Божја милост

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Уколико сте тражили турску серију, погледајте чланак Merhamet.
Део серијала чланака
Хришћанство

Хришћанство

Оснивање
Исус Христос · Апостоли
Црква · Јеванђеље

Историја
Рано хришћанство · Сабори
Велики раскол · Крсташки ратови
Реформација · Екуменизам

Традиције
Православље · Католицизам
Протестантизам

Теологија
Света Тројица (Отац, Син, Свети дух)
Стварање · Грех · Суд · Анђео
Спасење · Васкрсење · Царство

Упражњавање
Пост · Молитва · Свете тајне

Библија
Стари завет · Нови завет
Књиге · Канон · Апокриф

Ichthys.svg Портал:Хришћанство

Божја милост или благодат (стсл. благодѣть[1]; грч. χάρισμα харизма - дар; лат. munus) је, према хришћанском учењу, дар светог Духа који човеку омогућава да достигне пуноћу живота, обожење, а самим тим и спасење - крајњи циљ овоземаљског живота. Божја милост представља врховну наклоност Бога човечанству, подразумевајући божанско дејство и просветљење, независно од чињења добрих дела, стицања заслуга или показане доброте.

У ширем смислу, благодат се односи на Божје дарове човечанству, укључујући живот, стварање и спасење. У ужем смислу, милост је средство којим се људи избављају првобитног греха и стичу спасење, и овако схваћена, она је централни концепт хришћанске теологије.

Етимологија[уреди]

Црквенословенски израз благодат значи „дато добро“, „даровано добро“ које је од Бога. Превод је грчког израза харизма који се данас користи у нешто другачијем значењу. У западној теологију се харизма углавном преводи као Божја милост.

Хришћански концепт милости[уреди]

Већина хришћана сматра да се човечанство рађа у стању греха, што је последица првобитног греха, који су Адам и Ева починили у Рају, чиме је изворно стање милости изгубљено за њих и њихове потомке, који се рађају без наде за спасење. Божја милост је одговор на ову, иначе безизлазну ситуацију.

Милост је божја слободна одлука да пут спасења учини доступним људима. Бог није обавезан да икога спасе. Човек не може бити толико добар да сам заслужи боравак у Рају. Милошћу Бог пружа добробит, без разматрања заслуга.

Викицитати „Као што извор, који непрестано излива из себе чисте водене струје и обилне потоке, никада не забрањује ономе који жели да се у обиљу наслађива бадава чистом водом, тако и божанска благодат отворена је свима да би се сваки наслађивао колико хоће.”

Милост се разликује од милосрђа - милосрђе се схвата као непримање казне коју је неко заслужио, док је милост примање добробити коју неко није заслужио. Из перспективе неверника, милост изгледа као срећа.

Постоји одређена напетост између идеје да је Божја милост довољна да искупи сваки грех и идеје да милост не ослобађа човека одговорности да се понаша исправно.

Расправа Пелагија и Августина[уреди]

Пелагије (354 - 420/440) је био аскетски монах у 5. веку који је учио да човек има моћ да чини добро и да ради на свом спасењу. Сопственим напорима, могуће је да биће од крви и меса стекне морално савршенство. Порицао је да првобитни грех Адама и Еве затомљује потоње генерације. Његова интерпретација учења о слободној вољи је позната као пелагијанизам. Тако, Адамов грех је само „лош пример“ поколењима, али његов поступак нема других последица по људску природу, које се доводе у везу са исконским грехом. Пелагијанизам види Исусову улогу као „постављање доброг примера“ човечанству, насупрот Адамовом лошем примеру.

Пелагије је порицао да је прбобитни грех угасио Божју милост у Адамових потомака и да је следствено томе, човечанство способно да чини добро и да се окрене од греха својом сопственом моћи и да достигне сопствено спасење. Сврха вере је да нас учи врлини, којом можемо достићи спасење.

Укратко, човечанство има пуну моћ, и пуну одговорност, за сопствено спасење и за сопствене грехе. Према томе, човечанство нема потребе за другом милошћу Божјом осим стварања слободне воље.

Према Августину, првобитни грех затомљује Божју милост у човечјој души. Без обзира колико се исправним неко сматрао, његова врлина га никада неће учинити достојним бескрајне светости Божје. Човек је маса греха (massa peccati). Иако може поседовати „слободну вољу“ у смислу избора поступака, човек ипак нема праву слободу да избегне грех, јер је грех својствен сваком поступку који направимо. Само Божјим сувереним избором да милост прошири на нас, спасење је могуће.

Расправа Пелагија и светог Августина је значајно утицала на каснија схватања Божје милости у хришћанству. Пелагијанизам је осуђен на Концилу у Картаги 417. на Августинов захтев.

У источном хришћанству, божју милост представљају божанске нестворене енергије.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Old Church Slavonic Base Form Dictionary, Приступљено 5. 5. 2013.

Спољашње везе[уреди]