Hans Knapercbuš

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Hans Knapercbuš
Hans Knapercbuš
Datum rođenja(1888-03-12)12. mart 1888.
Mesto rođenjaElberfeld, Nemačka
Datum smrti25. oktobar 1965.(1965-10-25) (77 god.)
Mesto smrtiVupertal, Nemačka

Hans Knapercbuš (nem. Hans Knappertsbusch; Elberfeld, 12. mart 1888 — Vupertal, 25. oktobar 1965) je bio nemački dirigent, najpoznatiji po izvođenju Rihard Vagnerove, Anton Bruknerove i Rihard Štrausove muzike.

Knapercbuš, poznat i pod pseudonimom „Kna”, sledio je tradicionalnu rutu ambicioznih dirigenata u Nemačkoj početkom 20. veka, počevši od muzičkog asistenta i napredujući do sve viših dirigentskih mesta. Godine 1922. postavljen je za generalnog direktora bavarske državne opere i na toj funkciji je ostao jedanaest godina. Godine 1936. nacionalsocijalistička nemačka radnička partija ga je otpustila. Bio je česti gost dirigent u Beču i Bajrojtu, gde su njegova izvođenja Parsifala postale slavne.

Studijsko snimanje mu nije odgovaralo, tako da su najpoznatija njegova snimanja nastala uživo tokom nastupa u Bajrotu. Preminuo je u 77. godini.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Hans Knapercbuš 1928.

Rođen je 12. mart 1888. u Elberfeldu, današnjem Vupertalu, kao drugi sin proizvođača Gustava Knapercbuša i njegove supruga Julije. Kao dete svirao je violinu, a kasnije i kornet. Do dvanaeste godine dirigovao je srednjoškolskim orkestrom.[1] Njegovi roditelji nisu odobravali njegove težnje za muzičkom karijerom i poslat je na studije filozofije na Univerzitet u Bonu. Od 1908. godine pohađao je i Kelnski konzervatorijum, gde je učio dirigovanje kod direktora Frica Štajnbaha.[1]

Dirigovao je u pozorištu Milhajm na Ruru od 1910. do 1912. godine. Prema The New Grove Dictionary of Music and Musicians na Knapercbuša značajno su uticali asistent Zigfrid Vagner i Hans Rihter u Bajrojtu.[1][2]

Elberfeld, Lajpcig, Desau i Minhen[uredi | uredi izvor]

Započeo je karijeru kao dirigent u Elberfeldu. Tokom Prvog svetskog rata služio je u nemačkoj vojsci kao muzičar, sa sedištem u Berlinu. U maju 1918. oženio se Elenom Selmom Nojhaus, koja je takođe došla iz Elberfelda. Imali su jednu ćerku Anitu (1919—1938). Posle dirigovanja u Lajpcigu (1918—1919), nasledio je Franca Mikoreja 1919. u Desau, postavši najmlađi nemački generalni direktor.[1]

Kada je Bruno Valter 1922. godine otišao iz Minhena u Njujork, Knapercbuš ga je nasledio na mestu generalnog direktora bavarske državne opere.[2] Godine 1925. razveo se od supruge, a sledeće godine se oženio Marion von Lajpcig (1888—1984) sa kojom nije imao decu, ali su bili do kraja života zajedno.[2]

Ostao je u Minhenu jedanaest godina. Pohvaljen je za svoje dirigovanje i što je pozvao dirigente kao što su Rihard Štraus i Tomas Bičam.[3] Posle Parsifala iz 1931. godine, jedan recenzent je napisao: „Malo dirigenata ima hrabrosti da ovu operu prihvati. Profesor Knapercbuš je, međutim, dao postigao dobru uravnoteženu interpretaciju punu života, filozofije i šarma”. Isti recenzent je primetio je da je Knapercbušovo iskustvo u Bajrojtu pre rata dalo prednost u odnosu na konkurente kao što su Arturo Toskanini i Vilhelm Furtvengler.[4] Bio je muzički konzervativan, ali tokom svog boravka u Minhenu dirigovao je premijerama sedam opera: Don Gil von den grünen Hosen Valter Braunfels, Das Himmelskleid Ermano Volf-Ferari, Samuel Pepys Albert Koats, Die geliebte Stimme Jaromir Vajnberger, Lucedia Vitorio Đanini i Das Herz Hans Pficner.[1] Gostujući engleski dirigent Adrijan Boult otkrio je da Knapercbušvim izvedbama Mocarta nedostaje ritmička preciznost, ali je pohvalio njegovo dirigovanje Vagnerom, napominjući da čak ni Artur Nikiš nije mogao proizvesti izuzetan nastup Tristan i Izolda.[5]

1936—1945.[uredi | uredi izvor]

Godine 1936. nacisti, koji su bili na vlasti u Nemačkoj od 1933. godine, otkazali su Knapercbuš doživotni ugovor u državnoj operi jer je odbio da se pridruži nacističkoj stranci i često je bio oštar prema režimu,[6] nije se obazirao na budžetska ograničenja, a Adolf Hitler, koji je imao ideje o muzici, nije voleo njegov spor tempo, nazivajući ga „taj vojni vođa”.[7]

Tokom narednih devet godina, Knapercbuš je uglavnom radio u Austriji dirigujući na bečkoj državnoj operi i Salzburgškom festivalu, nastavljajući dugo povezivanje sa Bečkom filharmonijom.[8][2] Dirigovao je u Budimpešti[9] i u Kraljevskoj operi u Londonu.[10] Dozvoljeno mu je da nastavi da diriguje pod nacističkom vlašću, iako je Minhen za njega ostao zatvoren.[11] U Beču je 30. juna 1944. izveo poslednju predstavu u starom Staatsoper, koji je satima kasnije uništen bombardovanjem. Predsednik Bečke filharmonije podsetio je:

Počinjalo je bombardovanje Beča. Već u junu su granate padale na periferiju grada i svaki član orkestra je znao da će Götterdämmerung biti naš poslednji nastup u staroj kući. Bio je to Götterdämmerung u više smislova: jedan kraj. Svi su imali isti osećaj. Knapercbuš je dirigovao i mislim da je to bila jedna od najvećih predstava u njegovom životu.[12]

Posleratni period[uredi | uredi izvor]

Grob Hansa Knapercbuša.

Nakon rata u Minhenu je bila široko rasprostranjena želja za povratkom Knapercbuša, ali kao i drugi vodeći muzičari koji su radili pod nacističkim režimom i on je bio podvrgnut procesu denacifikacije, a okupatorske američke snage imenovale su Georga Soltija za generalnog muzičkog direktora državne opere. Solti, mladi jevrejski muzičar koji je tokom rata bio u egzilu u Švajcarskoj, podsetio je:

Od svih ljudi koji su možda imali razloga da zameraju mojem imenovanju u Minhenu nakon rata, bio je jedan koji je imao više razloga od bilo koga drugog: to je bio Hans Knapercbuš. U stvari, jedan čovek mi je zaista pomogao, u mom neiskustvu: to je bio Hans Knapercbuš. Bio mi je otac.[13]
Grob Hansa Knapercbuša.

Posle ovog Knapercbuš je uglavnom radio honorarno.[1] Odbio je poziv za dirigovanje u Metropoliten operi u Njujorku, ali je nastavio da se pojavljuje kao gostujući umetnik u Beču i drugde, i postao stub Bajrojtskog festivala.[1] Dirigovao je prvim izvedbama Prsten Nibelunga na posleratnom festivalu 1951. Bio je otvoren u svojoj nesklonosti štedljivim i minimalističkim produkcijama Vilanda Vagnera,[14] ali se na festival vraćao više puta do kraja života.[2] Tamo je bio najviše povezan sa Parsifal: od njegovih 95 nastupa u Bajrojtu, 55 ih je vodio.[1] Radio je uglavnom u Nemačkoj i Austriji, ali je s vremena na vreme dirigovao u Parizu, uključujući Tristan i Izolda 1956. godine sa Astrid Varnaj u operi.[15] Vratio se u bavarsku državnu operu 1954. godine i tamo nastavio da diriguje do kraja života. Godine 1955. vratio se u bečku državnu operu, da diriguje Der Rosenkavalier kao jednom od predstava odigranih u znak ponovnog otvaranja pozorišta.[16]

Godine 1964. Knapercbuš je pao, od čega se nikada nije potpuno oporavio.[17] Preminuo je 26. oktobra sledeće godine u 77. godini, u Vupertalu,[2] a sahranjen je na groblju Bogenhauzen u Minhenu.[1] Njegove kolege su ga oplakivale. Godine 1967. producent Džon Kalšo napisao je:

Nije često da postoji istinska veza naklonosti između orkestra i dirigenta, a posebno u slučaju orkestra sa tako dugom i ponosnom tradicijom kao što je Bečka filharmonija. Stariji članovi i dalje sa strahopoštovanjem razgovaraju o Vilhelmu Furtvengleru i Rihardu Štrausu. Govore sa dubokim poštovanjem o sećanjima na Eriha Klajbera, Klemensa Krausa i Bruna Valtera. Za druge, koji uvek žive, osećali su od prezira do divljenja. Ali Hansa Knapercbuša su voleli.[1]

Ugled i nasleđe[uredi | uredi izvor]

Bečka staza slavnih.

Knapercbuš, poznat i pod pseudonimom „Kna”, opisivan je kao ruppigen Humanisten („grubi humanista”). Bio je sposoban za tirade na probama, obično kod pevača: mnogo se bolje snalazio sa orkestrima.[1] Kulšo je o njemu napisao:

Bio je najljubazniji, najskromniji dirigent s kojim sam ikad radio. Bio je nepogrešivo darežljiv prema svojim kolegama. Nikada se ne bi pridružio trci za slavom i čašću. U pozorištu verujem da je bio Vagnerov dirigent vrhunskih sposobnosti. Znam zašto su ga orkestri voleli. Znam zašto smo ga voleli.[18]

Snimci[uredi | uredi izvor]

Knapercbuš nije gramofon shvatio tako ozbiljno kao neke njegove kolege. Iako je pohvaljen zbog takvih snimaka kao što je njegova verzija Betovenove Simfonija br. 7 iz 1931,[19] nije ih snimio u studiju namenjenom za to. Kulšo je napisao:

Istina je bila da je Knapercbuš vrlo loše podneo uslove snimanja i, bez obzira na to što smo uradili, genije kojeg je sigurno otkrio u pozorištu odbio je da oživi u studiju. Bila mu je potrebna neizvesnost pozorišta i prijatan osećaj da u pozorištu možete kao dirigent rizikovati znajući da će, ako nešto pogreši, to znati samo manjina publike, dok će orkestar shvatiti o čemu se radi i oprostiti. Ništa od ovoga se ne odnosi na snimanje, a rezultirajuće inhibicije bile su mu previše.[20]

Za Decca Records, Knapercbuš je snimao uglavnom sa bečkom filharmonijom, ali i sa londonskom filharmonijom, orkestrom pariskog konzervatorijuma, orkestrom Zurich Tonhalle i Romandije. Vagner, uključujući kompletan studijski snimak Die Meistersinger, je dominirao, ali su takođe uključena dela Betovena, Bramsa, Bruknera, Šuberta, Štrausa (Johan i porodica kao i Ričard), Čajkovskog i Vebera.[21] Na snimcima za Rundfunk im amerikanischen Sektor diriguje berlinskom filharmonijom Betovenske simfonije br. 8, Bruknerove simfonije br. 8 i br. 9, Hajdnove simfonije br. 94 i Šubertove Nedovršene simfonije. Snimili su The Nutcracker i bečku muziku za ples i operetu.[22]

Neki od najprihvaćenijih Knapercbušovih snimaka nastali su tokom nastupa u Bajrojtu 1950-ih i 1960-ih. Decca Records je izdala Parsifala iz 1951. godine, a Philips Records snimio je performans iz 1962. godine. Oboje su ostali u katalozima, a kada je set iz 1962. prebačen na CD, Alan Blajt je napisao u Gramophone, „ovo je najdirljiviji i najzadovoljniji prikaz Parsifala ikad zabeležen i jedan koji iz različitih razloga neće biti lako nadmašen. Niko danas ne može da parira Knapercbušovoj kombinaciji linije i emocionalne snage”.[23] Godine 1951. Decca Records je takođe snimio The Ring pod vodstvom Knapercbuša, ali iz ugovornih razloga tada nije mogao da bude objavljen.[24][25]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j "Hans Knappertsbusch", Radio Swiss Classic. (In German). Retrieved 29 May 2020
  2. ^ a b v g d đ Crichton, Ronald; José A. Bowen (2001). „Knappertsbusch, Hans”. doi:10.1093/gmo/9781561592630.article.15184. , Grove Music Online, Oxford University Press, 2001. Retrieved 29 May 2020 (potrebna pretplata)
  3. ^ "Munich Festival", The Times, 18 July 1933, p. 12
  4. ^ "Wagner Festival at Munich", The Times, 3 August 1931, p. 8
  5. ^ Boult, Adrian. "Musical Festivals", The Times, 15 September 1928, p. 8
  6. ^ Kater, str. 43–46
  7. ^ Kater, str. 45
  8. ^ "Salzburg Festival", The Times, 25 January 1937, p. 10
  9. ^ "Tannhaüser" from Budapest", The Times, 16 February 1937
  10. ^ "Covent Garden", The Times, 12 January 1937, p. 10; and "Tannhäuser from Budapest", The Times, 16 February 1937, p. 10
  11. ^ Monod 2016, str. 62
  12. ^ Strasser, Otto, quoted in Culshaw, p. 156
  13. ^ Quoted in Culshaw, p. 226
  14. ^ Culshaw, str. 26–27
  15. ^ Culshaw, str. 50
  16. ^ Patmore, David. "Hans Knappertsbusch", Naxos Records. Retrieved 29 May 2020
  17. ^ Culshaw, str. 225
  18. ^ Culshaw, str. 67
  19. ^ "The Musician's Gramophone", The Times, 26 May 1931, p. 10
  20. ^ Culshaw, str. 66–67
  21. ^ Stuart, Philip. Decca Classical 1929–2009. Retrieved 25 May 2020.
  22. ^ "Hans Knappertsbusch: the complete RIAS recordings", WorldCat OCLC 874139648
  23. ^ Blyth, Alan. "Wagner – Parsifal", Gramophone, June 1986
  24. ^ Culshaw, str. 30–31
  25. ^ "Götterdämmerung", WorldCat OCLC 841929296

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Mediji vezani za članak Hans Knapercbuš na Vikimedijinoj ostavi

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ханс_Кнаперцбуш&oldid=27452536”