Глагољица

Из Википедије, слободне енциклопедије

Овом чланку или једном његовом делу је потребно сређивање. Средити текст, убацити изворе, избацити скраћенице, повезати нестале слике       Погледајте како се мења страна за помоћ, или страну за разговор. Уклоните ову поруку када завршите.

Глагољица
Тип	Алфабет
Говорни језици	Старословенски језик
Створен од	Ћирило и Методије
Временски период	862/863. до средњег века
Фамилија	Феничански алфабет  → Грчки алфабет   → Глагољица
Деца	Ћирилица
ISO 15924	Glag
Пажња: Ова страница можда садржи МФА фонетске симболе у уникоду.

Глагољица је најстарије словенско писмо, које се сматра да је створио Константин Филозоф^[1] Добила је свој назив од словенске речи »глаголати«, што значи говорити.

Г. се употребљавала у најстаријим и можда најљепшим по чистоти језика старословенским споменицима, како оним за које је несумњиво да су се употребљавали у Моравској и Чешкој (Кијевски листови, Прашки одломци), тако и у оним за које је вјероватно да су у својим преписима дошли из Македоније или околних словенских земаља , нпр. у Зографском јеванђељу, Маријину јеванђељу, Асеманову јеванђељу, Клочеву глагољашу и сл. Тако је исто несумњиво да је из Паноније Г. прешла и у западни дио Балканског полуострва, нарочито међу становништво по Хрватској, Далмацији и другим областима. Допирала је Г. и до Русије (исп. глагољске натписе на зидовима саборне цркве у Новгороду, остатке од глагољице у руском запису попа Упира). - Али већ врло рано, свакако од почетка 10 вијека, ћирилична азбука, која се једно вријеме употребљавала споредно са Г., почела је потискивати Г. у Бугарској, Русији и Србији, тако да је од краја 11 вијека Г. остала у сталној употреби само код католика примораца у сјеверној Далмацији и у Хрватској на сјевер до водомеђе Купе, заузимајући и њу, на кварнерском острвљу и у Истри (в. Глагољско богослужење). Ту се Г. сачувала у неједнакој употреби све до краја 18. и до четрдесетих година 19. вијека. Према тој употреби, разликујемо старословенску (облу) Г. и хрватску (угласту) Г.

Г. се разликује од ћирилице у самом обиљежавању гласова: Г. има исти знак за е и је, међутим ћирилица има два знака: тако исто Г. има један знак и за ја и д; Г. има три знака за и, ћирилица — два; Г. има нарочити знак за умекшано г у грчким ријечима, старославенска ћирилица га нема. Али међу њима има и много сличности.

Г. се налази у старословенским споменицима са најстаријим језиком (као што је Зографско јеванђеље), а нарочито у одличним старословенским споменицима, такође врло старим, свакако из 10. вијека, за које је несумњиво да су писани у Чешкој или Моравској (Кијевски листићи), тако да се може рећи да су је ту могли донијети само Браћа Просвјетитељи; друго, — она је примитивнија и сложенија од ћирилице.

уреди

Историја писма
Вади ел Хол 19. век пне. Прото-Кананитско 14. век пне. Угаритичко 13. век пне. Феничанско 11. век пне. Хебрејско 9. век пне. Арамејско 9. век пне. Браманско 3. век пне. Девангари 12. век Таи 13. век Сиријско 2. век пне. арапско 4. век грчко 9. век пне. Коптско 4. век Готско 4. век Глагољица 862. Ћирилица 10. век Старо италичко 8. век пне. Латиница 7. век пне. Руне 2. век Јужноарапско 9. век пне.
Грузијско 5. век пне.
Јерменско 405.
Оркон 6. век
Огам 6. век

Код примораца, врло је рано поникла легенда да је Г. створио Св. Јероним, познати преводилац Вулгате (умро 420). То су вјероватно измислили свештеници, како би принудили папу да је не забрањује (и заиста папа Иночентије IV у своме акту од 1248, којим се словенска служба допушта у приморским мјестима, гдје се дотле Г. традиционално употребљавала, спомиње такође ту легенду). У 18. вијеку та је легенда разбијена, и послије тога времена многи слависти дали су своје прилоге за ријешење извјесних страна питања о Г. Понајвише се по том питању бавио Јагић. Друго је питање о поријеклу Г. И ту се дуго лутало (историјски преглед свих покушаја може се наћи код Јагића), док није Исак Тејлор (Isaac Taylor), испитивач поријекла азбука 1880. изнео мишљење да је Г. сачињена према грчком брзопису 9. вијека. Он је сматрао да су се Словени већ прије Ћирила и Методија служили грчким писменима, комбинирајући их по 2—3 када је требало представити неки нарочити звук који није познавала грчка азбука. На тај начин добивене су његове комбинације о постанку различних глагољских слова од неколико грчких слова, које је допунио касније Јагић, и нема сумње да су те комбинације биле тачне за велики број слова. Али је, наравно, Св. Ћирил извео и стилизацију цијеле азбуке.

Велики број слова могао је бити на тај начин лако и природно објашњен. Код других су била потребна или велика натезања или се претпостављало да је шаре за та слова Св. Ћирил могао узети из какве источњачке азбуке, јер је он добро познавао различне источне језике. Тако су настале теорије о позајмици извјесних слова из авестијског (Вс. Милера), јерменског и грузинског (М. Гастера, Абихта), јеврејског и самаританског (Шафарика, Вондрака), коптског (Фортунатова, Ламанског). Неки су мислили, као Фортунатов, да се у самом стилизирању Г. Св. Ћирил угледао на источњачке азбуке (на коптску), које су и саме представљале у извјесном правцу стилизирану грчку азбуку. Али је ипак и даље остајао довољан број оних (Лескин, Дилман, Таулор, Амфилохије, Фр. Милер, Јагић, Бељајев) који су сматрали, да се само из грчке азбуке могу извести (или из простих шара или из комбинације већег броја шара) сва глагољска писмена.

У 15. вијеку (1483) штампана је (у Млецима) прва глагољска књига. Касније су штампане чешће у Сењу, Млецима и другдје. У 17, а нарочито у 18. вијеку вршени су поправци текстова (Главинић. Леваковић, Караман, Совић), према црквеноруским текстовима. У овом правцу се нарочито одликовао Змајевићев Семинар у Задру, гдје су у 18. вијеку глагољаши добивали потребну спрему. У 19. вијеку, око четрдесетих година, глагољашки рад (уосталом, стално ометан од стране аустријске државне власти) престаје сасвим. Било је покушаја да се подигне у другој половини 19. вијека. Овамо долази ново издање мисала, које је 1893. приредио Драгутин Парчић, а тако исто раније и рад Брчићев (исп. његову читанку, Хрестоматију, Уломке Св. Писма итд.) да се познавање Г. подигне код хрватског свештенства. Још у 18. вијеку почели су се текстови глагољски замјењивати писаном латиницом (шћаветом). На острву Крку подигнута је »Старословенска академија« (од 1903), која издаје старе глагољске текстове (особито Ј. Weissa) у ћириличној транскрипцији.

Садржај 1 Слова 1.1 Напомене 2 Извор 3 Литература

[уреди] Слова

Глагољица			Ћирилица
старо- словенска	хрватска	бројна вредност	старо- словенска	бројна вредност	име[2]	значење[2]
		1		1	аз	а
		2			буки	б
		3		2	вједи	в
		4		3	глагољ	г
		5		4	добро	д
		6		5	јест	е, је
		7			живјете	ж
	Слика:Glagolitic Letter Square Dzelo.svg	8		6	зјело	з
		9		7	земља	з
Слика:GlagolitsaIzheNonInitial.gif	Слика:Glagolitic Letter Square Izhe Non Initial.svg	10		10	и	и
		20		8	иже	и
		30	()
	Слика:Glagolitic Letter Square Kako.svg	40		20	како	к
		50		30	људи	л
Слика:GlagolitsaLatinateMislete.gif		60		40	мисљете	м
		70		50	наш	н
—	—	—		60	кси	кс
		80		70	он	о
		90		80	покој	п
				90
		100		100	рци	р
		200		200	слово	с
		300		300	твердо	т
		400		400	у, ук	у, у
		500		500	ферт	ф
		600		600	хјер	х
—	—	—		700	пси	пс
	Слика:Glagolitic Letter Square Ot.svg	700		800	от о	от о
		900		900	ци	ц
	Слика:Glagolitic Letter Square Cherv.svg	1000		90	черв	ч
					ша	ш
		800			шта (шча)	шт, шч
					јер
Слика:GlagolitsaJeryNonInitial.gif Слика:GlagolitsaJeri.gif					јери	и
					јер
					јат	је
	Слика:Glagolitic Letter Square Yu.svg				ју	ју
—	—	—			ја	ја
—	—	—
				900	ја	ја
					јус
	Слика:Glagolitic Letter Square Thita.svg			9	тита	т
	Слика:Glagolitic Letter Square Izhitsa.svg			400	ижица	и, в

[уреди] Напомене

1. ^ Предраг Пипер, Увод у славистику I, Београд, 1998.
2. ^ ^{2,0 2,1} према Првом Српском Буквару Вука Стефановића Караџића, Беч, 1827.

[уреди] Извор

• Народна енциклопедија (1925-1929), чланак написао Александар Белић.

[уреди] Литература

* Isaac Taylor: Über den Ursprung des glagolitischen Alphabets, Archiv für slavische Philologie, 1880.

• Vatroslav Jagic: Glagolitica. Würdigung neuentdeckter Fragmente, Wien, 1890.
• В. Ягич: Глаголическое письмо. В: Энциклопедия славянской филологии, т. 3, Спб. 1911.
• Josef Vajs: Abecedarivm Palaeoslovenicvm in usum glagolitarum. Veglae, [Krk], 1917. XXXVI, 74 p.
• Josef Vajs: Rukovet hlaholske paleografie, Prag 1932.
• Josip Hamm: Iz prošlosti glagoljske azbuke, Nastavni vjesnik, 1940.
• Valentin Kiparsky: Tschernochvostoffs Theorie über den Ursprung des glagolitischen Alphabets. In: M. Hellmann u.a. (Hrsg.): Cyrillo-Methodiana. Zur Frühgeschichte des Christentums bei den Slaven, Köln 1964, 393-400.
• Branko Fučić: Najstariji hrvatski glagoljski natpisi, Slovo, Zagreb 1971, 21.
• František Václav Mareš: Hlaholice na Moravě a v Čechách, Slovo, Zagreb 1971, 21.
• Sharon Golke Fullerton: Paleographic Methods Used in Dating Cyrillic and Glagolitic Slavic Manuscripts. In: Slavic Papers No. 1., Ohio 1975. p. 93.
• Петър Илчев: Структурни принципи на глаголическата графика, Paleobulgarica, IV, 1980, 2.
• Helmut Jachnow: Eine neue Hypothese zur Provenienz der glagolitischen Schrift - Überlegungen zum 1100. Todesjahr des Methodios von Saloniki. In: R. Rathmayr (Hrsg.): Slavistische Linguistik 1985, München 1986, 69-93.
• Branko Fučić: Glagoljski natpisi. Djela JAZU, 1982, 57.
• Heinz Miklas (Hrsg.): Glagolitica: zum Ursprung der slavischen Schriftkultur, Wien, 2000.