Жумберак (планина)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
За остале употребе, погледајте чланак Жумберак.


Координате: 45° 45′ 00" СГШ, 15° 19′ 48" ИГД

Жумберак (Горјанци)
Горјанци са словеначке стране
Горјанци са словеначке стране
Надморска висина 1181 м
Државе Застава Словеније Словенија Застава Хрватске Хрватска
Жумберак (планина) на мапи Словеније

Жумберак (сл. Gorjanci) је планина у северозападној Хрватској и југоисточној Словенији. Највиши врх Жумберка је Света Гера на хрватској страни планине, висок 1181 m. Мада је Жумберак ниска планина, због околних предела равничарског типа доима се већи и виши него шта стварно јесте. Жумберак је под буковом шумом, а у нижим деловима под шумом букве и храста. Планина је слабо настањена. На хрватској страни се налазе велеград Загреб, Самобор и Карловац, а на словеначкој градови Ново Место, Брежице и Метлика. Иако територијално половина припада Хрватској, а половина Словенији, Словенци својатају и део хрватског Жумберка око Свете Гере. Главни пут који пролази по Жумберку је хрватски државни пут D505 који води од Самобора до Карловца, а пролази читавим хрватским делом Жумберка. Жумберак се у Хрватској такође назива „Алпска Хрватска“. На Жумберку се налази неколико затворених рудника у којима су се вадили бакар, злато и гвожђе.

Срби у Жумберку[уреди]

Жумберак су населили српски православни ускоци и избеглице из Сења, пореклом Срби из Босне, Старе Херцеговине и Србије, који су говорили штокавксим дијалектом и били под јуридиксциојом Српске православне цркве и Пећке патријаршије. У званичним документима католичке цркве и Хабзбуршког царства ови православни Срби називани су „Рашани или ускоци“ по Рашкој, „Срби (Сервиани) или Рашани (Расциани)“, „Власи или ускоци“, „Власи или Рашани“, само Власи, како су православне Србе називали Турци и „шизматици“ по расколу цркава из 1054. године. У изворима, најчешће су називани „Власима или ускоцима“, а ређе „Сервианима или Расцианима“[1].

Турска војска је 1529. претрпела пораз приликом опсаде Беча. Хришћани из тадашње Турске понадали у бољу будућност. Преко аустријских обавештајаца и доушника ступили су народни прваци из околине Срба, Унца и Гламоча са аустријским војним властима и одлучили да пређу на аустријску страну. Око 50 ускочких породица је пребегло са територије турске државе 1530. године. Они су населили луку Купе, Жумберак (данас у Хрватској), Метлику, Черномељ (данас Словенија), Пољан и Лож, села и крајеве које су Турци прилично опустошили. Средином 1531. године стигла је још једна група од око 1000 ускока из долине Цетине.

Краљ Фердинанд је 5. јуна 1535. даровао ускоцима (око 7000) земљиште у Жумберку и на 20 година их ослободио било каквог пореза и рада, уз обавезу да се о свом трошку одазову на краљев позиву војску. То је уједно био и почетак Војне крајине на подручју данашње Хрватске.

До трећег насељавања Жумберка дошло је 1538. и четврто 1538. из околине Срба и Цетине.

Поунијаћење, покатоличење и кроатизација Срба у Жумберку[уреди]

Под притиском католичке цркве, а касније и аустријске државе српски православна епархија са седштем у Марчи постепено је превођена у унију, односно покатоличена је, што је коначно довршено у другој половини 18. века. Један део православних Срба је поунијаћен и остао је у унији у оквиру Гркокатоличке цркве у Жумберку, где се у Крижевцима, данас налази седиште грко-католика за цео простор Хрватске и Србије. Један део њих постепено је потпуно преведен у католичку цркву. Поред унијаћења и покатоличења, обављена је и темељно похрваћивање српских ускока у Жумберку, тако да се тамо дана већина изјашњавају као Хрвати. Занимљиво је да се у суседној Словенији у Белој Крајини, подручју које се ослања на Жумберак, досељеници истог порекла и групе, већим делом изјашњавају као Срби.[1]

Попис насељених српских ускока у Жумберку из 1551.[уреди]

Врховни краљевски заповедник у Угарској, гроф Никола Салм поставио је 12. маја 1546. године жумберачког капетана Ивана Ленковића. Иван се заузимао за ускоке и за обнову града Жумберка.[2]. Године 1951. начињен је попис Ускока под његовом командом. У попису су наведена имена и презимена ускока, подаци о њиховом статусу у крајишкој служби, број јединице којој припадају, плати, као и називи места у којима бораве.[3] Овај попис спада међу најважније крајишке пописе из 16. века. Из списка се може приметити да је навећи број имена српског порекла, као и то да је највећи број с кореном "вук“. Осим тога, попис показује да је романских утицаја било врло мало, али чак се и такви малазе у словенско-романској симбиози.[4].

Референце[уреди]

  1. ^ а б Хрчак: „Први марчански гркокатолички бискуп Симеон (1611-1630)“, З. Куделић, Хрватски институт за историју, Загреб (2002), научни рад УДК 262.12(497.5 Мрача) 16
  2. ^ Мој Жумберак: Капетан Иван Ленковић, Приступљено 8. 3. 2013.
  3. ^ Мој Жумберак: 311 жумберачких ускока из 75 села, Приступљено 8. 3. 2013.
  4. ^ Мој Жумберак: „Попис жумберачких Ускока из 1551“, Приступљено 8. 3. 2013.

Спољашње везе[уреди]