Свети дух
| Део серијала чланака Хришћанство
|
|
|
Оснивање Историја Традиције Теологија Упражњавање |
|
Свети дух или Дух свети, у хришћанству, треће је лице Свете Тројице, један од три ипостаса Бога.
Према православном учењу, Свети дух је сила којом Отац надахњује Сина, док католици сматрају да Свети дух може происходити и из Сина такође (филиокве). У овоме се огледа једна од главних теолошких разлика православља и католичанства.
Садржај |
Етимологија [уреди]
Свети дух је хришћански превод грчке речи пнеума (грч. πνεβμα), која се може још преводи и као дах, дух, ваздух, дување, и слично, а у одређеном контексту и као надахнуће.
Тумачења [уреди]
Дух свети има све божанске особине и дела нпр. свезнајући (Јн. 14,26), свеприсутан је (Рим. 8,9), вечан (Јн. 14,16), свемоћан (1. Кор. 12,7), творац (Јов. 33,4), старање промишљање о свету (Пс. 103,30), твори чуда (Мт. 12,28). Учење о Светом духу првобитно је унето у Никејски символ вере, где је кратко речено: (верујем) ”и у Духа светога“. Константинопољски симбол вере садржи потпуније учење о Духу: ”И у Духа Светога, Господа, животворног, који од Оца исходи, са Оцем и Сином клањаном и слављеном, који је говорио преко пророка“.
Тумачење Светог духа налази се у делима црквених отаца — Атанасија Великог, Василија Великог, Григорија Богослова, Григорија Ниског, Светог Августина и других. По Светом Василију Великом структура Цркве и богослужење су дело Духа. Апостол и јеванђелист Јован опширно говори о природи и деловању Светога духа, при чему подвлачи његову улогу утешитеља и заштитника.[тражи се извор од 09. 2009.]
Филиокве [уреди]
 |
За више информација погледајте чланак Филиокве |
Почетком 5. века неки учитељи Западне цркве при одређивању личних особина Светога духа почели су да тврде како он исходи не само од Оца, већ ”и од Сина” — филиокве. Отуда је њихово учење и названо филиовистичко.
Питање о исхођењу Светога духа је са посебном страшћу разматрано на Западу у 8. веку. Цар Карло Велики, да би окончао бесконачне спорове, сазвао је сабор 809. године и њиме лично председавао. На сабору одлучено да се символу вере придода ”и од Сина” (филиокве). Са сабора су послали у Рим амбасадора код папе Лава III, са молбом да утврди нову догму. Међутим, папа није дао своју сагласност на уношење филиокве у символ вере. Ипак, без обзира на одбијање Лава III да призна додатак симбола вере, он се ширио у многим местима Шпаније, Италије и Немачке. Када су западни мисионари покушали да шире проширени символ вере и на Истоку, константинопољски патријарх Фотије I подигао је свој глас против додавања символу вере филиокве и на сабору 866. године га је осудио.
Половином 11. века константинопољски патријарх Михајло Керуларије, у својој посланици осуђује Западну цркву у прихватању догме филиокве и сматра то довољним поводом за то да се увери у како се Западна црква удаљује од православља, па је зато недостојна општења са православном црквом. После раздвајања цркава теолози Западне цркве у својим односима са Грцима указивали су на то да су и источни црквени писци учили о исхођењу светога Духа од Оца преко Сина, те да Западна црква, учећи о исхођењу од Сина, подразумева исто што и Источна црква у речима ”преко Сина“. Филиокве је и дан-данас предмет теолошких спорења источне и западне цркве и основна препрека уједињења цркава (екуменизам).
Види још [уреди]
Спољашње везе [уреди]
