Душан Глумац

С Википедије, слободне енциклопедије
Душан Глумац
Лични подаци
Датум рођења(1899-10-17)17. октобар 1899.
Место рођењаКлокочевик, Аустроугарска
Датум смрти24. јул 1980.(1980-07-24) (80 год.)
Место смртиПетриња, СФР Југославија
НаградеОрден Св. Саве 4. степена

Душан Глумац (Клокочевик, 1899 — Петриња, 1980) био је српски филозоф и универзитетски професор.

Биографија[уреди | уреди извор]

Душан Глумац је рођен од оца Јована (економ) и мајке Ефимије рођене Вукотић. Основну школу уписује у Винковцима 1905. и завршава је 1910. Затим уписује гимназију у Винковцима 1910. коју завршава и полаже испит зрелости 1918. У школској 1918/1919. години ступио је у Српску православну богословију у Сремским Карловцима. Богословију завршава школске 1920/1921. Богословију завршава 24. јуна 1921. и одмах 29. јуна упућује молбу Светом архијерејском синоду да му додели стипендију којом би могао наставити студије из области Старог Завета и јеврејског језика у западној Европи. Док је чекао стипендију, уписао је Правни факултет Универзитета у Загребу где је и положио први државни испит.

Синод није услишио молбу о стипендији, па је био принуђен да у Немачку оде и борави о трошку свога оца. У Немачкој уписује Филозофски факултет Универзитета у Берлину.

После одслушана три семестра прелази на Филозофски факултет Универзитета у Лајпцигу, који је у то доба био један од водећих центара за изучавање Старог Завета и јудаистике. У Лајпцигу је 24. јула 1925. одбранио докторску дисертацију под насловом „Schaufäden (Sisith) und Gebetsriemen (Tephillin) bei den Juden – Кецеље за молитву и молитвени каиш (запис) код Јудеја“ код професорâ Хаса, Цимерна и Фасмера. Промовисан је за доктора филозофије 5. августа 1925. године.

По повратку из Немачке, Савет Богословског факултета Универзитета у Београду, на седници одржаној 18. октобра 1925, изабрао је др Душана Глумца за асистента при Катедри Свето Писмо Старог Завета, за предмет библијске историје са археологијом, а 4. јуна 1926. изабран је за доцента на предмету старојеврејски језик. Све до окупације предавао је на Богословском факултету, са којег је удаљен 1941. године и пензионисан као непожељан. После ослобођења, негде крајем 1945, изабран је за редовног професора на Катедри за Свето Писмо Старог Завета. Професор Глумац 1945. постаје продекан, а 1948. године декан Богословског факултета Универзитета у Београду. Неколико година после избацивања Богословског факултета са Универзитета Глумац прелази на Филозофски факултет Универзитета у Београду на Катедру за археологију (1955), где је предавао као редовни професор до пензионисања.

У време када су комунисти дошли на власт у Србији, икона-слика Уроша Предића Свети Сава благослови Српчад је избачена из Ректората Београдског универзитета. Душан Глумац је то видео и доноси је на Богословски факултет СПЦ.[1]

Носилац је ордена Светог Саве 4. степена. Познавао је једанаест језика и то од живих: немачки, руски, чешки, бугарски, француски, енглески, као и старе: јеврејски, арамејски, сиријски, грчки и латински.

Умро је 24. јула 1980. у Петрињи, а сахрањен је 26. јула у селу Клокочевику код Славонског Брода, у својој задужбини - капели, која је срушена у новембру 1991. године.1980. године. Своју приватну библиотеку завештао је Богословском факултету.

Заступао је Српску православну цркву на многим конференцијама и у оквиру многобројних делегација. Писао је много и веома стручно. Осим оригиналних научних дела значајан је и његов превод дела Јудејски рат Јосифа Флавија. У коауторству с професором Станојем Станојевићем написао је Свето писмо у нашим старим споменицима. Својим прилозима је учествовао у енциклопедији Свезнање издатој у Београду 1937. у којој је обрадио теме из области митологије, историје религије и теологије. Снагом научног талента и озбиљношћу приступа Глумац је у извесној мери утро пут научном истраживању Библије у српској теолошкој средини.

Аутор је и других књига и студија попут Граматике старојеврејског језика, Српске задужбине у Палестини, Стари јеврејски рукописи са обале Мртвог мора, Староегипатско учење о речи — логосу. Био је сведок инцидента на Вису 1937., када је група чешких православаца, предвођена владиком Гораздом, требала бити угошћена од православаца са Виса, али их је римокатоличка руља, насиљима у томе спречила. Православни су их дочекали звоњавом звона са православне цркве Св. Кирила и Методија (коју касније руше нацисти и комунисти), а неки индоктринирани католици су бацали камење на брод.[2]

Библиографија:[уреди | уреди извор]

  • „Mittelnächtliches Gebet“, 1925 (F. Delitsch)
  • „Пропаст Ниниве“, Гласник Патријаршије VI (1925) број 4, 60
  • Benzinger Ј., Hebra’fsche Archaologie III Aufl. Leipzig 1927, Богословље III (1928) 4, 312-316 (приказ)
  • Kalt Edm., Biblische Archaologie, Freiburs im Br. 1924, Богословље III (1928) 2, 157-159 (приказ)
  • „Брак и социјални положај жене код Јевреја“, Богословље II (1927), 2, 8-91; 4, 259-270; III (1928), 2, 81-99; 3, 161-168; 4, 241-251; IV (1929), 3, 189-203; 4, 271-284; V (1930), 1, 29-43; 2, 89-111.
  • Manojlović G., Povijest staroga Orijenta I, Zagreb 1923, Богословље IV (1929) 3, 247-252 (приказ)
  • „Пасха“, Богословље V (1930), 3, 169-179; 4, 271-277; VI (1931), 1, 1-25.
  • „О Талмуду“, Богословље VI (1931), 3, 173-190; 4, 255-268; VII (1932), 2, 142-154.
  • Нури Хаџић O., Мухамед и Коран. Културна историја Ислама I, Београд 1931, Богословље VII (1932) 3, 261-276 (приказ)
  • Fliebig P., Der Talmud, Leipzig 1929, Богословље VII (1932) 2, 177-180 (приказ)
  • „Талмудски трактат о пасхи (ПЕСАХИМ)“, Богословље VIII (1933), 1, 1-30.
  • "Свети Иринеј Сремски", Београд 1933, 15. стр.
  • Oberški J., Ocena: Д. Глумац, Социјални положај жене код старих Јевреја (Bogoslovska smotra XXI (1933) 1, 94), Богословље VIII (1933), 2, 184-187
  • "Да ли је Христова последња вечера била пасхална?", Богословље VIII (1933), 2, 97-109; 3, 189-198; 4, 289-302.
  • „Јосија, цар Јудин и Асирци“, Богословље XI (1936), 2, 129-146; 4, 317-336; XII (1937), 2, 113-127; 3-4, 211-226; VIII (1938), 1, 3-14; 2, 89-98; 3-4, 181-193; XIV (1939), 1, 1-14; 2, 97-103; 3-4, 295-305.
  • Поповић Ј Сп., Догматика Православне цркве (Православна филозофија истине) II: Богочовек и његово дело (Христологија и Сотериологија), Београд 1935, Богословље XI (1936) 2, 423-428 (приказ)
  • Алкалај А., Мојсије, Београд 1938, Богословље XIII (1938) 2, 172-180 (приказ)
  • Граматика старо-јеврејског језика, Београд 1939.
  • „Књиге псалама. Псалам 1“, Богословље XV (1940), 3-4, 232-248.
  • "Pravoslavna ali rimska cerkev" S.L. 1944, 16. str.
  • "Српске задужбине у Палестини", Гласник СПЦ 1946, бр. 10-11-12, 239-255
  • "Најстарији документ антисемитизма", Зборник Богословског факултета I, (1950), 41-54
  • „Књига псалама. Псалам 2. Псалам 3“, Зборник Богословског факултета II (1951), 49-88.
  • "О односима православне цркве са англиканском и њезиној хиротонији", Зборник Богословског факултета II (1951), 433-494.
  • „Књига псалама. Псалам 4“, Зборник Богословског факултета III (1952, 1954), 47-62.
  • Библијска археологија, Београд 1954.
  • „Zu Psalm II 11-12 ‛Vegilu-naphlu’“, Festschrift für Dr. D. Hamilcar Alivisatos, Athen 1957.
  • „Стари јеврејски рукописи са обале Мртвог мора“, Летопис Матице српске, 382, 1958, свеска 2-3, август-септембар, Нови Сад, 153-170.
  • "Екхнатонов рељеф у Земуну" Зборник Филозофског факултета VII-1 (1963) 21-28.
  • "Хорус и његове очи", Зборник Филозофског факултета VIII (1964) 29-35
  • "Староегипатско учење о речи-логосу", Зборник Филозофског факултета IX-1 (1967) 1-18.
  • "О једној загубљеној икони манастира Гргетега", Гласник СПЦ, авг. 1967, 170-174.
  • "Нешто о животу Наума Охридског", Зборник Филозофског факултета X-1 (1968) 129-138.
  • "О времену монашења Константина Солунског и рукоположењу Методија за свештеника", Зборник филозофског факултета XII-1 (1974) 227-24
  • + Протођакон др Милош Ердељан, Богословље XX (XXXV) 1976. 1 и 2, 4-5

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Црква Свете Тројице у Клокочевику је изграђена 1988. поред капеле коју је подигао др Душан Глумац 1960. Оба вјерска објекта су минирана у новембру 1991.
    Црква Свете Тројице у Клокочевику је изграђена 1988. поред капеле коју је подигао др Душан Глумац 1960. Оба вјерска објекта су минирана у новембру 1991.
  • Изглед некадашње капеле на дан освећења новије цркве, 31. јула 1988. Служила је до изградње новије цркве 1988. за богослужбене потребе (Литургије, крштења, вјенчања...)
    Изглед некадашње капеле на дан освећења новије цркве, 31. јула 1988. Служила је до изградње новије цркве 1988. за богослужбене потребе (Литургије, крштења, вјенчања...)
  • Унутрашњост капеле коју је подигао др Душан Глумац. Крштење из 1980. Свештеник који крштава је Лазар Хаџић.
    Унутрашњост капеле коју је подигао др Душан Глумац. Крштење из 1980. Свештеник који крштава је Лазар Хаџић.
  • Дио унутрашњости некадашње капеле.
    Дио унутрашњости некадашње капеле.
  • Остатак пода миниране (1991.) капеле. Др Душан Глумац је испод ње сахрањен.
    Остатак пода миниране (1991.) капеле. Др Душан Глумац је испод ње сахрањен.
  • Мртвачки сандук др Душана Глумца испод његове задужбине, капеле у Клокочевику.
    Мртвачки сандук др Душана Глумца испод његове задужбине, капеле у Клокочевику.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Православље, бр.1322, 15. април, 55 година Православља - новина Српске Патријаршије. Београд: СПЦ. 2022. стр. 34. 
  2. ^ Православље, бр.1283, 1. септембар, Спомен на четрдесетогодишњицу пресељења у вјечност др Душана Глумца. Београд: СПЦ. 2020. стр. 44, 45. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Драган Милин: ???, Богословље, 1980, стр. 23—26.
  • Родољуб Кубат, Душан Глумац старозаветник и археолог, Српска теологија у двадесетом веку: истраживачки проблеми и резултати књ. 5 (2010), стр. 104–110
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Душан_Глумац&oldid=27618583”