Велика замена

С Википедије, слободне енциклопедије

Велика замена (франц. Grand Remplacement), такође позната као теорија замене или теорија велике замене,[1][2][3] је расистичка[4] крајње десничарска теорија завере[3][5][6][7] коју пропагира француски писац Рено Ками. Оригинална теорија каже да се, уз саучесништво или сарадњу „замјњивачких“ елита,[5][8] етничка француска и бела европска популација у целини демографски и културно замјењују небелим народима— посебно из земаља са муслиманском већином — кроз масовну миграцију, демографски раст и пад наталитета белих Европљана.[5][9][10] Од тада, сличне тврдње су изнете у другим националним контекстима, посебно у Сједињеним Државама.[11] Главни научници су одбацили ове тврдње као укорењене у погрешном разумевању демографске статистике и засноване на ненаучном, расистичком погледу на свет.[12][13][14] Према Енцицлпедији Британика, Велика замена „је нашироко исмејана због свог очигледног апсурда“.[3]

Док сличне теме карактеришу различите теорије крајње деснице од касног 19. века, овај термин је популаризовао Ками у својој књизи Le Grand Remplacementиз 2011. Књига повезује присуство муслимана у Француској са опасношћу и уништењем француске културе и цивилизације. Ками и други теоретичари завере приписују недавне демографске промене у Европи намерним политикама које су спровеле глобалне и либералне елите из Владе Француске, Европске уније или Уједињених нација; описују га као „геноцид заменом”.[5]

Теорија завере нашла је подршку у Европи, а такође је постала популарна међу антимигрантским и белим националистичким покретима из других делова Запада; многи од њихових присталица тврде да „имигранти хрле у претежно беле земље са прецизном сврхом да бело становништво учине мањином у својој земљи или чак изазову изумирање домаћег становништва“.[10] Она је у складу са (и део је) шире теорије завере о геноциду белаца[10] осим у стратешкој замени антисемитских канадера исламофобијом.[15][16][17] Ова замена, заједно са употребом једноставних свеобухватних слогана, наводе се као разлози за њену ширу привлачност у паневропском контексту,[15][18][19] иако концепт остаје укорењен у антисемитизму код многих белих националистичких покрета, посебно (али не искључиво) у Сједињеним Америчким Државама.[20][21]

Иако је Ками јавно осудио насиље белих националиста,[22][23] научници су тврдили да су позиви на насиље имплицитни у његовом приказу небелих миграната као егзистенцијалне претње белом становништву.[19][24] Неколико екстремно десничарских терориста, укључујући починиоце пуцњаве у џамији у Крајстчерчу 2019. године, пуцњаве у Ел Пасу 2019. и пуцњаве у Бафалу 2022. године, помињало је теорију завере „Велика замена“. Америчке конзервативне медијске личности, укључујући Такера Карлсона и Лауру Инграхам, заступале су идеје о замени.[3] Неки републикански политичари су подржали теорију како би се допали крајње десничарским члановима Републиканске партије и као начин да се сигнализира њихова лојалност Доналду Трампу.[3]

Позадина[уреди | уреди извор]

Рено Ками је развио своју теорију завере у две књиге објављене 2010. и 2011. године, у контексту пораста антиимигрантске реторике у јавном дискурсу током претходне деценије. [25] Европа је такође доживела ескалацију исламских терористичких напада током 2000-те 2010-их,[26] и мигрантску кризу која је почела 2015,[27] што је погоршало тензије и припремило јавно мњење за прихватање Камијеве теорије завере.[28][8] Како ово последње приказује замену становништва за коју се каже да се дешава у кратком временском периоду од једне или две генерације, мигрантска криза је била посебно погодна за ширење Камијевих идеја, док су терористички напади убрзали прихватање конструкта миграната као егзистенцијална претња међу онима који су делили такав поглед на свет.[8]

Камијева тема о будућем пропасти европске културе и цивилизације такође је паралелна са „културолошки песимистичким“ и антиисламским трендом међу европским интелектуалцима тог периода, илустрован у неколико најпродаванијих и директно насловљених књига објављених током 2010-их.[29]

Концепт[уреди | уреди извор]

Аутор Рено Ками, родоначелник теорије завере „Велика замена“, фотографија из септембра 2013.

Теорију завере „Велика замена" развио је француски писац Рено Ками, првобитно у књизи из 2010. под насловом L'Abécédaire de l'in-nocence („Абецедариум без штете"),[30] и следеће године у истоименој књизи Le Grand Remplacement (introduction au remplacisme global). Ками је тврдио да је назив Grand Remplacement „дошао до [њега], готово случајно, можда у више или мање несвесној референци на Grand Dérangement Акадијанаца у 18. веку.[31] Коментаришући назив, он је такође изјавио да је његова теорија била „стварноживотна имплементација“ досетке Бертолта Брехта из сатиричне поеме Die Lösung да је најлакше за владу да промени народ да би народ био да народ изгуби своја самоуверења.[32]

Према Камију, „Велика замена” је потхрањена „индустријализацијом”, „деспиритуализацијом” и „декултурацијом”;[33][34] материјалистичко друштво и глобализам који су створили „заменљивог човека, без икаквих националних, етничких или културних специфичности”,[35] што он назива „глобалним заменом”.[36] Ками тврди да „великој замени није потребна дефиниција“, јер тај термин, према његовим погледима, није „појам“, већ пре „феномен“.[37][18]

У Камијевој теорији, аутохтони француски народ („замењени“) је описан као демографски замењен не-белим становништвом („замјењујући [народи]“), које углавном долази из Африка или Блиског истоак — у процесу „имиграције људи“ подстакнут „славом замене“.[5][38]

Ками често користи термине и концепте везане за период Француске окупиране нацистима (1940–1945). Он, на пример, етикетира „колонизаторе“ или „окупаторе“ људе неевропског порекла који живе у Европи,[22][39] и одбацује оно што он назива „замењивачким елитама“ као „колаборационистичким“.[40] Ками је 2017. године основао организацију под називом Национални савет европског отпора, као самоочигледна референца на Национални савет отпора из Другог светског рата (1943–1945).[41] Ова аналогија са француским Отпором против нацизма описана је као имплицитни позив на мржњу, директну акцију или чак насиље против онога што Ками назива „окупаторима; тј. имигрантима“.[40] Ками је такође упоредио Велику замену и геноцид заменом европских народа са Холокаустом.[41]

Наведени утицаји[уреди | уреди извор]

Ками цитира две утицајне личности у епилогу своје књиге Велика замена из 2011: апокалиптичну визију будућих расних односа британског политичара Енока Пауела — изражену у његовом говору „Ријеке крви“ из 1968. — и приказ француског писца Жана Распаила о колапсу Запада од огромног „плимног таласа“ миграције из Трећег света, представљеног у његовом роману The Camp of the Saints из 1973.[15][29]

Ками је такође изјавио за часопис Тhe Spectator 2016. да се кључ за разумевање „Велике замене“ може наћи у његовој књизи Du Sens из 2002. године.[42] У потоњем је написао да су речи „Француска“ и „Француски“ једнаке природној и физичкој стварности, а не правној.[43] Током истог интервјуа, Ками је споменуо да је почео да смишља своју теорију завере још 1996. године, током припреме за штампу водича о департману Еро, на југу Француске: „Одједном сам схватио да се у веома старим селима [...] и становништво потпуно променило [...] тада сам почео да пишем тако."[42]

Сличне теме[уреди | уреди извор]

Упркос сопственим посебностима и концептима, „Велика замена“ је обухваћена већом и старијом теоријом завере „геноцида над белцима“,[28] коју је у САД популарисао неонациста Дејвид Лејн у свом Манифесту о белом геноциду из 1995. године, где је тврдио да владе западних земаља намеравале су да беле људе претворе у „изумрле врсте“.[44][45]

Идеја о „замени“ под вођством непријатељске елите може се даље пратити до антисемитских теорија завере пре Другог светског рата које су постављале постојање јеврејске завере да се уништи Европа мешањем, посебно у антисемитском бестселеру Едуарда Друмона La France juive (1886).[46] Коментаришући ову сличност, историчар Никола Лебур и политиколог Жан-Ив Ками сугеришу да је Камијев допринос био у томе да замени антисемитске елементе сукобом цивилизација између муслимана и Европљана.[15] Такође у касном 19. веку, империјалистички политичари су се позивали на Жуту опасност у својим негативним поређењима ниског наталитета у Француској и високог наталитета у азијским земљама. Из те тврдње је произашао вештачки генерисан, културни страх да ће Азијати имигранти-радници ускоро „преплавити” Француску. Овој опасности би се наводно могла успешно супротставити само повећана плодност Францускиња. Тада би Француска имала довољно војника да осујети евентуалну поплаву имиграната из Азије.[47] Националистички списи Мориса Бареса из тог периода такође су забележени у идеолошкој генеалогији „велике замене“. Барес је тврдио и 1889. и 1900. да се замена домаћег становништва са комбинованим ефектом имиграције и опадања наталитет дешавала у Француској.[48][46]

Научници такође истичу модерну сличност са европским неофашистичким и неонацистичким мислиоцима непосредно после рата, посебно са Морисом Бардешеом, Ренеом Бинеом и Гастоном-Армандом Амодрузом,[49][50] и са концептима које су промовисали од 1960-их па надаље од француски политички покрет Nouvelle Droite.[32]

Повезана и новија теорија завере „Еврабије“, често се наводи као вероватна инспирација за Камијеву „Велику замену“.[51][52][53] Теорија Еврабије такође укључује глобалистичке ентитете, које су у то време предводиле и француске и арапске силе, који су се заверавали да исламизују Европу, при чему су муслимани потопили континент кроз имиграцију и већу стопу наталитета.[54] Теорија завере такође приказује имигранте као освајаче или као пету колону, које је на континент позвала корумпирана политичка елита.[55][56] Научници се углавном слажу да је Ками, иако није био зачетник ове теме, сковао термин „Велика замена“ као слоган и концепт, и на крају га је довео до врхунца популарности 2010-их.[57][58]

Анализа[уреди | уреди извор]

Демографска статистика[уреди | уреди извор]

Док се етничка демографија Француске променила као резултат имиграције после Другог светског рата, научници су генерално одбацили тврдње о „великој замени“ као укорењене у преувеличавању имиграционих статистика и ненаучним, расним предрасудама.[12] Географ Лендис Мекелар критиковао је Камијеву тезу због претпоставке „да 'имигранти' треће и четврте генерације некако нису Французи.[59] Истраживачи су различито процењивали муслиманско становништво Француске на између 8,8% и 12,5% у 2017. години,[60][61] чинећи „замену“ мало вероватном према Мекелару.[59]

Расне конотације[уреди | уреди извор]

Према речима научника Ендруа Фергуса Вилсона, док се исламофобична теорија Велике замене може разликовати од паралелне теорије завере о геноциду против белаца: „они деле исти задатак и обе су идеолошки усклађене са такозваним „14 речи“ Дејвид Лејна.“[17] Године 2021, Anti-Defamation League је написала да „пошто многи бели расисти, посебно они у Сједињеним Државама, криве Јевреје за имиграцију не-белих у САД“, теорија Велике замене све више се повезује са антисемитизмом и меша са теорија завере о геноциду над белцима.[20][62] Научница Кетлин Белев је тврдила да теорија велике замјене „дозвољава опортунизам у одабиру непријатеља“, али „такође прати централну мотивишућу логику, а то је заштита ствари изнутра [тј. очување и наталитет беле расе], без обзира на спољашњег непријатеља“.[63]

Према аустралијском историчару А. Дирку Мозесу, теорија је облик психолошке пројекције у којој се Европљани — који су спровели насељеничко-колонијалне пројекте који подразумевају елиминацију и замену домородачког становништва насељеничким друштвима — плаше да би им се могло догодити обратно.[64]

У немачком дискурсу, аустријски политиколог Рајнер Баубок довео је у питање употребу термина „замена становништва“ или „размена“ од стране теоретичара завере. Користећи анализу Рут Водак да слоган треба посматрати у његовом историјском контексту, Баубок је закључио да је теорија завере поновно појављивање нацистичке идеологије Umvolkung.[65]

Популарност[уреди | уреди извор]

Једноставност и употреба свеобухватних слогана у Камијевим формулацијама — „имате један народ, а у простору једне генерације имате различите људе“[18] — као и његово уклањање антисемитизма из првобитног неонацистичке „Теорија завере о геноциду белаца”, цитирани су као погодни за популарност „Велике замене“ у Европи.[19][15]

Утицај на бели националистички тероризам[уреди | уреди извор]

Имплицитни позив на насиље[уреди | уреди извор]

Камијево коришћење снажних израза као што су „колонизација“ и „окупатори да означи неевропске имигранте и њихову децу[22][39] описано је као имплицитни позиви на насиље. [40] Научници попут Жан-Ива Камија су тврдили да је теорија завере „Велике замене“ блиско паралелна концепту „ремиграције“, еуфемистичком термину за присилну депортацију небелих имиграната.[19][30] „Нећемо напустити Европу, натераћемо Африку да напусти Европу“, написао је Ками 2019. да би дефинисао своју политичку агенду за изборе за Европски парламент.[39] Такође је користио други еуфемизам, „Велика репатријација“, да се односи на ремиграцију.[66]

Према историчарима Николасу Банселу и Паскалу Бланшару, као и социологу Ахмеду Бубекером, „најава грађанског рата је имплицитна у теорији 'велике замене' [...] Ова теза је екстремна — и толико упрошћена да је свако може разумети — јер потврђује расну дефиницију нације.“[19] Скептичан према Камијевом опису имиграната друге или треће генерације као да је сам по себи контрадикторан у терминима—“ они више не мигрирају, они су Французи“ — демограф Ерве Ле Бра је такође критичан према њиховом означавању као пете колоне у Француској или „унутрашњег непријатеља“.[67]

Инспирисани напади[уреди | уреди извор]

Неколико оптужених починилаца масовних пуцњава између 2018, 2019. и 2022. навело је страх од изумирања бијеле расе, а посебно теорију замјене. Док је Ками изјавио да је његова сопствена филозофија ненасилна, аналитичари, укључујући Хајди Бајрих из Јужњачког центра за сиромађне, кажу да је идеја о геноциду белаца "несумњиво утицала" на америчке беле супрематисте, потенцијално доводећи до насиља.[68][69]

У октобру 2018, наоружани нападач је убио 11 људи и ранио 6 у нападу на синагогу Дрво живота у Питсбургу, Пенсилванија. Наоружани нападач је веровао да Јевреји намерно увозе небеле имигранте у Сједињене Државе као део завере против беле расе.[70][71]

Брентон Харисон Тарант, аустралијски терориста одговоран за масовну пуцњаву у џамији Ел Нур и Исламском центру Линвуд у Крајстчерчу, Нови Зеланд, 15. марта 2019. године, у којој је убијена 51 особа, а рањено 49, назвао је свој манифест Великом заменом, позивајући се на Камијеву књигу.[22][72] Као одговор, Ками је осудио насиље док је поново потврдио своју жељу за „контра-побуном“ против повећања небеле популације.[22]

У 2019, истраживање Института за стратешки дијалог показало је преко 24.000 помињања Велике замене на друштвеним мрежама у месецу пре пуцњаве у Крајстчерчу, у поређењу са само 3.431 спомињањем у априлу 2012. Употреба израза је порасла у априлу 2019. након пуцњаве у џамији у Крајстчерчу.[73]

Патрик Крусиус, осумњичени за пуцњаву у Ел Пасу 2019. године, објавио је онлајн манифест под називом Незгодна истина алудирајући на „одличну замену“[68] и изражавајући подршку „стрелцу из Крајстчерча“ неколико минута пре напада.[74] Као оправдање за пуцњаву говорило се о „хиспанској инвазији Тексаса“ која је довела до „културне и етничке замене“ (алудирајући на Реконквисту).[68][72][74]

Осумњичени оптужен за пуцњаву у Бафалу 2022. наводио је Велику замену у манифесту који је објавио пре напада.[75][76][77] Осумњичени је себе описао као фашисту, белу расу и антисемиту.[78]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Bracke, Sarah; Aguilar, Luis Manuel Hernández (2020). „'They love death as we love life': The 'Muslim Question' and the biopolitics of replacement”. The British Journal of Sociology. 71 (4): 680—701. ISSN 1468-4446. PMC 7540673 Слободан приступ. PMID 32100887. doi:10.1111/1468-4446.12742 Слободан приступ. 
  2. ^ Bowles, Nellie (18. 3. 2019). „'Replacement Theory,' a Racist, Sexist Doctrine, Spreads in Far-Right Circles”. The New York Times. Архивирано из оригинала 17. 5. 2019. г. Приступљено 17. 5. 2019. „Behind the idea is a racist conspiracy theory known as 'the replacement theory,' which was popularized by a right-wing French philosopher.” 
  3. ^ а б в г д „Replacement theory”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2022-06-14. 
  4. ^ Feola, Michael (2020). „'You Will Not Replace Us': The Melancholic Nationalism of Whiteness”. Political Theory. 49 (4): 528—553. ISSN 0090-5917. doi:10.1177/0090591720972745 Слободан приступ. „This article addresses recent strains of white nationalism rooted within anxieties over demographic replacement (e.g., "the Great Replacement").” 
  5. ^ а б в г д Taguieff 2015, PT71.
  6. ^ Toxische Narrative : Monitoring rechts-alternativer Akteure (PDF). Berlin: Amadeu Antonio Stiftung. 2017. стр. 18. ISBN 978-3-940878-29-8. OCLC 1042949000. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 9. 2018. г. 
  7. ^ Korte, Barbara; Wendt, Simon; Falkenhayner, Nicole (2019). Heroism as a Global Phenomenon in Contemporary Culture. Routledge. PT176. ISBN 978-0429557842. „This conspiracy theory, which was first articulated by the French philosopher Renaud Camus, has gained a lot of traction in Europe since 2015.” 
  8. ^ а б в Fourquet 2016, PT29.
  9. ^ Froio, Caterina (21. 8. 2018). „Race, Religion, or Culture? Framing Islam between Racism and Neo-Racism in the Online Network of the French Far Right”. Perspectives on Politics. 16 (3): 696—709. S2CID 149865406. doi:10.1017/S1537592718001573. „...the conspiracy theory of the Grand remplacement (Great replacement) positing the 'Islamo-substitution' of biologically autochthonous populations in the French metropolitan territory, by Muslim minorities mostly coming from sub-Saharan Africa and the Maghreb” 
  10. ^ а б в Bergmann 2021
  11. ^ Alba, Richard (2020). The Great Demographic Illusion: Majority, Minority, and the Expanding American Mainstream. Princeton University Press. ISBN 9780691202112. doi:10.1515/9780691202112. 
  12. ^ а б Jenkins, Cecil (2017). A Brief History of France. Little, Brown Book Group. PT342. ISBN 978-1-4721-4027-2. „As for the grand replacement, this has been widely seen as a paranoid fantasy, which plays fast and loose with the statistics, is racist in that it classes as immigrants people actually born in France, glosses over the fact that around half of immigrants are from other European countries, and suggests that declining indigenous France will be outbred by Muslim newcomers when in fact it has the highest fertility rate in Western Europe, and not because of immigration.” 
  13. ^ Buncombe, Andrew (17. 5. 2022). „Inside the data that debunks the 'Great Replacement' theory”. The Independent. 
  14. ^ Rogers, Kaleigh (26. 5. 2022). „The Twisted Logic Behind The Right's 'Great Replacement' Arguments”. FiveThirtyEight. 
  15. ^ а б в г д Camus & Lebourg 2017
  16. ^ Cosentino, Gabriele (2020). „From Pizzagate to the Great Replacement: The Globalization of Conspiracy Theories”. Social Media and the Post-Truth World Order: The Global Dynamics of Disinformation. Springer. стр. 75. ISBN 978-3-030-43005-4. S2CID 216239634. doi:10.1007/978-3-030-43005-4_3. „While the Great Replacement is at its core an Islamophobic belief, Lane's ideology is anti-Semitic.” 
  17. ^ а б Wilson, Andrew (2019). „Fear-Filled Apocalypses: The Far-Right's Use of Conspiracy Theories”. Oxford Research Group. Архивирано из оригинала 4. 4. 2019. г. „Where the great replacement is an identifiably Islamaphobic screed, Lane’s written works reveal an underlying fear-fantasy of a Jewish conspiracy that seeks the eradication of Lane’s chosen people.” 
  18. ^ а б в Chatterton Williams (2017).
  19. ^ а б в г д Boubeker, Bancel & Blanchard (2015).
  20. ^ а б „"The Great Replacement:" An Explainer”. Anti-Defamation League (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-25. 
  21. ^ Ekman, Mattias (2022-05-06). „The great replacement: Strategic mainstreaming of far-right conspiracy claims”. Convergence: The International Journal of Research into New Media Technologies. 28 (4): 1127—1143. ISSN 1354-8565. S2CID 248603387. doi:10.1177/13548565221091983. 
  22. ^ а б в г д Heim, Joe; McAuley, James (15. 3. 2019). „New Zealand attacks offer the latest evidence of a web of supremacist extremism”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 18. 3. 2019. г. Приступљено 16. 3. 2019. „Camus, now 72, told The Washington Post that he condemns the Christchurch attacks and has always condemned similar violence. [...] Camus added that he still hopes that the desire for a 'counterrevolt' against 'colonization in Europe today' will grow, a reference to increases in nonwhite populations.” 
  23. ^ Byman, Daniel (16. 5. 2022). „The Global Roots of the Buffalo Shooting”. Foreign Policy. „In fact, although white supremacists in the United States and elsewhere have long claimed the white race is under attack, the Great Replacement theory itself originated in France with philosopher Renaud Camus (though Camus himself rejects violence).” 
  24. ^ Finkielkraut 2017, 23m05s.
  25. ^ Croucher, Stephen M. (2013). „Integrated Threat Theory and Acceptance of Immigrant Assimilation: An Analysis of Muslim Immigration in Western Europe”. Communication Monographs. 80 (1): 46—62. ISSN 0363-7751. S2CID 145389928. doi:10.1080/03637751.2012.739704. „Such political rhetoric has been effective in the past decade, as more and more individuals in the US and Europe are less accepting of Muslims, particularly Muslim immigrants (Abbas, 2007; Croucher, 2008; Gonzalez et al., 2008).” 
  26. ^ „EU Terrorism Situation & Trend Report (Te-Sat)”. Europol. Архивирано из оригинала 17. 7. 2019. г. Приступљено 6. 8. 2019. 
  27. ^ „EU migration: Crisis in seven charts” (на језику: енглески). BBC. 4. 3. 2016. Архивирано из оригинала 31. 1. 2016. г. Приступљено 6. 8. 2019. 
  28. ^ а б Bergmann (2018).
  29. ^ а б Polakow-Suransky (2017).
  30. ^ а б Camus, Jean-Yves; Mathieu, Annie (19. 8. 2017). „D'où vient l'expression 'remigration'?”. Le Soleil. Архивирано из оригинала 24. 5. 2019. г. 
  31. ^ Finkielkraut 2017, 4m25s.
  32. ^ а б Leconte, Cécile (2019). „La carrière militante du " grand remplacement " au sein du milieu partisan de l'Alternative pour l'Allemagne (AfD)”. Politix. 126 (2): 111—134. S2CID 210566278. doi:10.3917/pox.126.0111. 
  33. ^ Camus, Renaud (2013). Vue d'oeil: Journal 2012 (на језику: француски). Fayard. PT21. ISBN 978-2213672892. 
  34. ^ Traverso, Enzo (2019). The New Faces of Fascism: Populism and the Far Right. Verso Books. стр. 71. ISBN 978-1788730495. 
  35. ^ Joignot, Frédéric (23. 1. 2014). „Le fantasme du 'grand remplacement' démographique”. Le Monde (на језику: француски). Архивирано из оригинала 21. 5. 2019. г. Приступљено 4. 8. 2019. 
  36. ^ Bromley, Roger (2018). „The politics of displacement: the Far Right narrative of Europe and its 'others'”. From the European South. University of Nottingham. 3: 15. 
  37. ^ Albertini, Dominique (13. 10. 2015). „Le 'grand remplacement', totem extrême”. Libération (на језику: француски). Архивирано из оригинала 1. 7. 2019. г. Приступљено 3. 8. 2019. 
  38. ^ „Le «Grand Remplacement», cauchemar de l'extrême droite”. Le Temps. 2020-07-09. ISSN 1423-3967. „L’écrivain distingue alors les remplacés (la civilisation européenne et sa culture), les remplaçants (les immigrés venus majoritairement d’Afrique du Nord et d’Afrique subsaharienne) et les remplacistes (le pouvoir qui ne cherche pas à inverser les flux migratoires afin de servir des intérêts politiques, de gauche notamment).” 
  39. ^ а б в AFP (4. 4. 2019). „Européennes: l'écrivain Renaud Camus en tête de liste”. Le Figaro. Архивирано из оригинала 20. 9. 2019. г. Приступљено 4. 8. 2019. „'L'Europe, il ne faut pas en sortir, il faut en sortir l'Afrique' [...] 'Jamais une occupation n'a pris fin sans le départ de l'occupant. Jamais une colonisation ne s'est achevée sans le retrait des colonisateurs et des colons. La Ligne claire, et seule à l'être, c'est celle qui mène du ferme constat du grand remplacement (...) à l'exigence de la remigration', ajoutent-ils.” 
  40. ^ а б в Finkielkraut 2017, 23m05s.
  41. ^ а б Sapiro, Gisèle (2018). Les écrivains et la politique en France – De l'affaire Dreyfus à la guerre d'Algérie (на језику: француски). Le Seuil. PT377. ISBN 978-2-02-140215-5. 
  42. ^ а б Sexton, David (3. 11. 2016). „Non!”. The Spectator. Архивирано из оригинала 21. 8. 2018. г. Приступљено 20. 8. 2018. 
  43. ^ Chaouat, Bruno (27. 8. 2019). „The gay French poet behind the alt-right's favorite catch phrase”. Tablet Magazine. Архивирано из оригинала 28. 8. 2019. г. Приступљено 2. 9. 2019. 
  44. ^ Berger, J. M. „How 'The Turner Diaries' Changed White Nationalism”. The Atlantic (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 6. 8. 2019. г. Приступљено 24. 11. 2017. „The manifesto itself was soon reduced to the simple phrase 'white genocide', which proliferated at the start of the 21st century and has become the overwhelmingly dominant meme of modern white nationalism.” 
  45. ^ Dessem, Matthew (26. 12. 2016). „Drexel University, Apparently Unfamiliar With White Supremacist Lingo, Censures Prof For 'White Genocide' Tweet”. Slate (на језику: енглески). ISSN 1091-2339. Архивирано из оригинала 15. 10. 2018. г. Приступљено 24. 11. 2017. „Although it's difficult to date precisely, white supremacist publishing houses being somewhat less reliable than Simon & Schuster, that honor probably belongs to the late David Lane, terrorist, white supremacist, and author of an execrable little essay called 'White Genocide Manifesto'.” 
  46. ^ а б Weil & Truong (2015).
  47. ^ Margaret Cook Anderson, Regeneration Through Empire: French Pronatalists and Colonial Settlement in the Third Republic (University of Nebraska Press, 2014) p. 25.
  48. ^ Kauffmann, Grégoire (2016). Le Nouveau FN. Les vieux habits du populisme: Les vieux habits du populisme (на језику: француски). Le Seuil. PT78. ISBN 978-2021300307. 
  49. ^ François, Stéphane (6. 9. 2018). „En Europe, une partie de l'extrême droite revient à l'action violente”. Le Monde (на језику: француски). Архивирано из оригинала 22. 8. 2019. г. Приступљено 3. 8. 2019. 
  50. ^ Debono, Emmanuel (3. 11. 2014). „Le Grand Remplacement et le polypier géant”. Le Monde (на језику: француски). Архивирано из оригинала 16. 8. 2019. г. Приступљено 16. 8. 2019. 
  51. ^ Ait Abdeslam, Abderrahim (2018). „The vilification of Muslim diaspora in French fictional novels: 'Soumission' (2015) and 'Petit Frère' (2008) as case studies”. Journal of Multicultural Discourses. 13 (3): 232—242. S2CID 216116710. doi:10.1080/17447143.2018.1511717. 
  52. ^ Liogier, Raphaël (1. 5. 2014). „Le mythe de l'invasion arabo-musulmane”. Le Monde diplomatique (на језику: француски). Архивирано из оригинала 6. 8. 2019. г. Приступљено 6. 8. 2019. 
  53. ^ Gross, Estelle; Cahuzac, Yannick. „Réacosphère : "Le conspirationnisme est au coeur de la dynamique"”. L'Obs (на језику: француски). Архивирано из оригинала 22. 8. 2019. г. Приступљено 6. 8. 2019. 
  54. ^ Marján, Attila; André Sapir (2010). Europe's Destiny. Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press. стр. 161. ISBN 978-0-8018-9547-0. 
  55. ^ Ganesh, Bharath (28. 3. 2019). „How the swarm of white extremism spreads itself online”. The Spinoff. Архивирано из оригинала 23. 4. 2019. г. Приступљено 6. 8. 2019. 
  56. ^ Robin Yassin-Kassab (3. 4. 2014). „The Muslims Are Coming!: Islamophobia, Extremism, and the Domestic War on Terror – review”. The Guardian. Архивирано из оригинала 24. 4. 2019. г. Приступљено 6. 8. 2019. 
  57. ^ Soullier, Lucie; Lebourg, Nicolas (15. 3. 2019). „Attentat en Nouvelle-Zélande : L'auteur de l'attaque se reconnaît comme fasciste”. Le Monde (на језику: француски). Архивирано из оригинала 6. 8. 2019. г. Приступљено 6. 8. 2019. 
  58. '^ Condomines, Anaïs (19. 3. 2019). „Attentat de Christchurch et 'grand remplacement' : itinéraire d'une théorie protéiforme”. LCI (на језику: француски). Архивирано из оригинала 23. 7. 2019. г. Приступљено 6. 8. 2019. „Valérie Igounet: 'certaines personnes ont cité cette théorie avant Camus mais c'est bien lui qui l'a popularisée. L'association de ces deux mots a fait mouche dans un contexte français particulier, et ce de manière très récente” 
  59. ^ а б MacKellar, Landis (2016). „Review: La République islamique de France? A Review Essay”. Population and Development Review. 42 (2): 368—375. JSTOR 44015644. doi:10.1111/j.1728-4457.2016.00130.x. „Michèle Tribalat of the Institut National d'Études Démographiques (INED) has argued that the restriction forces policymakers to proceed with eyes wide shut, but Hervé Le Bras of the École d'Hautes Études en Sciences Sociales (EHESS) counters that such statistics simply objectify and dignify racist prejudices. Both views have some validity. Whichever way you feel, a consequence of our ignorance is that the specter of Le Grand Remplacement haunts French politics”  |hdl-приступ= захтева |hdl= (помоћ)
  60. ^ „Europe's Growing Muslim Population”. Pew Research Center. 29. 11. 2017. Приступљено 13. 12. 2020. 
  61. ^ Héran, François (2017). Avec l'immigration: Mesurer, débattre, agir. La Découverte. стр. 20. ISBN 978-2707195821. 
  62. ^ Jones, Dustin (2022-05-16). „What is the 'great replacement' and how is it tied to the Buffalo shooting suspect?”. NPR (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-25. 
  63. ^ Chotiner, Isaac (2022-05-15). „Making Sense of the Racist Mass Shooting in Buffalo”. The New Yorker (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-25. 
  64. ^ Moses, A. Dirk (2019). „"White Genocide" and the Ethics of Public Analysis”. Journal of Genocide Research. 21 (2): 201—213. S2CID 132394485. doi:10.1080/14623528.2019.1599493. „In its fixation on demographic substitution, the fear [in Great Replacement theory] mimics settler colonial theory, which highlights how this form of colonialism is marked not primarily exploitation of native labour but through its elimination and replacement by immigrant-settlers: one society displaces another. Camus – and Tarrant who likely takes the French site of his “enlightenment” story from him – fear they are native victims of reverse settler colonialism. Not for nothing does he talk about the “colonization of Europe today.”” 
  65. ^ Bauböck, Rainer (7. 5. 2019). „Bevölkerungsaustausch oder Umvolkung? Erklären Sie den Unterschied, Herr Strache!” [Population exchange or change? Explain the difference, Mr. Strache!]. Der Standard (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 20. 5. 2019. г. Приступљено 19. 5. 2019. 
  66. ^ „Parti de L'In-nocence”. In-nocence. Приступљено 5. 8. 2019. „Il n'est d'autre chance de retour à la paix civile et à la dignité que la libération du sol national et le retour chez eux des colonisateurs : remigration, Grand Rapatriement.” 
  67. ^ „Le fantasme du 'grand remplacement' démographique” [The fantasy of the "great replacement" demographic]. Le Monde (на језику: француски). 23. 1. 2014. Архивирано из оригинала 21. 5. 2019. г. Приступљено 25. 5. 2019. 
  68. ^ а б в Eligon, John (7. 8. 2019). „The El Paso Screed, and the Racist Doctrine Behind It”. The New York Times — преко ProQuest. 
  69. ^ Popli, Nik (16. 5. 2022). „How the 'Great Replacement Theory' Has Fueled Racist Violence”. Time. 
  70. ^ Dakin Andone; Jason Hanna; Joe Sterling; Paul P. Murphy (27. 10. 2018). „Hate crime charges filed in Pittsburgh synagogue shooting that left 11 dead”. CNN. Приступљено 25. 6. 2020. 
  71. ^ „Pennsylvania man, Robert Bowers, charged with federal hate crimes, murder in shooting at Pittsburgh synagogue”. Southern Poverty Law Center (на језику: енглески). Приступљено 25. 6. 2020. 
  72. ^ а б Darby, Luke (5. 8. 2019). „How the 'Great Replacement' conspiracy theory has inspired white supremacist killers”. The Telegraph. London — преко ProQuest. 
  73. ^ „Taboos fall away as far-right EU candidates breach red line”. Associated Press News. 16. 5. 2019. Архивирано из оригинала 24. 5. 2019. г. Приступљено 24. 5. 2019. 
  74. ^ а б Arango, Tim; Bogel-Burroughs, Nicholas; Benner, Katie (3. 8. 2019). „Minutes Before El Paso Killing, Hate-Filled Manifesto Appears Online”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 17. 9. 2019. г. Приступљено 18. 9. 2019.  Available via The Irish Times Архивирано 4 август 2019 на сајту Wayback Machine.
  75. ^ McKinley, Jesse; Traub, Alex; Closson, Troy (14. 5. 2022). „Gunman Kills 10 at Buffalo Supermarket in Racist Attack”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 15. 5. 2022. г. Приступљено 14. 5. 2022. 
  76. ^ Stanley-Becker, Isaac; Harwell, Drew (15. 5. 2022). „Buffalo gunman was inspired by racist theory underpinning global carnage”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 16. 5. 2022. г. Приступљено 15. 5. 2022. 
  77. ^ Collins, Ben (14. 5. 2022). „The Buffalo supermarket shooting suspect posted an apparent manifesto repeatedly citing 'Great Replacement' theory”. NBC News. Архивирано из оригинала 15. 5. 2022. г. Приступљено 15. 5. 2022. 
  78. ^ Vera, Shimon Prokupecz,Christina Maxouris,Dakin Andone,Samantha Beech,Amir (2022-05-15). „What we know about Buffalo supermarket shooting suspect Payton Gendron”. CNN (на језику: енглески). Приступљено 2022-05-17. 

Литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Велика_замена&oldid=27678309”