Барут

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бездимни барут

Барут (тур.) је супстанца која врло брзо сагорева уз ослобађање гасова који служе као покретачка енергија у ватреном оружју. Ова дефиниција се односи и на црни и на бездимни барут. Обе врсте барута су слаби експлозиви. Њиховим сагоревањем се ствара подзвучни дефлаграциони талас наспрам надзвучног експлозивног таласа који стварају јаки експлозиви. Резултат тога је да је притисак који настаје сагоревањем барута довољан да потисне зрно али не и да разори експлозивну комору ватреног оружја. Из истих разлога барут није добар за разбијање стена или утврђења, где се успешно користе јаки експлозиви.

Историја и порекло[уреди]

Монголи бацају примитивне бомбе на јапанске самураје за време монголске инвазије Јапана, 1281.

Барут је пронађен у Кини и сматра се једним од четири велика открића древне Кине. У 13. веку је стигао до Арапа[1], а Бејкон га спомиње у свом делу „De Secretis Operibus Artis et Naturae“ из 1248. године:

Викицитати „Можемо, користећи шалитру и друге твари, вештачки створити ватру која се може бацити на велике удаљености... Користећи само мало овог материјала, много светла се ствара, скупа са грозном галамом. Врло је могуће да се овим може уништити град или војска... Да би се произвело вештачко светло и грмљавина, потребно је узети шалитре, сумпора и Luru Vopo Vir Can Utriet”
({{{2}}})

Последњи део вероватно представља шифроване количине материјала које су потребне у мешавини. Барут и на њему базирани производи су у индустријском и модерном добу дорађивани и побољшавани користећи нове технологије, али његова суштина је остала иста као кроз историју. Многи приписују откриће барута управо Бекону, али је извесније да је он податке преузео од Арабљана. Такође је вероватно да су барут у Европу донели Сарацени, а верује се да су га Енглези први пут употребили (битка код Вирвотера, 1327. године). Едвард III га је употребио у бици код Кресија, 1346. године.

Састав[уреди]

Барут се производи у барутани. Црни барут је смеша шалитре (калијум-нитрата или, ређе, натријум-нитрата) ћумура и сумпора са приближним тежинским односом 15:3:2. Кроз векове однос се мењао и варира зависно од намене барута. Састојци су добро помешани и самлевени под тешким ваљцима. Међусобно реагују експлозивном жестином приликом паљења и тада производе веома велику запремину гаса, која је много већа од запремине полазног материјала. Теоретски, реакција се може приказати једначином:

2KNO3 + S + 3C → K2S + N2 + 3CO2

При овој реакцији калијум-сулфид остаје као чврсти остатак. Ипак, стварни механизам је компликованији и због споредних реакција граде се други производи као што су калијум-карбонат и калијум-сулфат.

Историјски, калијум-нитрат је добијан из ђубрива у процесу који је сличан прављењу компоста где је требало око годину дана да се добије кристални калијум-нитрат. Други начин добијања био је ископавањем из пећина где се понегде може наћи у високим концентрацијама.

Карактеристике и употреба[уреди]

Барут не спада у високе експлозиве јер има врло малу брзину сагоревања, дакле, има ниску бризантност. Иста особина која га чини слабим експлозивом чини га корисним пропелантом (погонским средством за пројектиле у ватреном оружју) - недостатак бризантности онемогућава црни барут да разбије буренце ватреног оружја и усмерава енергију на погон артиљеријског зрна.

Главна предност модерног бездимног барута у односу на црни барут је висока енергетска густина и мала количина чађи коју оставља након сагоревања. Током сагоревања, мање од пола црног барута се претвори у гас; остатак се претвара у дебели слој чађи унутар буренцета и густ облак белог дима. Чађ не само да је вишак у том процесу, него и узрокује брже рђање метала дотичног оружја. Да би се спречиле негативне последице, пре и после пуцања из оружја са црним барутом, оно се мора добро очистити, што троши време, а густ дим који проузрокује омета видљивост те представља још једну слабост у борби.

Крупноћа гранула црног барута одређује колико брзо ће он сагорети. Што је барут ситнији, то је површина већа и барут брже гори. Дакле, барут представља експлозив чија се брзина сагоревања може регулисати.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Kelly 2004:22 „Around 1240 the Arabs acquired knowledge of saltpeter ("Chinese snow") from the East, perhaps through India. They knew of gunpowder soon afterward. They also learned about fireworks ("Chinese flowers") and rockets ("Chinese arrows").“ (превод: „Око 1240. године, Арапи су са истока научили да праве шалитру (»кинески снег«). Ускоро су научили да праве и барут. Такође су научили да праве ватромет (»кинеско цвеће«) и ватрометне ракете (»кинеске стреле«)“

Литература[уреди]

  • Ebrey, Patricia Buckley (1999). The Cambridge Illustrated History of China. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-66991-7. 
  • Partington, James Riddick (1998). A History of Greek Fire and Gunpowder. The Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-5954-0. 
  • Liang, Jieming (2006). Chinese Siege Warfare: Mechanical Artillery & Siege Weapons of Antiquity. ISBN 978-981-05-5380-7. 
  • Parkes, G.D. & Phil, D. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
  • Група аутора, 1976. Популарна енциклопедија. БИГЗ: Београд.
  • Benton, Captain James G. (1862). Ordinance and Gunnery (2 ed.). West Point, New York: Thomas Publications. ISBN 1-57747-079-6. .
  • Brown, G. I. (1998). The Big Bang: A History of Explosives. Sutton Publishing. ISBN 0-7509-1878-0. .
  • Buchanan, Brenda J., ed. (2006). Gunpowder, Explosives and the State: A Technological History. Aldershot: Ashgate. ISBN 0-7546-5259-9. .
  • Chase, Kenneth (2003). Firearms: A Global History to 1700. Cambridge University Press. ISBN 0-521-82274-2. .
  • Cocroft, Wayne (2000). Dangerous Energy: The archaeology of gunpowder and military explosives manufacture. Swindon: English Heritage. ISBN 1-85074-718-0. .
  • Crosby, Alfred W. (2002). Throwing Fire: Projectile Technology Through History. Cambridge University Press. ISBN 0-521-79158-8. .
  • Earl, Brian (1978). Cornish Explosives. Cornwall: The Trevithick Society. ISBN 0-904040-13-5. .
  • al-Hassan, Ahmad Y., „Gunpowder Composition for Rockets and Cannon in Arabic Military Treatises In Thirteenth and Fourteenth Centuries“, History of Science and Technology in Islam .
  • Johnson, Norman Gardner, „explosive“, Encyclopædia Britannica, Chicago: Encyclopædia Britannica Online .
  • Kelly, Jack (2004). Gunpowder: Alchemy, Bombards, & Pyrotechnics: The History of the Explosive that Changed the World. Basic Books. ISBN 0-465-03718-6. .
  • Khan, Iqtidar Alam (1996), „Coming of Gunpowder to the Islamic World and North India: Spotlight on the Role of the Mongols“, Journal of Asian History 30: 41-5 .
  • Khan, Iqtidar Alam (1996a). "The Role of the Mongols in the Introduction of Gunpowder and Firearms in South Asia". Chapter 3, In Buchanan, Brenda J. (1996). Gunpowder: The History of an International Technology. Bath: Bath University Press. (ISBN 978-0-86197-134-3. 2006 re-issue).
  • Khan, Iqtidar Alam (2004), Gunpowder and Firearms: Warfare in Medieval India, Oxford University Press .
  • Needham, Joseph (1986). Science & Civilisation in China. V:7: The Gunpowder Epic. Cambridge University Press. ISBN 0-521-30358-3. .
  • Norris, John (2003), Early Gunpowder Artillery: 1300-1600, Marlborough: The Crowood Press .
  • Partington, J.R. (1960), A History of Greek Fire and Gunpowder, Cambridge, UK: W. Heffer & Sons .
  • Partington, James Riddick; Hall, Bert S. (1999). A History of Greek Fire and Gunpowder. Baltimore: Johns Hopkins University Press. ISBN 0-8018-5954-9. 
  • Urbanski, Tadeusz (1967), Chemistry and Technology of Explosives, III, New York: Pergamon Press .}-

Спољашње везе[уреди]

Са других Викимедијиних пројеката :