Свети дух

Из Википедије, слободне енциклопедије
Део серијала чланака
Хришћанство

Хришћанство

Оснивање
Исус Христос · Апостоли
Црква · Јеванђеље

Историја
Рано хришћанство · Сабори
Велики раскол · Крсташки ратови
Реформација · Екуменизам

Традиције
Православље · Католицизам
Протестантизам

Теологија
Света Тројица (Отац, Син, Свети дух)
Стварање · Грех · Суд · Анђео
Спасење · Васкрсење · Царство

Упражњавање
Пост · Молитва · Свете тајне

Библија
Стари завет · Нови завет
Књиге · Канон · Апокриф

Ichthys.svg Портал:Хришћанство

Свети дух или Дух свети, у хришћанству, треће је лице Свете Тројице, један од три ипостаса Бога.

Према православном учењу, Свети дух је сила којом Отац надахњује Сина, док католици сматрају да Свети дух може происходити и из Сина такође (филиокве). У овоме се огледа једна од главних теолошких разлика православља и католичанства.

Етимологија[уреди]

Свети дух је хришћански превод грчке речи пнеума (грч. πνεβμα), која се може још преводи и као дах, дух, ваздух, дување, и слично, а у одређеном контексту и као надахнуће.

Тумачења[уреди]

У хришћанству се Дух често представља у виду голуба

Дух свети има све божанске особине и дела нпр. свезнајући (Јн. 14,26), свеприсутан је (Рим. 8,9), вечан (Јн. 14,16), свемоћан (1. Кор. 12,7), творац (Јов. 33,4), старање промишљање о свету (Пс. 103,30), твори чуда (Мт. 12,28). Учење о Светом духу првобитно је унето у Никејски символ вере, где је кратко речено: (верујем) ”и у Духа светога“. Константинопољски симбол вере садржи потпуније учење о Духу: ”И у Духа Светога, Господа, животворног, који од Оца исходи, са Оцем и Сином клањаном и слављеном, који је говорио преко пророка“.

Тумачење Светог духа налази се у делима црквених отаца — Атанасија Великог, Василија Великог, Григорија Богослова, Григорија Ниског, Светог Августина и других. По Светом Василију Великом структура Цркве и богослужење су дело Духа. Апостол и јеванђелист Јован опширно говори о природи и деловању Светога духа, при чему подвлачи његову улогу утешитеља и заштитника.[тражи се извор од 09. 2009.]

Филиокве[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Филиокве

Почетком 5. века неки учитељи Западне цркве при одређивању личних особина Светога духа почели су да тврде како он исходи не само од Оца, већ ”и од Сина”филиокве. Отуда је њихово учење и названо филиовистичко.

Андреј Рубљов, Света Тројица

Питање о исхођењу Светога духа је са посебном страшћу разматрано на Западу у 8. веку. Цар Карло Велики, да би окончао бесконачне спорове, сазвао је сабор 809. године и њиме лично председавао. На сабору одлучено да се символу вере придода ”и од Сина” (филиокве). Са сабора су послали у Рим амбасадора код папе Лава III, са молбом да утврди нову догму. Међутим, папа није дао своју сагласност на уношење филиокве у символ вере. Ипак, без обзира на одбијање Лава III да призна додатак симбола вере, он се ширио у многим местима Шпаније, Италије и Немачке. Када су западни мисионари покушали да шире проширени символ вере и на Истоку, константинопољски патријарх Фотије I подигао је свој глас против додавања символу вере филиокве и на сабору 866. године га је осудио.

Половином 11. века константинопољски патријарх Михајло Керуларије, у својој посланици осуђује Западну цркву у прихватању догме филиокве и сматра то довољним поводом за то да се увери у како се Западна црква удаљује од православља, па је зато недостојна општења са православном црквом. После раздвајања цркава теолози Западне цркве у својим односима са Грцима указивали су на то да су и источни црквени писци учили о исхођењу светога Духа од Оца преко Сина, те да Западна црква, учећи о исхођењу од Сина, подразумева исто што и Источна црква у речима ”преко Сина“. Филиокве је и дан-данас предмет теолошких спорења источне и западне цркве и основна препрека уједињења цркава (екуменизам).

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Свети дух