njegovi sledbenici, uključujući kralja Bana i kralja Borsa, bore se protiv rivala i pobunjenika, na kraju pobeđujući u ratu u velikoj bici kod Bedegrejna. Artur odnosi pobedu zahvaljujući svojoj vojničkoj veštini i proročkim i magijskim savetima Merlina (kasnije ga zamenjuje čarobnica Nimu), uz pomoć mača Ekskalibura koji je Artur dobio od Gospe od Jezera. Uz pomoć pomirenih pobunjenika, Artur takođe odbija stranu invaziju u bici kod Klarensa. Sa osiguranim prestolom, Artur se ženi takođe mladom princezom Ginevrom i nasleđuje Okrugli sto od njenog oca, kralja Leodegransa. Zatim okuplja svoje glavne vitezove, uključujući neke od svojih bivših neprijatelja koji su mu se sada pridružili, u svojoj prestonici Kamelotu, osniva družinu Okruglog stola i svi se zaklinju Pentekostnom zakletvom na viteško ponašanje.

Narativ Malorijeve prve knjige uglavnom je zasnovan na epskoj pesmi Merlin.[45] Takođe uključuje priču o Balinu i Balanu (dugačak deo koji je sam Malori nazvao „knjigom”), kao i druge epizode kao što su lov na Tragalačku zver i izdaja Arturove polusestre čarobnice, kraljice Morgane le Fej, u zaveri koji uključuje i njenog ljubavnika Akolona. Štaviše, govori o rođenju Arturovog incestuoznog sina Mordreda koga je dobio sa svojom polusestrom, Morgauzom (iako je Artur nije poznavao kao svoju sestru); po Merlinovom savetu, Artur zatim uzima svakog novorođenog dečaka u svom kraljevstvu i svi osim Mordreda, koji je nekim čudom preživeo, na kraju ginu na moru.

Malori se bavi svojim savremenim preokupacijama legitimitetom i društvenim nemirima, koji će se pojaviti u ostatku Smrti Arturove.[46] Prema Helen Kuper u knjizi Ser Tomas Malori: Smrt Arturova – Vinčesterski rukopis, prozni stil, koji oponaša istorijske dokumente tog vremena, daje prizvuk autoriteta celom delu. Ovo je omogućilo savremenicima da čitaju knjigu kao istoriju, a ne kao beletrističko delo, što je čini modelom reda tokom Malorijevog nasilnog i haotičnog vremena tokom Ratova ruža. Malorijeva zabrinutost za legitimitet odražava Englesku iz 15. veka, gde su mnogi polagali svoja prava na vlast putem nasilja i krvoprolića.

Knjiga II (Kakston V)[uredi | uredi izvor]

Početak drugog toma nalazi Artura i njegovo kraljevstvo bez neprijatelja. Njegov presto je siguran, a njegovi vitezovi, uključujući Grifleta i Tora, kao i Arturove nećake Gavejna i Ivejna (sinovi Morgauze i Morgane), dokazali su se u raznim bitkama i fantastičnim potragama, kao što je rečeno u prvom tomu. Tražeći još slave, Artur i njegovi vitezovi zatim kreću u rat protiv (fiktivnog) zapadnorimskog cara Lucija koji je zahtevao od Britanije da nastavi da plaća danak. Odstupajući od književne tradicije Džefrija od Monmuta u kojoj je Mordred ostavljen na čelu kraljevstva (jer se to ovde dešava pred kraj priče), Malorijev Artur ostavlja svoj dvor u rukama Konstantina od Kornvola i plovi u Normandiju gde se nalazi sa svojim rođakom Hoelom. Nakon toga, priča detaljno opisuje Arturov pohod na Rim kroz Nemačku i Italiju. Nakon niza bitaka koje su rezultirale velikom pobedom nad Lucijem i njegovim saveznicima i predajom rimskog senata, Artur je krunisan za cara Zapada, ali umesto toga organizuje vladu zastupnika i vraća se u Britaniju.

Ova knjiga je uglavnom zasnovana na prvoj polovini srednjeengleske herojske pesme Aliterativna Smrt Arturova (koja je sama u velikoj meri zasnovana na Džefrijevoj pseudo-hronici Istorija kraljeva Britanije). Kakstonova štampana verzija je skraćena za više od polovine u poređenju sa Malorijevim rukopisom.[47] Vinaver je izneo teoriju da je Malori prvobitno napisao ovaj deo kao samostalno delo, bez znanja o francuskim romansama.[48] U stvari, postoji vremenski odmak koji uključuje Arturov rat sa kraljem Klodasom u Francuskoj.

Knjiga III (Kakston VI)[uredi | uredi izvor]

„Kako je ser Lanselot ubio viteza ser Perisa od Divlje šume koji je uznemiravao gospe, dame i plemkinje”, ilustracija Artura Rakama iz 1917.

Vraćajući se u vreme pre Knjige II, Malori uvodi ser Lanselota, mladog francuskog princa, kao najcenjenijeg viteza kralja Artura kroz brojne epizodne pustolovine, od kojih je neke prikazao u komičnom maniru.[49] Lanselot se uvek pridržava Pentekostne zakletve, pomažući damama u nevolji i dajući milost časnim neprijateljima koje je pobedio u borbi. Međutim, svet u kome Lanselot živi previše je komplikovan za jednostavna pravila i, iako Lanselot teži da živi po etičkom kodeksu, postupci drugih to otežavaju. Drugi problemi se pokazuju kada Morgana le Fej začara Lanselota, što odražava feminizaciju magije, i na način na koji istaknutost borbe na nadmetanju u ovoj priči ukazuje na promenu od ratovanja na bojnom polju ka posrednijem i vrlijem obliku nasilja.

Lanselotov lik se ranije pojavio u hronološki kasnijoj Knjizi II, boreći se za Artura protiv Rimljana. U Knjizi III, zasnovanoj na delovima francuske proze Lanselot (uglavnom njenog odeljka „Agravejn”, zajedno sa epizodom Opasne kapele preuzete iz Perlesvausa),[14][50][51] Malori pokušava da skrene fokus dvorske ljubavi sa preljube u službu tako što će Lanselot posvetiti sve što radi kraljici Ginevri, ženi svog lorda i prijatelja Artura, ali izbegava (za neko vreme) da sa njom uđe u preljubničku vezu. Ipak, i dalje je njena ljubav krajnji izvor Lanselotovih vrhunskih viteških kvaliteta, nešto sa čime se i sam Malori nije u potpunosti slagao jer se čini da se kosilo sa njegovim ličnim idealom viteštva.[52] Iako je katalizator pada Kamelota, kakav je bio u tradiciji ciklusa francuske romantične proze, moralno postupanje prema preljubi između Lanselota i Ginevre u Smrti Arturovoj implicira da je njihov odnos istinit i čist, jer se Malori fokusirao na oplemenjujuće aspekte dvorske ljubavi.

Knjiga IV (Kakston VII)[uredi | uredi izvor]

„'Gospo,' odgovorio je ser Leporuki, „ne vredi mnogo vitez koji ne može da pomogne dami”. Ilustracija Lanselota Spida iz 1912.

Četvrta knjiga prvenstveno se bavi pustolovinama mladog Gareta („Leporuki”) u njegovoj dugoj potrazi za sestrama Linet i Lionesom. Garet, najmlađi od Arturovih nećaka od Morgauze i Lota, skriva svoj identitet prerušen u bezimenog štitonošu u Kamelotu da bi stekao svoju vitešku titulu na najpošteniji i najčasniji način.[53] Iako ova konkretna priča nije direktno zasnovana ni na jednom postojećem tekstu, za razliku od većine sadržaja prethodnih tomova, ona uzima neke elemente ranijih arturovskih priča.[54]

Knjiga V (Kakston VIII–XII)[uredi | uredi izvor]

Zbirka priča o ser Tristanu od Lionesa, kao i o nizu drugih vitezova kao što su ser Dinadan, ser Lamorak, ser Palamid, ser Aleksandar Siroče (Tristanov mladi rođak kog je otela Morgana) i „La Kot Mal Tel”. Posle priče o Tristanovom rođenju i detinjstvu, primarni fokus knjige je na osuđenoj preljubničkoj vezi između Tristana i Lepe Izolde, žene njegovog zlog ujaka kralja Marka. Takođe uključuje retrospektivnu priču o rođenju Galahada kao sina ser Lanselota i princeze Elejn od Korbenika, praćenu Lanselotovim godinama ludila.

Zasnovan uglavnom na francuskoj dugoj prozi Tristan, ili njenoj izgubljenoj engleskoj adaptaciji (i verovatno i na srednjeengleskoj romansi u stihovima Ser Tristrem[55]), Malorijev tretman legende o mladom kornvolskom princu Tristanu je središnji deo Smrti Arturove kao i najduža od njenih osam knjiga. Raznolikost epizoda i navodni nedostatak koherentnosti u narativu o Tristanu postavljaju pitanja o njegovoj ulozi u Malorijevom tekstu. Međutim, knjiga predviđa ostatak teksta, kao i uključivanje i interakciju sa likovima i pričama o kojima se govori u drugim delovima dela. Može se posmatrati kao istraživanje sekularnog viteštva i diskusija o časti ili „obožavanju” kada je zasnovano na osećaju stida i ponosa. Ako se Smrt Arturova posmatra kao tekst u kome Malori pokušava da definiše pojam viteštva, onda priča o Tristanu postaje njena kritika, a ne Malorijev pokušaj da stvori idealnog viteza kao što to čini u nekim drugim knjigama.

Knjiga VI (Kakston XIII–XVII)[uredi | uredi izvor]

„Sveti gral, prekriven belom svilom, uđe u dvoranu”, ilustracija Vilijama Henrija Margetsona iz 1914.

Malorijev primarni izvor za ovaj dugi deo bila je francuska Potraga za Svetim gralom, koja beleži pustolovine mnogih vitezova u njihovoj duhovnoj potrazi za Svetim gralom. Gavejn je prvi koji je krenuo u potragu za Gralom. Drugi vitezovi kao što su Lanselot, Persival i Bors Mlađi, takođe polaze u potragu, koju je na kraju završio Galahad. Njihovi podvizi su pomešani sa susretima sa devama i pustinjacima koji usput daju savete i tumače snove.

Nakon konfuzije sekularnog moralnog kodeksa koju je manifestovao u prethodnoj knjizi, Malori pokušava da konstruiše novi način viteštva stavljajući naglasak na religiju. Hrišćanstvo i Crkva nude mesto gde se može održati Pentekostna zakletva, dok strogi moralni kodeks koji nameće religija nagoveštava gotovo izvesni neuspeh vitezova. Na primer, Gavejn odbija da se pokaje za svoje grehe, tvrdeći da su nevolje koje koegzistiraju sa viteštvom neka vrsta sekularnog pokajanja. Isto tako, manjkavi Lanselot, uprkos svoj svojoj iskrenosti, nije u stanju da u potpunosti pobegne od svoje zabranjene ljubavi prema Ginevri, i stoga je predodređen da padne tamo gde će Galahad uspeti. Ovo se poklapa sa personifikacijom savršenstva u obliku Galahada, devca koja poseduje Božju moć. Galahadov život, potpuno bezgrešan, čini ga uzorom svetog viteza koji se ne može oponašati kroz sekularno viteštvo.

Knjiga VII (Kakston XVIII–XIX)[uredi | uredi izvor]

Nastavak priče o Lanselotovoj romansi sa Ginevrom. Lanselot prolazi kroz seriju iskušenja kako bi dokazao da je dostojan kraljičine ljubavi, što je kulminiralo njegovim spasavanjem kraljice od otmice odmetnutog viteza Meleaganta (ovo je takođe prvi put da delo eksplicitno pominje njihovu seksualnu preljubu). Pišući ga, Malori je kombinovao ustaljeni materijal iz proze Lanselot (uključujući priču o Lepoj devojci od Askolata i skraćeno prepričavanje pesme Lanselot, vitez od taljiga) sa sopstvenim kreacijama (epizode ​​„Veliki turnir” i „Isceljenje ser Urija”).[56][57]

Knjiga VIII (Kakston XX–XXI)[uredi | uredi izvor]

„Smrt kralja Artura”, ilustracija Džejmsa Arčera iz 1860.

Mordred i njegov polubrat Agravejn uspevaju da otkriju Ginevrinu preljubu i Artur je osuđuje da bude spaljena živa. Lanselotova spasilačka grupa vrši prepad na pogubljenje, ubivši nekoliko lojalnih vitezova Okruglog stola, uključujući Gavejnovu braću Gareta i Gaherisa. Gavejn, željan osvete, navodi Artura na dug i ogorčen rat sa Lanselotom. Nakon što krenu da progone Lanselota u Francuskoj, gde je Gavejn smrtno povređen u dvoboju sa Lanselotom (i kasnije se konačno miri sa njim na samrtnoj postelji), Mordred zauzima presto i preuzima kontrolu nad Arturovim kraljevstvom. U krvavoj poslednjoj bici između Mordredovih sledbenika i Arturovih preostalih lojalista u Engleskoj, Artur ubija Mordreda, ali je i sam teško ranjen. Dok Artur umire, jedini preživeli Bedivir odbacuje Ekskalibur, a Morgana i Nimu dolaze da odvedu Artura u Avalon. Nakon smrti kralja Artura, koga je nasledio Konstantin, Malori otkriva detalje o kasnijim smrtima Bedivira, Ginevre, Lanselota i njegovih rođaka.

Pišući poslednju knjigu, Malori je koristio verziju Arturove smrti koja potiče prvenstveno iz delova francuske prozne Smrti Arturove i, kao sekundarnog izvora,[58] iz engleske Smrti Arturove u strofama.[59] Po rečima Džordža Brauna, knjiga „slavi veličinu arturovskog sveta uoči njegove propasti. Pošto se veličanstveno zajedništvo nasilno okreće prema sebi, smrt i uništenje takođe proizvode pokajanje, oproštenje i spasenje.”[60]

Moderne verzije[uredi | uredi izvor]

Artur je odveden u Avalon, ilustracija iz 1912.

Nakon 182 godine od poslednjeg štampanja, 1816. godine izašlo je novo izdanje Aleksandra Čalmersa, koje je ilustrovao Tomas Avins (Istorija slavnog princa Artura, kralja Britanije; sa njegovim životom i smrću, i svim njegovim slavnim bitkama. Isto tako, plemenita i herojska dela njegovih hrabrih vitezova Okruglog stola), kao i još jedno Džozefa Haslvuda (Smrt Arturova: Najdrevnija i najpoznatija istorija slavnog princa Artura i vitezova Okruglog stola); oba su bila zasnovana na Stansbijevoj verziji iz 1634. godine. Nekoliko drugih modernih izdanja, uključujući ona od Tomasa Rajta (Smrt Arturova: Istorija kralja Artura i vitezova Okruglog stola, 1858) i Ernesta Risa (Malorijeva istorija kralja Artura i potraga za Svetim gralom: Iz Smrti Arturove, 1886), takođe su zasnovana na Stansbijevoj verziji.[61][62]

Izdanje Vilijama Apkota, direktno zasnovano na tada ponovo otkrivenoj Morgan kopiji prve štampane Kakstonove verzije, objavljeno je kao Malorijeva Smrt Arturova sa uvodom Roberta Sautija i beleškama koje su uključivale rezime originalnog francuskog materijala iz 1817. godine. Nakon toga, Kakston je postao osnova za mnoga naredna izdanja sve do otkrića Vinčesterskog rukopisa 1934. godine.

Prvo masovno štampano moderno izdanje Kakstona objavio je Edvard Streči 1868. godine kao knjigu za decu pod nazivom Smrt Arturova: Knjiga ser Tomasa Malorija o kralju Arturu i njegovim plemenitim vitezovima Okruglog stola, veoma cenzurisanu u skladu sa viktorijanskim moralom. Mnogi drugi urednici, skratitelji i prepričavači iz 19. veka, poput Henrija Frita (Kralj Artur i njegovi vitezovi Okruglog stola, 1884) takođe bi cenzurisali svoje verzije iz istog razloga.[63] Prvo „standardno” popularno izdanje, zasnovano na Kakstonu, bilo je Smrt Arturova ser Tomasa Malorija Hajnriha Oskara Zomera, objavljeno 1890. sa uvodom i pojmovnikom, kao i esejom o Malorijevom proznom stilu, nakon čega su usledila izdanja Džona Risa 1893. i Izraela Golanca 1897. godine.[61][62]

Modernizovana izdanja ažuriraju pravopis kasnog srednjeengleskog jezika, ažuriraju neke zamenice i ponovo stavljaju interpunkciju i reparaturišu tekst. Druga dalje ažuriraju fraze i rečnik na savremeni moderni engleski. Od preporoda arturovskih legendi tokom 19. veka, bilo je brojnih modernih republikacija, prepričavanja i adaptacija Smrti Arturove.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Bryan, Elizabeth J. (1994—1999). Introduction. Le morte d'Arthur. Od strane Malory, Thomas (Modern Library izd.). New York: Modern Library. str. vii. ISBN 0-679-60099-X. 
  2. ^ Bryan 1994–1999, str. v
  3. ^ a b Wight, Colin (2009). „Thomas Malory's 'Le Morte Darthur'”. www.bl.uk (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 03. 08. 2020. g. Pristupljeno 28. 12. 2023. 
  4. ^ Whitteridge 1973, str. 257–265
  5. ^ Davidson, Roberta (2004). „Prison and Knightly Identity in Sir Thomas Malory's "Morte Darthur"”. Arthuriana. 14 (2): 54—63. JSTOR 27870603. S2CID 161386973. doi:10.1353/art.2004.0066. 
  6. ^ Dugdale, Sir Thomas. The Antiquities of Warwickshire Illustrated: From Records, Lieger-Books, Manuscripts, Charters, Evidences, Tombes, and Armes, Beautified with Maps, Prospects, and Portraitures. London: Thomas Warren, 1656.
  7. ^ Matthews, William (23. 9. 2022). The III-Framed Knight: A Skeptical Inquiry into the Identity of Sir Thomas Malory. Univ of California Press. ISBN 9780520373365. 
  8. ^ Athenaeum 11 September 1897, p. 353.
  9. ^ Lumiansky 1987, str. 882
  10. ^ Matthews, William (1960). The Ill-Framed Knight: A Skeptical Inquiry into the Identity of Sir Thomas Malory. Berkeley and Los Angeles: University of California Press. 
  11. ^ Linton, Cecelia Lampp (2023). The Knight Who Gave Us King Arthur: Sir Thomas Malory, Knight Hospitaller. Front Royal, VA: Christendom College Press. ISBN 979-8-9868157-2-5. 
  12. ^ Bryan (1994), pp. viii–ix.
  13. ^ Davidson, Roberta (2008). „The 'Freynshe booke' and the English Translator: Malory's 'Originality' Revisited”. Translation and Literature. 17 (2): 133—149. JSTOR 40340096. S2CID 170477682. doi:10.3366/E0968136108000198. 
  14. ^ a b Norris, Ralph C. (2008). Malory's Library: The Sources of the Morte Darthur (na jeziku: engleski). DS Brewer. ISBN 9781843841548. 
  15. ^ Lacy, Norris J.; Wilhelm, James J. (2015-07-17). The Romance of Arthur: An Anthology of Medieval Texts in Translation (na jeziku: engleski). Routledge. ISBN 9781317341840. 
  16. ^ Bornstein, Diane D. (1972). „Military Strategy in Malory and Vegetius' "De re militari"”. Comparative Literature Studies. 9 (2): 123—129. JSTOR 40245989. 
  17. ^ Lumiansky 1987, str. 878
  18. ^ a b „British Library”. Arhivirano iz originala 10. 10. 2023. g. Pristupljeno 28. 12. 2023. 
  19. ^ Lumiansky (1987), p. 887 footnote.
  20. ^ Bryan (2004), p. ix
  21. ^ „From Monmouth to Malory: A Guide to Arthurian Literature”. 29. 5. 2022. 
  22. ^ McShane, Kara L. (2010). „Malory's Morte d'Arthur”. The Rossell Hope Robbins Library at the University of Rochester. Pristupljeno 3. 7. 2013. 
  23. ^ Leitch, Megan G.; Rushton, Cory (20. 5. 2019). A New Companion to Malory. Boydell & Brewer. ISBN 9781843845232 — preko Google Books. 
  24. ^ W. F. Oakeshott. „The Text of Malory”. Arhivirano iz originala 2008-07-03. g. Pristupljeno 2009-01-11. 
  25. ^ a b Walter F. Oakeshott, "The Finding of the Manuscript," Essays on Malory, ed. J. A. W. Bennett (Oxford: Clarendon, 1963), 1–6.
  26. ^ „British Library”. www.bl.uk. Arhivirano iz originala 26. 12. 2020. g. Pristupljeno 28. 12. 2023. 
  27. ^ Walter F. Oakeshott, "Caxton and Malory's Morte Darthur," Gutenberg-Jahrbuch (1935), 112–116.
  28. ^ „The Malory Project directed by Takako Kato and designed by Nick Hayward”. www.maloryproject.com. 
  29. ^ Whetter, K. S. (2017). The Manuscript and Meaning of Malory's Morte Darthur. D. S. Brewer. 
  30. ^ William Matthews, The Ill-Framed Knight: A Skeptical Inquiry into the Identity of Sir Thomas Malory (Berkeley, CA: University of California, 1966).
  31. ^ Salda, Michael N. (1995). „Caxton's Print vs. the Winchester Manuscript: An Introduction to the Debate on Editing Malory's Morte Darthur”. Arthuriana. 5 (2): 1—4. JSTOR 27869113. S2CID 161529058. doi:10.1353/art.1995.0026. 
  32. ^ Lumiansky (1987), pp. 887–896; Lumiansky favours the view that Malory himself revised the text.
  33. ^ E. F. Jacob, Angus McIntosh (1968) Review of The Ill-framed Knight. A Skeptical Inquiry into the identity of Sir Thomas Malory by William Matthews. Medium Aevum Vol. 37, No. 3, pp. 347–8.
  34. ^ „§4. Style of the "Morte d'Arthur". XIV. English Prose in the Fifteenth Century. II. Vol. 2. The End of the Middle Ages. The Cambridge History of English and American Literature: An Encyclopedia in Eighteen Volumes. 1907–21”. www.bartleby.com. 25. 6. 2022. 
  35. ^ Lynch, Andrew (2006). „A Tale of 'Simple' Malory and the Critics”. Arthuriana. 16 (2): 10—15. JSTOR 27870749. S2CID 162341511. doi:10.1353/art.2006.0065. 
  36. ^ "Prose Romance." The French Tradition and the Literature of Medieval England, by William Calin, University of Toronto Press, 1994, pp. 498–512. JSTOR. Accessed 1 Aug. 2020.
  37. ^ Knight, Stephen (4. 8. 2009). Merlin: Knowledge and Power Through the Ages. Cornell University Press. ISBN 978-0801443657 — preko Google Books. 
  38. ^ Sommer, H. Oskar (4. 8. 1891). Le Morte Darthur: Studies on the sources, with an introductory essay by Andrew Lang. D. Nutt — preko Google Books. 
  39. ^ "Morte d'Arthur." The Cambridge History of English Literature. A.W Ward, A.R Waller. Vol II. Cambridge: A UP, 1933. Print.
  40. ^ Goodrich, Peter H. (2006). „Saracens and Islamic Alterity in Malory's "Le Morte Darthur"”. Arthuriana. 16 (4): 10—28. JSTOR 27870786. S2CID 161861263. doi:10.1353/art.2006.0009. 
  41. ^ Murrin, Michael (1997). History and Warfare in Renaissance Epic (na jeziku: engleski). University of Chicago Press. ISBN 9780226554051. 
  42. ^ Scott-Kilvert, Ian. British Writers. Charles Scribners's Sons, New York 1979.
  43. ^ Moorman, Charles (1960). „Courtly Love in Malory”. ELH. 27 (3): 163—176. JSTOR 2871877. doi:10.2307/2871877. 
  44. ^ Moorman, Charles (1961). „Internal Chronology in Malory's "Morte Darthur"”. The Journal of English and Germanic Philology. 60 (2): 240—249. JSTOR 27713803. 
  45. ^ Gowans, Linda. "MALORY'S SOURCES – AND ARTHUR'S SISTERS – REVISITED." Arthurian Literature XXIX, pp. 121–142.
  46. ^ Radulescu, Raluca (2003). „Malory and Fifteenth-Century Political Ideas”. Arthuriana. 13 (3): 36—51. JSTOR 27870541. S2CID 143784650. doi:10.1353/art.2003.0042. 
  47. ^ Withrington, John (1992). „Caxton, Malory, and the Roman War in the "Morte Darthur"”. Studies in Philology. 89 (3): 350—366. JSTOR 4174429. 
  48. ^ Wilson, Robert H. (1956). „Addenda on Malory's Minor Characters”. The Journal of English and Germanic Philology. 55 (4): 563—587. JSTOR 27706826. 
  49. ^ Jesmok, Janet (2004). „Comedic Preludes to Lancelot's 'Unhappy' Life in Malory's "Le Morte Darthur"”. Arthuriana. 14 (4): 26—44. JSTOR 27870654. S2CID 161629997. doi:10.1353/art.2004.0030. 
  50. ^ Field, P. J. C. (1993). „Malory and "Perlesvaus"”. Medium Ævum. 62 (2): 259—269. JSTOR 43629557. doi:10.2307/43629557. 
  51. ^ Wilson, Robert H. (1932). „Malory and the "Perlesvaus"”. Modern Philology. 30 (1): 13—22. JSTOR 434596. S2CID 161566473. doi:10.1086/388002. 
  52. ^ Tucker, P. E. (1953). „The Place of the "Quest of the Holy Grail" in the "Morte Darthur"”. The Modern Language Review. 48 (4): 391—397. JSTOR 3718652. doi:10.2307/3718652. 
  53. ^ Naughton, Ryan. „Peace, Justice and Retinue-building in Malory's 'The Tale of Sir Gareth of Orkney'”. Arthurian Literature. XXIX. str. 143—160. Šablon:Incomplete citation
  54. ^ Norris, Ralph (2008). Malory's Library: The Sources of the Morte Darthur. 71. Boydell & Brewer. ISBN 9781843841548. JSTOR 10.7722/j.ctt81sfd. 
  55. ^ Hardman, P. (2004) "Malory and middle English verse romance: the case of 'Sir Tristrem'". In: Wheeler, B. (ed.) Arthurian Studies in Honour of P.J.C. Field. Arthurian Studies (57). D.S. Brewer, Cambridge, pp. 217-222. ISBN 9781843840138.
  56. ^ Grimm, Kevin T. (1989). „Knightly Love and the Narrative Structure of Malory's Tale Seven”. Arthurian Interpretations. 3 (2): 76—95. JSTOR 27868661. 
  57. ^ „Lancelot and Guenevere”. 
  58. ^ Donaldson, E. Talbot (1950). „Malory and the Stanzaic "Le Morte Arthur"”. Studies in Philology. 47 (3): 460—472. JSTOR 4172937. 
  59. ^ Wilson, Robert H. (1939). „Malory, the Stanzaic "Morte Arthur," and the "Mort Artu"”. Modern Philology. 37 (2): 125—138. JSTOR 434580. S2CID 162202568. doi:10.1086/388421. 
  60. ^ „Death of Arthur”. 
  61. ^ a b Lumiansky, R. M.; Baker, Herschel (11. 11. 2016). Critical Approaches to Six Major English Works: From "Beowulf" Through "Paradise Lost". University of Pennsylvania Press. ISBN 9781512804140 — preko Google Books. 
  62. ^ a b Gaines, Barry (1974). „The Editions of Malory in the Early Nineteenth Century”. The Papers of the Bibliographical Society of America. 68 (1): 1—17. JSTOR 24302417. S2CID 180932930. doi:10.1086/pbsa.68.1.24302417 — preko JSTOR. 
  63. ^ LYNCH, ANDREW (1999). „"Malory Moralisé": The Disarming of "Le Morte Darthur", 1800–1918”. Arthuriana. 9 (4): 81—93. JSTOR 27869499. S2CID 161703303. doi:10.1353/art.1999.0002 — preko JSTOR. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Смрт_Артурова&oldid=27734604”