Fridrih fon Šlegel

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Fridrih fon Šlegel
Datum rođenja(1772-03-10)10. mart 1772.
Mesto rođenjaHanover, Kneževina Hanover
Datum smrti12. januar 1829.(1829-01-12) (56 god.)
Mesto smrtiDrezden, Kraljevina Saksonija

Fridrih fon Šlegel (nem. Friedrich von Schlegel; Hanover, 10. mart 1772 — Drezden, 12. januar 1829), bio je nemački pisac, najznačajniji teoretičar nemačkog romantizma i jedan od prvih evropskih modernista.[1] S bratom Vilhelmom uređivao je glavni romantičarski časopis Ateneum.[2] Pored radova o antičkoj književnosti pisao je eseje, pesme i pripovetke, a njegova Istorija stare i nove književnosti jedan od prvih pregleda celokupne svetske literature.[3]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Njegov otac Johan Adolf Šlegel bio je pastor u luteranskoj crkvi Marktkirche St. Georgii et Jacobi.

Dve godine je studirao pravo u Getingenu i Lajpcigu, i upoznao se sa Fridrihom Šilerom.

Godine 1793. potpuno se posvetio književnom radu. Godine 1796. preselio se u Jenu, gde je živeo njegov brat Avgust Vilhelm. U Jeni je sarađivao sa Novalisom, Ludvigom Tikom, Fihteom i Karolin Šeling, koja se udala za Avgusta Vilhelma. On i Novalis su vodili važan razgovor o nemačkom idealizmu. Godine 1797. posvađao se sa Šilerom, kome se nije dopao njegov polemičarski rad.[4]

Šlegel je objavio Die Griechen und Römer (Grci i Rimljani), nakon čega je usledila Geschichte der Poesie der Griechen und Römer (Istorija poezije Grka i Rimljana) (1798). Zatim se okrenuo Danteu, Geteu i Šekspiru.

U Jeni je sa svojim bratom osnovao časopis Athenaeum, u kojem je objavljivao fragmente, aforizme i eseje u kojima se najjasnije iznose principi romantičarske škole. Oni su danas opšte priznati kao najdublji i najznačajniji izrazi subjektivnog idealizma ranih romantičara. Posle kontroverze, on je odlučio da se preseli u Berlin. Tamo je živeo sa Fridrihom Šlajermaherom i upoznao Henrijetu Herc, Rahel Varnhagen i njegovu buduću suprugu Doroteu Vejt, ćerku Mojsija Mendelsona i majku Johanesa i Filipa Vejta.[5]

Godine 1799. objavio je Lucinde, ekscentričan i nedovršen roman, koji je izuzetan kao pokušaj da se na primenjenu etiku prenese romantičarski zahtev za potpunom individualnom slobodom.[6] Knjiga u kojoj je veličao spoj čulne i duhovne ljubavi kao alegoriju božanskog kosmičkog Erosa, izazvala je skandal svojim manifestnim autobiografskim karakterom, odražavajući njegovu vezu sa Doroteom Vejt, i doprinelo je neuspehu njegove akademske karijere u Jeni,[7] gde je završio studije 1801. te kao privatdocent predavao transcendentalnu filozofiju. Tokom septembra 1800. sastao se četiri puta sa Geteom.

U junu 1802. stigao je u Pariz, gde je živeo u kući koja je ranije bila u vlasništvu barona d'Holbaha i pridružio se krugu umetnika koji je uključivao Hajnriha Kristofa Kolbea. Predavao je filozofiju na privatnim kursevima za Sulpiza Boaserea, a pod mentorstvom Antoana Leonarda de Šezija i lingviste Aleksandra Hamiltona nastavio je da uči sanskrit i persijski jezik. Uređivao je časopis Evropa (1803), gde je objavljivao eseje o gotičkoj arhitekturi i starim majstorima. U aprilu 1804. oženio se Doroteom Vejt u švedskoj ambasadi u Parizu, nakon što je ona prošla neophodnu konverziju iz judaizma u protestantizam. Godine 1806. on i njegova žena otišli ​​su u posetu Aubergenvilu, gde je njegov brat živeo sa gospođom de Stal.

Godine 1808. objavio je važnu knjigu Über die Sprache und Weisheit der Indier (O jeziku i mudrosti Indije). U delu je razvio svoje ideje o religiji i tvrdio je da su ljudi potekli iz Indije bili osnivači prvih evropskih civilizacija. Šlegel je poredio sanskrit sa latinskim, grčkim, persijskim i nemačkim, primećujući mnoge sličnosti u rečniku i gramatici. Hipoteza o zajedničkim karakteristikama ovih jezika sada je opšteprihvaćena, iako sa značajnim izmenama. Manje je slaganja oko geografskog regiona gde su se osnivači civilizacije naselili odnosno odakle su potekli, iako je teorija „van Indije” generalno postala diskreditovana u savremenoj nauci.

Tokom 1808. on i njegova supruga pristupili su katoličkoj veri u kelnskoj katedrali. Od tada se Šlegel više se suprotstavljao principima političkog i verskog liberalizma.

Šlegelov grob na katoličkom groblju u Drezdenu

Otišao je u Beč i 1809. bio postavljen za sekretara carskog dvora u vojnom štabu. Uređivao je armijske novine i izdavao ratoborne proklamacije protiv Napoleona. Tokom ratnih pohoda bio je u pratnji nadvojvode Karla od Austrije. Bio je stacioniran u Pešti tokom rata Pete koalicije. Tada je učio mađarski jezik. U međuvremenu, objavio je svoju sabrane Geschichte (Istorije) (1809) i dve serije predavanja, Über die neuere Geschichte (O novijoj istoriji) (1811) i Geschichte der alten und neuen Literatur (O staroj i novoj književnosti) (1815). Godine 1814. proglašen je vitezom Vrhovnog Hristovog reda.

Anton Graf - Dorotea fon šleger (1790)

Posle Bečkog kongresa (1815), bio je savetnik u austrijskoj ambasadi na frankfurtskom saboru, ali se 1818. vratio u Beč. Godine 1819. on i Klemens Brentano su putovali u Rim, u društvu Meterniha i Genca. Tamo se sastao sa svojom ženom i njenim sinovima. Godine 1820. pokrenuo je konzervativni katolički časopis Concordia (1820–1823), ali su ga kritikovali Meternih i njegov brat August Vilhelm, tadašnji profesor indologije u Bonu. Šlegel je potom započeo izdavanje svojih sabranih dela. Držao je i predavanja koja su ponovo objavljena u njegovoj Philosophie des Lebens (Filozofija života) (1828) i knjizi Philosophie der Geschichte (Filozofija istorije) (1829).

Umro je 12. januara 1829. u Drezdenu, pripremajući narednu seriju predavanja.

Odabrana dela[uredi | uredi izvor]

  • Vom ästhetischen Werte der griechischen Komödie (1794)
  • Über die Diotima (1795)
  • Versuch über den Begriff des Republikanismus (1796)
  • Georg Forster (1797)
  • Über das Studium der griechischen Poesie (1797)
  • Über Lessing (1797)
  • Kritische Fragmente („Lyceums“-Fragmente) (1797)
  • Fragmente („Athenaeums“-Fragmente) (1797–1798)
  • Lucinde (1799)
  • Über die Philosophie. An Dorothea (1799)
  • Gespräch über die Poesie (1800)
  • Über die Unverständlichkeit (1800)
  • Ideen (1800)
  • Charakteristiken und Kritiken (1801)
  • Transcendentalphilosophie (1801)
  • Alarkos (1802)
  • Reise nach Frankreich (1803
  • Geschichte der europäischen Literatur (1803/1804
  • Grundzüge der gotischen Baukunst (1804/1805)
  • Über die Sprache und Weisheit der Indier (1808)
  • Deutsches Museum (as ed.), 4 Vols. Vienna (1812–1813)
  • Geschichte der alten und neueren Literatur (lectures) (1815)
  • Ludwig Tieck und die Brüder Schlegel. Briefe ed. by Edgar Lohner (München 1972)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Karl Wilhelm Friedrich Von Schlegel - New World Encyclopedia”. www.newworldencyclopedia.org. Pristupljeno 2022-01-16. 
  2. ^ „Friedrich von Schlegel | German writer | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-01-16. 
  3. ^ Speight, Allen (2021), Zalta, Edward N., ur., Friedrich Schlegel (Spring 2021 izd.), Metaphysics Research Lab, Stanford University, Pristupljeno 2022-01-16 
  4. ^ Ernst Behler, German Romantic Literary Theory, 1993, p. 36.
  5. ^ Speight, Allen. „Friedrich Schlegel”. Ur.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 
  6. ^  Ovaj članak uključuje tekst iz publikacije koja je sada u javnom vlasništvu: Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Schlegel, Karl Wilhelm Friedrich von”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press. 
  7. ^ Šablon:Title=Schlegel, Karl Wilhelm Friedrich von

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Fridrih fon Šlegel na Vikimedijinoj ostavi.
Ikona za klice

Ovaj biografski članak vezan za književnika je klica. Možete doprineti Vikipediji tako što ćete ga proširiti.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Фридрих_фон_Шлегел&oldid=25970709”