Григорије Палама

Из Википедије, слободне енциклопедије
Свети Григорије Палама

Grigorios Palamas.jpg

Солунски архиепископ
Рођен 1296, Константинопољ
Умро 14. новембар 1359, Солун
Поштује се у Православна црква, Источне католичке цркве
Канонизован 1368, Константинопољ
Главно светилиште Црква светог Григорија Паламе у Солуну
Празник Друга недеља ускршњег поста и 14. новембар
Спорно Исихастички спор
Gloriole.svg Категорија:Светитељи

Григорије Палама (гр: Γρηγόριος Παλαμάς; 1296-1359) је био византијски теолог, атоски монах и једно време солунски архиепископ. Палама у православној теологији разрађује учење о исихазму и божанским нествореним енергијама.

Живот[уреди]

Григорије Палама води порекло из једне племићке малоазијске породице, која је припадала вишем службеничком слоју Византијског царства. Његов отац Константин је био веома побожан и пред смрт се замонашио. Иако су васпитавани на двору и стекли су добро образовање, сва три брата и обе сестре су се повукли у манастир.[1]

Григорије је још као дете долазио у додир са светогорским монасима и мистичким пустињацима. Године 1318. у својој 21. години отишао је на Свету гору. Неколико година касније, под утицајем свога учитеља Григорија Византинца, саградио је себи келију у малом сеоцету код Верије и живео је строго испосничким животом око 5 година, окружен само десетином пустињака. Био је исихаста и велики део живота је провео у потпуном ћутању. Боравио је 5 дана у току седмице сам у својој келији; излазио је само суботом и недељом, када би сишао у манастир Лавру на Богосужења: бденије до јутра и на Литургију, да би се видео са братијом и причестио. Тек 1331. године вратио се у Свету гору и посветио се контемплативном животу у исихији (мировању, ћутању, и молитвеном тиховању). Говорио је да "онима који желе да се потпуно предају молитвеној самоћи, не само што им је неугодно разговарање и општење са мноштвом људи него и са онима који живе на исти начин као и они. То бива зато што се тиме прекида стални и омиљени разговор са Богом, а сабраност ума, којом се одликује унутарњи и истински монах, разбија на два дела а понекад и на више делова."[1]

Кад је настао спор око Варлаамових оптужби, монаси су се обратили Григорију Палами да узме у одбрану њихову ствар. Палама брани исихазам, који су на Атос увели Јован Лествичник и Никифор Исихаста, тврдећи да познање или „виђење“ Бога јесте чин искуства. Између Варлаама и Паламе отпочела је ватрена полемика.

Викицитати „Зар не схваташ да људи који су сједињени са Богом и обожени, који на божански начин усмеравају свој поглед на њега, не виде као ми? Они, на чудесан начин, виде чулом које надилази свако чуло, и умом који надилази сваки ум, јер духовна сила прожима њихове људске способности и омогућује им да виде оно што је изнад нас.”
(Григорије Палама, Тријаде у одбрану светих исихаста)

Григоријеви противници у исихастичком спору шире гласине против њега и цариградски патријарх Јован XIV га затвара на четири године. 1347. године, када је патријарх Исидор дошао на патријаршијски престо, Григорије је ослобођен из затвора и постављен за солунског архиепископа. У Солуну је проводио ноћи у молитви и састављању књига, иако је сматрао да писање омета молитву, јер ствара бригу и расејаност. О томе каже: "Многи од врхунских отаца исихаста нису хтели уопште ништа да пишу, иако су били у стању да изложе врло корисне ствари".[1]

Преминуо је у Солуну 14. новембра 1359. године. Неколико година након смрти православна црква га је прогласила за свеца 1368. године. Његове мошти се чувају у цркви Светог Григорија Паламе у Солуну.

Учење[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Паламизам

Паламизам је теологија божанских нестворених енергија. Своје теолошке аргументе против западних схоластичара Палама је формулисао ослањајући се на искуство исихаста, и списе Псевдо-Макарија, Максим Исповедник и Јована Дамаскина.[2]

Григорије Палама разликује теолошке појмове: "ипостас" (υποστασις) и "енергија" (ενεργεια), којима одговарају различити начини сједињења. Јединство по ипостаси, својствено је Исусу Христу; јединство по енергијама или благодат, приступачно је човеку. Јединство по благодати јесте јединство са Богом. Он сматра "таворску светлост" исијавањем божанства и тиме потврђује могућност обожења, супроставивши се метафизичким схватањима о немогућности учешћа у божанској суштини. Таворска светлост је енергија која зрачи из божанске суштине, као изливање Светога Духа, која је нестворена и нема сопствену ипостас. Благодат је изливање Бога из себе, сијање ка вани божанског невидљивог лика.[2]

Против Варлаама, који је обожење сводио на подражавање Бога, Палама наводи да је обожење стварно учествовање, лично општење са Богом. Благодат је преношење силе божје у наш живот; а спасење је тајанствена промена човека у бога. Али и поред Божијег присуства у нествореним енергијама, тајна божије суштине остаје непозната. Познање значи сједињење са Богом, продирање у унутрашњост Бога колико је допуштено човеку, који никад не може да схвати и исцрпе божанску суштину.

На цариградским саборима 1347. и 1351. године, којима председава цар Јован VI Кантакузин, расправља се о правоверности исихазма и Паламине доктрине. Нека од спорних питања током друге фазе Сабора у јулу 1351. године су била:

  1. Постоји ли у Богу разлика између суштине и енергије?
  2. Ако постоји, да ли је енергија створена или нестворена?
  3. Ако је енергија нестворена, како се може избећи сложеност у Богу?
  4. Може ли се на енергију применити назив божанство, а да се избегне дитеизам?
  5. Да ли је правилно рећи да суштина надилази енергију?
  6. Пошто постоји заједничарење у Богу, да ли је оно заједничарење у суштини или у енергији?[3]

Након подуже расправе, сабор закључује да у Богу постоји разликовање између суштине и енергије и да је божанска енергија нестворена, потврђујући правоверност паламовске доктрине. Ипак, и после сабора се настављају критике, како од православних тако и католичких теолога. Грчки теолог Григорије Акиндин окривљује Григорија Паламу, за мешање природа. Он не допушта разлику између суштине и енергије, што је за њега исто, и негира могућност учествовања или обожења. Католички теолози такође критикују Паламину теорију да подразумева одвајање суштине и енергија у божанству.

Напомене[уреди]

  1. ^ а б в http://www.vnikolaj.org.yu/ism_03.html
  2. ^ а б [svetosavlje] Recnik, Приступљено 31. 3. 2013.
  3. ^ Untitled Document, Приступљено 31. 3. 2013.

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]