Hjugo Blek

Hjugo Blek
Hugo Blek
Lični podaci
Datum rođenja	(1886-02-27)27. februar 1886.
Mesto rođenja	Ešland, Alabama, SAD
Datum smrti	25. septembar 1971.(1971-09-25) (85 god.)
Mesto smrti	Betesda, Merilend, SAD
Univerzitet	Koledž Ešlenda Medicinski koledž Birmingema Pravna škola Univerziteta Alabame
Profesija	političar, sudija
Politička karijera
Politička stranka	Demokratska stranka
Mandati Pridruženi sudija Vrhovnog suda SAD 18. avgust 1937. — 17. septembar 1971. Prethodnik Vilis van Devanter Naslednik Luis F. Pauel mlađi Senator SAD 4. mart 1927 — 19. avgust 1937. Prethodnik Oskar V. Andervud Naslednik Diksi B. Grejvs

Hjugo Lafejet Blek (engl. Hugo Lafayette Black, Ešland, Alabama, SAD, 27. februar 1886 — Betesda, Merilend, 25. septembar 1971) je bio američki političar i pravnik. Blek je između 1927. i 1937. bio senator SAD iz Alabame, a nakon toga je služio kao pridruženi sudija Vrhovnog suda Sjedinjenih Američkih Država. U Vrhovni sud ga je imenovao predsednik Frenklin D. Ruzvelt, a njegovo imenovanje je potvrđeno u Senatu glasovima 63 senatora, dok ih je 16 bilo protiv. Blek je bio prvi od devet sudija Vrhovnog suda koje je imenovao Ruzvelt, a ostao je u Sudu duže od svih izuzev Vilijama O. Daglasa. Smatra se jednim od najuticajnijih sudija 20. veka, a njegov mandat od 34 godine je peti najduži u istoriji Suda.

Politička karijera

Blek se na početku svoje političke karijere pridružio Kju-kluks-klanu. Tokom kampanje za senatora, smatrao je da mu trebaju glasovi članova Klana. Pred kraj života, priznao je da je pridruživanje Klanu bila greška, ali je dodao da bi se „pridružio bilo kojoj grupi koja bi mu pomogla da dobije glasove“. Izabran je u Senat 1926, nakon povlačenja Oskara Andervuda. Lako je porazio protivkandidata iz Republikanske stranke, osvojivši 80,9% glasova. Ponovo je izabran 1932, osvojivši 86,3% glasova. Blek je bio veliki pristalica Frenklina D. Ruzvelta i Nju dila, i glasao je za Zakon o reorganizaciji sudstva iz 1937. Ovaj zakon je bio Ruzveltov neuspešni pokušaj da pridobije neprijateljski Vrhovni sud na svoju stranu tako što će povećati broj sudija. Blek je smatrao da su akcije Vrhovnog suda protiv Nju dila neopravdane. Po njegovom mišljenju, Sud je nepravilno obarao zakonske propise koji su usvojeni velikom većinom u Kongresu.

Tokom svoje političke karijere, Blek je smatran vernim pobornikom liberalnih politika i građanskih sloboda.

Vrhovni sud

Nakon neuspeha plana da poveća broj sudija, Ruzvlet je dobio prvu priliku da imenuje sudiju u Vrhovni sud nakon povlačenja konzervativnog sudije Vilisa van Devantera 1937. U najužem krugu kandidata za izbor su bili Hugo Blek, Šerman Minton i Stenli Forman Rid. Ruzvelt je izabrao Bleka, koji je kao senator glasao za sva 24 velika Nju dil programa. Iako je, prema tradiciji, senator koji je imenovan na funkciju u izvršnoj ili sudskoj vlasti potvrđivan odmah i bez rasprave, Senat je napustio ovu tradiciju prvi put od 1853. Blek je, između ostalog, kritikovan i zbog članstva u Klanu, kada je to izašlo u javnost. Senat je ipak potvrdio Blekovo imenovanje. Protiv je bilo 16 senatora, 10 iz Republikanske i 6 iz Demokratske stranke.

Blek je bio poznat po svom zalaganju za tekstualističko tumačenje Ustava SAD i po svom stavu da su slobode garantovane Poveljom o pravima nametnute državama („inkorporisane“) ratifikacijom četrnaestog amandmana.

Nakon što se pridružio Sudu, Blek se zalagao za sudsku suzdržanost, smatrajući da Sud ne treba da se meša u društvena i ekonomska pitanja. Energično je branio „originalno“ značenje Ustava, ukorenjeno u idejama vremena u kojem je nastao, i isticao supremaciju zakonodavne vlasti. Za Bleka, uloga Vrhovnog suda je bila ograničena i propisana Ustavom.

Blek se protivio doktrini „suštinskog zakonskog postupka“ (Vrhovni sud je ranije, u vremenu protivljenja Nju dilu, koristio ovaj koncept pokušavajući da onemogući vlast da donosi zakone koji bi ugrozili slobodu vlasnika kapitala),

Tokom ranih godina u Vrhovnom sudu, pomogao je da se ukine nekoliko ranijih sudskih presuda koje su bile zasnovane na uskom tumačenju ovlašćenja saveznih organa. Na ovaj način su potvrđeni mnogi zakoni Nju dila, koji bi bili obarani pod ranijim presedanima. Bleku su se 1939. u Sudu pridružili Feliks Frankfurter i Vilijam O. Daglas. Daglas je glasao sa Blekom u nekoliko slučajeva, posebno onih koji su se odnosili na prvi amandman, dok je Frankfurter ubrzo postao jedan od Blekovih ideoloških neprijatelja.

Nakon smrti Harlana Stouna, Truman je imenovao Freda M. Vinsona za predsednika suda. Vinsonov mandat se podudarao sa početkom „crvene strave“, perioda jakog antikomunizma u SAD. Blek je glasao protiv nekoliko presuda kojima je potvrđena ustavnost antikomunističkih zakona koji su usvojeni tokom ovog perioda.

Blek je insistirao na strogoj odvojenosti crkve i države. Autor je većinskog mišljenja u predmetu Engel protiv Vitala, u kojem je Sud proglasio neustavnom praksu država da propisuju molitve u državnim školama.

Vinson je umro 1953, a nasledio ga je Erl Voren. Iako su svi članovi Suda bili „Nju dil liberali“, Blek je, zajedno sa Vorenom, Daglasom, Brenanom i Goldbergom, pripadao najliberalnijem krilu Suda. Međutim, njegova mišljenja su se ponekad razilazila sa mišljenjima većine u Vorenovom sudu. Blek je verovao da u tekstu Ustava ne postoji osnov za „pravo na privatnost“, te je u predmetu Grisvold protiv Konektikata glasao protiv priznavanja ovog prava.

Blek se povukao iz Suda 17. septembra 1971, a umro je osam dana kasnije, 25. septembra 1971. Jedan je od 12 sudija Vrhovnog suda koji su sahranjeni na Nacionalnom groblju Arlington.

Literatura

• Abraham, Henry J. (1992). Justices and Presidents: A Political History of Appointments to the Supreme Court. 3d. ed. (Oxford Oxfordshire: Oxford University Press.). ISBN 978-0-19-506557-2. 
• Atkins, Burton M. and Terry Sloope. "The 'New' Hugo Black and the Warren Court," Polity, Apr 1986, Vol. 18#4. str. 621–637;
• Ball, Howard, and Phillip Cooper. "Fighting Justices: Hugo L. Black and William O. Douglas and Supreme Court Conflict," American Journal of Legal History, Jan 1994, Vol. 38#1. str. 1–37
• Ball, Howard (1992). Of Power and Right : Hugo Black, William O. Douglas, and America's Constitutional Revolution. Oxford Oxfordshire: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504612-0. 
• Ball, Howard (1996). Hugo L. Black: Cold Steel Warrior. Oxford Oxfordshire: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-507814-5. 
• Ball, Howard and Phillip J. Cooper. (1992) . Of Power and Right: Hugo Black, William O. Douglas, and America's Constitutional Revolution. New York: Oxford University Press.
• Ball, Howard. (1975). The Vision and the Dream of Justice Hugo L. Black: An Examination of a Judicial Philosophy. University, AL: University of Alabama Press. ISBN 9780817351656. 
• Belknap, Michal R. (2005). The Supreme Court Under Earl Warren, 1953-1969. ISBN 1570035636. 
• Cushman, Clare (2001). The Supreme Court Justices: Illustrated Biographies, 1789-1995 (2nd izd.). Supreme Court Historical Society, Congressional Quarterly Books. ISBN 978-1-56802-126-3. 
• Dunne, Gerald T. (1977). Hugo Black and the Judicial Revolution. New York: Simon & Schuster. ISBN 9780671223410. 
• Frank, John Paul (1949). Mr. Justice Black, the Man and His Opinions. New York: Alfred A.  Knopf.
• Frank, John P. (1995). Leon Friedman, ur. The Justices of the United States Supreme Court: Their Lives and Major Opinions. Chelsea House Publishers. ISBN 978-0-7910-1377-9. 
• Freyer, Tony Allen (1990). Hugo L. Black and the Dilemma of American Liberalism. Glenview, IL: Scott, Foresman. ISBN 978-0-8173-1194-0. 
• Freyer, Tony Allan, ur. (1990). Justice Hugo Black and Modern America. Tuscaloosa, AL: University of Alabama Press. ISBN 978-0-8173-1194-0. 
• Hall, Kermit L., ur. (1992). The Oxford Companion to the Supreme Court of the United States. Oxford Oxfordshire: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-505835-2. 
• Hamilton, Virginia Van der Veer. (1972). Hugo Black: The Alabama Years. Baton Rouge: Louisiana State University Press. ISBN 9780807100448. 
• Hockett, Jeffrey D. (1992). „Justices Frankfurter and Black: Social Theory and Constitutional Interpretation”. Political Science Quarterly. 107 (3): 479—499. JSTOR 2152441. doi:10.2307/2152441. 
• Hockett, Jeffrey D. (1996). New Deal Justice: The Constitutional Jurisprudence of Hugo L. Black, Felix Frankfurther, and Robert H. Jackson. Lanham, MD: Rowman & Littlefield Publishers. ISBN 978-0-8476-8210-2. 
• Magee, James J. (1980). Mr. Justice Black, Absolutist of the Court. Charlottesville: University Press of Virginia. ISBN 978-1-58838-144-6. 
• Mendelson, Wallace. (1961). Justices Black and Frankfurter: Conflict in the Court. Chicago: University of Chicago Press. 
• Newman, Roger K. (1994). Hugo Black: A Biography. New York: Pantheon Books. ISBN 978-0-8232-1786-1. 
• Pritchett, C. Herman (1969). Civil Liberties and the Vinson Court. The University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-68443-7. 
• Silverstein, Mark. (1984). Constitutional Faiths: Felix Frankfurter, Hugo Black, and the Process of Judicial Decision Making. Ithaca: Cornell University Press. ISBN 9780801416507. 
• Simon, James F. (1989). The Antagonists: Hugo Black, Felix Frankfurter, and Civil Liberties in America. New York: Simon & Schuster. ISBN 9780671477974. 
• Strickland, Stephen Parks, ur. (1967). Hugo Black and the Supreme Court: A Symposium. Indianapolis, Bobbs-Merrill. 
• Suitts, Steve (2005). Hugo Black of Alabama. Montgomery, AL: New South Books. ISBN 978-1-58838-144-6. 
• Urofsky, Melvin I. (1953). Division and Discord: The Supreme Court under Stone and Vinson.-. (University of South Carolina Press, 1997). 1941. ISBN 978-1-57003-120-5. 
• Urofsky, Melvin I. (1994). The Supreme Court Justices: A Biographical Dictionary. (New York: Garland Publishing. ISBN 978-0-8153-1176-8. 
• Williams, Charlotte. (1950). Hugo L. Black: A Study in the Judicial Process. Baltimore, Johns Hopkins Press. 
• Woodward, Robert; Armstrong, Scott (1979). The Brethren: Inside the Supreme Court. ISBN 978-0-380-52183-8. 
• Yarbrough, Tinsley E. (1989). Mr. Justice Black and His Critics. Durham, NC: Duke University Press. 
• Yarbrough, Tinsley E. (1971). “Mr. Justice Black and Legal Positivism,” Virginia Law Review 57: 375.

Spoljašnje veze

• Ariens, Michael, Hugo Black
• Fox, John, Capitalism and Conflict, Biographies of the Robes, Hugo Black Public Broadcasting Service
• Goldman, Jeremy, Hugo L. Black Oyez Project
• Suitts, Steve, Hugo Black Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. septembar 2014) Encyclopedia of Alabama
• Supreme Court Historical Society. "Hugo L. Black"
• Hugo Black of Alabama: How His Roots and Early Career Shaped the Great Champion of the Constitution Library of Congress