Џефри Чосер

Из Википедије, слободне енциклопедије
Џефри Чосер

Chaucer1853.jpg
Џефри Чосер

Информације
Датум рођења око 1343.
Датум смрти 25. октобар 1400.
Дела
Потпис

Џефри Чосер (енгл. Geoffrey Chaucer; око 134325. октобар 1400) је био један од најзначајнијих енглеских средњовековних песника, филозоф, војник, дворанин и дипломата.

Његово најзначајније дело је „Кентерберијске приче“, колекција од 24 приче. Од тога су само две написане у прози, а остале у стиху. Од осталих његових дела издвајају се: „Књига о војвоткињи“, „Роман о ружи“, „Парламент птица“, „Троил и Кресида“, „Легенде о добрим женама“ итд.

Џефри Чосер назван је оцем енглеске поезије, а понекад тај епитет проширују на читаву енглеску књижевност. Он је својим доприносом увођењу народног језика у књижевност имао улогу сличну оној коју је у Италији имао Данте.

Чосер и ренесансни хуманизам[уреди]

Својим интересовањем за живот и људе онакве какви јесу, без превасходно морализаторске побуде, Чосер се приближио ренесансном хуманизму. Због таквог става, песник је осећао потребу да се правда пред судом свог времена.

Чосер је на двору био дипломата и те особине провејавају кроз његово дело. Чосер своје интересовање за разне стране човекове личности третира у маниру који није био нов у књижевности пре њега — разна гледишта (често противречна) он поткрепљује ауторитетима — књижевним, религијским и научним. Зато се о њему може говорити као о ученом песнику.

Чосеров стил[уреди]

По данашњем мерилу, Чосер је, према избору тема и сижеа, сасвим неоригиналан писац. Али то је време када су схватања о ауторству, оригиналности и индивидуалности била другачија — преузимање готових мотива и тема из класичне и новије књижевности била је редовна појава. Сижее за Кантерберијске приче Чосер је налазио у другим делима, од којих су многа већ припадала усменој традицији.

Чосерова нарација, буквално схваћена — неизводљива је. Читалац је прихвата, иако је немогуће остварити ситуацију да један јахач у покрету приповеда у стиховима у јампском пентаметру тако да га чује осталих 30 јахача. Сижеима је прилагођена форма приповедања: приче које су ближе обичном и свакидашњем животу писане су јампским пентаметром, док су оне с религијско-морализаторским темама дате у сложенијој форми. Иако Кентерберијске приче немају линеарну структуру, ни развој заплета, ипак постоји јасан почетак, средњи део, пун енциклопедијских података о људским слабостима и врлинама с укомпонованим моралним коментаром и честим наравоученијима. Занимљиво је поредити Чосера из стварности и Чосера као приповедача у делу.

У делу он не уме да исприча ниједну ваљану причу у стиху. Чосер ходочасник раздвојен је од Чосера аутора, чиме се повећава реалистични утисак да остале приче и није писао он, него да су настале спонтаним казивањем ходочасника. Правников лик, рецимо, у уводу за своју причу помиње Чосеров књижевни рад.

Кентерберијске приче су уоквирен низ разноврсних приповедака повезан у целину и стављен у енглеску савремену средину. Оквир као такав појављивао се у светској књижевности и пре Чосера — у 1001. ноћи и Декамерону за који Чосер вероватно није знао у његовом интегралном облику. Идеју о ходочашћу као приповедачком оквиру Чосер је можда добио од Ђованија Серкамбија чија се новела ослања на сличну шему.

Ходочашће из Кентерберијских прича[уреди]

Верује се да је Чосер описао стварно ходочашће из 1387. године у коме је и сам био учесник, али ову биографску претпоставку треба примити с резервом. Иако се неким ходочасницима помињу имена, они су већином идентификовани према занимањима. Претпоставља се да су многи приказани по узору на стварне особе; неки изучаваоци су их покушавали довести у везу са Чосеровим савременицима. Једини поклоник коме Чосер наводи име и презиме је Крчмар — Хари Бејли, за кога се претпоставља да је заиста и постојао.

У сликању поклоника Чосер је одступио од средњовековног канона по коме се сликају типови, а не појединци, успевши да оствари срећан спој типичног и индивидуалног, што је често схватано као крајњи циљ реалистичког приказивања. Уношење мноштва детаља и физичких појединости дочаравају индивидуалне карактере. У разрађеној форми дата је панорама енглеског друштва 14. века; Чосер је одабрао личности и у Општем прологу их описао тако да оне представљају све сталеже и готово све професије енглеског средњовековног друштва. Неки од портрета су идеализовани – они које је сам Чосер ценио и сматрао битним за друштво.

Хумор и сатира[уреди]

У портретирању својих ходочасника Чосер се показује као хумориста и сатиричар са жаоком упереном нарочито против покварених слугу цркве који своја збивања схватају само као извор материјалне користи. Међу црквеним редовима, једино оправдање Чосер налази за честитог пароха, док су калуђери, опростиоци и судски позивари приказани као паразити, склони смицалицама и преварама, лакоми и лицемерни. Мада јасно показује своје симпатије/антипатије, Чосер не излази из улоге објективног посматрача – подругљивог и заједљивог — али ипак посматрача, а не судије.

Подсмевање код Чосера није изражено с мржњом, ни поспрдно. Разоткривање нечасних или неподобних поступака његових ликова праћено је доброћудним и здравим хумором. Чосер јасно разликује поштено и ваљано од исквареног и нечасног, али не шиба оштро ту разлику.

Чосер своје личности пушта да говоре и тешко је докучити ауторов властити суд. О Чосеровим схватањима постоји обимна литература која је пуна супротних тврдњи, зато што је и сам живот који Чосер слика противречан у својој сложености. Аутор се служи методом јукстапозиције, стављајући контрастне реченице једну поред друге. Такве су похвале са накнадним додавањем ироничног коментара. Чосеров хумор је двосмеран и амбивалентан; Жена из Бата је предмет смеха, али и она сама упућује шалу и критику на рачун званичне црквене културе. Из потребе да избегне отоврен напад на неку појаву коју осуђује, настаје позната Чосерова иронија, он предмете иронично именује њиховим антонимима. Чосер је такође и пун алузија, али оне увек остају слабо осветљена места у литератури.

Спољашње везе[уреди]