Битка код Керестинца (1573)

Битка код Керестинца (1573)
Део Сељачке буне
Погубљење Матије Гупца у Загребу 5. фебруара 1573.
Време 6. фебруар 1573 Место Керестинец, Хрватска Исход Побуњеници потучени
Сукобљене стране
Краљевина Хрватска	Побуњени хрватски кметови
Команданти и вође
Хрватски подбан Гашпар Алапић	Никола Дорочић
Јачина
око 300-600 коњаника	око 3.000
Жртве и губици
лаки	тешки

Битка код Керестинца (1573) била је део хрватскословеначке сељачке буне 1573.

Увод

Буна

Хрватско-словеначка сељачка буна 1573. избила је као последица тешког положаја хрватских и словеначких кметова у каснијем раздобљу феудализма. Племство и свештенство, на које се у борби против Турака и кметова ослањала краљевска власт, уживало је привилегије и сва политичка права, док је сасвим бесправно сељаштво сносило све пореске терете државе и цркве, посебно тешке урбаријалне намете властеле (кулук, тлака). Уз то, сељаштво је највише било изложено пустошењима Турака, па је подносило и знатан терет борбе против њих.

Загреб

Костањевица

Мокрице

Керестинец

Шентпетер

Цеље

Љубљана

Видем

Суседград

Д. Стубица

Цесарград

Брдовец

Самобор

Окић

Јастребарско

Подчетртек

Брежице

Метлика

Ново Место

Жумберак

Копривница

Крижевци

Иванић-Град

Огулин

Храстовица

Пазин

Шкофја Лока

Горица

Камник

Птуј

Планина

Бизељско

Куншперк

Пилштањ

Чаковец (Међимурје)

Кршко

Севница

Севница

Мапа сељачке буне почетком фебруара 1573. Ватра означава побуњена места, мачеви означавају битке, куле-опседнуте/освојене замкове. Палисаде означавају седишта капетанија Славонске и Хрватске војне крајине.

Устанак је избио 29. јануара 1573. истовремено у целом Хрватском Загорју и јужно од Саве на подручју: Мокрице, Самобор, Окић, Јастребарско, а у Штајерској од Бизељског до Подчетртка, ширећи се према Брежицама. Грегорић је са одредом освојио Цесарград уз помоћ бизељских кметова.

Поход у Штајерску

Буна словеначких кметова, под вођством бравара Павла Штерца и обућара Кукеца, проширила се 1. фебруара од Куншперка до Пилштања. Грегорић је 2. фебруара допро са одредом до ушћа Сутле у Саву, овладао прелазима код Мокрица и 3. фебруара упао у Брежице, не заузевши тамошњи замак. Продужио је за Видем, ојачан брежичким кметовима; Кршко му се предало 4. фебруара без борбе и одатле је упутио јачи део (преко 2.000 људи) под капетаном Николом Купинићем долином Крке према Новом Месту, ради окупљања тамошњих словеначких кметова и придобијања сељака и ускока у Жумберку и Метлики. Грегорић је са 5-6.000 људи наставио наступање левом обалом Саве према Севници.

Хрватска војска у 16. веку

Хрватску војску средином 16. века (након 1553) чинила су 3 дела:

• стајаћа, плаћеничка војска у Војној крајини, под командом Врховног Капетана (нем. оberster Feldhauptman), а од 1569. двојице потпуковника (нем. Oberstlieutnant) (за Хрватску и Славонију) које поставља лично краљ: 4.200 најамника (200 оклопних коњаника-аркебузира, 1.000 немачких и 1.000 домаћих пешака-харамија о трошку краља и сталежа Крањске и Штајерске, 600 лаких коњаника (хусара) и 400 харамија о трошку бана, и још 1.050 војника о трошку Врховног Капетана-који је морао бити знатан великаш). Осим тога, сво становништво Војне крајине било је ослобођено феудалних намета и подељено у војводства, која су у случају узбуне давала још 30-40 чета неплаћене народне војске-око 2.000 харамија и 500 хусара. Пешаци крајишке војске називали су се харамијама или ускоцима, и били су већином наоружани ватреним оружјем; од 3.000 харамија у Војној крајини у 16. веку, плаћених пребега (ускока) било је око 1.000, остатак су чинили домаћи људи.
• феудална војска, тзв. бандерије, коњички одреди бана и појединих великаша. Хрватска је 1492. имала 20 бандерија (по 500 људи) са око 10.000 коњаника. Због турског освајања, средином 16. века број бандерија је спао на 12, а њихова величина на 400 људи (200 оклопника и 200 хусара)-укупно мање од 5.000 коњаника: после пораза у бици на Крбавском пољу 1493, ниједан великаш осим бискупа, кнезова Зринских и Франкопана није могао да скупи потпуну бандерију.
• општи позив, тзв. општи, земаљски или пучки устанак (лат. insurrectio, generalis expeditio), на који се мора лично одазвати сваки племић и слободњак, и опремити 1 коњаника (са копљем, мачем и штитом) на 10 кметовских димњака, а на сваки димњак по 1-2 пушкара или стрелца.

Супротстављене снаге

Пошто је сељачка буна у суштини била грађански рат у Хрватској, то су се на бојиштима сукобили разни делови хрватске војске. Битке код Керестинца и Мокрица биле су у суштини борба кметовског дела општег позива против неколико племићких бандерија.

Господа

Током буне 1573., због немира међу кметовима није било могуће подићи општи позив, а Гашпар Алапић није могао да располаже најамничком војском са границе, која је била под командом краљевских официра (већином Немаца): тако су му остале само племићке бандерије. Познато је да је подбан за ову битку окупио своје и сестрине вазале, туропољске племиће и део коњаника Зринских: у свему могао је имати највише 3 непотпуне бандерије-око 600 до 1.200 коњаника.

Побуњени сељаци

Против Алапића код Керестинца и Мокрица борили су се кметови из Окића и Јастребарског: њихов број Алапић је процењивао на око 3.000. Већина кметова имала је бар неког ратног искуства, служећи у општем позиву против Турака као пешаци-копљаници и пушкари (по 1-2 из сваке куће) и лаки коњаници (по 1 на 10 домова). Такође, стубички и суседградски кметови борили су се у служби Хенинговаца у њиховом приватном рату против Тахија и бана Петра Ердедија: тако су Хенинговци наоружали 800 kmетова за освајање замка у Стубици (27. јануара 1565), а подбан Амброз Грегоријанец наоружао је чак 3.000 kmетова за битку против банске војске код Суседграда (3. јула 1565.-коју су кметови мимо свих очекивања добили.).

Међутим, у тренутку побуне, највећи део оружја и муниције сељачке народне војске био је ван домашаја побуњеника-у утврђеним замковима господара. Једини замкови освојени током буне били су Цесарград (пао 29. јануара) и Кршко (предало се 4-5. фебруара), где су кметови свакако заробили нешто пушака, сабаља, копаља и неколико (8—10) лаких топова-лубарди. Међутим, оружје из Цесарграда подељено је између Грегорићеве и Гупчеве војске у Стубици, а оно из Кршког између Грегорићевог и Купинићевог одреда, а муниције и барута било је мало. Према томе, већина сељака били су пешаци наоружани секирама, млатовима и косама, са нешто пушака (и врло мало муниције), а највише 10% могли су се борити као лаки коњаници (свакако са непотпуном опремом). У недостатку пушака, лук и стрела још увек су били популарно оружје кметова у народној војсци (општем позиву). Ова група сељака вероватно је била слабије наоружана од осталих (Грегорићевих и Гупчевих) и није имала топова, пошто за разлику од Грегорићеве војске још није била освојила ниједан град.

Битка

На вест о паду Цесарграда (29. јануара), који је био својина Јане Алапић-Ердеди (удовице бана Петра Ердедија), подигли су се кметови из Окића, Самобора, Јастребарског и Керестинца и кренули у Крањску, да се споје са Грегорићевом војском и штајерским устаницима. За то време, баницин брат, подбан Гашпар Алапић окупио је феудалну коњицу Зринског и грофице Ердеди и туропољске племиће и изненадио је побуњенике на путу за Крањску: 6. фебруара разбио је код Керестинца групу окићких кметова, а потом истог дана и другу код Мокрица. Битка је трајала око 3 часа, посечено је око 500-600 kметова, а губици племића били су мали.

Последице

Након две лаке победе, Гашпар Алапић се спојио са остатком банске и крајишке војске у Загребу: са скоро 5.000 увежбаних војника био је спреман да нападне главно устаничко упориште у Доњој Стубици. Одлука је пала 3 дана касније у бици код Стубице 9. фебруара 1573.

Литература

• Шеноа, Август (1969). Сељачка буна. Загреб: Младост. стр. 316—317. 
• Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 10). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 556—557. 
• Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 3). Београд: Војноиздавачки завод.