Српски православни храм Светих Кирила и Методија на Вису

православна црква на Вису

Српски православни храм Светих Кирила и Методија на Вису саграђен је 1933. године а срушен 1963. Припадао је далматинском владичанству.

Храм је био српско-византијског стила, по пројекту архитекте Момира Коруновића. Имао је једну куполу, с развијеним уписаним крстом, са звоником на југозападном дијелу прочеља. Поред обиљежја српско-византијске архитектуре, Коруновић је храму додао и мање елементе готичких и ренесансних утицаја, које су биле заступљене у приморским градовима.

Покрет Хрвата за прелазак у православље

Након Првог свјетског рата и настанка Краљевине Југославије, на Вису се појавио покрет римокатолика, који су без мисионарских залагања СПЦ изразили жељу за повратак у православну вјеру. Њихови преци су углавном били православни Срби који су се ту населили, а касније су у доба католичких власти покатоличени. То су били потомци некадашњих Срба досељених из Србије из Смедерева, након пада Српске деспотовине. По томе се и једно мјесто на Вису тада звало Смедерево. Одржали су Скупштину на Вису 1925. на којој су донијели одлуку о повратку у православље. Угледни вишки домаћин и посљедњи предсједник православне црквене општине рекао је: „Нећемо да једном ногом стојимо на Вису, а другом у Риму (Ватикану) – природније је: једном ногом на Вису, а другом у Београду”. Један од ставова ове православне заједнице био је и: „Хоћемо да у свему будемо своји. Када је народна држава – нека је народна Црква. Е, зато смо пригрлили свето Православље!”.

Да би се схватила жеља мјештана острва Виса за народном Црквом, ваља објаснити и сам појам.

Шта означава народна Црква? Означава самосталну црквену организацију, са својом црквеном влашћу из народа и у народу; са народним свештенством, народним језиком и народним обичајним изразом своје вере. Насупрот таквој народној Цркви стоји ненародна или интернационална, са централом изван народа, са свештенством одасвуда, са туђим језиком и са уједначеним и униформисаним изразом вере. Шта је природније и корисније? Несумњиво народна Црква. Она има своје оправдање у Јеванђељу. Сам Спаситељ је заповедио апостолима Својим: Идите и научите све народе (Мат. 28,19). Тим речима Он је називао народе као природне јединице Своје Васељенске Цркве. И када је послао Духа Светог на апостоле, они су почели говорити разним језицима свију народа: Парћана, Миђана и Египћана и Римљана и Арапа и свих осталих. И кад су апостоли постављали старешине цркве у једном народу, они су се трудили да их узимају из тог народа. Отуда је и Савина народна Црква јеванђелска и апостолска. Такву народну Цркву желио је одувек сваки хришћански народ под сунцем. Но ни до данашњег дана многи хришћански народи нису успели да имају своју самосталну народну цркву…

— Свети Николај Жички и Охридски

Стјепан Роца, римокатолик који је прешао у православље, истицао је да је Католичка Црква у Хрвата увијек била погодни инструмент за спровођење страних утицаја и да је гушила изворне народне стваралачке замахе. Ватикан је фаворизовао латински као литургијски језик, гушећи глагољицу, и истовремено прогањајући свећенике који су служили мису на разумљивом, народном језику. С друге стране, православни апологет истиче: „док се по читавој Истри по нашим црквама не чује наш језик, дотле се у српско-православној цркви у Трсту, Задру и Ријеци и Пероју чује наша класична старославенштина“.

Утемељење парохије и изградња храма

разгледница Виса из 1935. године на којој се види српски православни храм Св. Кирила и Методија, лијево, на тргу

Српска православна парохија на Вису утемељена је 1. јула 1926. као прва на јадранским острвима. Сачињавали су је села Кути са 34 дома и 123 душа, Смедерево са 24 дома и душа 61, Лука са 10 домова и душа 27, и Мала Банда са 18 домова и душа 44. Бригу о њима прво је водио сплитски прота Сергије Урукало, до доласка првог вишког пароха Станка Ивановића 1926. По његовој смрти 1928. наслиједио га је свјештеник Стеван Јаворина. За вјерске потребе православних, до изградње храма, направљена је импровизована капела у подруму куће Драгошевић, а идеја о градњи храма настаје 1931. Градња почиње 1932. на земљишту које је Градска управа поклонила православној вишкој парохији на тргу Вис. Рад су финансирали многи добротвори, установе и друштва Краљевине Југославије, а нарочито великим прилозима Светог архијерејског синода СПЦ.

Чин освећења храма обавио је владика далматински др Иринеј Ђорђевић, у недјељу, 12. новембра 1933. Саслуживали су му владика захумско-херцеговачки др Симеон Станковић, 40 свећеника и 4 ђакона. По освећењу су служили литургију, на којој је владика Иринеј рукоположио у чин ђакона Антонија Пинчетића. Тада су одликовани у чин протојереја свећеници: Никола Новаковић из Обровца, Љубомир Врцељ из Врбника и јереј Сретен Простран, секретар Владичанског црквеног суда Владичанства далматинског. Црквеним појасом су одликовани свећеници: Стеван Вујасиновић, Милош Добрић, Мирко Стојисављевић, Павле Зелић, Душан Рашковић и јеромонаси Симеон Петрићевић и Никодим Опачић. Владика Иринеј је у бесједи рекао да је то једна од највећих свечаности Православља на Јадрану. На свечаности није било сукоба и нереда, а штампа није била расположена по питању изградње овог храма.

Непуна два мјесеца пред освећење храма, начелник Руљанчић је на општинским изборима освојио мање гласова од противкандидата (Павао Јопо).

Инцидент

Најава бурних времена били су избори 1936. године, на којима је на Вису Руљанчићева странка поражена од ХСС-а, а нови начелник постао адвокат Иванко Фаролфи (1892-1945), члан вођства вишког ХСС-а још из доба Стјепана Радића.

Већ сљедеће године, догодио се инцидент. Делегација Чешке православне цркве од 153 особе предвођене владиком Гораздом Павликом и тројицом свештеника, у љето је требала посјетити Вис, гдје је љетовала група студената Православног богословског факултета, предвођена професором Старог завјета Душаном Глумцем. Чешки православни поклоници, предвођени својим епископом, имали су у плану да посјете манастир Раваницу, гдје би се причестили на гробу светог кнеза Лазара. Након обиласка Београда, разгледања Опленца, група се преко Сарајева упутила на Јадран. Чеси су 11. августа 1937. године унајмљеним паробродом „Босна” од Метковића, преко Сплита, кренули ка Вису. Међутим, при стизању пароброда у луку, неколицина мјештана пресјекла је конопце и забранила пароброду пристанак.

Чак су претукли и гурнули у море лучког радника Ненада Балића пок. Илије, који је требао да осигура искрцавање путника. За физички напад су оптужени Петар Војковић, Павао Житко и Бранко Шушков. На суђењу у Сплиту двије године касније, оптужбе су одбачене, јер се није могло доказати ко је из масе учествовао у нападу. Војковић је у вријеме суђења био општински секретар Виса.

О томе је касније писао у новинама Православље професор Старог Завјета др Душан Глумац. Он је с групом студената Богословског факултета СПЦ био на Вису у љето 1937. године и задужен за дочек чешких православаца. У знак добродошлице су им звонила звона православног храма, а хор београдских студената пјевао је црквену пјесму. Индоктринирана католичка руља их је дочекала бацањем камења на брод на којем су се налазили. Пријетили су моткама и узвикивали пароле: „Доље брадоње!”, „Доље влашки попови!”, „Доље ћирилица!”, „Живила независна Хрватска!”. Католици Виса који нису одобравали то насиље били су нападнути од стране насилника, а након тога и они прелазе у православље. Нападнут је био и професор Глумац. При проласку поред кафане „Хрватски дом”, у којој су изгредници пили пиво, на њега је бачена кригла, коју је избјегао. Иако се жалио локалним властима, инцидент је заташкан.

Капетан брода покушао је да оплови острво и људе искрца на другој страни, у Комижи, али је и тамо дошло до нереда. Чеси су се вратили у Сплит. Кнез Павле је био упознат с инцидентом, а срески начелник се правдао да су православни излетници растурали антиконкордатске летке. Да се не би ширила међувјерска мржња, државне новине о инциденту нису писале. Студенти Православног богословног факултета дружење с браћом Чесима наставили су у манастиру Савина.

Нестанак православаца

Када је настала Бановина Хрватска 1939. године, јачина покрета православних на Вису почела је јењавати, јер је све снажнија власт Хрватске сељачке странке на Вису, а и на нивоу бановине, у потпуности маргинализовала старе структуре власти. Посљедњи парох је био архимандрит Данило Букоровић, од 1939. до 1941. године, када су га окупационе талијанске власти протјерале у Задар, гдје ће погинути током једног од савезничких бомбардовања. Посљедњи обред у храму био је обављен у новембру 1941. године. Храм је био оштећен приликом њемачког бомбардовања почетком 1944. године.

Рушење храма

Свети архијерејски синод СПЦ писао је 1. септембра 1947. године државној комисији за вјерска питања да су их чланови Црквене општине с Виса обавијестили о намјери власти да поруше храм и да на његовом мјесту подигну партизански споменик. Храм је порушен у јесен 1963. године, у склопу прославе 20-годишњице Титовог доласка на Вис, која је услиједила у септембру сљедеће године. На његовом мјесту засађен је парк палми, док је у близини подигнут споменик с ријечима „Туђе нећемо – своје не дамо” из Титовог говора. Материјал порушеног храма уграђен је у градско шеталиште, а добар дио је утрошен на изградњу споменика.

Далматинско владичанство је добило дио новчаних средстава као одштету за рушење храма. Тај новац је уложен у изградњу новог храма у Книну и то на темељима старог, који је био потпуно срушен у вријеме Другог свјетског рата.