Бодеж

Из Википедије, слободне енциклопедије
За истоимени филм по роману Вука Драшковића, погледајте Нож (филм).

Нож или бодеж је хладно оружје са једном или две оштрице које служи као споредно оружје у блиској борби.

Историја[уреди]

Нож
Нож у виду канџе

Као и ратна секира нож је настао од праисториског алата. У почетку су прављени од камена (кремена), слоноваче или костију. Као оружје се користи још од настанка најранијих цивилизација. Ножеви се појављују у бронзаном добу око 3000 година п. н. е. као претеча мача.

Иако није могао да се супростави буздовану, копљу или ратној секири, нож се много пута показао као корисније оружје од мача, посебно када је реч о блиској борби.

Ту се у ствари ради о најстаријем оружју које се развијало још о палеолиту. Познати су ножеви пре приближно 20.000. године п. н. е. У првим формама није ишло о ништа друго осим о елипсоидном или клинастој врсти канџе које је тако одваљено да ствара врх и оштрицу. Задња страна која је била одређена да се формира дршка била је тупа. Поступно је дршка специјално формирана да одговара длану. Ножеви су били израђивани из разних материјала од којих се могла направити оштрица, као дрва, кости, рог а познати су и од полудрагих камења као ахат, нефрит који се се употребљавали приликом обреда.

Откривање метала настале су могућности веће употребе различитог облика ножа и употребљавали су се материјали који су били подобни за орнаментална украшавања. Први употребљани материјал био је бакар која је била прилично мекана да би се добило оружје али је ковање довело до сазнања да се може отковати оштра оштрива и врх. Да би овакво оружје било довољно снажно и чврсто оно се ковало у скоро троугластим облицима.

Приближно око 2.000.-те године п. н. е. бронза је постепено уступила место гвожђу које је било једноставно за израду али је било још увек јако мекано. Бољи резултати су се добијали када се пронашло како очврснути оштрицу очеличавањем и понављаним ковањем. Челик је био у употреби све до 12. века када је техником исковавања у неколико појасева и када је откривен начин да оштрица може да се оштри и остане у оваквом стању.

Употреба[уреди]

Римски Пугио

Скоро на самом почетку историје старог Египта, постојали су украсни ножеви који су служили разним церемонијама. У почетку су имали златне балчаке, а касније јављају још украшенији ножеви различитих облика. Њих су носили Египатски официри као знак своје моћи, док је египатска војска била опремљена обичним ножевима.

Ножеви су увек сматрани секундарним или чак терциалним оружјем, а користили су их Византијци, Римљани, антички Грци, Спартанци, Персијанци... Римљани су направили такозвани пугио (лат. pugio) који су користили њихови легионари.

Нож је био веома популаран за извршење атентата, јер је био мали и тешко се дао приметити.

Појавом барута нож је почео да губи употребу у војсци и замењен је кубурама и мускетама.

Међутим за време Наполеонских ратова, Америчког грађанског рата и Првог светског рата нож се враћа у употребу у новом, посебном облику названом бајонет (фр. baïonnette). Монтирањем бајонета на врх пушке она је могла да се употреби и за убадање, попут копља.

У 20. веку нож је постао популаран као украсни део војничке униформе, посебно у земљама Тројног пакта.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :