Jurodivost
Jurodivost (ili ludost Hrista radi) je naizgled nerazumno ponašanje u religijske svrhe, koje je tradicionalno zastupljeno u pravoslavnom hrišćanstvu, gde se smatra jednim od najtežih i najsmelijih oblika podvižništva.
Jurodivi obično koriste šokiranje i nekonvencionalno ponašanje radi propitivanja prihvaćenih normi, prorokovanja ili prikrivanja sopstvene pobožnosti.[1] Jurodivi se dobrovoljno odriče svih zemaljskih dobara, svojih srodnika, postojbine, sveta u kome živi, i, pri punoj svesti i odgovornosti, lišava razuma, opšteprihvaćenih moralnih normi i pravila ponašanja.
Jurodivost podrazumeva dvojni život - spoljašnji, koji se kosi sa normama ovoga sveta, i unutrašnji, gde duša živi u ljubavi prema Bogu.[2]
Obeležja[uredi | uredi izvor]
Biti jurodiv, lud Hrista radi, najteži je podvig iznedren u Crkvi Hristovoj. Težina ovog podviga je u žilavoj i beskompromisnoj borbi sa svojim strastima i gordošću i u načinu koji podrazumeva uzimanje na sebe ponašanje i lik bezumnoga skrivajući ispod te fasade neizmernu i samožrtvenu ljubav prema Isusu Hristu.
Po opštepoznatoj odrednici biti jurodiv znači biti “lud Hrista radi”, praviti se lud, biti “lud za Hristom”, neodoljivo žudeti za Njim. Po silini takve žudnje, jurodivi su podnosili najteže podvige i stradanja, živeći bezdomno, po smetlištima i grobljima, pod otvorenim nebom, po najljućim mrazevima i žegama, bez hrane i odeće, prezreni, zlostavljani, ismevani, progonjeni. Jurodivost se smatra najtežim podvigom, kako zbog fizičkog trpljenja radi savladavanja svojih strasti i tela, tako i po odricanju od razuma, kao osnovnog ljudskog dostojanstva.
Težina podviga jurodivih pokazuje nam koliko je teška i žilava borba sa “starim čovekom” u nama. Spoljašnji, telom uslovljeni čovek treba da se “raspadne”, često i u velikim mukama, kako bi novi, duhovni čovek, uzrastao ka Gospodu. Budući da su se jurodivi svecelo predavali Bogu, On ih je ispunjavao silom Duha Svetoga. Njime su trpeli nadljudske podvige, Njime predskazivali događaje radi pomoći bližnjima, krepili ljude u veri, razobličavali bogootpadništvo, pružali brzu pomoć u nevolji i činili brojna čuda.
Kako bi sakrili sve ove blagodatne darove uzimali su na sebe lik i ponašanje bezumnih, izražavali se u zagonetkama, činili naizgled sumanute stvari koje su imale dubok smisao, razumljiv samo ljudima jake vere, čistog srca i velike ljubavi. Time su postali opomena svetu protiv prelesti (duhovne samoobmane) i gordosti jer duhovni život nije u spoljašnjim manifestacijama, već je skriven i samo Bogu znan.
Za jurodive je karakterističan asketski način života. Skrivaju se pod maskom bezumnika i bestidnika, koji preziru zakone ljudske i bližnjima su povod za sablazan, izlažući se poruzi okoline. Jurodstvo je najskrivenija svetost, koja se prikazuje sasvim suprotnom u svojim spoljašnjim projavljivanjima: groteskno ruganje svetu skriva ljubav prema svetu, telesna nagota duhovnu krasotu, bezumlje — um Hristov, skitalaštvo — traganje za nebeskom otadžbinom. Jurodivima hrana, žeđ, odeća i stanište ne predstavljaju ni vrednost, ni neophodnu potrebu. Po više dana, pa i nedelja, oni prebivaju bez jela; odevaju se u prljave rite koje ljudi bacaju na smetlište ili hodaju nagi. Žive bez staništa, pod vedrim nebom — na trgovima i ulicama, đubrištima, grobljima, u hramovnim portama i u prirodi. Smatra se da oni bukvalno ispunjavaju Isusove reči: „Ne brinite dušom svojom šta ćete jesti, ili šta ćete piti; ni za telo svoje, u šta ćete se odenuti“ (Mt. 6, 25).[3]
U spoljašnjem životu oni se odriču uma, isključujući se iz društva, skrivajući svoje misli i osećanja, pobude i stremljenja, izlažući se poruzi okoline. I govor im je često drugačiji nego kod ostalih ljudi: neki među njima neguju tihovanje ili molčalništvo (neprestano ćutanje), neki ispuštaju neartikulisane glasove ili primitivizuju svoj iskaz (glosolalija). Iza njihovih naizgled apsurdnih poruka krije se duboki smisao — opomena bližnjima, upravljanje na put pokajanja i ispravnog života ili prorokovanje o događajima koji će se zbiti. Oni često ukazuju na protivrečnosti između formalno prihvaćenog hrišćanstva i društvene amoralnosti. U Rusiji jurodivi preuzimaju i društveno značajan podvig izobličavanja silnika ovoga sveta, iskorenjivanja zla i zaštite potlačenih, tako da asketskoj strani jurodstva dodaju i izraženu socijalnu dimenziju. Zbog surovih klimatskih prilika u Rusiji, jurodivost je bila i izuzetan fizički podvig.
Istorijat[uredi | uredi izvor]
Svedočanstva koja bi se mogla smatrati prauzorima podviga jurodstva nudi još Stari zavet. Postupci pojedinih starozavetnih izabranika Božijih čine se nerazumnim, čudnim ili čak amoralnim: tako je Isaija, predskazujući sužanjstvo Misiraca i Etiopljana, tri godine hodio go i bos (Is. 20, 2-3); Jeremija je načinio sebi sveze i jaram oko vrata da bi ih potom poslao gospodarima susednih zemalja za svedočanstvo volje Božije (Jer. 27 i 28); Jezekilj, predstavljajući opsadu Jerusalima i prorokujući protiv onih što prestupiše zakon Božiji, je 390 dana ležao na levoj i 40 dana na desnoj strani svojoj, jedući presna hleba (Jez. 4, 1-12); prorok Osija je živeo sa bludnicom, jer je Izrailj odstupio od Gospoda (Os. 1, 1-3).
Jovan Krstitelj je svojom pojavom, pustinožiteljstvom, propoveđu pokajanja i razobličavanjem silnika ovoga sveta takođe pokazivao crte koje će kasnije razviti jurodivi. Apostol Pavle u Prvoj poslanici Korinćanima izlaže misli koje će utemeljiti najbitnije odlike jurodstva (1. Kor. 1, 18-21, 27-28; 2, 16; 3, 18-19; 4, 10). Monaštvo je u velikoj meri pripremilo podvig jurodstva, kako na teoretskom planu (Pravila prep. Jovana Kasijana, Pouka monasima prep. Jefrema Sirina, Beseda na Prvu poslanicu Korinćanima Sv. Jovana Zlatousta i dr.), tako i na delu: prvi jurodivi u istoriji Crkve bili su monasi koji su se posle dugotrajnog podvizavanja odlučivali da izađu u svet, primajući pogrde i zlostavljanja radi potpunog izlečenja od gordosti i samougađanja (Blažena Isidora, Simeon, Visarion, Serapion Sindonit). Pojava jurodstva u hrišćanstvu bila je uslovljena krizom hrišćanskih vrednosti nakon priznanja hrišćanstva za državnu religiju, a naročito prvim znacima degradacije monaštva. Zato je IV vek doba pojave jurodstva, najpre u kolevci monaštva, Egiptu, a zatim i po čitavom Vizantijskom Istoku; iz ovog doba i podneblja kanonizovano je 6 jurodivih.
Najveći procvat jurodstvo doživljava u Rusiji, gde se razvija počev od XI pa sve do XVII veka. Ruska pravoslavna crkva kanonizovala je ukupno 37 jurodivih, najviše iz XV i XVI veka, po čemu prevazilazi sve ostale pomesne pravoslavne crkve. U to doba u Rusiji je, sudeći po pisanim spomenicima, bilo prilično jurodivih; smatra se da su u Moskvi oni činili čak i poseban stalež, i da su se zvaničnog proslavljenja (kanonizacije) udostojili samo malobrojni[traži se izvor]. Krajem XVI i tokom čitavog XVII veka opada poštovanje jurodivih u narodu, a smanjuje se i broj onih koji bivaju udostojeni crkvene kanonizacije. Ovaj vid podvižništva nešto se duže zadržava jedino na severu Rusije - u Vologdi, Totmi, Kargopolju, Arhangelsku, Vjatki, dok u Moskvi državne i crkvene vlasti započinju progon jurodivih. Lišeno duhovne podrške i fizički progonjeno od policije, jurodstvo biva potisnuto. Crkva protiv jurodivih izdaje više ukaza, obznanjujući da njihova dela nemaju na sebi blagoslov. Pošto je dolazilo do zloupotreba, Ruska pravoslavna crkva je prestala sa kanonizacijom jurodivih. Pa ipak, pojedini slučajevi kanonizovanja jurodivih sreću se i tokom XVIII, XIX i XX veka (Ksenija Petrogradska, XVIII vek; Pelagija Ivanovna iz Serafimo-Divjejevskog manastira, XIX vek; episkop Varnava Beljajev, XX vek).
Kanonizovano je ukupno 43 jurodivih.
Zanimljivo je da Srpska pravoslavna crkva tokom svoje istorije nije kanonizovala nijednog jurodivog jer ovaj podvig u svom izvornom obliku, kakav postoji na Vizantijskom Istoku i kod Rusa, nije bio poznat srpskom narodu.
Poznati jurodivi[uredi | uredi izvor]
- Toma Jurodivi
- Simeon Jurodivi
- Serapion Sindonit
- Vasilije Jurodivi
- Visarion Čudotvorac
- Isakije Zatvornik
- Isidor Jurodivi
- Isidora Jurodiva
- Ksenija Petrogradska
- Andrej Jurodivi
Jurodivi u umetnosti[uredi | uredi izvor]
Jurodivi su predstavljali inspiraciju ruskim piscima (Puškinu u „Borisu Godunovu“, Dostojevskom u „Zlim dusima“ i „Braći Karamazovima“, Tolstoju u „Detinjstvu“, S. V. Maksimovu u njegovim putopisima) i slikarima (V. Surikov, „Boljarkinja Morozova").
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Parry 1999, str. 233.
- ^ „Jurodivost - ludost Hrista radi”. Arhivirano iz originala 07. 11. 2012. g. Pristupljeno 30. 03. 2013.
- ^ „Jurodivi”. Arhivirano iz originala 14. 09. 2021. g. Pristupljeno 09. 09. 2008.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Parry, Ken (1999). Melling, David, ur. The Blackwell Dictionary of Eastern Christianity. Malden, MA.: Blackwell Publishing. ISBN 978-0-631-23203-2.
- Svitlana Kobets, "From the Tabennisi nunnery to Pussy Riot: female holy fools in Byzantium and Russia," Canadian Slavonic Papers 60, no. 1-2 (2018)
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Jurodivost - ludost Hrista radi
- Šta znači u pravoslavnom podvižništvu biti „lud Hrista radi“ (Jurodivi)? Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. septembar 2021)
- Sveti Simeon - lud Hrista radi
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ostale | |
