Александар Пушкин

Из Википедије, слободне енциклопедије
Александар Пушкин

Kiprensky Pushkin.jpg
Пушкин

Информације
Пуно име Александар Сергејевич Пушкин
Датум рођења 6. јун 1799.
Место рођења Москва (Застава Русије Руска Империја)
Датум смрти 10. фебруар 1837.
Место смрти Санкт Петербург (Застава Русије Руска Империја)
Дела
Најважнија дела Евгеније Оњегин, Капетанова кћи, Борис Годунов, Руслан и Људмила
Потпис

Pushkin Signature.svg

Александар Сергејевич Пушкин (рус. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин; Москва, 6. јун 1799Санкт Петербург, 10. фебруар 1837) је био руски књижевник. Многи га сматрају за најбољег руског песника и оца модерне руске књижевности. Пушкин је међу првима у Русији почео да пише народним језиком и дистанцирао се од романтичарске књижевности популарне у западној Европи. Направио је стил који је мешао сатиру, романтику и драму.

Биографија[уреди]

Пушкин је рођен у неимућној, образованој, аристократској породици. Прадеда по мајци му је био црни Етиопљанин, Ибрахим Петрович Ганибал, кога је у Цариграду купио српски гроф Сава Владиславић Рагузински, тренутно на послу за цара Петра. Гроф Сава је његовог прадједа поклонио цару по повратку у Русију, који га је потом и присвојио за своје кумче Петра Великог. У раном детињству о Пушкину су се старале дадиље и учитељи француског језика. Знање језика је развијао међу члановима нижих слојева. 1811. године је примљен у елитну гимназију у Царском селу, коју је похађао до 1817. године.

Након школе, обезбедио је место у Савету спољних послова у Санкт Петербургу. Пушкин је брзо упливао у либералне политичке воде и због револуционарних песама је послат у егзил у јужну Русију (званично је само премештен по дужности), где је остао од 1820. до 1823. Након тога је годину дана провео у Одеси, где му је цветао друштвени живот, а упустио се и у две афере са удатим женама. Међутим, пошта му пресреће писмо, у којем исказује позитиван став према атеизму. Пушкин је по други пут протеран, овај пут у северну Русију, на сеоско имање своје мајке - Михајловско.

Децембра 1825. године у Санкт Петербургу су се догодила побуна војске и код пуно учесника су пронађене Пушкинове песме. Иако он сам није учествовао у протестима, спалио је сав материјал за који је сматрао да може да га компромитује. 1826. Пушкин је написао петицију за пуштање на слободу и након пријема код цара Николаја I, пуштен је. Цар Николај је одлучио да он лично постане цензор Пушкинових дела. Иако је добио de jure слободу, Пушкин није добио слободу кретања и писања.

Од 1826. до 1831. године Пушкинов друштвени живот се уозбиљио. Знало да се да Пушкин тражи жену и да циља на неке од најлепших Рускиња. 1829. године упознао је Наталију Гончареву, којом се и оженио 1831. Две године касније, Пушкин је проглашен за Камерјункера. У питању је дворски чин, који се обично додељује младим аристократама. Ово је увредило Пушкина, између осталог зато што је веровао да му је тај чин додељен да би његова супруга могла да одлази на дворске балове.

Пушкин је убрзо запао у лошу финансијску ситуацију, великим делом због расхода своје супруге. Успео је да добије позајмницу, захваљујући којој издаје свој журнал 1836. године, који није донео зараду. Коначно, 1837. године Пушкин је изазвао Д'Антеса на двобој, због сумње да се удварао његовој супрузи.

Двобој[уреди]

Двобој је одржан 8. фебруара 1837. На једној страни је стајао славни руски песник, Пушкин, а на другој Д'Антес, особа коју је Пушкин оптужио за завођење његове жене. Двобоји су били честа појава у Русији и прихватљив начин, иако годинама незаконит, брањења части међу руском аристократијом. Прво би пуцао један учесник, па затим други, уколико је у стању.

Први метак је опалио Д'Антес. Погодио је Пушкина у стомак. Овај се ухватио руком за рану и пао напред у снег. Рукама се придигао на колена, уперио пиштољ и покушао да опали. Међутим, пиштољ је био поквашен. Пушкин је затражио да замени пиштољ, што му је и дозвољено. Опалио је, али је метак је само окрзнуо Д'Антеса. Пушкин је убрзо пренет у кревет, где је лекар покушао да му санира рану. Ипак, Александар Сергејевич Пушкин је преминуо два дана касније, 10. фебруара 1837. (29. јануара по старом календару).

Изабрана дела[уреди]

Пушкинова кућа у Москви.

Пушкин је објавио прву песму са 14 година, као ученик у царској гимназији, у часопису Европски гласник. Током школовања је почео да пише и своје прво велико дело, Руслан и Људмила, издато 1820. Дело је базирано на бајкама које је чуо од своје бабе.

Од 1817. до 1820. његова политичка активност је утицала на његова дела. Између осталог, написао је дело Ода слободи. Због ових дела је прогнан. Током првог изганства (1820—1823) написао је дела Кавкаски затвореник, Браћа разбојници и започео је Чесму Бахчисараја. Такође је започео рад на једном од својих најпознатихијих дела: Евгеније Оњегин.

Током кратког периода слободе, завршио је рад на Чесми Бахчисараја, и написао је Цигане. Током другог периода у егзилу (1824—1826), започео је рад на Борису Годунову. То дело је издао тек 1831. и право на то је добио као поклон за венчање. Јевгенија Оњегина је издао 1833. године.

Белкинове приче (пуно име: Приче покојног Ивана Петровича Белкина), издате 1831, нису постале посебно популарне за време Пушкиновог живота, али су данас веома цењене. Сматра се да је овим причама Пушкин показао шта мисли о дотадашњој руској прози и да намерава да направи нову руску књижевну традицију.

Галерија[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :

Пушкин на графиту[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]