Хјуго Блек

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хјуго Блек

Хуго Блек
Хуго Блек

Биографија
Датум рођења 27. фебруар 1886.
Место рођења Flag of the United States.svg Ешланд, Алабама (САД)
Датум смрти 25. септембар 1971.
Место смрти Бетесда, Мериленд (САД)
Политичка партија Демократска странка
Диплома са Колеџ Ешленда
Медицински колеџ Бирмингема
Правна школа Универзитета Алабаме
Професија политичар, судија
Мандат(и)
Придружени судија Врховног суда САД
18. август 1937.[1] — 17. септембар 1971.
Претходник Вилис ван Девантер
Наследник Луис Ф. Пауел млађи
Сенатор САД
4. март 1927 — 19. август 1937.
Претходник Оскар В. Андервуд
Наследник Дикси Б. Грејвс

Хјуго Лафејет Блек (енгл. Hugo Lafayette Black, Ешланд, Алабама, САД, 27. фебруар 1886Бетесда, Мериленд, 25. септембар 1971) је био амерички политичар и правник. Блек је између 1927. и 1937. био сенатор САД из Алабаме, а након тога је служио као придружени судија Врховног суда Сједињених Америчких Држава. У Врховни суд га је именовао председник Френклин Д. Рузвелт, а његово именовање је потврђено у Сенату гласовима 63 сенатора, док их је 16 било против. Блек је био први од девет судија Врховног суда које је именовао Рузвелт, а остао је у Суду дуже од свих изузев Вилијама О. Дагласа.[2] Сматра се једним од најутицајнијих судија 20. века, а његов мандат од 34 године је пети најдужи у историји Суда.

Политичка каријера[уреди]

Блек се на почетку своје политичке каријере придружио Кју-клукс-клану. Током кампање за сенатора, сматрао је да му требају гласови чланова Клана. Пред крај живота, признао је да је придруживање Клану била грешка, али је додао да би се „придружио било којој групи која би му помогла да добије гласове“.[3] Изабран је у Сенат 1926, након повлачења Оскара Андервуда. Лако је поразио противкандидата из Републиканске странке, освојивши 80,9% гласова. Поново је изабран 1932, освојивши 86,3% гласова.[4] Блек је био велики присталица Френклина Д. Рузвелта и Њу дила,[5] и гласао је за Закон о реорганизацији судства из 1937. Овај закон је био Рузвелтов неуспешни покушај да придобије непријатељски Врховни суд на своју страну тако што ће повећати број судија.[6] Блек је сматрао да су акције Врховног суда против Њу дила неоправдане. По његовом мишљењу, Суд је неправилно обарао законске прописе који су усвојени великом већином у Конгресу.[7]

Током своје политичке каријере, Блек је сматран верним поборником либералних политика и грађанских слобода.[8][9]

Врховни суд[уреди]

Након неуспеха плана да повећа број судија, Рузвлет је добио прву прилику да именује судију у Врховни суд након повлачења конзервативног судије Вилиса ван Девантера 1937. У најужем кругу кандидата за избор су били Хуго Блек, Шерман Минтон и Стенли Форман Рид.[5] Рузвелт је изабрао Блека, који је као сенатор гласао за сва 24 велика Њу дил програма.[5] Иако је, према традицији, сенатор који је именован на функцију у извршној или судској власти потврђиван одмах и без расправе,[10] Сенат је напустио ову традицију први пут од 1853. Блек је, између осталог, критикован и због чланства у Клану, када је то изашло у јавност.[11] Сенат је ипак потврдио Блеково именовање. Против је било 16 сенатора, 10 из Републиканске и 6 из Демократске странке.[12]

Блек је био познат по свом залагању за текстуалистичко тумачење Устава САД и по свом ставу да су слободе гарантоване Повељом о правима наметнуте државама („инкорпорисане“) ратификацијом четрнаестог амандмана.

Након што се придружио Суду, Блек се залагао за судску суздржаност, сматрајући да Суд не треба да се меша у друштвена и економска питања. Енергично је бранио „оригинално“ значење Устава, укорењено у идејама времена у којем је настао, и истицао супремацију законодавне власти. За Блека, улога Врховног суда је била ограничена и прописана Уставом.[13]

Блек се противио доктрини „суштинског законског поступка“ (Врховни суд је раније, у времену противљења Њу дилу, користио овај концепт покушавајући да онемогући власт да доноси законе који би угрозили слободу власника капитала),[7]

Током раних година у Врховном суду, помогао је да се укине неколико ранијих судских пресуда које су биле засноване на уском тумачењу овлашћења савезних органа. На овај начин су потврђени многи закони Њу дила, који би били обарани под ранијим преседанима. Блеку су се 1939. у Суду придружили Феликс Франкфуртер и Вилијам О. Даглас. Даглас је гласао са Блеком у неколико случајева, посебно оних који су се односили на први амандман, док је Франкфуртер убрзо постао један од Блекових идеолошких непријатеља.[14]

Након смрти Харлана Стоуна, Труман је именовао Фреда М. Винсона за председника суда. Винсонов мандат се подударао са почетком „црвене страве“, периода јаког антикомунизма у САД. Блек је гласао против неколико пресуда којима је потврђена уставност антикомунистичких закона који су усвојени током овог периода.

Блек је инсистирао на строгој одвојености цркве и државе. Аутор је већинског мишљења у предмету Енгел против Витала, у којем је Суд прогласио неуставном праксу држава да прописују молитве у државним школама.

Винсон је умро 1953, а наследио га је Ерл Ворен. Иако су сви чланови Суда били „Њу дил либерали“, Блек је, заједно са Вореном, Дагласом, Бренаном и Голдбергом, припадао најлибералнијем крилу Суда. Међутим, његова мишљења су се понекад разилазила са мишљењима већине у Вореновом суду. Блек је веровао да у тексту Устава не постоји основ за „право на приватност“, те је у предмету Грисволд против Конектиката гласао против признавања овог права.[15]

Блек се повукао из Суда 17. септембра 1971, а умро је осам дана касније, 25. септембра 1971. Један је од 12 судија Врховног суда који су сахрањени на Националном гробљу Арлингтон.

Референце[уреди]

  1. ^ „Federal Judicial Center: Hugo Black“. 
  2. ^ List of Justices on the U.S. Supreme Court., Приступљено 30. 4. 2013.
  3. ^ Ball, Hugo L. Black pp 16, 50.
  4. ^ Carr, Adam. "Direct Elections to the United States Senate 1914-98., Приступљено 30. 4. 2013.
  5. ^ а б в Ball, Howard. Hugo L. Black: Cold Steel Warrior. Oxford Oxfordshire: Oxford University Press. 2006. ISBN 0-19-507814-4. Page 91.
  6. ^ Ball, Hugo L. Black pp 90-91.
  7. ^ а б Howard Ball, Hugo L. Black: Cold Steel Warrior (2006). pp 107-108.
  8. ^ Hugo Lafayette Black, Associate Justice, US Supreme Court
  9. ^ http://www.history.com/topics/hugo-black
  10. ^ Ball, Hugo L. Black стр. 94
  11. ^ Ball, Hugo L. Black стр. 94-95
  12. ^ Ball, Hugo L. Black стр. 95
  13. ^ Ball, Hugo L. Black стр. 16, 55
  14. ^ G. Edward White, The Constitution and the New Deal (2002)
  15. ^ Ball, стране 241-242

Литература[уреди]

Додатна литература[уреди]

  • Abraham, Henry J., Justices and Presidents: A Political History of Appointments to the Supreme Court. 3d. ed. (Oxford Oxfordshire: Oxford University Press, 1992). ISBN 0-19-506557-3.
  • Atkins, Burton M. and Terry Sloope. "The 'New' Hugo Black and the Warren Court," Polity, Apr 1986, Vol. 18#4, pp. 621-637;
  • Ball, Howard, and Phillip Cooper. "Fighting Justices: Hugo L. Black and William O. Douglas and Supreme Court Conflict," American Journal of Legal History, Jan 1994, Vol. 38#1, pp. 1-37
  • Ball, Howard. (1992). Of Power and Right : Hugo Black, William O. Douglas, and America's Constitutional Revolution. Oxford Oxfordshire: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504612-0.; ISBN 0-19-504612-9.
  • Ball, Howard. (1996). Hugo L. Black: Cold Steel Warrior. Oxford Oxfordshire: Oxford University Press. ISBN 0-19-507814-4; ISBN 0-19-507814-4.
  • Ball, Howard and Phillip J. Cooper. (1992) . Of Power and Right: Hugo Black, William O. Douglas, and America's Constitutional Revolution. New York: Oxford University Press.
  • Ball, Howard. (1975). The Vision and the Dream of Justice Hugo L. Black: An Examination of a Judicial Philosophy. University, AL: University of Alabama Press.
  • Belknap, Michael, The Supreme Court Under Earl Warren, 1953-1969 (2005), 406pp excerpt and text search
  • Cushman, Clare, The Supreme Court Justices: Illustrated Biographies,1789-1995 (2nd ed.) (Supreme Court Historical Society), (Congressional Quarterly Books, 2001) ISBN 1-56802-126-7. ISBN 978-1-56802-126-3.
  • Dunne, Gerald T. (1977). Hugo Black and the Judicial Revolution. New York: Simon & Schuster.
  • Frank, John Paul. (1949). Mr. Justice Black, the Man and His Opinions. New York: Alfred A. Knopf
  • Frank, John P., The Justices of the United States Supreme Court: Their Lives and Major Opinions (Leon Friedman and Fred L. Israel, editors) (Chelsea House Publishers: 1995) ISBN 0-7910-1377-4. ISBN 978-0-7910-1377-9.
  • Freyer, Tony Allen. (1990). Hugo L. Black and the Dilemma of American Liberalism. Glenview, IL: Scott, Foresman. ISBN 978-0-8173-1194-0.
  • Freyer, Tony Allan, ed. (1990). Justice Hugo Black and Modern America. Tuscaloosa, AL: University of Alabama Press. ISBN 0-8173-1194-7.
  • Hall, Kermit L., ed. The Oxford Companion to the Supreme Court of the United States. Oxford Oxfordshire: Oxford University Press, 1992., ISBN 0-19-505835-6
  • Hamilton, Virginia Van der Veer. (1972). Hugo Black: The Alabama Years. Baton Rouge: Louisiana State University Press.
  • Hockett, Jeffrey D. "Justices Frankfurter and Black: Social Theory and Constitutional Interpretation," Political Science Quarterly, Vol. 107#3 (1992), pp. 479-499 in JSTOR
  • Hockett, Jeffrey D. (1996). New Deal Justice: The Constitutional Jurisprudence of Hugo L. Black, Felix Frankfurther, and Robert H. Jackson. Lanham, MD: Rowman & Littlefield Publishers. ISBN 0-8476-8210-2. ISBN 978-0-8476-8210-2.
  • Magee, James J. (1980). Mr. Justice Black, Absolutist of the Court. Charlottesville: University Press of Virginia. ISBN 1-58838-144-7.
  • Mendelson, Wallace. (1961). Justices Black and Frankfurter: Conflict in the Court. Chicago: University of Chicago Press.
  • Newman, Roger K. (1994). Hugo Black: A Biography. New York: Pantheon Books. ISBN 0-8232-1786-8. ISBN 978-0-8232-1786-1.; ISBN 0-679-43180-2.
  • Pritchett, C. Herman , Civil Liberties and the Vinson Court. (The University of Chicago Press, 1969). ISBN 978-0-226-68443-7.; ISBN 0-226-68443-1.
  • Silverstein, Mark. (1984). Constitutional Faiths: Felix Frankfurter, Hugo Black, and the Process of Judicial Decision Making. Ithaca: Cornell University Press
  • Simon, James F. (1989). The Antagonists: Hugo Black, Felix Frankfurter, and Civil Liberties in America. New York: Simon & Schuster.
  • Strickland, Stephen Parks, ed. (1967). Hugo Black and the Supreme Court: A Symposium. Indianapolis, Bobbs-Merrill.
  • Suitts, Steve. (2005). Hugo Black of Alabama. Montgomery, AL: New South Books. ISBN 1-58838-144-7.
  • Urofsky, Melvin I., Division and Discord: The Supreme Court under Stone and Vinson, 1941-1953 (University of South Carolina Press, 1997) ISBN 1-57003-120-7.
  • Urofsky, Melvin I., The Supreme Court Justices: A Biographical Dictionary (New York: Garland Publishing 1994). 590, pp.  ISBN 0-8153-1176-1. ISBN 978-0-8153-1176-8.
  • Williams, Charlotte. (1950). Hugo L. Black: A Study in the Judicial Process. Baltimore, Johns Hopkins Press
  • Woodward, Robert and Armstrong, Scott. The Brethren: Inside the Supreme Court (1979). ISBN 978-0-380-52183-8.; ISBN 0-380-52183-0. ISBN 978-0-671-24110-0.; ISBN 0-671-24110-9; ISBN 0-7432-7402-4. ISBN 978-0-7432-7402-9.
  • Yarbrough, Tinsley E. (1989). Mr. Justice Black and His Critics. Durham, NC: Duke University Press.
  • Yarbrough, Tinsley E. (1971). “Mr. Justice Black and Legal Positivism,” Virginia Law Review 57: 375.

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Хјуго Блек